Фонд Слободан Јовановић

Чланови Управног одбора Фонда Слободан Јовановић су:

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

председник

Матија Бећковић рођен је 29. новембра (на дан Св. Апостола Матеја) 1939. године у Сенти, где је крштен у Храму Светог Архангела Михаила. Отац Вук Бећковић, официр Југословенске краљевске војске и мајка Зорка рођена Таушан из Кањиже, живели су најпре у Сенти, у улици Краљевића Марка бр.10. Рат их је затекао у Новом Саду, где је отац службовао у Петроварадинској касарни. По капитулацији Југословенске краљевске војске (1941), да би избегао заробљеништво, са женом и сином отишао је на очевину у село Веље Дубоко, у Ровцима, у Црној Гори.

После избијања грађанског рата, веран заклетви, постао је командант Југословенске војске у отаџбини у родном крају, готово не напуштајући своја Ровца. На крају рата, у којем је изгубио четири брата, „одступио“ је и „нестао“ у 35-ој години живота.

У време рата рођен је брат Љубомир (1943) и сестра Љубица (1945).

Матија Бећковић је од своје друге до десете године живео у Вељу Дубоком, где је завршио основну школу. Ниже разреде гимназије учио је у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију с матуром у Ваљеву, где је становао код тетке, мајчине сестре. На Филолошки факултет, групу за југословенску и општу књижевност, уписао се школске 1959/60. године и од тада живи у Београду.

Из брака са Вером Павладољском родиле су се близнакиње Људмила и Оља (1964).

Бавио се новинарством радећи највише у Јежу и Јежевим издањима (Чик, Зум, Чик погоди – где је био и запослен). Сарађивао је на Телевизији Београд, у време када је уредник дечијег програма био Душан Радовић. Најпознатији од псеудонима којима се служио је др Јанез Паћука.

За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. У годишњацима САНУ (за 1984. и 1992) објављене су библиографије Матије Бећковића.

Био је члан Одбора за слободу мисли и изражавања (1984-1990) и председник УКС (1988-1992). Члан је Крунског савета од његовог оснивања (1992).

У шестом разреду гимназије у Ваљеву добио је прву награду за најбољи писмени задатак из српског језика у Републици Србији. Прву песму штампао је као гимназијалац 1957. године у Младој култури.

До сада је објавио следеће књиге: Вера Павладољска (библиофилско издање Р. Стевића Раса), Метак луталица, Тако је говорио Матија, О међувремену, Че – трагедија која траје (са Душаном Радовићем), Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Поеме, Служба Светом Сави, Кажа, Чији си ти мали?, Двадесет и једна песма (рукописна збирка), Надкокот (библиофилско издање – цртежи Моме Капора), Богојављење, Изабране песме и поеме, Мој претпостављени је Гете (разговори, избор и предговор Миодрага Перишића), Сабране у шест књига:Метак луталица, Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Кажа, Чији си ти мали?; Ово и оно, Потпис (библиофилско издање Јовице Вељовића, Хамбург), Ћераћемо се још, Покајница, Хлеба и језика, Вера Павладољска, Послушања, Саслушања, Кукавица (библиофилско издање – цртежи Моме Капора), Трећа рука, Небош, (илустрације Југослава Влаховића), Ниси ти више мали, Вера Павладољска (библиофилско издање сликара Драгана Стојкова на три језика: српском, руском и италијанском), Сабране песме у девет књига (Вера Павладољска, Метак луталица, Рече ми један човек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Кажа, Чији си ти мали?, Ћераћемо се још, Хлеба и језика; одштампано у штампарији Кристијанс у Хамбургу, повезано у књиговезници Лахенмајер у Ројтлингену, сложено писмо Аминтас Јовице Вељовића који је ово издање типографски обликовао), изабране песме Тако је говорио Матија у три тома, Кад будем млађи ( Матица Српска), Вера Павладољска ( Граматик), Кад дођеш у било који град (на руском, енглеском, италијанском и српском језику, Колубара, Ваљево).

