У тексту „Новчанице као (бизарни) одраз живота” („Политика”, 15. јула), универзитетски професор Милан Божић се окомио на Слободана Јовановића због тога што се његов лик налази на нашој највреднијој новчаници од 5.000 динара. Ту околност он (поспрдно) назива „вишњом на шлагу”, јер на њу указује после претходног оспоравања неких других решења на појединим новчаницама.

После четири деценије проведене у Архиву САНУ, 332 стране рукописа Миховила Томандла о Владимиру Јовановићу штампао Архив у Панчеву. Томандл пише: ,,Јовановић спада у ону ваљану генерацију која је с пуном снагом духа и са највећом пожртвованошћу радила на изграђивању модерне српске државе у другој половини прошлог столећа”. Владимир Јовановић, чија је величина остала у сенци сина Слободана, умро је у Београду 1922. године.

Именовање Слободана Јовановића за ванредног професора државног права објављено је у службеном гласнику Краљевине Србије – Српским новинама 13. јуна 1897. године.

Плато испред Правног факултета понеће име академика Слободана Јовановића. Комисија за именовање улица и тргова усвојила је у понедељак ову одлуку, а она би требало да буде изгласана већ на следећој седници Скупштине града. Иницијативу да простор испред Правног факултета добије име нашег прослављеног академика и председника избегличке владе поднео је Српски либерални савет општине Палилула и Одбор за обележавање педесетогодишњице од смрти Слободана Јовановића.

Српски културни Клуб покреће иницијативу за постављање спомен плоче Слободану Јовановићу, на његовој родној кући у Милетићевој број 33 Верујемо да као рођени Новосађанин, најугледнији српски стручњак за уставно право, председник Српске краљевске академије, председник Краљевске владе у избеглиштву за време нацистичке окупације и ректор Београдског универзитета.

У Малој сали Коларчевог народног универзитета у Београду, у четвртак, 10. јуна, представљен је зборник “Савременици о Слободану Јовановићу”, издање Службеног Гласника и Правног факултета Београд.

Најава да ће посмртни остаци Слободана Јовановића бити враћени из Лондона у Србију, скренула је пажњу на лик и дјело једног од највећих српских научника и државника, који је за већину само лик са петохиљадарке. Када су му југословенски комунисти након рата нудили могућност да се врати у земљу, Јовановић им је одговорио: «Вратићу се са слободом». Да ли је дошао тај тренутак?

Поодавно сам писао проти Николићу да као са моје стране преддложи Друштву Српских Писаца у Лоднону, да узме једног свеца за своју друштвену славу. Предложио сам св. Симеона – Немању, што је била слава и Српског Културног клуба у Београду. Па како ми прота ништа не одговара по тој ствари, ја се брзо обраћам Вама, као првом оснивачу и свакидашњем духовном руководитељу тога друштва, с молбом да овај мој предлог или ако је ико пре мене учинио исти предлог усвојите.

Није прошло ни пола века, а оних који су били срећније политичке звезде нигде нема. А Слободан Јовановић израња пред очима нових нараштаја већи него што је икада био. Можда је најапсурднија оптужба у историји наших апсурда, д аје Слободан Јовановић једини човек који је рат провео у Лондону, а постао “ратни злочинац и сарадник окупатора”.

Поштовани г. Срећковићу, изузетно нас је обрадовало што се интересујете за пренос посмртних остатака академика Слободана Јовановића у Србију, као и да се трг испред Правног факултета назове по академику Јовановићу. Све би то било лепо, поштовани г. министре, да то већ није покренуто од стране Српског либералног савета, ЈВО, Удружења књижевника, Адвокатске коморе Србије, Правног факултета, «Српских двери», и многих јавних, културних и научних личности Србије.