У медијима западних држава, у којима предњаче САД и Велика Британија, по инерцији и у српским медијима, Белорусија се води као најтоталитарнија држава на европском тлу, а председник Александар Лукашенко као последњи диктатор Европе. Међутим, већ деценију и по јасан показатељ успона Белорусије су чињенице да је то слободарска земља са стабилним животним стандардом становништва, са динамичном и успешном привредом, са завидним позитивним показатељима готово у свим доменима социјалног, економског, здравственог, школског, научног, културног и одбрамбеног карактера.

У чему лежи нечија снага некада није лако докучити. Људи су опремљени различитим моћима које им помажу да решавају проблеме. Неки то раде силом, неки лукавошћу. Неки се прилагођавају, неки прескачу, неки обилазе, а неки ломе свог непријатеља. Кинеска цивилизација је стара хиљаде година. За то време је Кина као држава пролазила кроз периоде успона и падова да би данас, упркос завидљивим погледима преко „кинеског зида“, постала друга светска економија са стабилним растом.

Као свака влада која изнутра свом народу ништа не даје, тако исто и бугарска налази се у неопходности да с времена на време нешто споља учини. Опорости унутрашње стеге она гледа да искупи каквим успехом на пољу међународне политике. И одиста, једини начин да се један народ са диктатуром измири, то је преставити му диктатуру као најенергичније средство за остварење његових спољних задатака.

У општем хаосу који је настао половином јуна 1999. године, када су Срби и други неалбанци спашавали главе, бежали, продавали своје станове и куће по цени коју су им одређивали униформисани припадници ОВК, њихове комшије или Албанци из Албаније који су нагрнули на Косово и Метохију, остављано је све како би се спасила жива глава после доласка “ослободилаца” из Америке и Европске уније.

Тако се у најкраћим потезима може описати један од чинова српске трагедије, започете Уставом из 1974. године, а ако доктрина ЕНА остане на снази, биће да се крај наше трагедије неумитно ближи и да кроз коју деценију Србије више неће ни бити. Постоје два јасна разлога немачког „Не!“. Прво, Немачка је закључила да јој није у националном интересу да Србима макар мало попусти по питању Косова. Друго, госпођа Меркел доследно држи до националних интереса своје државе

Иза сцене и затворених врата лидери Европске уније (ЕУ) интензивно трагају за алтернативом досадашњем концепту европске интеграције. Има, наравно, разних идеја али у основи се врло мало зна о чему лидери стварно разговарају. Трагања за алтернативом се прикривају јавном саопштењима о одлучности да се сачува евро и ЕУ а у стварности свима је јасно да Европска унија, у форми у каквој је до сада била, већ сада не постоји. То је у овом тренутку једино извесно.

Да ли неко мисли да је оној другој Југославији недостајао само „гленц“, или, да садашњој ЕУ само фали тај фини завршни премаз федерализовања? Да је до позлате? Ко то још верује да Европа и даље има право на супремантну историју? Шта је наводно „рационални“ мотив кретања Србије према ЕУ?

Званични Београд, или “Двор” који се тако представља, узалудно покушава да се домогне Европске уније (ЕУ), ма шта то у овом времену значило, и још узалудније али одлучније настоји да се ослободи, одрекне, Косова и Метохије и косметских Срба зарад “Европе”. Ни једно ни друго не успева. Узалудан посао. Није проблем у енергији жеље и спремности, него у томе што “Двор” у Београду не разуме ни ЕУ, ни Космет а ни косметске Србе.

Арнаути су притисли баш оне крајеве Отоманске царевине који су наши у сваком погледу, и по историји, и по свом данашњем насељу. Они су се укопали у Скадру – у нашем „Скадру на Бојани”, у Пећи – столици наше патријаршије, у Призрену – столици наше царевине. У Италији се много говори о некаквој аутономној Албанији. Кад би дошао дан да се та аутономна Албанија омеђи, ово се не би могло свршити друкчије него отимањем наше дедовине.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.