Светска банка је снизила прогнозу раста светске привреде у 2012. години са 3,6 на 2,5 одсто и упозорила да би криза могла да буде интезивнија него 2008. године. Грчки министар финансија Венизелос рачуна да ће се доћи до “компромиса” између владе Грчке и страних банака као поверилаца приватног дуга. Немачка влада је заинтересована из својих разлога и интереса да еврозона помогне Грчку јер тако се штити и немачки интерес у Грчкој омогућавањем куповине грчких ресурса и некретнина где би Немци постали нови власници.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била научно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи (тачније, диктату) са ММФ. Усвајање меморандума и остваривање њихових циљева ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и за њен приступ међународном тржишту капитала.

Европска унија уништава Европу док се претвара да је Европа. Европска унија хоће да раскомада све своје заробљеничке државе. То је била поента напада Европске уније и САД-а на Југославију, и наставиће се са тим све док Србија не постане само део скупа немоћних провинција Европске уније. Европска унија је већ прекршила правила демократије. Уништила је демократију. Европска унија је по дефиницији недемократска и антидемократска.

Небојша Катић, финансијски консултант у Лондону, на предавању у Институту за европске студије „Други талас економске кризе и удари на евро“, оценио како се у свету води кампања да је јавна потрошња искључиви узрок свих економских невоља, док се греси банкара аболирају, као и да је евро мета шпекулативних напада како би се долар задржао на месту светске резервне валуте.

Иза сцене и затворених врата лидери Европске уније (ЕУ) интензивно трагају за алтернативом досадашњем концепту европске интеграције. Има, наравно, разних идеја али у основи се врло мало зна о чему лидери стварно разговарају. Трагања за алтернативом се прикривају јавном саопштењима о одлучности да се сачува евро и ЕУ а у стварности свима је јасно да Европска унија, у форми у каквој је до сада била, већ сада не постоји. То је у овом тренутку једино извесно.

Супротно тврдњама бројних државних институција, званичника, истраживачких институција и академских економиста које су се чуле од средине прошле, па до средине текуће године да је Србија изашла из економске кризе, стварност је током 2011. године то сурово демантовала. Напротив, по низу показатеља привреда Србије је у још дубљој кризи него што је била претходне године, што се испољава пре свега преко знатног повећања броја незапослених, смањења запослених, енормног раста јавног дуга…

Код држава Еврозоне које су кризи, спољни дуг је ван сваке сумње превисок и одсликава слабости текућег биланса, али не само текућег биланса. Ирска и Исланд на пример, имају прекомеран спољни дуг јер су истворемено и значајни финансијски центри. Новац из иностранства се рециклирао кроз финансијски систем ових малих држава повећавајући њихов спољни дуг.

И ево у чему је парадокс. Сви пате због опасности које ово тржиште ствара курсеве за размену кључних валута, за вредност акција-облигација. Уједно, нико није против устаљеног поретка. Овај систем, као и раније, рађа нове мехуре од сапунице. И уколико се превазиђе фундаментални узрок кризе, ја сам потпуно уверена у то да ће се криза ускоро поновити.“

Никада нам се реч криза није чинила тако блиска и уобичајена као што је то случај у последње две године. Гомила економиста и разних стручњака анализира, предвиђа, критикује, сумира и надасве живи од те речи, а њен узрок, утицај и будући след никад се нису нису чинили несхватљивији и неизвеснији. Никада нам се Грчка, земља која представља “колевку цивилизације“ није чинила мања, слабија, рањивија и незрелија.

У процесу секјуритизације кредита кључну улогу је имало пет инвестиционих банака (Goldman Sachs, Morgan Stanley, Lehman Brothers, Merrill Lynch, Bear Stearns), два финансијска конгломерата (Citi Group, JP Morgan Chase), три фирме које су се бавиле осигурањем (AIG, MBIA, AMBAC), три рејтинг агенције за проценену ризика (Moody´s, Standard & Poor´s, Fitch) и две квазидржавне корпорације које су куповале кредите од банака и „препакивале“ их у хартије од вредности (Fannie Mae, Fredie Mac).