Судбина Грчке је у рукама Ангеле Меркел и Николе Саркозија који су у име својих предстојећих избора започели европски “економски рат” унутар ЕУ и еврозоне. Није само реч о рецесији у ЕУ, већ о доминацији народа и држава унутар ЕУ и утицају изборне политике на дестаблизовање Европе. Унија каква постоји од 1957. године, полако али сигурно нестаје а настаје један корпорацијско-национални труст држава и економија које ће “прождирати” мање и слабије економије и нације на бази интереса.

Светска банка је снизила прогнозу раста светске привреде у 2012. години са 3,6 на 2,5 одсто и упозорила да би криза могла да буде интезивнија него 2008. године. Грчки министар финансија Венизелос рачуна да ће се доћи до “компромиса” између владе Грчке и страних банака као поверилаца приватног дуга. Немачка влада је заинтересована из својих разлога и интереса да еврозона помогне Грчку јер тако се штити и немачки интерес у Грчкој омогућавањем куповине грчких ресурса и некретнина где би Немци постали нови власници.

Подаци су неуморни и немилосрдни. Током 2012. године Грци морају платити додатних 7,5 милијарди евра пореза. Повећава се порез за десетак ставки и уводе се нови, а истовремено се наставља пад економије. Након што је БДП 2011. пао за шест посто, 2012. године економија ће се – у петој години рецесије – смањити за још три посто.

Нобеловац Паул Кругман у једној од својих колумни (York Times) пише да је гледао на телевизији како дете на питање шта је то пљачка одговара: Goldman Sachs, а недавно је велики публицитет имао и наступ на BBC брокера Алесија Растанија који је изјавио да светом не управљају владе него Goldman Sachs. Париски Le Monde је новопостављене премијере Грчке и Италије, те првог човека Европске централне банке назвао „члановима европске владе Goldman Sachs-а“.

И Борис Тадић зна шта мора да уради како би 9. децембра добио ту толико жељену кандидатуру за чланство у Европској унији, али не зна како да и после тога остане Господин Србија. Његова је дилема, наравно, далеко тежа од Саркозијеве, јер је и српски улог неупоредиво већи од француског. Ако добије кандидатуру, грађани га можда неће наградити, но ако је не добије, сасвим извесно ће га казнити. Али ако је добије по цену губитка севера Косова, његова победа може се показати као катастрофална.

Сви проблеми ЕУ и евро-зоне своде на политику. Актуелна криза је пре свега политичка, а економска је само њен део који се не може прикрити обманама, тајним договорима и, у ствари, лажима. Европска интеграција је поново у дубокој кризи из које нема повратка на старо и која, на жалост, показује да је поново кључни проблем Европе Немачка и њен политички поглед.

И ево у чему је парадокс. Сви пате због опасности које ово тржиште ствара курсеве за размену кључних валута, за вредност акција-облигација. Уједно, нико није против устаљеног поретка. Овај систем, као и раније, рађа нове мехуре од сапунице. И уколико се превазиђе фундаментални узрок кризе, ја сам потпуно уверена у то да ће се криза ускоро поновити.“

Никада нам се реч криза није чинила тако блиска и уобичајена као што је то случај у последње две године. Гомила економиста и разних стручњака анализира, предвиђа, критикује, сумира и надасве живи од те речи, а њен узрок, утицај и будући след никад се нису нису чинили несхватљивији и неизвеснији. Никада нам се Грчка, земља која представља “колевку цивилизације“ није чинила мања, слабија, рањивија и незрелија.

Професор Слободан Комазец је још у СФРЈ био један од водећих монетраних стручњака. Аутор је низа књига: „Неолиберализам, приватизација и финансијски капитал“, „Изгубљене битке стабилизације и развоја на погрешној стратегији“, „Инострани капитал, развојни допинг – омча дугова и дужничка криза“, „Глобална финасијска криза и економска криза у Србији“ итд. Последња књига „Долар, евро и криза светског монетарног система“ је изузтено актуелна. Интервју за “Геополитику” почели смо питањем о „драматичном расту цена злата“ као индикатору стања.

Кругман каже да су земље које чине једну трећину привреде еврозоне под нападом шпекуланата, а под знаком питања је и сам опстанак заједни чке валуте, а крах евра нанео би велике штете широм света. Oткуд би требала да дођу нова радна места и економски раст? Једини одговор је извоз, и то углавном у друге европске земље. Међутим, извоз не може да доживи процват уколико земље зајмодавци такође спроводе мере штедње, чиме највероватније гурају Европу у целини у нову рецесију. Постоји велики јаз између онога што евру треба да би опстао и онога што су европски лидери спремни да учине, или о чему су вољни да говоре.