Домаћи дискурс о Европској Унији и приступању Србије у њу, развијао се бар десет година. На „путу ка ЕУ“, политички ставои су били час рационални, час страсни, а јавност је, изгледа, ову дебату доживела као прилику да „лајкује“ ставове који јој се допадају. Међутим, сами ставови су се мењали, нарочито кад је постајало извесније да нема експресне „евроинтеграције“. Избор наведених ставова, осврт је на деценијски критички однос аутора различитих идеолошких и вредносних погледа према ЕУ и српској „евроинтеграцији“.

Немачка Влада, за сада још увек у тајности, припрема формирање нове контролне финансијске институције, назване Берлински клуб, која би могла пре свега земље евро зоне вратити у стање феудалне и вазалске Европе. Тај нови клуб би требало да се бави дуговима земаља Европе које су на ивици банкротства или су већ у суштини банкротирале.

Лепо је што су наши носиоци власти одлучили да помогну Хрватима да „ухвате последњи воз“. Лепо је што се не исцрпљујемо жељама о „цркавању комшијине краве“. Побегли смо из федерације Јужних Словена, спалили све мостове, да би се сад сви придружили Унији. Свесни смо да су нам и многи Европљани несебично помагали да се „франкештајн на југоистоку“ упокоји.

Западни пројекат о Западном Балкану улази у завршну фазу, која подразумева коначно решење проблема Косова, тојест, интеграцију Северног Косова у „институције приштинске власти“. У Европском парламенту данас је одржано гласање о резолуцији, којом се поздравља признање независности Косова од стране Европске уније. Резолуција је усвојена са 455 гласова „за“ и 155 – „против“.

Сваки пут кад чујем најавну шпицу за вести сјурим се пред телевизор – и чекам да се појави Мирко Цветковић. Дај да се чује нешто лепо. Нешто баш лепо. А да није пословично обавештавање нације о успесима тенисера. Наш Мирко би једном могао за то да добије Нобела. Али не за економију. Неће му га дати они злобници јер је сувише лако и једноставно решио највећи светски економски проблем с почетка новог миленијума. Него за мир. Нико никад није мирније посматрао како му вода долази до грла…

Већ почетком процеса уједињења Европе, „евроентузијазам“ је био праћен значајном дозом неповерења. Критички став, одговарајућих јавних личности, према процесу евроинтеграције опстао је без обзира на успешан развој „уједињене Европе“ из трговинске заједнице у царинску, спољнополитичку и монетарну унију. Следи подсећање на неке критичке ставове који су раније звани „евроскептицизмом“, а које су током процеса „евроинтеграције“ износили државници, политичари, економисти и новинари који нису са балканског простора…

Кијев више не жели у НАТО. Пре неколико дана одустајање од планова придруживања Северноатлантској алијанси фиксирано је у закону који је усвојила Врховна Рада о принципима унутрашње и спољне политике земље. Тако је Украјина коначно потврдила статус ванблоковске државе. То није просто изјава о очувању независности. Политички односи Београда и Кијева, такође, традиционално су веома добри, што потврђује чињеница да Украјина није признала самопроглашену независност Косова.

Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте. Верује се да је то увод у стварање једне далеко мање интеграције у којој би, поред Немачке, биле и Француска, Аустрија, земље Бенелукса али и Словенија и Хрватска.Србија под хитно мора да се суочи с новом реалношћу.

Првог јула почело је председавање Белгије Европском унијом. Оно може постати нова проба за „јединствену Европу“, имајући у виду проблеме у самој Белгији и њене компликоване односе са кандидатима за улазак у ЕУ из Балканског региона. У Белгији се у фебруару и марту распирио нимало наивни скандал у вези са масовним демонстрацијама албанских избеглица и илегалних имиграната у Бриселу. Они су захтевали од владе финансијску помоћ, станове и посао…

Ових дана је у Канади, у Торонту, одржан још један самит Групе 20 (Г20) која окупља најбогатије земље света и оне које иду ка богатству. Претходио је састанак Г8, некада најексклузивнијег светског клуба. Оба скупа су, како наричу заговорници пропадајућег светског поретка, била неуспешна. Али, та два самита која су коштала равно милијарду долара, нису била неуспешна – била су бесмислена.