Најава министра за дијаспору Срђана Срећковића да ће посмртни остаци Слободана Јовановића ускоро бити пренети у Србију, изазвала је различите реакције. Јер, првобитни заговорници идеје да вечна кућа једног од највећих српских интелектуалаца буде у Београду недавно су одустали од ње.

Министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је током посете Лондону да ће посмртни остаци Слободана Јовановића у наредних неколико месеци бити пренети у Београда, истичући да се ради о “нашој државној и моралној обавези”.

Три манифестације – изложба, трибина и представљање књиге – обележавају 140 година од како се Слободан Јовановић родио у Новом Саду, 4. децембра 1869. године.

Иако су текстови у овој књизи, по свом тематском садржају веома разнолики и, на први поглед, немају никакво тематско јединство, они, ипак, садрже једну нит која их чврсто повезује. Реч је о ауторовом настојању да, у време ерозије научног етоса и бруталног гажења људског достојанства, на примерима великих европских и значајних српских мислилаца, који су припадали различитим периодима савремене историје, укаже да су они у свом раду увек били “прожети духом самопоштовања, достојанства и слободарства, оним духом, суштаствено европским, којем људе учи Кантова етика.”

На Правном факултету у Београду 31.октобра 2005. свечано је пред многобројним поштоваоцима откривена биста Слободана Јовановића (1869-1958), предратног професора нашег Факултета и великана српске правне и политичке мисли. Биста, рад академика Светомира Арсића Басаре, постављена је у амфитеатру II који носи име Слободана Јовановића

УСВАЈА СЕ ЗАХТЕВ Српске либералне странке,Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини 1941-1945, Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима, Удружења књижевника Србије, Адвокатске коморе Србије, Омладине Демократске странке Србије и Наде Томић-Вуковић, ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ САДА ПОК.СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА…

Анализе и закључци углавном су добро засновани и врло убедљиви: Јовановићево тумачење феномена револуције (дефиниција револуције, психологија револуције, револуционарни фанатизам и његов тријумф, социолошко објашњење револуције), његова анализа модерне државе или тоталитарних режима у „поратној држави“ (фашизам, нацизам, комунизам). Због свега наведеног писац овог приказа снажно препоручује књигу Александра Павковића јер помаже у разумевању интелектуалне заоставштине Слободана Јовановића.

У овим његовим размишљањима често се напомиње недостатак националне самодисциплине, као једна од највећих бољки српског националног карактера. Као једино решење да се успе у међународној утакмици, Јовановић види управо националну дисциплину и стварање културног обрасца, пошто национални и политички образац нису довољни за успех у свету

На највреднијој новчаници коју је издала Народна банка Републике Србије налази се лик Слободана Јовановића. Слободан Јовановић, један од највећих писаца, правника и историчара које је Србија имала, био је једно време Председник краљевске владе у Лондону. Због тога су га комунисти, по доласку на власт, осудили на двадесет година робије. Та пресуда је још увек пуноважна, па је тако наша земља, вероватно једина на свету, која на својој највреднијој новчаници има лик једнога осуђеника.

Овде се више и не поставља питање рехабилитације Слободана Јовановића – да или не (он је својим делом себе рехабилитовао), већ како употребити оне најбоље интелектуалне производе које имамо, да сиромаштво духом, а одатле ,,жута штампа” црпи своју енергију, и малограђанштина, добију контраудар, да се бар мало неке ствари уравнотеже. Дакле, професоре Јовановићу, Ви сте своје урадили, а сада је прилика да прихватимо шансу коју сте нам пружили.