Моменат ...
Чланови Управног одбора Фонда Слободан Јовановић су:
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
председник
Матија Бећковић рођен је 29. новембра (на дан Св. Апостола Матеја) 1939. године у Сенти, где је крштен у Храму Светог Архангела Михаила. Отац Вук Бећковић, официр Југословенске краљевске војске и мајка Зорка рођена Таушан из Кањиже, живели су најпре у Сенти, у улици Краљевића Марка бр.10. Рат их је затекао у Новом Саду, где је отац службовао у Петроварадинској касарни. По капитулацији Југословенске краљевске војске (1941), да би избегао заробљеништво, са женом и сином отишао је на очевину у село Веље Дубоко, у Ровцима, у Црној Гори.
После избијања грађанског рата, веран заклетви, постао је командант Југословенске војске у отаџбини у родном крају, готово не напуштајући своја Ровца. На крају рата, у којем је изгубио четири брата, „одступио“ је и „нестао“ у 35-ој години живота.
У време рата рођен је брат Љубомир (1943) и сестра Љубица (1945).
Матија Бећковић је од своје друге до десете године живео у Вељу Дубоком, где је завршио основну школу. Ниже разреде гимназије учио је у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију с матуром у Ваљеву, где је становао код тетке, мајчине сестре. На Филолошки факултет, групу за југословенску и општу књижевност, уписао се школске 1959/60. године и од тада живи у Београду.
Из брака са Вером Павладољском родиле су се близнакиње Људмила и Оља (1964).
Бавио се новинарством радећи највише у Јежу и Јежевим издањима (Чик, Зум, Чик погоди – где је био и запослен). Сарађивао је на Телевизији Београд, у време када је уредник дечијег програма био Душан Радовић. Најпознатији од псеудонима којима се служио је др Јанез Паћука.
За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. У годишњацима САНУ (за 1984. и 1992) објављене су библиографије Матије Бећковића.
Био је члан Одбора за слободу мисли и изражавања (1984-1990) и председник УКС (1988-1992). Члан је Крунског савета од његовог оснивања (1992).
У шестом разреду гимназије у Ваљеву добио је прву награду за најбољи писмени задатак из српског језика у Републици Србији. Прву песму штампао је као гимназијалац 1957. године у Младој култури.
До сада је објавио следеће књиге: Вера Павладољска (библиофилско издање Р. Стевића Раса), Метак луталица, Тако је говорио Матија, О међувремену, Че – трагедија која траје (са Душаном Радовићем), Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Поеме, Служба Светом Сави, Кажа, Чији си ти мали?, Двадесет и једна песма (рукописна збирка), Надкокот (библиофилско издање – цртежи Моме Капора), Богојављење, Изабране песме и поеме, Мој претпостављени је Гете (разговори, избор и предговор Миодрага Перишића), Сабране у шест књига:Метак луталица, Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Кажа, Чији си ти мали?; Ово и оно, Потпис (библиофилско издање Јовице Вељовића, Хамбург), Ћераћемо се још, Покајница, Хлеба и језика, Вера Павладољска, Послушања, Саслушања, Кукавица (библиофилско издање – цртежи Моме Капора), Трећа рука, Небош, (илустрације Југослава Влаховића), Ниси ти више мали, Вера Павладољска (библиофилско издање сликара Драгана Стојкова на три језика: српском, руском и италијанском), Сабране песме у девет књига (Вера Павладољска, Метак луталица, Рече ми један човек, Међа Вука Манитога, Леле и куку, Кажа, Чији си ти мали?, Ћераћемо се још, Хлеба и језика; одштампано у штампарији Кристијанс у Хамбургу, повезано у књиговезници Лахенмајер у Ројтлингену, сложено писмо Аминтас Јовице Вељовића који је ово издање типографски обликовао), изабране песме Тако је говорио Матија у три тома, Кад будем млађи ( Матица Српска), Вера Павладољска ( Граматик), Кад дођеш у било који град (на руском, енглеском, италијанском и српском језику, Колубара, Ваљево).
Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. Написао је и трећи чин комедије Београд, некад и сад (изведена у Савременом позоришту у Београду, заједно са истоименим комедијама Стерије и Нушића), као и две телевизијске драме и две једночинке за децу, емитоване на Телевизији Београд.
У Народном позоришту изведена је Међа Вука Манитога у драматизацији Борислава Михаиловића Михиза, потом монодраме Петра Божовића Рече ми један чоек и Соње Јауковић Не знаш ти њиг. Видео касете Рече ми један чоек и Ћераћемо се још снимио је Петар Божовић, а радиофонско издање Бећковићевих беседа објавио је Драгослав Симић, песниково усмено издање ЦД-а Ћераћемо се још режирао је Емир Кустурица.
