Арнаути су притисли баш оне крајеве Отоманске царевине који су наши у сваком погледу, и по историји, и по свом данашњем насељу. Они су се укопали у Скадру – у нашем „Скадру на Бојани”, у Пећи – столици наше патријаршије, у Призрену – столици наше царевине. У Италији се много говори о некаквој аутономној Албанији. Кад би дошао дан да се та аутономна Албанија омеђи, ово се не би могло свршити друкчије него отимањем наше дедовине.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

У јавности се последњих дана и месеци стекао утисак да се водећи тајкун и робовласник Србије Мирослав Мишковић шегачи и спрда са институцијама државе у којој тачно 20 година „скида кајмак“ и то преко грбаче осиромашеног народа. Због тога не постоји тачан одговор да ли ће уопште и колико новца ће у буџет Србије Мишковић уплатити по основу пореза на име продаје своје компаније Делта Макси белгијској Делез групи.

Данашњи демократски владари Србије дошли су на власт захваљујући празним обећањима о брзом уласку у ЕУ, о отварању стотина хиљада нових радних места, изградњи фабрика, повећању стандарда грађана… Међутим, коначно су признали да су неспособни мегаломани на примеру Суботице, граду у коме су упропастили привреду и све остало за кратко време, у коме је народ осиромашио а плаћа најскупљу воду на свету, где су уништене све фабрике а има око 15 хиљада незапослених.

Сви проблеми ЕУ и евро-зоне своде на политику. Актуелна криза је пре свега политичка, а економска је само њен део који се не може прикрити обманама, тајним договорима и, у ствари, лажима. Европска интеграција је поново у дубокој кризи из које нема повратка на старо и која, на жалост, показује да је поново кључни проблем Европе Немачка и њен политички поглед.

Књига под насловом “Рачак-потпуна истина”, која осветљава највећу светску превару после “Маркала”. Наиме, догађаји у селу Рачак су били разлог бомбардовања Србије у акцији “Милосрдни анђео”, како би се наводно спречила такозвана “хуманитарна катастрофа” на Косову и Метохији тј. “спасили” Албанаци од “етничког чишћења”. Аутори књиге су Зејнел Зејнели, новинар и публициста, и Богољуб Јанићевић, некадашњи начелник МУП-а у Урошевцу, данас у пензији.

План да се Србија подели, у неку руку, само је закључак оних гласова који су се, у последње време, распростирали о томе, како је Србију дохватио вртлог анархије. Ти гласови, међутим, одакле су потицали? Из бечких и пештанских листова. Има добрих шест месеци, како ти листови из дана у дан тврде да код нас све иде са зла на горе, да је у духовима потпуна анархија, и уопште, да је цела земља у такој једној пометњи да нема сама снаге да изaђе, него ће у њој и свршити, ако јој неко са стране руку не пружи.

Драшковић потенцира то да је одрастао на косовском епу и косовском миту. Ко зна, може бити и да је тако. Остарио је, међутим, уз један битно друкчији, ЕУтопијски еп и један битно друкчији, ЕУтопијски мит. А ако су га некад родитељи васпитавали причањима о цару Лазару и његовој жртви, данас су ту улогу у његовом одрастању преузели, рецимо Латинка Перовић и Јово Капичић, причама да ни једна жртва није излишна, уколико је пала зарад Србије у Европи.

Озбиљност тренутнка је скоро свечана. И људи већ гину због ње. Јер је у питању да ли ће опстати Србија као држава, а и ми са њом као народ. Јер више не важе ни такве опште национале институције као што је Црква, да би смо могли преостати. Тешко је очувати српске националне интересе, али је још бесмисленије да их ми сами не признајемо или не разумемо. Са друге стране, превише је очекивати оно што је у природи институција и народа коме те институције припадају, да ће их на било какав начин заменити нека сасвим нова идеолошка инспирација са својим институцијама, а то посебно важи за ЕУ.

Ако Тадићева политичка елита настави да препушта српске територије, Москва ће о гаранцијама за „Јужни ток”, напослетку, морати да преговара са оним факторима који имају тапију на парчање Србије, оверену у Вашингтону и Бриселу. То су Берлин који одвлачи Војводину у евро-регију и Анкара – конструктор “зелене трансферзале”. Вашингтон је овластио ове регионалне силе да решавају балканску збрку и тако извуку неку корист за себе. Али, тек пошто је претходно САД војном агресијом обезбедила кључну базу Бондстил, породивши притом криминогену тзв. државу Косово као извор сталне нестабилности Балкана.