Постоје историјски периоди у којима је Србија с правом прибављала све атрибуте „обећане земље“. Оне државе преко чијих граница су хрлили странци у потрази за слободом, бољим животом и благостањем. Примери из XIX, па и прве половине XX века то најбоље потврђују. Београд и Србија никада нису патили од затворености и ксенофобије. Дугачак би био списак оних људи страног порекла који су се сродили са нашом средином и у њој оставили неизбрисив траг.

Нацистичким снагама, 1941. године, које су бомбардовале Београд, командовао је фелдмаршал Кеселринг. Занимљиво је да је немачка тајна служба, задужена за логистику савезничке НАТО операције против Срба 1999. – команду поверила његовом сину Рајнеру Кеселрингу. НАТО фаланга је, тако, још једном показала ком узору указује своје дивљење.

Навршио се век од смрти Милована Миловановића, великог српског дипломате и државника, а да му средина из које је поникао, до данас, није одала ни заслужено признање, ни дужно поштовање. Отпочела је и стота годишњица од склапања српско-бугарског споразума, који је његово највеће практично дело и блистава круна његовог дипломатског рада.

Излазак из века распада мање спречавају политичари, а много више елите, које не раде и не мисле оно што мисле да је најбоље, већ једино што умеју да раде и мисле. Када је, међутим, Србија ушла у свој 21. век? Одговор је драматичан – још није ушла. Србија још увек живи у свом столећу дезинтеграције. Раде једино што у стогодишњем континуитету умеју да раде, настале и формиране на идеологијама и погледима који државу Србију и национални интерес потпуно искључују.

Eмануел Шефер, шеф службе безбедности у Србији, обавестио је 8. јуна 1942. скуп немачких официра да у Србији јеврејског питања више нема. У разговору с једним војним лекаром он је изјавио да је Београд једини већи град Европе „очишћен од Јевреја“ . Одлука и извршење физичког уништења Јевреја били су искључиво дело Немаца. И Туђманова пропаганда и Хелсиншки комитет су оптуживали Србију за уништење Јевреја због својих политичких циљева. Тиме су злоупотребили нашу несрећу и скрнавили наше жртве.

Бомбардовање Граца, гледано са стране југословенске ратне авијације, је више симболички него војни успех. Ако узмемо у обзир да је Југословенско краљевско ваздухопловство истог дана извршило напад на Грац, који је у доњој Штајерској био центар аустријског нацизма и обавештајних служби, онда тај симболни војни акт значи више од ратног успеха. Наиме: Југословени, а поготово Словенци знали су да је овде центар свих акција нациста против Краљевине Југославије.

На свом Другом конгресу из 1929. године, совјетски борбени атеисти су донели одлуку о оснивању подмлатка и дали му име Млади милитантни безбожници. У свакој школи на територији СССР-а почели су да се оснивају кружоци младих безбожника, те је тако за само две године два милиона деце учлањено у богоборне редове.

Ако мађарску страну баш и не задовоље сведочења очевидаца и документација руских архива, са документима о злочинима мађарских војних лица у време Другог светског рата се може упознати преко страних архива, између осталог из израелског архива Јад ва-Шем националног меморијала Катастрофе (холокауста) и Херојства у Јерусалиму. Само – ти материјали нису за оне који имају слабе живце.

Др Славенко Терзић је на трибини Фонда Слободан Јовановић на Коларчевом народном универзитету у Београду, 27. октобра 2011. године, одржао предавање “Рашка област и `санџачко питање`”. Ради се о ванредно значајној теми која постаје веома актуелна, а др Терзић као сарадник Историјског института САНУ је својом стручношћу и дугогодишњим систематским радом најквалификованији да отвори јавну расправу о њој. Уместо уобичајеног приказа трибине, објављујемо рад др Терзића, којег због природе трибине, одговора на бројна питања и временског ограничења није било могуће јавности представити непосредно и усмено у потпуности.

„ Земља ме не разуме и ја је не разумем.“ Овим речима краљ Милан Обреновић (1854-1901) образлаже, у писму немачком цару Вилхелму II, разлоге своје неопозиве одлуке да одступи са српског престола. Међу мотивима личне природе који су га навели на тај последњи корак, српски монарх наводи и „умор од владања“ који је трајно пореметио његов нервни и душевни мир. Он се у исповедном тону жали и на своје поданике, на „одсуство сваког државног смисла у Срба“ и на њихову „расну склоност“ ка анархији и револуцији.