Имајмо у виду да, док доносимо резолуцију о измишљеном тзв. сребреничком геноциду, спадамо међу земље које нису усвојиле скупштинску одлуку којом потврђују да је прави геноцид извршен над Јерменима. Чак су и неке чланице НАТО (нпр. Француска и Грчка) донеле такву резолуцију, а Србија, ради „добрих“ односа са Турском, није! Српски режим тиме не гази само морал, већ избегава да види да је све повезано. И геноцид над Србима, и геноцид над Јерменима. Не би смо смели да заборавимо како не треба много да се стигне од Арарата до Јадовна!

Бивши председник Либерије, Чарлс Тејлор, оптужен у Хагу за геноцид над сопственим народом и подстицање грађанског рата у суседном Сјера Леонеу, изјавио је на суђењу у Фритауну да му је “власт у Београду испоручила оружја у вредности од 7 милиона долара”. И у Београду, засад, влада амнезија. Нема ни података како је мимо устаљених, строго контролисаних канала за трговину оружјем, до испоруке овом крвнику уопште дошло .

Ватикан је прво доделио апсолуцију – свакодневним језиком речено “амнестију” а тиме и рехабилитацију – хрватским, немачким итд., ратним и геноцидним злочинцима, и потом их ставио под своју заштиту, под заштиту једне моћне историјске институције, која по сопственом самосхватању “никада није грешила и никада неће грешити”. Тиме је Ватикан само још једном посегнуо за најубојитијим оружјем из свог владалачког арсенала, за “узурпацијом власти над дефиницијама и психагогијом”.

Безвредне су жртве које су страдале од геноцида који је извршио САД или његови клијенти. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи и мете. Зато су страдали Муслимани жртве геноцида, а страдали Срби у „Олуји“ нису жртве етничког чишћења. НАТО снаге су војно поразиле Србију, а понашање српског Парламента је одраз понашања поражених људи који су се предали и одустали од било каквих циљева, осим да уваже циљеве оних који су их поразили.

Лепо је што су наши носиоци власти одлучили да помогну Хрватима да „ухвате последњи воз“. Лепо је што се не исцрпљујемо жељама о „цркавању комшијине краве“. Побегли смо из федерације Јужних Словена, спалили све мостове, да би се сад сви придружили Унији. Свесни смо да су нам и многи Европљани несебично помагали да се „франкештајн на југоистоку“ упокоји.

Будући да је историјско тежиште ове студије о феноменологији геноцида егземпларно стављено на планирање, организовање и извршење Србоцида 1941-1945, то је само консеквентно да и утицај горе наведених локалних фактора буде разматран у овој области. Стога желим да ставим на језичко-философску и социјално-психолошку проверу један могући есенцијални аспект формирања хрватског менталитета тј. националног идентитета…

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници. Ова божја војска чека моју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!“ Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу“ провео четири месеца у затвору.

Поредити стрељање ратних заробљеника, (релевантне процене броја стрељаних се крећу од неколико стотина до око хиљаду), каквих је у ратовима деведесетих било доста на свим странама, у коме нису страдали цивили, са планским уништавањем милиона људи у конц логорима попут Аушвица, Дахауа или Јасеновца је увредљиво за жртве ових геноцида.

Србија, даље, Декларацијом на себе преузима сукривицу не само за тобожњи геноцид у Сребреници, него, иако посредно, и за грађански рат у Босни и Херцеговини. Позивањем на поменуту пресуду МСП у Хагу, иако ријечи „геноцид” нема у тексту Декларације, Србија је посредно признала да се десило оно што се није десило, да су га извели они који нијесу могли извести оно што се није десило.

Починиоци ратних злочина су појединци а не народ, и као појединци морају даодговарају за почињене злочине. усвајањем посебне резолуције о Сребреници, Србија преузима одговорност за недела која није починила и за која није одговорна, и даје за право онима који тврде да је Република Српска изграђена на геноциду, чиме директно помаже њеном укидању.