У Малој сали Коларчевог народног универзитета у Београду, у четвртак, 10. јуна, представљен је зборник “Савременици о Слободану Јовановићу”, издање Службеног Гласника и Правног факултета Београд.

Паралелност и комплементарност се подударају само у аксиомима политичке геометрије владајућег режима у Србији. Та геометрија нема везе са логиком оног што се се стварно дешава. Реторика режима и логика стварног дешавања су полу праве које се крећу у супротним смеровима. Смисао реторике је да гласачи поверују у бесмисао.

Најава да ће посмртни остаци Слободана Јовановића бити враћени из Лондона у Србију, скренула је пажњу на лик и дјело једног од највећих српских научника и државника, који је за већину само лик са петохиљадарке. Када су му југословенски комунисти након рата нудили могућност да се врати у земљу, Јовановић им је одговорио: «Вратићу се са слободом». Да ли је дошао тај тренутак?

Поодавно сам писао проти Николићу да као са моје стране преддложи Друштву Српских Писаца у Лоднону, да узме једног свеца за своју друштвену славу. Предложио сам св. Симеона – Немању, што је била слава и Српског Културног клуба у Београду. Па како ми прота ништа не одговара по тој ствари, ја се брзо обраћам Вама, као првом оснивачу и свакидашњем духовном руководитељу тога друштва, с молбом да овај мој предлог или ако је ико пре мене учинио исти предлог усвојите.

Није прошло ни пола века, а оних који су били срећније политичке звезде нигде нема. А Слободан Јовановић израња пред очима нових нараштаја већи него што је икада био. Можда је најапсурднија оптужба у историји наших апсурда, д аје Слободан Јовановић једини човек који је рат провео у Лондону, а постао “ратни злочинац и сарадник окупатора”.

Поштовани г. Срећковићу, изузетно нас је обрадовало што се интересујете за пренос посмртних остатака академика Слободана Јовановића у Србију, као и да се трг испред Правног факултета назове по академику Јовановићу. Све би то било лепо, поштовани г. министре, да то већ није покренуто од стране Српског либералног савета, ЈВО, Удружења књижевника, Адвокатске коморе Србије, Правног факултета, «Српских двери», и многих јавних, културних и научних личности Србије.

Најава министра за дијаспору Срђана Срећковића да ће посмртни остаци Слободана Јовановића ускоро бити пренети у Србију, изазвала је различите реакције. Јер, првобитни заговорници идеје да вечна кућа једног од највећих српских интелектуалаца буде у Београду недавно су одустали од ње.

Министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је током посете Лондону да ће посмртни остаци Слободана Јовановића у наредних неколико месеци бити пренети у Београда, истичући да се ради о “нашој државној и моралној обавези”.

Три манифестације – изложба, трибина и представљање књиге – обележавају 140 година од како се Слободан Јовановић родио у Новом Саду, 4. децембра 1869. године.

Иако су текстови у овој књизи, по свом тематском садржају веома разнолики и, на први поглед, немају никакво тематско јединство, они, ипак, садрже једну нит која их чврсто повезује. Реч је о ауторовом настојању да, у време ерозије научног етоса и бруталног гажења људског достојанства, на примерима великих европских и значајних српских мислилаца, који су припадали различитим периодима савремене историје, укаже да су они у свом раду увек били “прожети духом самопоштовања, достојанства и слободарства, оним духом, суштаствено европским, којем људе учи Кантова етика.”