Војска Србије је од почетка реформи које су спровођене била интересантна за стране обавештајне службе. Најчешћи предмет интересовања поред реформских процеса била је и модернизација и опремање Војске Србије савременим средствима, а занимало их је и какви су ставови припадника војске и Министарства одбране о учлањењу у европске и евроатлантске интеграције.

Идеја да се политичке партије изјашњавају о томе који се језик говори у Црној Гори је бесмислена. Представља директан наставак инструментализације коју је титоистичка Југославија имала. Наиме, и кад је рушена капела на Ловћену, слушали смо да Његош није знао да није српски песник. Све ће бити толико обесмишљено да ће на крају свест људи бити контаминирана. Идентитет ће се појавити као празан, у извесном смислу, нико више то питање неће сматрати толико битним и тиме ће технологија испирања мозга достићи онај резултат ка којем је управљена. Мислим да је то суштински циљ.

Др Славенко Терзић је на трибини Фонда Слободан Јовановић на Коларчевом народном универзитету у Београду, 27. октобра 2011. године, одржао предавање “Рашка област и `санџачко питање`”. Ради се о ванредно значајној теми која постаје веома актуелна, а др Терзић као сарадник Историјског института САНУ је својом стручношћу и дугогодишњим систематским радом најквалификованији да отвори јавну расправу о њој. Уместо уобичајеног приказа трибине, објављујемо рад др Терзића, којег због природе трибине, одговора на бројна питања и временског ограничења није било могуће јавности представити непосредно и усмено у потпуности.

Језик је, као средство комуникације истовремено и један од важних елемената идентитета народа и претеча настанка нације као групе људи која међу собом несметано комуницира и размењује идеје. Уствари, коришћење истог језика је и један од предуслова, а и начин за територијално, физичко, културно и духовно повезивање људи. Изузетака наравно има, али они само потврђују правило.

Све и да у ЕУ ствари овако функционишу, да она располаже минимално функционалном заједничком спољном и безбедносном политиком, да су овлашћења њених законодавних органа без постојане котроле држава чланица, она Србију не би узимала довољно озбиљно, као што то није ни до сада чинила. И то неће ни убудуће чинити све док Србија не реши своје државно питање. Споразум за Србију још није ступио на снагу, нити ће уколико га не ратификује, поред Србије и 27 држава чланица Уније. Довољно је да макар једна од њих закључи да Србија не испуњава услове…

Намера црногорске власти да из образовног система ликвидира српски језик и његово име и његове суштинске особине,запрепашћујућа је понајвише по својој вулгарности. У њој се огледа не само кршење општеприхваћених права из ове области него и тотални презир према властитом становништву, за које се очигледно претпоставља да је беспомоћни објект сваког насиља и манипулације.

Универзална права, дакле, декларативно важе за све људе, али практично не обухватају српски народ и његов језик. То је титоистичка традиција српске државне политике. Јер, ни околност да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“, ни аутентична сазнања о песниковим вишеструким поистовећивањима са српским културним и националним идентитетом, нису спречила да се – већ у титоизму – појаве још 1947. године први знакови „стратегије десрбизације Његоша“…

Попис становништва у Црној Гори одржан 2003. показао је да упркос све више израженом сепаратистичком профилу Ђукановићевог режима у тадашњој СР Југославији, српски идентитет највећег дела православног становништва републике још увек има доминантан карактер. Од 95 % грађана који су се тада изјаснили по питању националности, њих 32 % је навело да су Срби, а више од две трећине целокупног становништва је навело да говори српским језиком. Овоме треба додати да је преко 70 % грађана навело да су православне вероисповести

Црна Гора, некадашња „српска Спарта“; Црна Гора, српска држава која је чувала српско сећање у најтежим временима. Црна Гора, постојбина српског великана владике Његоша. Шта се, побогу, догодило са том и таквом Црном Гором? Бежање од сопственог идентитета у други патолошка је појава, али није непозната. Но, ту смо где смо, или што би рекао прост свет- „из ове се коже не може“.

Неочекивани обрт у брзини пријема Хрватске у Европску унију (ЕУ) је наметнуо многа питања о садашњем стању Уније, будућности Балкана и плановима њене најмоћније чланице Немачке о будућој форми те европске интеграције.[1] У политичким круговима Уније је, међутим, приметно и извесно изненађење таквим обртом, иако су преговори са Хрватском почели још 2005. године и упркос већинском мишљењу да је њено чланство у Унији неизбежно. Откуда сад то, најчешће је било питање.