Сви проблеми ЕУ и евро-зоне своде на политику. Актуелна криза је пре свега политичка, а економска је само њен део који се не може прикрити обманама, тајним договорима и, у ствари, лажима. Европска интеграција је поново у дубокој кризи из које нема повратка на старо и која, на жалост, показује да је поново кључни проблем Европе Немачка и њен политички поглед.

Направили нам „шанадан“ мост, па још хоће трипут скупље да нам га наплате Највећи европски мост на Дунаву изграђен на је на рачун Србије у Војводини. Инжењери „мителојропе“ су га направили на клизишту за које „зна и баба Мара“. „Мустре бечке“ би сад од грађана Србије да наплате сопствену бруку и неспособност, иако су на време упозорени од домаћих инжењера да мост не треба да граде на клизишту. Немци се моле да их нико ништа не пита, а Енглези ћуте.

Иако је реч о катастрофалним вестима, изгледа да то више никог у Србији не изненађује, па ни власт. У Министарству економије нису нашли за сходно да нам прокоментаришу овако лоше позиционирање земље на значајним светским економским листама, нити су се званичници у последње време претерано оглашавали на ову тему. Тачно је да су радници који су наводно били упошљени за време Слободана Милошевића били фиктивни и да су се њихове плате пумпале из буџета на бази инфлације, али је несхватљиво да смо ми успели ту исту бирократију да повећамо још неколико пута.

Након новосадског скупа мањинских политичких организација, постало је јасно да су “демократске промене” у матрици грађанског друштва задржале само српску већину, која постаје обесправљена у сопственој држави. Ако су хашки оптуженици јуче и Косово и Метохија данас стеге које Србију држе далеко од ЕУ, Закон о националним саветима унију је промашио и саму Србију одвукао много северније, чак до Деда Мраза.

Без обзира да ли се то некоме свиђало или не, чињеница је да је најважније питање сваког друштва – питање економије. Ако један систем не може да функционише, и ако уместо прогреса изазива економску деструкцију, онда је потпуно излишно разматрати остале аспекте тог система. Питање одабира система није питање нечијих лепих жеља или праведности, већ питање економске одрживости.

Може л` когод други да буде крив за то што је аутономашка бирократија „европске регије“ присвојила сав финансијски капитал металске индустрије у Војводини национализацијом Металс банке? Ако се наши металци сећају како им је било пре петнаест година, зар се не сећају и да је новцима њихове привредне гране основана финансијска установа коју је власт претворила у „Развојну банку Војводине“?

Акција Очистимо Србију, успешно је спроведена у јуну ове године. Ово је друга година за редом, како се спроводи организовано уклањање ђубрета на територији целе Србије. У акцији коју је покренуло Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, према речима ресорног министра, ове године је учествовало око 290.000 волонтера, што је премашило сва очекивања. Одзив грађана, који су добровољно уложили време и рад за заједничко добро, је без сумње, за сваку похвалу.

Динкићев изум кошта државу два и по милиона евра годишње. Једини ефекат удомљени партијски кадрови. Раде ли српске економске дипломате ишта осим што деле визит карте у светским престоницама? За годину дана у 27 земаља света, за рад економских дипломата потрошено је 2,5 милиона евра, али извештај званичног извештаја о њиховом раду нема. Економске дипломате су одговорене и Министарству спољних послова. То није најсрећније решење, сматра професор међународних односа и бивши амбасадор у Француској др Предраг Симић.

Банкрот Грчке није последица само превелике државне потрошње, већ и неконтролисане приватне потрошње и живота далеко изнад могућности. Грчка је чланица Европске уније већ тридесет година, али упркос дугом европском стажу, ендемске политичке и економске слабости система остале су деценијама непромењене. Улазак Србије у ЕУ, ма како добродошао, неће променити Србију, нити ће поправити њено економско и социјално стање. Ту промену може начинити само Србија сама, ако се одважи на суочавање са собом и својим слабостима.

Можда негде у Европи саветник председника државе, поготово ако су другари као што је код нас случај, обавља јавни посао без плате, јер је власник јаке маркетиншке агенције, али мало је вероватно да би такав могао да буде саветник председника државе за медије. И можда негде у Европи и то све може, али је мало вероватно да би игде осим у Србији ова двојица тиме могли да се хвале, јер у преплитању својих неплаћених државних и плаћених приватних послова, ваљда, не виде никакав проблем. Поготово не сукоб интереса.