Грубо речено, наша земља прошла је кроз све наведене фазе ‘’болне цивилизацијске трансформације,’’ пацификована је, начињена глобално подобном и претворена у шраф мондијалистичке машинерије. Најпре долази до потискивања националног идентитетског обрасца и успостављања доминације Западног културног модела, затим се ствара споља контролисано, политички инструментализовано цивилно друштво које ванинституционалним путем покушава да обори непослушни и “отпаднички режим”.

Ни цела Европа не може непривезана за велику руску лађу. НАТО је био војна алијанса против Русије. Он је то и данас. Остаће тако док Сједињене Државе, из рата у рат, не доживе пораз. Могу сломити независне државе свих малих народа на свету и онда липсати, јер је то неприродан, од историје отуђен, задатак Сједињених Држава. Неминовност је да се ЕУ не може одржати као војни савез са Сједињеним Државама, против Русије. У том погледу је и наша везаност са Русијом реална и нешто очекивано.

Постало је опште место указивати како су поједине „револуционарне вође“ школоване на Западу; како су пролазиле „отпорашку“ обуку у Европи или САД, те да су њихове нво директно финансиране од западаних провладиних фондова и отворено подржаване и промовисане од стране англосаксонских медија. Рационализована свест атлантистичких глобалних управљача о значају блискоисточниог простора на коме се спајају континенти, али и светови и цивилизације – у многоме потиче из њихових верских димензија.

Процес глобализације који се данас остварује, није процес зближавања делова света у циљу смањења економских, технолошких, културних и осталих разлика како то представљају западни теоретичари, већ нови систем економског и културног поробљавања мање развијених од стране неколицине моћних и високо развијених земаља. То није процес стварања глобалне цивилзације или како се често каже стварање ,,глобалног села’’ у циљу изградње праведнијег, напреднијег и хуманијег човечанства, већ најсуровији облик империјализма који се разликује од претходног само у средствима и методама остварења.

Формирају се два потпуно различита типа друштва, а то онда није више Европа за сваког разумног човека из Европске уније или ван ње, ма колико су то водили под мистификаторском формом „буџетских уштеда“. Настаће два културна модела, два обичајна права и самим тим два различита основна „друштвена договора“. И један, вероватно хибридан између ова два доминантна модела. Уз то, ако се надода врло јасна изјава Госпође Меркел, да је са мултикултурализмом готово, људи који се усељавају у Немачку морају бити спремни и способни да се у потпуности интегришу.

У светским сразмерама В. Голдфранк је предвидео пропадање савременог система капитализма, те разматра четири потенцијална будућа модела уређења света: пропаст, фашизам, социјалну демократију и социјализам. Први је могућ углавном због ширења атомског рата или уништења биосфере. Други представља трансформацију капитализма у нови облик социјално-економског тоталитаризма или формирање светске империје на челу са кастом централних администратора, који би се бавили прерасподелом вишкова.

Залагање за веће, пре свега прогресивне порезе, није исто што и залагање за самоубилачку пореску политику одирања пореских обвезника, или за претварања ситних људских зависти у пореску одмазду. Као и све у животу, и то је питање мере. Проблем актуелне пореске доктрине је што мере нема, што јој искуство не даје за право и што базира на грамзивости која води хаосу.

У организацији Удружења студената Правног факултета “Номоканон”, у четвртак 22.10./4.11.2010. године, на Правном факултету Универзитета у Београду, одржана је промоција књиге “Глобализација безумља” Данила Тврдишића, члана редакције часописа “Двери српске”. Поред аутора, присутнима су се обратили и Слађан Мијаљевић, народни посланик у Скупштини Србије и уредник сајта “Антиглобализам”, као и политиколог и аналитичар Александар Павић.

Сједињене Америчке Државе, у чијем је финансијском средишту, настала “системска криза неолибераног капитализма”, под теретом огромног унутрашњег и спољашњег дуга, дуготрајних ратова у Ираку и Авганистану, који су изазвали пренапрегнутост америчке економије, уз пратеће екстремне шокове на социјано – психолошком и еколошком плану, неумитно губе планетарну моћ.

Др Бранко Милановић, сарадник Карнегијеве задужбине, професор Џон Хопкинс и Мериленд универзитета и сарадник истраживачког одељења Светске банке, одржао је на Институту за европске студије у Београду 29-ту трибину на тему: „Глобална неједнакост и њене импликације за економску политику у XХI веку“