Изградња моста преко Саве се реализује под изузетно чудним околностима, обзиром да се не зна укупна цена, не зна се рок за завршетак радова, нити су унапред дефинисане приступне петље, где мост почиње и где се завршава. Првобитна цена, према идејном пројекту, са којим су градске власти изашле у јавност 2005. године, била је пројектована на 90 милиона евра. Потом је вртоглаво „скакала“, што указује на то да је сасвим извесно да ће Београђани на крају, са изградњом приступних саобраћајница, платити укупан цех од 300 милиона евра.

Имајмо у виду да, док доносимо резолуцију о измишљеном тзв. сребреничком геноциду, спадамо међу земље које нису усвојиле скупштинску одлуку којом потврђују да је прави геноцид извршен над Јерменима. Чак су и неке чланице НАТО (нпр. Француска и Грчка) донеле такву резолуцију, а Србија, ради „добрих“ односа са Турском, није! Српски режим тиме не гази само морал, већ избегава да види да је све повезано. И геноцид над Србима, и геноцид над Јерменима. Не би смо смели да заборавимо како не треба много да се стигне од Арарата до Јадовна!

Пре десет година убеђивали су нас да ће кроз приватизацију у земљу стићи значајне иностране инвестиције, а што је још важније добићемо и квалитетне стратешке партнере, који ће брзо од лоших друштвених/државних предузећа створити успешне приватизоване компаније које ће бити мотори будућег дугорочно одрживог економског раста. Данас видимо да смо кроз приватизацију углавном добили као власнике домаће контраверзне бизнисмене и наркобосове, и белосветске спекуланте који су брзо „очерупали“ приватизована предузећа, на њих ставили катанце, а раднике избацили на улицу.

Ватикан је прво доделио апсолуцију – свакодневним језиком речено “амнестију” а тиме и рехабилитацију – хрватским, немачким итд., ратним и геноцидним злочинцима, и потом их ставио под своју заштиту, под заштиту једне моћне историјске институције, која по сопственом самосхватању “никада није грешила и никада неће грешити”. Тиме је Ватикан само још једном посегнуо за најубојитијим оружјем из свог владалачког арсенала, за “узурпацијом власти над дефиницијама и психагогијом”.

Хиљадугодишња српска ћирилица је национално фонетско писмо. Српска ћирилица је темељ и ослонац српског духовног и историјског постојања. Наша – српска ћирилица је миленијумско писмо ! Један од најревноснијих чувара наше ћирилице до дана данашњег јесте Српска православна црква. До данас ни на једној цркви Српске православне цркве, а ни у њој, није написано ни једно слово латиницом !

Др Бранко Милановић, сарадник Карнегијеве задужбине, професор Џон Хопкинс и Мериленд универзитета и сарадник истраживачког одељења Светске банке, одржао је на Институту за европске студије у Београду 29-ту трибину на тему: „Глобална неједнакост и њене импликације за економску политику у XХI веку“

Немачка Влада, за сада још увек у тајности, припрема формирање нове контролне финансијске институције, назване Берлински клуб, која би могла пре свега земље евро зоне вратити у стање феудалне и вазалске Европе. Тај нови клуб би требало да се бави дуговима земаља Европе које су на ивици банкротства или су већ у суштини банкротирале.

Будући да је историјско тежиште ове студије о феноменологији геноцида егземпларно стављено на планирање, организовање и извршење Србоцида 1941-1945, то је само консеквентно да и утицај горе наведених локалних фактора буде разматран у овој области. Стога желим да ставим на језичко-философску и социјално-психолошку проверу један могући есенцијални аспект формирања хрватског менталитета тј. националног идентитета…

Од самог почетка је то био нереалан пројекат и већина упућених људи је само чекала да евро посрне, то није никакво изненађење. У том светлу евро је могао и раније да буде срушен. Преко евра Америка је само докрајчила пораз Европе. Спасавање евра се у основи претворило у спасавање Француске а не Грчке или Шпаније или Португала. Кључ је у Француској. Да ли садашња политичка елита ЕУ има довољно капацитета за тако велики историјски изазов?

Примарни узроци колапса српске привреде налазе се у погрешно одабраном „моделу раста” Овде сам у потпуности сагласан са колегом Љ. Маџаром. Такође сам сагласан да су економски учинци прве деценије транзиције у Србији поражавајући. Међутим, јавио сам се за реч да бих истакао оно у чему се са њим не слажем. Колега Љ. Маџар сматра да за поражавајуће економске резултате нису одговорни ни ММФ нити српска економска и политичка елита на власти, а ни академски економисти.