Ових дана је у Канади, у Торонту, одржан још један самит Групе 20 (Г20) која окупља најбогатије земље света и оне које иду ка богатству. Претходио је састанак Г8, некада најексклузивнијег светског клуба. Оба скупа су, како наричу заговорници пропадајућег светског поретка, била неуспешна. Али, та два самита која су коштала равно милијарду долара, нису била неуспешна – била су бесмислена.

Код нас су облици самопонижавања, гажења сопственог достојанства и бацања самопоштовања под ноге толико учестали да су постали готово свакодневна појава. Има их свуда – на равни државе, друштва, дипломатије, политичког и академског живота. Завладала је права пошаст самопонижавања, права епидемија пузавости. Најновији случај, страшан и далекосежан, догодио се ту недавно на Универзитету у Београду додељивањем почасног доктората Мајклу Волцеру

У свом Протесту (од 14. јуна о.г.) поводом доделе почасног доктората амричком професору Мајклу Волцеру и осталим реаговањима до сада нисмо помињали стручност лауреата и предлагача. Развојем догађаја и нарочито реакцијама с Факултета политичких наука, као подносиоца званичног предлога, натерани смо да се изјанимо и по том питању. То чинимо у овом тексту, критичком анализом Предлога овог факултета у погледу начина образложења Волцерових заслуга за тако високо признање.

Један од најпознатијих колумниста Њујорк тајмса, велики љубитељ „експорта демократије широм света“ и пропагатор глобализације као „америчког начина живота“, Томас Фридман био је ових дана у Истамбулу. После пет година. Разочарање је видљиво већ из самог наслова његовог сочињенија: „Писмо из Истамбула“ и „Писмо из Истамбула – други део“.

Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. С аспекта историјске логике и „утилитарне етике“, могло би се чак рећи да је и легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде. Подједнако непрепоручљиво је избегавати суочавање с чињеницом његовог постојања и „политички коректно“ га препуштати пределима игнорантског прећуткивања или саучесничког подразумевања. Најопасније је, ипак, незнање.

Косово је симбол дубоке кризе у међународним односима и распада међународног поретка а та криза још није окончана и још се и не назире њен крај. Истовремено, политички лидери међународне заједнице, пре свега на Западу, који су у основи генератори косовског проблема у данашњем облику, немају капацитета а ни вештине, вероватно ни жеље, да проблем Косова реше на реалној основи, или да га уопште решавају.

Деценија је прошла од завршетка сукоба на Косову и Метохији, а од 3.000 Срба за које се зна да су убијени или киднаповани, њиховим најмилијима до данашњег дана предато је само 299 посмртних остатака. Чланови Удружења породица киднапованих и убијених на Косову, успели су да представницима мисије ЕУ предају списак са именима 300 особа за које сумњају да су учествовали у отмицама Срба. Добили су обећање ЕУЛЕКС-а да ће њихове наводе испитати и покренути откопавање неколико локација на Косову за које постоје докази да су масовне гробнице Срба.

Данашњи „фенси паори“ не познају елементарни значај начела неспојивости јавних функција за цивилизовани поредак. Војводином влада човек који је „набрао“ себи „на громиле“ разне функције, па сад правда туђе „фотељаштво“ тиме што су избори „скупи”. Жалосно напуштање начела правне државе и елементарних политичких начела цивилизованих народа, генерише се баш у Војводини, на бруку и срамоту њених житеља, чији преци су до половине 20. века били узор грађанског друштва.

Позивати у госте људе спремне да вам 1992. или 1999. саспу бомбе на главу, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, пред­ставља запањујући случај самопонижа­вања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради при­ва­тно, али је недопустиво радити као представник било које националне инсти­туције.

Србији ће бити постављани најразличитији додатни услови, познати или непознати, јавни или тајни, у свакој верзији понижавајући, све док носиоци „вероватно најважнијег пост-хладноратовског пројекта” не буду закључили да је „недовршени посао на Балкану” на крају завршен у складу са њиховим стратешким интересима и политикама.