Треба имати у виду да су структуре ЕУ током последњих две – три године успоставиле толико тесне узајамне везе са косовским властима, окупљеним око Хашима Тачија и Његове Демократске партије Косова, да сама помисао да би Брисел био заинтересован за утврђивање истине о „црној трансплантологији“, трговини људима и другим врстама злочиначке делатности лидера самопроглашене псеудонезависности Косова, изгледа апсурдном.

Да ли ће неко одговарати показаће време, али је сигурно да ће се кривци за бомбардовање, наредбодавци, као и сви саучесници, једнога дана сами идентификовати. Ма колико Тони Блер данас говорио и писао да се не каје због злочина које је његова земља, док је био на челу државе, извршила и на простору бивше Југославије,једног дана ће морати да каже да осећа бар мало кривице.

Нај­ве­ћа об­ма­на овог ре­жи­ма је што су пи­та­ње ула­ска у ЕУ на­мет­ну­ли као да је ствар­но реч о ди­ле­ми ко­ја је са­да на днев­ном ре­ду. О то­ме да ли ће Ср­би­ја ући у ЕУ од­лу­чи­ва­ће се за де­се­так или два­де­сет го­ди­на и ни­ко не мо­же да пред­ви­ди ни да ли ће ЕУ та­да има­ти ин­те­рес да се да­ље ши­ри, ни да ли ће то би­ти у ин­те­ре­су Ср­би­је. Да­нас је на пра­вом днев­ном ре­ду по­ку­шај Бри­се­ла и Ва­шинг­то­на да нам от­му Ко­со­во и Ср­би­ја тре­ба на овај ре­ал­ни про­блем да од­го­во­ри.

Рад је био ужасно тежак. Са нама је био албански јавни тужилац који нам је стално понављао да губимо време, да је све већ касно, да је требало да се вратимо, итд. Према мом преводиоцу, јавни тужилац је говорио укућанима како треба да одговарају на наша питања. У 1999. години је немачка полиција, коју је на Косово послао хашки суд, прикупила 400 ДНК узорака. То је однето у Немачку. 2002. године сам тражио те узорке због идентификација. Немци су ми одговорили: управо смо их уништили. Хашки суд је рекао да можемо то да урадимо.

Нa врху пирамиде злочинаца, који су отимали и убијали Србе како би продавали њихове органе на црном тржишту широм света, налазио се – кардиолог Шаип Муја, близак сарадник Хашима Тачија! Открили смо многобројне и повезане индикације о централној Мујиној улози, дугој више од деценије, у међународној мрежи која обухвата трговце људским органима, посреднике у нелегалним хируршким захватима, и остале извршиоце организованог криминала – пише Марти, директно, без увијања.

Има још услова који се Србији могу постављати, као што су: поштовање човекових права у јужним регионима Србије, затим, признавање њихових права на отцепљење, признавање независности Војводине, размештање војних база НАТО-а на територији Србије, улазак у НАТО, признавање “законитости” агресије НАТО-а на Југославију 1999. године итд. Природно је да се намеће питање: колико ће дуго још Србија стајати у реду за чланство у Европској унији?

Откровења Вилијама Монтгомерија веома очигледно и грубо зидају платформу за тумачење догађаја који следе, за које су сценариј, по свој прилици, већ написали трибунал и његови покровитељи. Све истински прогресивне снаге српске јавности, земље – пријатељи Србије, и, у првом реду, Руска Федерација, требало би да најозбиљнију пажњу обрате на ситуацију у Хашком трибуналу, на монструозна кршења човекових права, која практикује трибунал.

Априла 2008. године, Харадинај и један од његових сарадника, оптужени за сурове злочине против Срба, Албанаца и Цигана на Косову 90-их година, били су ослобођени и пуштени на слободу. По подацима владе Србије, Харадинај је сопственим рукама убио преко 70 цивила. Објављени материјали, између осталог и они које је публиковала Карла дел Понте, сведоче о томе да је Харадинај умешан у такозвану црну трансплантологију…

За Вашингтон и Брисел прихватљив је овакав след: најпре да Срби изруче генерала Младића, потом следи увијена пресуда Међународног суда Уједињених Нација о Косову, а иза ње расплинута дебата у УН. А албански екстремисти пак могу покушати да предухитре нове преговоре и дискусије у УН, како би де фацто ликвидирали проблем Северног Косова и ослободили се од непотребног међународно-правног завлачења.

Превазилажење ових дихотомија захтева да индивидуални злочини и индивидуалне жртве буду признате без обзира на етнонационални идентитет. Не учинити то служи само јачању колективизације злочина и продубљавању етничких подела. Неопходно је да све стране истраже своје историјске роле и одговорност – не само током раних 90-их, већ и дубље у прошлости – да би се избегли изазови историјског ревизионизма.