Попут некадашњег ЈУЛ-а који није имао више од неколико процената гласова а држао добар део власти и Г17 или УРС последњих десетак година не испушта из руку економске полуге власти и моћи. Та диспропорција између реалне власти и нивоа подршке јавности, која иде и до тога да је прво веће од другог и до десет пута што је вероватно куриозитет у новијој политичкој историји Европе. Но то наравно и иритира одређене кругове владајуће ДС који би желели да виде леђа Динкићу и његовим „регионима“.

Не заборавите да политику државе креирају људи који су дошли негде са стране, као и тај Млађан Динкић. Дакле, није нам Београд као Београд крив, него потпуно погрешна државна, економска политика и интереси разних моћника, економских и политичких, споља и изнутра. Зато је та прича коју сада гура Млађан Динкић, карта на коју игра, мач са две оштрице. Апелујем на људе да не падају на нову превару. Још једну превару Млађана Динкића који сада нуди регионализацију као излаз из кризе.

Суштина децентрализације није да у Србији имамо седам регионалних центара као што је Београд, већ је суштина да имамо 184 развијене општине као што је Инђија. Ми предлажемо да носиоци децентрализације у Србији буду сви њени градови, општине и села. Зато је наша странка донела програме за развој 21 највећег града и општине у Србији у којима смо се бавили микротемама и понудили конкретна решења за економске проблеме у локалним срединама.

Влади за стварну децентрализацију није потребна промена Устава. Она је овде само изговор како би се променила уставна преамбула која Косово дефинише као део Србије. Влада која жели децентрализацију не отима општинама више од 15 милијарди динара трансфера из републичког буџета. Важећи устав већ садржи одредбе које омогућавају децентрализацију и давање већих надлежности локалним самоуправама…

Судећи према резултатима истраживања, и Ниш би волео да има аутономију. Од 1.289 анкетираних у истраживању јавног мњења њих 52,7 одсто желело би да југоисток Србије, са центром у Нишу, има права каква данас има Војводина. У Крагујевцу су отишли много даље. Како је најављено, већ наредног месеца тај град ће бити први српски центар који ће имати званичну канцеларију у Бриселу.

Данашњи „фенси паори“ не познају елементарни значај начела неспојивости јавних функција за цивилизовани поредак. Војводином влада човек који је „набрао“ себи „на громиле“ разне функције, па сад правда туђе „фотељаштво“ тиме што су избори „скупи”. Жалосно напуштање начела правне државе и елементарних политичких начела цивилизованих народа, генерише се баш у Војводини, на бруку и срамоту њених житеља, чији преци су до половине 20. века били узор грађанског друштва.

Овај апел јавности има намеру да окупи све заинтересоване појединце и организације око здравог и неопходног пројекта патриотске децентрализације Србије, као и да пробуди успавану енергију унутрашњости, a све у циљу јачања српске државности и алтернативне понуде постојећем процесу регионализације и даље дезинтеграције државе Србије.

После свих промашаја и разочарења, и влашћу и опозицијом, и интеграцијама и декларацијама, и корпорацијама и синдикализацијама, грађани Србије ће, пошто немају странце као Швајцарци и Холанђани, започети да решавају своје проблеме – децентрализацијом. Сами ће се похватати за гуше. После продаје “Телекома” “дебеоградизација” ће постати велико решење за Србију коју чека велико разочарање у очекивања од Европске Уније, велико измицање рамена „страних инвеститора”, велико суочавање са бедом и распадом.

Регионализација Србије баца сенку и рађа сумњу да ће државни ресурси који ће бити усмерени на политику децентрализације бити искоришћени да Динкић направи нову политичку странку. Изнад регионалних, предвиђена су још три нивоа националних агенција које ће спроводити и контролисати исту област. Колико год се залагао за децентрализацију, када је у питању подела пара – Динкић је увек био за централизацију.

Да би се остварила помињана стратегија одбране националног идентитета у Војводини неопходно је да српска национална интилигенција учини први, одлучујући корак. Време ја да национална интилигенција напусти, толико дуго чуване, позиције мазохистичког вапаја и да са новим оптимизмом крене на терен. Ништа није готово и ништа није изгубљено, битка је тек отпочела.