Код држава Еврозоне које су кризи, спољни дуг је ван сваке сумње превисок и одсликава слабости текућег биланса, али не само текућег биланса. Ирска и Исланд на пример, имају прекомеран спољни дуг јер су истворемено и значајни финансијски центри. Новац из иностранства се рециклирао кроз финансијски систем ових малих држава повећавајући њихов спољни дуг.

Од тренутка када се евро појавио на сцени 1999. године започео је тихи рат за слабљење његове позиције. Оно што Европа може изгубити не стаје у књиговодствени рачун. Њој прети да буде разбијена, маргинализована и одувана са светске сцене. Распад еврозоне би последично довео до постепеног урушавања Европске Уније. Ако би се то догодило, то би било друго велико државно самоубиство у Европи. Евентуална пропаст еврозоне и читавог европског пројекта не би требало да радује Србију. Таквим исходом никоме у Европи неће бити боље, па сигурно ни Србији.

Иако је максимум до ког држава може да се задужује 45 одсто, после само годину дана од усвајања тог фискалног правила јавни дуг достигао 44,4 одсто. Пре само месец дана, према подацима Министарства финансија, укупни државни зајам био је на нивоу од 41,7 одсто, односно 13,79 милијарди евра. Овом повећању кумовало је најновије задуживање државе емитовањем обвезница на међународном тржишту од милијарду долара.

Актуелна криза Америке и Запада поприма историјске димензије и собом носи тектонске промене у свету. Западна криза ће због ововремене повезаности целог света и глобално институционализованог места Запада имати последице на све земље. Гувернер Енглеске банке, која је централна банка Уједињеног Краљевства, Сер Мервин Кинг каже да је реч о “најозбиљнијој финансијској кризи” од тридесетих година 20. века “ако не и било када у историји”. Због “необичних околности у којима се криза развија” искусни први банкар Краљевства ипак сугерише да би се пре могло говорити о највећој кризи у историји.

Ако претпоставимо да је садашњи спољни дуг од око 24 милијарде евра оптерећен просечном каматом од пет одсто и да се износ спољног дуга неће мењати у наредних десет година, само за камате треба обезбедити 12 милијарди евра. У последњих неколико година држава се знатно задужила, како у девизама, тако и у динарима, и она по свим објективним рачуницама спада у високозадужене земље: њен спољни дуг је де фактознатно прешао критичних 80 одсто БДП-а, а јавни дуг је, реално, знатно изнад критичних 45одсто.

Процес глобализације који се данас остварује, није процес зближавања делова света у циљу смањења економских, технолошких, културних и осталих разлика како то представљају западни теоретичари, већ нови систем економског и културног поробљавања мање развијених од стране неколицине моћних и високо развијених земаља. То није процес стварања глобалне цивилзације или како се често каже стварање ,,глобалног села’’ у циљу изградње праведнијег, напреднијег и хуманијег човечанства, већ најсуровији облик империјализма који се разликује од претходног само у средствима и методама остварења.

Информације о детаљима продаје обвезница, бар оне које су доступне српској јавности, више су него штуре. Није саопштено по којој цени су обвезнице ефективно продате и колико је држава новца добила, ко су купци, нити какво је даље кретање цене продатих обвезница. Влада се сконцентрисала на то да са грађанима подели само своју усхићеност успехом трансакције. Како и не би када ће новац стићи одмах, а исплата по основу главнице дуга доспева тек 28. септембра, далеке 2021. Ова влада је новац узела, нека друга влада ће га враћати.

Средином августа, односно седам дана пред почетак преговора између Владе Србије и Мисије ММФ, надлежни у Министарству финансија обелоданили су податке о извршењу буџета државе у првих седам месеци 2011. године. Подаци нису били ни мало оптимистично, с обзиром да су, у наведеном периоду, расходи буџета (474,8 милијарди), надмашили буџетске приходе (386,9 милијарди), и то за 87,8 милијади динара. И шта је онда преостало режиму? Ништа друго осим да „буџетски јаз“ званично продуби, те да се преговори и споразум са мисијом ММФ-а представе као „велики успех“…

Банкрот Грчке није последица само превелике државне потрошње, већ и неконтролисане приватне потрошње и живота далеко изнад могућности. Грчка је чланица Европске уније већ тридесет година, али упркос дугом европском стажу, ендемске политичке и економске слабости система остале су деценијама непромењене. Улазак Србије у ЕУ, ма како добродошао, неће променити Србију, нити ће поправити њено економско и социјално стање. Ту промену може начинити само Србија сама, ако се одважи на суочавање са собом и својим слабостима.

Је ли наша статистика ,,тачан зброј нетачних података’’ или владин памфлет за обману грађана? Могу ли грађани веровати влади и њеним институцијама које само за неколико дана саопштавају податке о паду бруто домаћег производа за 2009. годину који се разликују за чак 100 %. Сигурно да не могу. Нажалост, обмане су једини инструмент путем кога опстаје државни менаџмент на власти. Грађани се питатју докле овако?