ДСС одлучно заступа став да не постоји ниједан ваљан разлог да се мења Устав Србије. Ми смо данас заправо уставобранитељска странка. С друге стране, чињеница је да је СНС поднео захтев за промену Устава. Верујем да постоји подударност наших ставова када је реч о војној неутралности Србије. Већ када је реч о проглашавању политичке неутралности Србије, ту опет постоји разлика јер је СНС за приступање Србије Европској унији.

Предсједник Демократске странке Србије Војислав Коштуница упозорава да испуњавањем захтјева Брисела, који се огледају у притисцима и уцјенама, Србија постаје марионетска држава која се, зарад трговине, одриче своје територије. Једино што садашња власт ради на пољу економије, сматра Коштуница, јесте да се сваки дан задужује. Наш циљ, дакле, више не треба да буде чланство Србије у ЕУ, већ развијена економска сарадња са државама ЕУ, и наравно свим другим државама.

Када су десетине Срба са барикада летос дошле у митровачку болницу с ранама од ватреног оружја, с разлогом се поставило питање како су немачки војници добили дозволу да користе бојеву муницију против демонстраната, будући да у погрому од 17. марта 2004. ни метка нису испалили док су са Косова протериване десетине хиљада Срба и спаљиване средњовековне православне цркве. После се испоставило да нису имали дозволу да пуцају у људе како би заштитили “објекте”…

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Цветковићева влада је довела Србију у веома незавидну позицију, па је тешко побројати најдратистичнија посртања и промашаје који ће, нажалост, погодити и наше потомство. Донет је статут Војводине који је у више тачака противуставан и федерализује земљу, те ствара нови проблем на северу републике. По питању Косова и Метохије направљене су најтеже грешке које су погубно удаљиле нашу јужну покрајину од Централне Србије.

Сви проблеми ЕУ и евро-зоне своде на политику. Актуелна криза је пре свега политичка, а економска је само њен део који се не може прикрити обманама, тајним договорима и, у ствари, лажима. Европска интеграција је поново у дубокој кризи из које нема повратка на старо и која, на жалост, показује да је поново кључни проблем Европе Немачка и њен политички поглед.

Војска Србије је од почетка реформи које су спровођене била интересантна за стране обавештајне службе. Најчешћи предмет интересовања поред реформских процеса била је и модернизација и опремање Војске Србије савременим средствима, а занимало их је и какви су ставови припадника војске и Министарства одбране о учлањењу у европске и евроатлантске интеграције.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију. Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона.

Хамлетовско питање, како неки тврде, за немогућу државу БиХ, је већ дуже времена у нашој јавности слиједеће: којем се царству, америчком или руском, приклонити? Штета је, што ова земља није нормална и што је у суштини бандитска, окупирана, колонизирана и дјељива по перверзној вољи страних “хуманиста”. Ипак, питање је дјеломично добро, јер је биполарна подјела свијета постала очита реалност. Чињеница је, да је након двије деценије апсолутне доминације америчког царства, друго царство је већ ту, оно руско, просперитетно, изникло као феникс из пепела након што је изгледало упропаштено од Горбачова и Јељцина.

На коју год страну да крене, САД се среће са Русијом и више је него јасна жеља Вашингтона да са Москвом „ресетује односе“ и уреди односе на један нови начин. Питање је да ли је то и у интересу Москве и шта она тиме добија, а шта губи? Уколико Москва не подржи даље акције САД у Ирану, енергетско, економско и војно окруживање Кине и изоловање Немачке, Вашингтон ће се наћи пред избором. Или ће, заједно са вољно и невољно прикупљеним партнерима моћи да крене у реализацију геополитичких планова, или да прихватити чињеницу да се фаза глобалне доминације завршава и да свет улази у ново раздобље-уређеног мултилатерализма.