Србија се налази на опасној странпутици са оваквом Резолуцијом. Она је уједно последњи симбол поражавајуће политике која прети да српску борбу за очување државе претвори у потпуни колапс. Данашња Резолуција, која је спорна и формално и суштински, је последњи показатељ да Србија не само да не препознаје сопствене “црвене линије”, већ да исте никада нису ни постојале.

Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о „континуалном“ трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном“, највишим одликовањем Армије БиХ

Ко даје право „техничарима противтужиоцима“ да се поигравају са стотинама хиљада жртава, са том непрегледном патњом и страдањем које као да још увек није завршено? Зашто се Јасеновац, Пребиловци, дечији логор у Јастребарском или Глинска црква своде на „беспућа повијесне збиље“? Да ли је икада пало на памет Јеврејима да тргују Холокаустом, и да Јад Вашем претворе у место вештачења…

Наступајућа државна дезорганизација кроз пренос надлежности централне на нецентралну власт, у том обиму и садржају да изазове сукоб надлежности и нефункционалност, противна је самој идеји децентрализације којој сврха није хаос, ентропија и распад целине.Тиме је државни организам оболео од аутоимуне болести којој нема лека до нестанка једне од два ентитета.

После срамне пресуде Веселину Шљиванчанину, којом је осуђен на 17 година затвора, остаје питање чему овакве одлуке Хашког трибунала уопште служе и да ли ће се правила која овај Суд ствара игде другде примењивати у свету.

Кад год страни управљачи наше земље и њихове домаће потркуше покушају да нам подвале и уведу неку неочекивану, а погану новину, они се позову на благотворне европске вредности. Једна од њих је ваљаност судија, која подразумева њихову високу стручност, доказану способност и неспорну моралну исправност која их чини достојним тог високог положаја свештеника правде.