Распад/разбијање друге по реду државне заједнице јужнословенских народа засигурно је једно од најтрауматичнијих колективних искустава житеља региона у, и иначе им нимало наклоњеном и нетом минулом, двадесетом веку. Серија вишегодишњих и бруталних међуетничких ратова у којима је скончавала европска „Америка у малом“, оставила је за собом групно-психолошке баријере за које ни најистрајнији оптимисти међу истраживачима трагичне западно-балканске недавне прошлости, нису веровали да ће бити лако и брзо уклоњене

Арнаути су притисли баш оне крајеве Отоманске царевине који су наши у сваком погледу, и по историји, и по свом данашњем насељу. Они су се укопали у Скадру – у нашем „Скадру на Бојани”, у Пећи – столици наше патријаршије, у Призрену – столици наше царевине. У Италији се много говори о некаквој аутономној Албанији. Кад би дошао дан да се та аутономна Албанија омеђи, ово се не би могло свршити друкчије него отимањем наше дедовине.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Гледстон је казао сасвим одређено да зебе од катастрофе у Србији. Тајмс је затим додао, на шта би могла изаћи катастрофа: Србије би могло нестати. Мало доцније, придодао је Стандард како би је могло нестати: њени би је добри суседи могли поделити.

Распад Југославије и отцепљење Косова од Србије представљају значајне епизоде у постхладноратовској борби за утицај три главне снаге, које се на светској сцени, посебно на Балкану, сукобљавају већ хиљаду година. Католичко–протестански Запад, исламски свет и православни Исток. У протекле две деценије показало се да хришћански Запад, као и много пута пре тога у историји, никако не одступа од спремности да уништи хришћански Исток и да у тој намери не преза да употреби ни свог архетипског непријатеља, ислам, као што је то директно учинио у Аваганистану против Русије и на Балкану против Србије.

Све док постоји завада међу Србима, то питање ће се решавати на начин који су пројектовали они који су основали такозвану Републику Косово. Политичке елите које предводе српски народ, желе да се реше тог баласта који се зове Косово јер за њих је Косово камен око врата. Једино народ ту може нешто да уради и када би се нашао неки политички лидер који би повео народ коме је доста и НАТО-а и његових злочина, они би се побунили и помогли би својој браћи на Косову.

Све и да у ЕУ ствари овако функционишу, да она располаже минимално функционалном заједничком спољном и безбедносном политиком, да су овлашћења њених законодавних органа без постојане котроле држава чланица, она Србију не би узимала довољно озбиљно, као што то није ни до сада чинила. И то неће ни убудуће чинити све док Србија не реши своје државно питање. Споразум за Србију још није ступио на снагу, нити ће уколико га не ратификује, поред Србије и 27 држава чланица Уније. Довољно је да макар једна од њих закључи да Србија не испуњава услове…

Људи без државе су у збеговима. Водити рачуна о људима је пре свега повести рачуна о „границама“, а исто важи и за „логику“, „етику“ и све остало о чему овај убеђивач није имао шта да каже али је ипак говорио. Но оваквих гласова је колико се хоће задње две недеље, једино што немају макар толико маште док прождиру гумено пиле на лажној вечери, да се макар упитају као гости у Буњуеловом филму „Дискретни шарм буржоазије“ – а шта ћу ја овде? Уместо тога, ови су прозборили врло зборно НЕ буђењу,

Политику подршке снагама које су повезане са међународним тероризмом, као она о којој смо управо говорили, Запад све активније спроводи и у Либији. Тамо се као једна од оних који спроводе стратегију „Великог Блиског истока“ посматра „Либијска исламска борбена група“ која је формирана седамдесетих година 20. века, а од друге половине деведесетих је постала део „Ал-каиде“. балкански модел је постао полазна тачка за преформатирање огромног региона, богатог енергетским изворима.

Србија мора сарађивати, и то што шире и садржајније, с Турском, која је недвосмислено већ сада регионална сила у успону. То, уосталом, важи за све балканске државе, јер је без одговарајућег уклапања Турске тешко замислити трајну стабилност и напредак региона. Оно према чему треба гајити опрез јесте идеолошка и симболичка, неоосманистичка димензија турског односа према Балкану, а која се огледа у схватању да су векови османске доминације овим простором некакав позитиван кредит којим се може легитимисати посебно право, па чак и обавеза мешања у унутрашње ствари савремених држава.