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. Написао је и трећи чин комедије Београд, некад и сад (изведена у Савременом позоришту у Београду, заједно са истоименим комедијама Стерије и Нушића), као и две телевизијске драме и две једночинке за децу, емитоване на Телевизији Београд.

У Народном позоришту изведена је Међа Вука Манитога у драматизацији Борислава Михаиловића Михиза, потом монодраме Петра Божовића Рече ми један чоек и Соње Јауковић Не знаш ти њиг. Видео касете Рече ми један чоек и Ћераћемо се још снимио је Петар Божовић, а радиофонско издање Бећковићевих беседа објавио је Драгослав Симић, песниково усмено издање ЦД-а Ћераћемо се још режирао је Емир Кустурица.

Драмска поема Че – трагедија која траје (са Душаном Радовићем) преведена је на немачки и енглески језик и извођена је као радио драма и позоришна представа у Немачкој и САД. Заједно са записима из књиге О међувремену, објављена је у Њујорку под насловом Random Targets. Тројезично издање ове књиге (Че – трагедија која траје, Che – A Permanent Tragedy, Ce – Tragodie, die andauert) објављено је у Београду. A stone Between Two Worlds (Торонто), Поема Богојављење (Epiphany) објављена је двојезично у Торонту, When I`m Junger (Orpheus, Фондација Матијевић, Нови Сад), Vera Pavladoljska (на румунском, Lumina, Панчево).

Драматизовао је Горски Вијенац (са Бориславом Михаиловићем Михизом). Приредио је избор из целокупног песништва Петра II Петровића Његоша Пустињак Цетињски и избор из дела Симе Милутиновића Сарајлије Играљке ума. Приредио је (са Мирославом Максимовићем) и књиге Душана Радовића На острву писаћег стола и Кратке приче. Изабрао је и написао предговор за Најлепше приповетке Милована Ђиласа.

О Бећковићевом делу објављен је зборник Поетика Матије Бећковића (са научног скупа на Филозофском факултету у Никшићу) и књиге Стевана Кордића Његош и Матија, Драгана Лакићевића Рече ми један песник, Матија Бећковић песник (зборник са скупа поводом Жичке Хрисовуље) и Поезија Матије Бећковића (зборник поводом Десанкине награде), књиге Милоша Јевтића Овако говори Матија и Матија (стари и нови разговори), Библиографија Матије Бећковића – Дејана Вукићевића.

Већ једанаест година, крајем децембра, у Звездара театру одржава се песничко вече Матије Бећковића, чији приход се прилаже у хуманитарне сврхе.

Матија Бећковић је за своје песништво добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Просветину, Нолитову, Бигзову, Плакету Народног позоришта, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст Кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Romana Serbica, Типар, Милица Стојадиновић Српкиња, Златни бестселер, Јован Дучић, Лаза Костић, Раде Драинац, Вукове задужбине, Десанке Максимовић, Његошеву, Богородица Тројеручица, Ленкин прстен, Печат вароши сремскокарловачке, Награда Матијевић, Петровдански вијенац…

Матија Бећковић је почасни грађанин Сенте, Крушевца и Приједора.

Поводом 70 година живота и 50 година књижевног рада, издавачке куће Orpheus и Православна реч, објавиле су 2009. године књиге: Антологија Бећковић и монографију Матија – Радована Поповића.

Истим поводом Бећковић је одликован орденом Светог Саве.

О десетогодишњици Крунског савета, престолонаследник Александар одликовао га је орденом Витез Великог Крста ордена Белог орла.

Матија Бећковић је председник Фонда Слободан Јовановић.

КОСТА ЧАВОШКИ

СЛОБОДАН РАКИТИЋ

Слободан Ракитић је рођен 1940. у Рашки. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Од 1960. године живи у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Уређивао је књижевне часописе Књижевна реч, Савременик и Рашка. Од 1973. до 2007. био је запослен у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.

