У Грчкој су ових дана вођени даноноћни преговори са представницима иностраних кредитора – тројком међународних посредника (ММФ, Европска комисија и Европска централна банка – ЕЦБ) о мерама штедње неопходним како би се обезбедио „спасилачки кредит помоћи“ и избегао банкрот земље. Мерама штедње захтева се смањење плата и пензија за 15% и спуштање минималне зараде за 20%, укидање 13. и 14. плате које се традиционално добијају за Божић и Ускрс…

EBRD је испунио план јер је уплатио око 60 милиона евра. Према томе, Влада Србије треба до краја ове године да издвоји 100 милиона како би задржала свој удео. Ако држава не уплати тај новац, EBRD аутоматски постаје већински власник – каже наш саговорник, који верује да ипак неће бити проблема са докапитализацијом јер је држава резервисала новац у буџету за те сврхе.

Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге

Док су грађани, привреда и држава заробљени у финансијском глибу неликвидности и грцају у дуговима, једино банкарски сектор у Србији може актуелну кризу да „књижи“ као велики успех. Према резултатима истраживања, Србија је са просечним каматама за стамбене кредите од 5,82 одсто, земља са највећим банкарским каматама у Европи, где је просечна каматна стопа за ову врсту кредита 3,26 одсто.

Небојша Катић, финансијски консултант у Лондону, на предавању у Институту за европске студије „Други талас економске кризе и удари на евро“, оценио како се у свету води кампања да је јавна потрошња искључиви узрок свих економских невоља, док се греси банкара аболирају, као и да је евро мета шпекулативних напада како би се долар задржао на месту светске резервне валуте.

У првих девет месеци ове године банке су оствариле добит од око 250 милиона евра. Значајније и од самог апсолутног износа је чињеница да је та добит за око 21 одсто већа од добити остварене у истом периоду прошле године. У 2011. години је тако настављен већ деценијски тренд преливања капитала предузећа, државе и грађана у корист финансијског сектора. Само се тиме може објаснити феномен да банкарски сектор цвета, док сви око њега вену.

Нобеловац Паул Кругман у једној од својих колумни (York Times) пише да је гледао на телевизији како дете на питање шта је то пљачка одговара: Goldman Sachs, а недавно је велики публицитет имао и наступ на BBC брокера Алесија Растанија који је изјавио да светом не управљају владе него Goldman Sachs. Париски Le Monde је новопостављене премијере Грчке и Италије, те првог човека Европске централне банке назвао „члановима европске владе Goldman Sachs-а“.

Сви проблеми ЕУ и евро-зоне своде на политику. Актуелна криза је пре свега политичка, а економска је само њен део који се не може прикрити обманама, тајним договорима и, у ствари, лажима. Европска интеграција је поново у дубокој кризи из које нема повратка на старо и која, на жалост, показује да је поново кључни проблем Европе Немачка и њен политички поглед.

У процесу секјуритизације кредита кључну улогу је имало пет инвестиционих банака (Goldman Sachs, Morgan Stanley, Lehman Brothers, Merrill Lynch, Bear Stearns), два финансијска конгломерата (Citi Group, JP Morgan Chase), три фирме које су се бавиле осигурањем (AIG, MBIA, AMBAC), три рејтинг агенције за проценену ризика (Moody´s, Standard & Poor´s, Fitch) и две квазидржавне корпорације које су куповале кредите од банака и „препакивале“ их у хартије од вредности (Fannie Mae, Fredie Mac).

У јесен 2011. године, држава Србија открива да она заправо нема механизме којима би контролисала наплату пореза и доприноса и излази са фантастичном идејом да тај посао треба препустити банкама. Једва десетак година од када се проблем појавио, Србија је одлучила да покуша и да га реши – темељно, дубоко промишљено како се у Србији све ради, а по принципу – шта нам је прво пало на памет. Стање буџета Србије, стање пензионог фонда као и колосална финансијска недисциплина, закаснело су упозорење и тужна илустрација државног аматеризма. А управо тај аматеризам је један од основних узрока српског посрнућа.