Распад/разбијање друге по реду државне заједнице јужнословенских народа засигурно је једно од најтрауматичнијих колективних искустава житеља региона у, и иначе им нимало наклоњеном и нетом минулом, двадесетом веку. Серија вишегодишњих и бруталних међуетничких ратова у којима је скончавала европска „Америка у малом“, оставила је за собом групно-психолошке баријере за које ни најистрајнији оптимисти међу истраживачима трагичне западно-балканске недавне прошлости, нису веровали да ће бити лако и брзо уклоњене

Војска Србије је од почетка реформи које су спровођене била интересантна за стране обавештајне службе. Најчешћи предмет интересовања поред реформских процеса била је и модернизација и опремање Војске Србије савременим средствима, а занимало их је и какви су ставови припадника војске и Министарства одбране о учлањењу у европске и евроатлантске интеграције.

У последњих десетак дана почело да дува са свих страна. У ствари, од онда када власти у Београду нису послушали „молбу” Ангеле Меркел да укине српске општине на северу Косова. Тако је хашки тужилац Серж Брамерц дошао у Београд да потражује од Бориса Тадића Младићеве и Хаџићеве јатаке. Тако се направио мени за наредних неколико месеци: предјело Санџак и Војводина, десерт Република Српска. Главно јело север Косова. Хашки јатаци у том друштву дођу као чачкалице.

У последњих неколико година глобалне, европске и регионалне прилике и политичко-безбедносна ситуација значајно су се промениле, рекло би се на горе. Светска економска криза прохујала је целим светом и оставила значајне политичке, економске и безбедносне проблеме за собом, а последице ће се осећати, вероватно, још веома дуго. Они делови међународног друштва који су интегрисанији од других, осећају те последице много више, па је тако Европска унија (ЕУ), односно простор евро-зоне најбољи пример.

Без сумње, велика већина грађана Србије сматра Међународни кривични трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991.године (код нас познат као „Хашки трибунал“) политичким судом. Грађани Србије сматрају да је овај суд формиран да би омогућио политичку и правну верификацију последица „ратова за југословенско наслеђе“ у коме је по вољи међународних моћника, а оружјем наше дојучерашње браће и сународника, српски народ распарчан…

Протекле недеље су биле врло напете за целоукупну политичку сцену Србије. Хапшење Ратка Младића није само хапшење генерала војске Републике Српске, чин хапшења је обарач за додатне политичке игре које ће довести до крајнег понижења државе Србије као и до нових пораза српске спољне политике. Анализујући последице хапшења Ратка Младића може да се дође до закључка да су они сами убрзали процес нациолног бродолома не само по питању Космета, него по питању читаве Србије.

Како поштовати политику државе, чији ментор европског пута, известилац Европског парламента за Србију, каже да су се сви ратови деведесетих година водили због територија, али да се ни једна граница до данас није променила ни за метар, а ова то, осакаћена бомбама за Косово и Метохију, кукавички оћути? Како поштовати владајућу класу дражаве која прво експресно испоручи свог политички унапред осуђеног генерала, па тек онда снисходљиво затражи дозволу од тужилаштва Хашког трибунала да саслуша тог истог генерала о његовим сазнањима која се односе на муслиманске злочине у источној Босни?

Одлука Међународног суда у Хагу и суђења Србима у Хашком трибуналу и Београду требало би да буду српска дежурна тема, ради помирења и извесније будућности. Да би се било изнад греха у вези с будућом судбином, потребно је да се рашчисти с глобалистичком фамом и погледа истини у очи. Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање.

Последњих дана коментатори потпуно тачно констатују да је на Србију вршен притисак захтевањем да се због пријема Србије у Европску унију ухапси Ратко Младић. То је политички захтев, али постоји и међународно-правни. И то са много озбиљнијим последицама, него што је то одбијање захтева Србије за пријем у Европску унију. Ствар је у томе да је у фебруару 2007. године Међународни суд ОУН (МС ОУН) донео одлуку којом је Србија проглашена за прекршиоца Конвенције о забрани геноцида и кажњавању злочина геницида од 9. децембра 1948. године.

Хашка пресуда хрватским генералима, осим оправданог задовољства што је попут извештаја Дика Мартија бацила још једно, другачије светло на цементирану слику о српској кривици и одговорности за рат у бившој Југославији, пробудила је у делу наше јавности нереални оптимизам у погледу решавања проблема које има српски народ брутално протеран из Хрватске, а затим и са КиМ. У тренутку распада СФРЈ вредност имовине српских предузећа у Хрватској износила је 1,8 милијарди евра.