Објавио је књиге песама: Светлости рукописа, Рашки напеви, Свет нам није дом, Земља на језику, Песме о дрвету и о плоду, Жудња за југом), Потомак, Основна земља, Тапије у пламен, Душа и спруд, Изабране и нове песме, Водена слова, Јужна земља, Песме, Пловидба, Повратак краља, Потомак, нови потомак; књиге есеја: Од Итаке до привиђења, Облици и значења, Братство по Орфеју; зборник Поезија романтизма југословенских народа; Изабрана дела у пет књига (1994).

Добио је готово све значајне националне награде за поезију: ,,Милан Ракић“, ,,Исидора Секулић”, ,,Раде Драинац”, „Октобарска награда Београда“, ,,Бранко Миљковић”, ,,Лаза Костић”, ,,Јован Дучић”, ,,Златни крст Кнеза Лазара”, ,,Златни беочуг”, ,,Десанка Максимовић”, ,,Златни прстен деспота Стефана Лазаревића”, ,,Повеља Мораве”, „Стефан Првовенчани”, “Богородица Тројеручица” и Вукову награду.

Песме су му преведене на четрнаест језика. Књига Земља на језику објављена је, у преводу на француски, у издању ,,L’Age d’Homme”, у Лозани, 1990. године. Избор из поезије, под насловом Самотни потомак, објављен је двојезично, на српском и румунском у Темишвару, а избор Јужна земља, на српском и чешком, у Прагу.

Слободан Ракитић је био посланик у првој вишестраначкој Скупштини Србије (1991-1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993-1994) и председник Удружења књижевника Србије (1994-2004).

Од 26. априла 2005. године председник је Српске књижевне задруге.

АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ

ВЛАДЕТА ЈАНКОВИЋ

Рођен у Београду 1940. Завршио Класичну гимназију и студије опште књижевности на Филолошком факултету, где је магистрирао 1967. и докторирао 1975. године.

На Катедри за општу књижевност и теорију књижевности провео цео радни век, прешавши пут од асистента приправника до редовног професора и управника Одсека. Објавио седам књига из струке, углавном из области античке комедије и теорије хумора. Годинама сарађивао са Телевизијом Београд као аутор културно-историјских програма за омладину («Двоглед» и седам циклуса серије «Митови и легенде»). Као предавач гостовао у САД, Енглеској, Холандији и Грчкој.

У активну политику ступио 1990, као члан првог Главног одбора првобитне Демократске странке. Један од оснивача и дугогодишњи потпредседник Демократске странке Србије. Посланик у Републичком и два сазива Савезног парламента, а једно време после петооктобарских промена председник Скупштинског одбора за међународне односе. Од фебруара 2001. до новембра 2004. амбасадор СРЈ, а затим СЦГ, у Великој Британији. Тренутно на дужности амбасадора Републике Србије при Светој Столици.

Ожењен Славком Срдић-Јанковић и отац двоје одрасле деце. Говори енглески и италијански, а служи се француским, руским и грчким језиком.

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ

ПРЕДРАГ ПРОТИЋ

МИРЈАНА СТЕФАНОВСКИ

АЛЕКСАНДАР НИКИТОВИЋ

БОРИС МИЛОСАВЉЕВИЋ

заменик директора канцеларије Фонда

ЧАСЛAВ Д. КОПРИВИЦА

Рођен 1970. у Никшићу. Завршио природно математичку гимназију у Београду 1989. године, а студије Филозофије на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1995. Потом био стипендиста Министарства науке РС као сарадник Института за философију и друштвену теорију у Београду 1996 – 2000. године. Током 1995-1998. године похађао послиједипломске студије на Одјељењу за философију Философског факултета у Београду, а 1996-1997. стипендиста Сасакавине фондације. Од 1997. до1998 године био на студијском боравку у организацији DAAD (Њемачка служба за академску размјену) на Философском факултету Универзитета у Тибингену.

