Фонд Слободан Јовановић објављује нову књигу Војислава Коштунице “Зашто Србија, а не Европска унија”. Коштуница у књизи излаже сажети приказ своје целокупне политичке идеје, али и својеврсну идеолошку платформу за будућност. Књига је написана у форми дијалога који са Коштуницом воде чланови Фонда: Миле Савић, Слободан Самарџић и Александар Никитовић.

Америка данас има елиту која ни на трен не помишља да неком ривалу уступи ни за јоту било где у свету, па чак и у случају финансијског краха система. Шта више овим се демонстрира не само да америчко економско слабљење и систем на ивици банкрота не само да не смањују спољнополитичке апетите, већ напротив. Нови Рим је показао своје право лице и они који желе да опстану или ојачају – добијају изазов у виду одлучног става да „на крају може бити само један“. Ко сме да прихвати амерички глобални изазов – то је питање века?

Цена прошлонедељне одлуке да се глобалистичким лешинарима одобри да метафорично “завежу” грчко “прасе” док истовремено ЕУ и ММФ започињу са старом, добро опробаном економском пљачком њених државних добара је заправо потпуно растурање њеног државног суверенитета, а према изјави шефа Еврогрупе Жан-Клод Јункера. А Грчка је требала само да објави банкрот, да шутне евро и да се врати девалвираној драхми.

Прва жртва сваке диктатуре је увек истина, тако да се не требамо чудити томе што су се тзв. «демократски» и «европски» медији», који су се наводно борили против комунизма, преобразили у медије за промоцију идеје да је «за време Тита било добро». Они који стално траже «више државне интервенције», «више планирања» и «више субвенција, стимулација, и дотација» – нису они који једно друштво могу извести на пут прогреса. Једина права прогресивна политика је политика поштовања економских закона и политика слободе за сваког појединца.

Љубомир Кљакић, политиколог и публициста је на трибини Фонда Слободан Јовановић говорио на тему “Империја и њена пропаганда”, у Коларчевој народној задужбини, 28. априла 2011. године. Говорећи о „управљању перцепцијом“, Кљакић је подсетио на улогу тог појма у „специјалном ратовању“. Након окончања Хладног рата, инструменти „контроле перцепције“ више не служе одбрани од комунизма и СССР-а, већ наметању и одржавању глобалне доминације империје. У том поретку, од велике важности је стратегија TINA – „There Is No Alternative“.

Људски универзум ипак има сувише апстрактан карактер, и приче о практичној реализацији космополитских идеала своде се не мондијалистичке злоупотребе истог. Наравно, у име крупног евроатлантског капитала. Инсистирање на једнакој љубави према свима, по правилу, на крају се своди се на пуки егоизам. Од лажног космополитизма, суштински, корист има само шака самозваних претендената на улоге господара света. Сви остали су жртве њихових опаких манипулација…

Србија је оптужена за геноцид, док, у ствари, Западне државе спроводе геноциде или их подржавају на читавој планети, на пример у Ираку где су милиони људи убијени захваљујући политици САД. Али, да ли се САД извињавају? Да ли оне плаћају репарације? Не, само се њихове жртве оптужују за геноцид и само њихове жртве морају да плаћају репарације, али је веома тужно када морају и да тако огавно пузе.

Почетак Инсајдера је денунцирао алтернативне патриотске медије (Печат, Видовдан, Двери, Фонд Слободан Јовановић, Стандард и Српске Националисте) који су заједнички наступили на конференцији за штампу после дешавања 10.10. у Београду са захтевом да се покрене дијалог око питања које деле Србију као и да се пусте притворена омладина која је учествовала у антивалдиним демонстрацијама.

Ових дана је у Канади, у Торонту, одржан још један самит Групе 20 (Г20) која окупља најбогатије земље света и оне које иду ка богатству. Претходио је састанак Г8, некада најексклузивнијег светског клуба. Оба скупа су, како наричу заговорници пропадајућег светског поретка, била неуспешна. Али, та два самита која су коштала равно милијарду долара, нису била неуспешна – била су бесмислена.

Колико разумем, земље чланице ЕУ, а нарочито она бројна армија чиновника Уније из Брисела, у крупним стварима као што је то пројекат „независно Косово”, не доносе ни самосталне, ни извршне одлуке. О свим стратешким, чак и тактичким питањима од интереса за реализацију пројекта „независно Косово“, одлучује се у САД.