Основни задатак деснице јесте морална и духовна обнова српског друштва, инсистирање на квалитетном образовању деце, квалитетним културним садржајима и осмишљавање одговарајућег културног обрасца. Услед моралног опадања, Србији може помоћи само конзервативна обнова.

Рађање нове српске деснице је неопходно како би се јасно препознали проблеми који спречавају српски народ да постане нација у пуном значењу те речи. Пре свега, треба схватити да је идеја националне припадности, идеја независне, поносне и суверене нације идеја која не сме изгубити на значају. Поносити се својом нацијом јесте део личног идентитета свакога човека.

Будући да је историјско тежиште ове студије о феноменологији геноцида егземпларно стављено на планирање, организовање и извршење Србоцида 1941-1945, то је само консеквентно да и утицај горе наведених локалних фактора буде разматран у овој области. Стога желим да ставим на језичко-философску и социјално-психолошку проверу један могући есенцијални аспект формирања хрватског менталитета тј. националног идентитета…

Из либералистичке концепције настала је основна светска идеологија, идеологија националних и грађанских права. Међутим, она ће саму себе да поједе, јер носи у себи негативну дијалектику. Не само због непринципијелности, и не само зато што се она скрива у настојању за успостављање доминације.

Управо је Мартин Хајдегер био тај који је покушао да оживи онтологију – и то у времену када је, за оне „савременē“, она била неповратно одсањани философски сан чије се поновно покретање сматрало нечувеним. Са друге стране, Хајдегер је био и тај који је за уши „традиционалиста“, који су тражили начине да философија остане у границама традиционалне онтологије, изговорио оно за њих непојмљиво: биће је временитост.

Иако су текстови у овој књизи, по свом тематском садржају веома разнолики и, на први поглед, немају никакво тематско јединство, они, ипак, садрже једну нит која их чврсто повезује. Реч је о ауторовом настојању да, у време ерозије научног етоса и бруталног гажења људског достојанства, на примерима великих европских и значајних српских мислилаца, који су припадали различитим периодима савремене историје, укаже да су они у свом раду увек били “прожети духом самопоштовања, достојанства и слободарства, оним духом, суштаствено европским, којем људе учи Кантова етика.”