Чини се да је европска честитка Бориса Тадића Хрватској преурањена. Презадужени Загреб у ЕУ одлази као сасвим солидан кандидат за кризног наследника Лисабона или Даблина. И не само то. Европски Загреб је и врло извесан кандидат за доследног наследника своје балканске прошлости.

Проблем је у томе што дискурс неојугословенства и даље доминира српском друштвено-политичком стварношћу, кроз причу о добросуседским односима на путу евроинтеграција. Они који мантру о погрешној политици форсирају су по правилу евроунијате, па због тога имају и доста медијског простора. Причу о добросуседским односима као императиву на путу ка ЕУ заснивају на мантри о погрешној политици, не би ли спровели национално помирење по коминтерновском моделу…

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Др Славенко Терзић је на трибини Фонда Слободан Јовановић на Коларчевом народном универзитету у Београду, 27. октобра 2011. године, одржао предавање “Рашка област и `санџачко питање`”. Ради се о ванредно значајној теми која постаје веома актуелна, а др Терзић као сарадник Историјског института САНУ је својом стручношћу и дугогодишњим систематским радом најквалификованији да отвори јавну расправу о њој. Уместо уобичајеног приказа трибине, објављујемо рад др Терзића, којег због природе трибине, одговора на бројна питања и временског ограничења није било могуће јавности представити непосредно и усмено у потпуности.

Суштина овог дизања медијске куке и мотике на власника „Пинка“ јесте одбрана Хрватске у српским медијима и страх да нас неко, не дај Боже, не прогласи за националисте. Дакле, иако је Хрватска направила геноцид над нашим народом, и поред тога што су Срби и данас дискриминисани, што су наше компаније тамо блокиране или изложене непријатностима, у Србији нико не сме да дигне глас против непримерене и претеране промоције хрватских интереса. Ако би неко наступио са позиција принципијелног реципроцитета, одмах би био нападнут од стране свих медија и проглашен за фашисту

Неочекивани обрт у брзини пријема Хрватске у Европску унију (ЕУ) је наметнуо многа питања о садашњем стању Уније, будућности Балкана и плановима њене најмоћније чланице Немачке о будућој форми те европске интеграције.[1] У политичким круговима Уније је, међутим, приметно и извесно изненађење таквим обртом, иако су преговори са Хрватском почели још 2005. године и упркос већинском мишљењу да је њено чланство у Унији неизбежно. Откуда сад то, најчешће је било питање.

У фази помућене свети, продату душу НАТО-вским ђаволима, српски Фауст –ако се којим случајем опаметио па разуме да је то суштински битно – једино може да отме енергичним делима у корист националног препорода и борбом у прилог виталних државног-народних интереса. Опет, да ли истински можемо да поверујемо у то да су Тадић и њему слични политичари вољни и храбри за тако нешто?

Одлука Међународног суда у Хагу и суђења Србима у Хашком трибуналу и Београду требало би да буду српска дежурна тема, ради помирења и извесније будућности. Да би се било изнад греха у вези с будућом судбином, потребно је да се рашчисти с глобалистичком фамом и погледа истини у очи. Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање.

Међународни трибунал за бившу Југославију је донео пресуду окривљеним Анти Готовини и његовим подређенима, Чермаку и Маркачу. Постоји низ разлога због којих сумњамо у искреност Хашког трибунала, који је први пут признао кривицу лица која су вршила масовне злочине против Срба. За најмасовнији прогон цивила у читавој историји од Другог светског рата до сада, као кривци су означене укупно две особе, зато што нису добро пазиле чиме се баве њихови подређени.

Хашка пресуда хрватским генералима, осим оправданог задовољства што је попут извештаја Дика Мартија бацила још једно, другачије светло на цементирану слику о српској кривици и одговорности за рат у бившој Југославији, пробудила је у делу наше јавности нереални оптимизам у погледу решавања проблема које има српски народ брутално протеран из Хрватске, а затим и са КиМ. У тренутку распада СФРЈ вредност имовине српских предузећа у Хрватској износила је 1,8 милијарди евра.