Озбиљност тренутнка је скоро свечана. И људи већ гину због ње. Јер је у питању да ли ће опстати Србија као држава, а и ми са њом као народ. Јер више не важе ни такве опште национале институције као што је Црква, да би смо могли преостати. Тешко је очувати српске националне интересе, али је још бесмисленије да их ми сами не признајемо или не разумемо. Са друге стране, превише је очекивати оно што је у природи институција и народа коме те институције припадају, да ће их на било какав начин заменити нека сасвим нова идеолошка инспирација са својим институцијама, а то посебно важи за ЕУ.

Ако Тадићева политичка елита настави да препушта српске територије, Москва ће о гаранцијама за „Јужни ток”, напослетку, морати да преговара са оним факторима који имају тапију на парчање Србије, оверену у Вашингтону и Бриселу. То су Берлин који одвлачи Војводину у евро-регију и Анкара – конструктор “зелене трансферзале”. Вашингтон је овластио ове регионалне силе да решавају балканску збрку и тако извуку неку корист за себе. Али, тек пошто је претходно САД војном агресијом обезбедила кључну базу Бондстил, породивши притом криминогену тзв. државу Косово као извор сталне нестабилности Балкана.

Гледстон је казао сасвим одређено да зебе од катастрофе у Србији. Тајмс је затим додао, на шта би могла изаћи катастрофа: Србије би могло нестати. Мало доцније, придодао је Стандард како би је могло нестати: њени би је добри суседи могли поделити.

Према “логици и политици преокрета”, агресивно наметнутој српској политичкој јавности, важнији су људи од територије и суверенитета државе. Но, ако се историјске чињенице узму у обзир, управо је суверенитет српских власти био и остао основни услов за одржање голих живота, слободе и имовине наших сународника на КиМ, и не само на КиМ.

Пре десетак година објашњавајући политику разоружавања Србије један НАТО официр ми је рекао да је Балкан одувек простор сукоба и да га у интересу Европе треба разоружати како би се омогућила трајна стабилност. Нисам им веровао ни тада, а не верујем им ни сада када под окриљем НАТО алијансе планирају формирање „Војске Косова“. Армије су одувек биле средство за успостављање „нове реалности“. Свако успостављање новог стања на Косову и Метохији последица је ратова и ангажовања војне силе било да се то дешавало 1912, 1915, 1918, 1941. или 1999. године.

ЕУ и НАТО су глуви на Резолуцију 1244 СБ, коју када неко помене тумаче као нешто што је на штету Србије. Тако, на пример, НАТО каже да је Резолуцијом 1244 дозвољена слобода кретања и да Србија ту Резолуцију не поштује. Нема краја цинизму. По тој Резолуцији 1.000 војника треба да буде на Космету, а СРЈ односно Србија задржава суверенитет над Косметом. Ко то поштује? Они не поштују ни споразум са Еулексом који, иначе, од почетка није неутралан.

Можда је време да се Срби суоче са чињеницом да је лепо мишљење које имају о себи и својим квалитетима ипак претерано. Српски народ је у суштини демократски. Ослобођена од турске власти Србија се изграђивала као држава слободних сељака, власника земље коју обрађују, и равноправних грађана са општим правом гласа и једнакошћу пред законом.

Мање проницљиви читалац ће на овом месту рећи да је тај човек већ две године уназад рунио свој ауторитет на месту председника СРЈ, „понижавајући“ државу, озмеђу осталог и, захтевом за пријемом у УН и усвајањем Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, те да нема историјског и државничког покрића да се врати на председнички трон, као и да је упркос томе, међународни фактор, зажмурео у марту 2004. године и „прогутао“ формирање Владе на чијем је челу био управо он, човек који се више није смео вратити.

Сазнајемо да су данас у Србији “екстремисти” они који се изјашњавају против жртве људи и народа, бацања уранијума и напалма, док умерене демократе знају да се жртва мора дати. Али, та жртва је далеко већа и крвавија од “меке трговине” Монтескијеа. То је права паганска крвава жртва. Ко тражи земљу, добиће је, ко тражи људе, добиће их, ко тражи благо, добиће га. Ко тражи жртву будуће наше деце у дуговима по свакој глави, и то ће добити.

Данас се званичници Приштине сликају поред споменика озлоглашених фашиста Шабана Полуже, Мехмеда Градице, Џафера Деве, Адема Воце… Па због фашисте Шабана Полуже и његових следбеника на Космету је уведена војна управа почетком 1945. године, а због тих албанских фашиста, балиста, који су се крили по шумама до краја 1948. године, погинуло је 700 партизана док је 1.300 њих рањено. У последње три–четири године, албански фашисти су добили споменике у ”демократском” Косову док свет ћути.