У 1999. години магистрирао са темом о Мартину Хајдегеру на Философском факултету у Београду и као припадник Војске Југославије учествовао у одбрани СРЈ од агресије. Од 2000. године асистент, затим доцент (2004), и ванредни професор (2009) за философију и философију културе на Факултету политичких наука у Београду. Током 2002-2005. године члан редакције за философију издавачког предузећа БИГЗ, а 2004-2006. члан Извршног одбора Покрета за заједничку државу Србије и Црне Горе у Београду.

Добитник Награде Радио Београда за „Књигу године” за 2005. из области теорије књижевности, теорије културе, естетике и философије за монографију Идеје и начела. Истраживање Платонове онтологије. Од 2006. године уредник је за теоријска издања издавачког предузећа Академска књига из Новог Сада.

Превео и/или уредио више књига и чланака са њемачког и енглеског језика. Аутор је двију монографија и преко четрдесет студија, чланака и огледа из историје философије, онтологије, херменеутике, историје идеја, међународних односа и политичке теорије.

Од 2008. године је члан Политичког савјета Демократске странке Србије и Управног одбора Фонда Слободан Јовановић.

MИЛЕ САВИЋ

Директор канцеларије Фонда

Миле Савић је рођен 1957. године у Челопеку код Зворника. Основну школу и гимназију завршио је у Зворнику. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Београду, група за филозофију.

Радио је као професор филозофије и логике у средњој школи у Малом Зворник. Од 1995. до 2003. године радио је у Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду. Од 2003. године ради као редовни професор Универзитета у Београду на Учитељском факултету.

Био је директор Института за филозофију и друштвену теорију и главни и одговорни уредник часописа Филозофија и друштво. Био је председник Српског филозофског друштва и председник је Савета Крушевачке филозофско-књижевне школе. Члан је Савета Филозофске школе Felix Romuliana у Зајечару. Члан је жирија Другог програма радио Београда за књигу године из области естетике, теорије уметности и филозофије. Био је државни секретар у Мнинистарству науке.

Бави се савременом филозофијом и филозофијом политике.

Поред више десетина чланака, објавио је следеће књиге: Битак и разумевање, (Херменеутика и онтологија у делу Мартина Хајдегера), Рад, Београд, 1993; Изазов маргиналног, Филип Вишњић/ИФДТ, Београд, 1996; Ванредно стање, Филип Вишњић, Београд, 1999; Филозофија (уџбеник из филозофије за средње школе и гимназије), Београд, прво издање 2001. (коаутор); Хрестоматија (из филозофије за средње школе и гимназије), Београд, 2002. (коаутор); Политика филозофског дискураса (практичне импликације ‘постмодерне филозофије’) Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.

За књигу Политика филозофског дискураса добио је 2004. године награду Другог програма за књигу године из области естетике, теорије уметности и филозофије.

МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ

Милош Јовановић је рођен 19. августа 1976. године у Београду. Средњошколско образовање стекао је у V Београдској гимназији. Дипломирао је 1999. године на Правном факултету, а 2000. године на Одсеку политичких наука Универзитета Париз I Пантеон-Сорбона.

Магистарске студије из међународних односа је завршио на истом универзитету 2001. године. Запослен је у Институту за међународну политику и привреду.

Аутор је више стручних и новинских чланака.

АЛЕКСАНДАР МИТИЋ

Александар Митић је директор пројекта “Косовски компромис” (“Коsоvо cоmprоmisе”, www.kоsоvocompromise.com).

Био је дописник агенције Франс Прес (АФП) из Србије (1999-2005), те дописник агенције Танјуг из Брисела (2005-2009).

ПЕТАР Т, ПЕТКОВИЋ

Рођен у Зајечару 1980. Завршио Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Дипломатску академију Министарства спољних послова Србије.

Постдипломац на Факултету политичких наука у Београду, на катедри за Међународне студије.

Запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду као научни истраживач.

ВРХ СТРАНИЦЕ ^

ФОНД

БИЛТЕН

ДРУГИ ПИШУ

ЦИТАТ