Предвиђање да ће током 2011. године дозрети далеко већи број предмета по представкама наших грађана се није обистинило, али да ће се Србија одбранити у само два предмета, на жалост, јесте. Ипак, све је већи број предмета у којима Србија прихвата вансудско поравнање и признаје одговорност, па предмет ни не дође до пресуђења.

Моје детињство је било тешко и несрећно. То сам тек скоро схватио. Одрастао сам у мрачним временима безакоња, када живот једног овдашњег детета није вредео ни цела три гроша. Ја, наравно, нисам био ни свестан сопствене несреће, јер сам навикаван да не знам за боље. Родитељи су ме држали строго, не поштујући моју личност и слободу. То је распршило све моје снове и огромне планове које сам имао за будућност.

Последњи уступак српских власти на жртвеник евроатлантских интеграција представља постизање „Договора о Интегрисаном управљању прелазима између Косова и централне Србије тзв. ИБМ протокол“. Оправдање и образложење постигнутог договора, представља се као велика победа (додуше са горким укусом што признају и српске власти), иако суштински представља још један корак ка признавању државних прерогатива тзв. Републике Косово као државног ентитета.

Тиранија баршунастог типа не цензурише већ вас образује и васпитава тако да сами себе цензуришете – да свако буде самом себи цензор! Она не подиже затворе и радне логоре. Она производи околности унутар којих ће читава друштва бити један велики радни логор, и један велики затвор у коме ће поданици сами себе утамничавати – један помоћу другог.

Код нас се већ дуже времена врло много говори о рехабилитацији жртава комунистичког терора. Али до сада није ништа предузето на том плану. То не значи да нема предлога, чак и сасвим конкретних, да се пред судским органима покрене поступак за рехабилитацију појединих личности. Да наведем, примера ради, рехабилитацију академика Слободана Јовановића и процес рехабилитације генерала Михаиловића, кнеза Павла и Милана Стојадиновића.

Јесте ли прочитали приповетку “Глава Шећера” Милована Глишића. Ако нисте, одмах прочитајте! Војвођански аутономаши већ годинама тајно, а задње три године јавно хоће да формирају своју дипломатију у нади да ће се завући у фотеље ЕУ. Кад им је у Бриселу отворен дућан, послали су на поклон Штефану Филеу лицидерско срце. Последица њихове сладуњаве глупости биће утеривање додатног дуга грађанима и сељацима Војводине, који ће ове коштати 50 милијарди евра.

Разлог за истицање доприноса мађарских окупационих снага током Другог светског рата у убијању и протеривању Срба у Војводини свакако се не сме заборавити или умањити, али то питање мора да буде решено казненим/кривичним законодавством у складу са позитивним правом. Историја сведочи о многобројним и великим злочинима мађарских окупационих снага и то се не сме прећутати, али право на приватну имовину и заштиту исте такође не сме бити повређено.

Постмодерно право мора да се окрене тој тајни, или да умре у болним конвулзијама „политичке реалности“. То је једно судбинско или-или. Изван судбине сваки избор је само привремено решење. Ми не можемо да бирамо судбину, остаје само да прихватимо њен изазов. Тада нам опет стоји на располагању „чиста божанска сила“ која истински влада, док су све друге само пролазне моћи које се дешавају са њеним допуштењем; сила која је „обележје и жиг, никада средство светог извршења“.

Предлог новог ЗПП-а презентиран је у форми предлога на званичном сајту и упућен је на јавну дискусију. Отворена питања се не смеју занемарити у превеликом настојању да се по сваку цену и на сваки начин «убрза« поступак. Он се може учинити бржим, али на промишљен начин, са мером, при чему, сасвим сигурно, се не сме другостепени суд обавезати императивно у ком ће року донети одлуку.

Дана 24. јуна 2011. је амстердамски суд у кривичној процедури донео одлуку у судском спору вођеном против Херта Вилдерса „ради ширења верске и националне мржње”. Влидерсу је пресудом наложено да изврши извињење, али је ослобођен других видова одговорности.