Очито је ДОС, постављен уз напоре сила које су Србију бомбардовале, веровао да су ти новостечени важни „другови“ пут којим треба кренути. Међутим, цена тог пута је била да се не помиње кривична одговорност важних „другова“ за бомбардовање Србије, те да се та одговорност пребаци самим Србима, и антисрпска клевета „другова“ прихвати. Тај пут морао је да води Србију низбрдо, ту где се данас налази; јер ко прихвата ратну кривицу, прихвата да за то и треба да плати одштету.

Није тачно да Србија експлоатише Војводину! Републичка влада субвенционише пољопривреду Војводине. Обим и износ субвенција Републичке власти расте упркос кризи. Пољопривредници Војводине су у бољем положају од осталих у Србији. Зашто су аутономаши подржали распродају земље у Војводини коју су довели пред банкрот, а сад од Војводине крију реалност?

И Украјина – древна Малорусија – на сличан начин већ је била подлегла након „Наранџасте револуције“, али је невиђена упорност Виктора Јануковича и његових сабораца довела поново до усправљања и покушаја тражења новог пута. Има ли шансе за Србију да и она пронађе свој пут и макар разведри своју неизвесну будућност. Има ли Србија свог Јануковича?

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Постало је опште место указивати како су поједине „револуционарне вође“ школоване на Западу; како су пролазиле „отпорашку“ обуку у Европи или САД, те да су њихове нво директно финансиране од западаних провладиних фондова и отворено подржаване и промовисане од стране англосаксонских медија. Рационализована свест атлантистичких глобалних управљача о значају блискоисточниог простора на коме се спајају континенти, али и светови и цивилизације – у многоме потиче из њихових верских димензија.

На коју год страну да крене, САД се среће са Русијом и више је него јасна жеља Вашингтона да са Москвом „ресетује односе“ и уреди односе на један нови начин. Питање је да ли је то и у интересу Москве и шта она тиме добија, а шта губи? Уколико Москва не подржи даље акције САД у Ирану, енергетско, економско и војно окруживање Кине и изоловање Немачке, Вашингтон ће се наћи пред избором. Или ће, заједно са вољно и невољно прикупљеним партнерима моћи да крене у реализацију геополитичких планова, или да прихватити чињеницу да се фаза глобалне доминације завршава и да свет улази у ново раздобље-уређеног мултилатерализма.

Све и да у ЕУ ствари овако функционишу, да она располаже минимално функционалном заједничком спољном и безбедносном политиком, да су овлашћења њених законодавних органа без постојане котроле држава чланица, она Србију не би узимала довољно озбиљно, као што то није ни до сада чинила. И то неће ни убудуће чинити све док Србија не реши своје државно питање. Споразум за Србију још није ступио на снагу, нити ће уколико га не ратификује, поред Србије и 27 држава чланица Уније. Довољно је да макар једна од њих закључи да Србија не испуњава услове…

Септембар је постао значајан због новог завијутка у „гасоводном рату“ између Русије и Европске Уније. У Сочију је 16. септембра у присуству председника владе РФ Владимира Путина потписан споразум о изградњи морског дела гасовода „Јужни ток“ којим се уклања транзитна зависност Русије од Украјине. У одговор ЕУ је активирала напоре на изградњи „Набука“, пошто је изјавила да гасовод који иде дном Каспијског мора може да се постави и без сагласности Русије.

И америчким неолибералима и неоконзервативцима, као и њиховим европским еквивалентима, Русија је подједнако антипатична, посебно када је и споља и изнутра чврста и сигурна. Зато не изненађујуе што они урлају и врше притиске на „недемократски” профил Москве, који је по њима тамо на сцени, док они чекају повратак земље аутократији, корупцији и стагнацији. То је добро. Колико год западни праведници буду понављали ту мантру, Русија ће бити на добром путу.

Још у априлу 2008. године у тајној депеши америчког амбасадора у Риму Роналда Сполјија државном секретару САД, Кондолизи Рајс, речено је да се руска енергетска компанија „Газпром“ превише приближила поседовању већинског дела у нафтном налазишту „Елефант“ у Либији. Амбасадор је ударио на узбуну јер, са гледишта америчких интереса, тако је речено у писму, „дати контролу Газпрому над налазиштима у Северној Африци – значило би да се нанесе очигледна штета напорима Европског савеза дасе изврши енергетска диверсификација“…