О томе да ли је 2011. пресудна за евро или су у питању претеривања медија и неких аналитичара у Оку економије говоре професори Мирољуб Лабус и Михајло Црнобрња и економски коментатор Небојша Катић. Емисију води Зоран Станојевић. Магазин “Око”, среда, 12. јан 2011, 18:25

Од тренутка када се евро појавио на сцени 1999. године започео је тихи рат за слабљење његове позиције. Оно што Европа може изгубити не стаје у књиговодствени рачун. Њој прети да буде разбијена, маргинализована и одувана са светске сцене. Распад еврозоне би последично довео до постепеног урушавања Европске Уније. Ако би се то догодило, то би било друго велико државно самоубиство у Европи. Евентуална пропаст еврозоне и читавог европског пројекта не би требало да радује Србију. Таквим исходом никоме у Европи неће бити боље, па сигурно ни Србији.

Све веће неједнакости у САД везују се за почетак осамдесетих година прошлог века. Претходног викенда одржане су демонстрације у више од 80 градова широм света, инспирисане акцијом „OccupyWallStreet” која у Њујорку траје већ месец дана. У медијима се истиче како су протести уперени против све већих неједнакости које су изазване глобалном економском кризом. Међутим, озбиљнија анализа показује да велике неједнакости нису последица, него један од важних узрока актуелне кризе.

Професор Слободан Комазец је још у СФРЈ био један од водећих монетраних стручњака. Аутор је низа књига: „Неолиберализам, приватизација и финансијски капитал“, „Изгубљене битке стабилизације и развоја на погрешној стратегији“, „Инострани капитал, развојни допинг – омча дугова и дужничка криза“, „Глобална финасијска криза и економска криза у Србији“ итд. Последња књига „Долар, евро и криза светског монетарног система“ је изузтено актуелна. Интервју за “Геополитику” почели смо питањем о „драматичном расту цена злата“ као индикатору стања.

Кругман каже да су земље које чине једну трећину привреде еврозоне под нападом шпекуланата, а под знаком питања је и сам опстанак заједни чке валуте, а крах евра нанео би велике штете широм света. Oткуд би требала да дођу нова радна места и економски раст? Једини одговор је извоз, и то углавном у друге европске земље. Међутим, извоз не може да доживи процват уколико земље зајмодавци такође спроводе мере штедње, чиме највероватније гурају Европу у целини у нову рецесију. Постоји велики јаз између онога што евру треба да би опстао и онога што су европски лидери спремни да учине, или о чему су вољни да говоре.

Стару аскетску националну буржоазију постепено је замењивала нова транснационална буржоазија финансијских спекуланата. Њихова похлепа не ограничава хедонистичке прохтеве, не одлаже испуњење жеља и живи у своме самоизолирајућем виртуелном пространству. Она је изгубила сваку легитимност и нема никакву основу да рачуна како ће бити схваћена и уважавана од осталог дела друштва.

Сједињене Америчке Државе могле би да уђу у нову, можда чак и већу рецесију од оне из 2008. године, уколико до 2. августа Конгрес не да сагласност за повећање границе задуживања, која сада износи 14,3 билиона долара. Уколико не буде донета та политичка одлука, цео свет може ући у економску кризу из које ће још теже изаћи, с обзиром на то да се ни од претходне није потпуно опоравио. Ако банкротира највећа економија света, цео свет улази у кризу, о чијим последицама нико не сме ни да говори.

Вести о актуелној америчкој кризи, једној од најозбиљнијих у последњих пола века, веома тешко успевају да се пробију у овдашње локалне електронске и штампане медије. Осим за недељне „ток” емисије, национални електронски медији овој теми у просеку посвете два до три минута. Једноставно, стиче се утисак да је већина грађана Америке незаинтересована за садашњу кризу. Овакво стање ме подсећа на речи оне старе песме: „Биће скоро пропаст света, нек пропада није штета”.

Финансијска тржишта захватио је страх од банкрота Италије. Амерички hedge фондови полазе од тога да трећа по величини економија у ЕУ неће издржати екстремно велику задуженост и да ће, слично Грчкој, Поругалији и Ирској, морати да је спасавају солвентне земље еврозоне. Финансијска тржишта су, у страху за судбину италијанске привреде, до максимума изгурала приносе тј каматне стопе италијанских државних обвезница и њихове додатке за ризик. Инвеститори убрзано продају италијанску активу од прошле седмице у страху да ће италијанска економија пасти у дужничку кризу

Кандидат Републиканске партије за председника САД обрушио се у Њу Орлеансу, између осталог, и на монетарну политику државе. Америка је створила новац ни из чега, извукла из шкрипца „оне који су заслужили да пропадну“, трећину пара упутила страним банкама („што је бесмислено“), међу којима и оним у делимичном власништву Моамера Гадафија, истакао је он, додавши да ће следећа година бити још тежа због последичне инфлације и пада вредности монете.