Демократска странка Србије саопштава да ће у уторак, 15. марта, у 14 сати, Министарству културе, информисања и информационог друштва предати петицију „СТОП продаји Телекома“ коју је до сада потписало преко 100 хиљада грађана Србије. У акцији ће учествовати Ненад Поповић, потпредседник ДСС, Милован Милошевић, председник Извршног одбора ДСС, Градски одбор ДСС Београд и Омладина ДСС, а позивамо и потписнике петиције и противнике продаје Телекома Србија да се прикључe овој акцији доласком на Трг Николе Пашића у 13.45.

Потписивање петиције “СТОП продаји Телекома”, којом Демократска странка Србије захтева од актуелне власти да обустави продају најпрофитабилнијег српског предузећа, почела је данас у Кнез Михаиловој улици у Београду. Петицију је први потписао др Ненад Поповић, потпредседник ДСС, који је окупљенима поручио да петиција представља одговор грађана на неповољну продају Телекома и истакао да то није само иницијатива Странке, већ свих грађана Србије. Како је објаснио, Влада обмањује народ када каже да Телеком мора да се прода да би се градили путеви.

Велика је криза, у кризи расте нервоза, осетљивост се претвара у суровост, “ново лице Ангеле Меркел” носи нове ризике. Ангела Меркел располаже “монополом силе”, али по демократским уставима грађани су једини носиоци “суверености власти” која се подешеним системом представничке демократије преноси на парламент и владу. У демократијама то значи: “можеш шта хоћеш, али не можеш докле хоћеш”.

Имамо право да затражимо антирежимске и антисистемске интеграције у Србији, интеграције свих појединаца, група и организација које су незадовољне системом који нас понижава као породичне људе, слободне грађане и Србе. Сви они којима је ЕУ још увек света крава и нема алтернативу – после свега – неупотребљиви су за националну ствар. Готово је! ЕУ мора постати завршена прича!

Ко у Србији данас има стварну власт? Да ли је то народ, коме по дефиницији демократије припада кључна улога у обављању друштвених функција, или је то пословно-финансијска елита, страна и домаћа, са свим својим новцем и везама у поквареном политичком свету?

Тридесет и три експерта из осам земаља окупило се у новоформираном Саветодавном одбору за шведски пројекат под називом “Стоп тајном уласку у НАТО!”, чији је циљ да се истражи и обелодани “тиранија малих корака” којима се Шведска све дубље и дубље увлачи у Алијансу. Чланови одбора ће подржати пројекат путем свог знања и савета, заснованим на личним искуствима на функцијама у ЦИА, шведској војсци, канадској дипломатији, шведском и европском парламенту, институтима, итд.

Иницијатива за расписивање референдума о приступању Србије НАТО није само донела бурну расправу већ је отворила и питање валидности самог референдума као најширег демократског облика изјашњавања грађана. Парадоксално је да референдум као израз најдиректнијег изражавања народне воље највише доводе у питање велики борци за људска права, тзв. независни интелектуалци и представници невладиног сектора.

Знају ли Влада, Скупштина и грађани довољно о томе да би могли усвојити резолуцију којом Србија прихвата одговорност? Недопустиви је парадокс да по препоруци највишег политичког руководства, Народна скупштина требало би да у име свих грађана добровољно прихвати одговорност за злочин за који је Међународни суд правде одбио да Србији припише кривицу.

Штавише, ако референдум сада и не буде расписан, на крилима иницијативе да се то деси, и полета који буде створен током расправе која ће се неизбежно распламсати, противници НАТО-а, који су доминантни међу Србима, мобилисаће своје снаге и изоштрити уверења. Политичко-интелектуалним снагама које стоје иза садашње приче о референдуму одговара све, од тога да он успе, преко тога да он пропадне, па до тога да народног изјашњавања и не дође. Само им не одговара да допусте подмукло „кување српске жабе у НАТО сосу“.

Истине ради, у самом тексту Захтева, као и при његовом представљању на конференцији за штампу, термин интелектуалац ни речју није поменут. Једина квалификација која се у текста апела користи гласи „Ми грађани Србије…“ Потпис на Захтев за расписивање референдума нико није ставио из уверења да је интелектуалац, већ из уверења сопствене одговорности…