У неслободним земљама, које су без свог економског и политичког суверенитета, умјесто централне банке оснивају се валутни одбори. То је монетарна институција без монетарних овлаштења. Стварни садржај мјењачнице се испуњава празним појмом централне банке. И што је најважније то има и своје присталице. Не само политичке, што је разумљиво, него и из реда економиста. Посебно изненађење су економисти из земаља у којима је уведен валутни одбор.

Код држава Еврозоне које су кризи, спољни дуг је ван сваке сумње превисок и одсликава слабости текућег биланса, али не само текућег биланса. Ирска и Исланд на пример, имају прекомеран спољни дуг јер су истворемено и значајни финансијски центри. Новац из иностранства се рециклирао кроз финансијски систем ових малих држава повећавајући њихов спољни дуг.

Државна власт увек тражи нове изворе прихода, а у кризним временима очајнички тражи нове изворе финансирања. Тако је било и у време Велике депресије. А онда се појављује, како то каже Родбард, велики Кејнз са његовом модерном и “научном” економијом која каже да класични економисти нису знали ништа, и да државна власт има, не само право, већ и “моралну обавезу” да троши, троши, троши…; да улази из дефицита у дефицит у циљу “спасавања економије”…

Ових дана Србију је захватио велики број протеста незадовољних радника. Штрајкују просветни радници, велики део полиције, а на штрајк се спремају и запослени у здравству. Која то држава, само месец дана после усвајање буџета, најављује усвајање нових кредита у износу од 400 милиона долара и то по хитном поступку и зарад рефинансирања постојећих кредита и финансирања буџетског дефицита?

Ако се зна све ово што се зна: да је ЕУ промашен концепт, да представља неодржив систем и да ће се пре или касније распасти, заиста је невероватно да се у Србији још није створила критична маса независних интелектуалаца која би отворено рекла оно што се пре или касније мора рећи – Србија нема шта да тражи у ЕУ и зато се под хитно мора окренути самој себи, морају се поништити све досад донесене одлуке у погледу ЕУ интеграција, и мора се прекинути процес разарања српске привреде. Што се пре то схвати – то боље.

Анализе показују да су компаније принуђене да се задужују у иностранству због домаће нестабилности, ненаплаћених потраживања од државе, селективне помоћи инвеститорима, све већих акција и пореза и затварања природних тржишта за наше робе у окружењу и ЕУ. Оцена је да држава своје обавезе сервисира све скупљим задуживањима само да би одржала привид да је могуће да домаћа економика опстане на постојећим основама и у околностима где је држава највећи монополиста

ММФ и високи владини функционери у Србији сагласни су да је „исцрпљен досадашњи модел развоја“, те да су неопходне корените промене у економској политици. Они нам то, напокон, саопштавају после десет година досадашњег модела развоја који су упорно форсирали. Како ће изгледати нова економска политика нисмо могли да сазнамо од креатора (ММФ) и реализатора (високи владини функционери) досадашњег модела развоја, али се јасно види да наши реформатори и у време светске кризе настављају са распродајом…