Драмска поема Че – трагедија која траје (са Душаном Радовићем) преведена је на немачки и енглески језик и извођена је као радио драма и позоришна представа у Немачкој и САД. Заједно са записима из књиге О међувремену, објављена је у Њујорку под насловом Random Targets. Тројезично издање ове књиге (Че – трагедија која траје, Che – A Permanent Tragedy, Ce – Tragodie, die andauert) објављено је у Београду. A stone Between Two Worlds (Торонто), Поема Богојављење (Epiphany) објављена је двојезично у Торонту, When I`m Junger (Orpheus, Фондација Матијевић, Нови Сад), Vera Pavladoljska (на румунском, Lumina, Панчево).
Драматизовао је Горски Вијенац (са Бориславом Михаиловићем Михизом). Приредио је избор из целокупног песништва Петра II Петровића Његоша Пустињак Цетињски и избор из дела Симе Милутиновића Сарајлије Играљке ума. Приредио је (са Мирославом Максимовићем) и књиге Душана Радовића На острву писаћег стола и Кратке приче. Изабрао је и написао предговор за Најлепше приповетке Милована Ђиласа.
О Бећковићевом делу објављен је зборник Поетика Матије Бећковића (са научног скупа на Филозофском факултету у Никшићу) и књиге Стевана Кордића Његош и Матија, Драгана Лакићевића Рече ми један песник, Матија Бећковић песник (зборник са скупа поводом Жичке Хрисовуље) и Поезија Матије Бећковића (зборник поводом Десанкине награде), књиге Милоша Јевтића Овако говори Матија и Матија (стари и нови разговори), Библиографија Матије Бећковића – Дејана Вукићевића.
Већ једанаест година, крајем децембра, у Звездара театру одржава се песничко вече Матије Бећковића, чији приход се прилаже у хуманитарне сврхе.
Матија Бећковић је за своје песништво добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Просветину, Нолитову, Бигзову, Плакету Народног позоришта, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст Кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Romana Serbica, Типар, Милица Стојадиновић Српкиња, Златни бестселер, Јован Дучић, Лаза Костић, Раде Драинац, Вукове задужбине, Десанке Максимовић, Његошеву, Богородица Тројеручица, Ленкин прстен, Печат вароши сремскокарловачке, Награда Матијевић, Петровдански вијенац…
Матија Бећковић је почасни грађанин Сенте, Крушевца и Приједора.
Поводом 70 година живота и 50 година књижевног рада, издавачке куће Orpheus и Православна реч, објавиле су 2009. године књиге: Антологија Бећковић и монографију Матија – Радована Поповића.
Истим поводом Бећковић је одликован орденом Светог Саве.
О десетогодишњици Крунског савета, престолонаследник Александар одликовао га је орденом Витез Великог Крста ордена Белог орла.
Матија Бећковић је председник Фонда Слободан Јовановић.
КОСТА ЧАВОШКИ
СЛОБОДАН РАКИТИЋ
Слободан Ракитић је рођен 1940. у Рашки. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Од 1960. године живи у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Уређивао је књижевне часописе Књижевна реч, Савременик и Рашка. Од 1973. до 2007. био је запослен у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.
Објавио је књиге песама: Светлости рукописа, Рашки напеви, Свет нам није дом, Земља на језику, Песме о дрвету и о плоду, Жудња за југом), Потомак, Основна земља, Тапије у пламен, Душа и спруд, Изабране и нове песме, Водена слова, Јужна земља, Песме, Пловидба, Повратак краља, Потомак, нови потомак; књиге есеја: Од Итаке до привиђења, Облици и значења, Братство по Орфеју; зборник Поезија романтизма југословенских народа; Изабрана дела у пет књига (1994).
Добио је готово све значајне националне награде за поезију: ,,Милан Ракић“, ,,Исидора Секулић”, ,,Раде Драинац”, „Октобарска награда Београда“, ,,Бранко Миљковић”, ,,Лаза Костић”, ,,Јован Дучић”, ,,Златни крст Кнеза Лазара”, ,,Златни беочуг”, ,,Десанка Максимовић”, ,,Златни прстен деспота Стефана Лазаревића”, ,,Повеља Мораве”, „Стефан Првовенчани”, “Богородица Тројеручица” и Вукову награду.
Песме су му преведене на четрнаест језика. Књига Земља на језику објављена је, у преводу на француски, у издању ,,L’Age d’Homme”, у Лозани, 1990. године. Избор из поезије, под насловом Самотни потомак, објављен је двојезично, на српском и румунском у Темишвару, а избор Јужна земља, на српском и чешком, у Прагу.
Слободан Ракитић је био посланик у првој вишестраначкој Скупштини Србије (1991-1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993-1994) и председник Удружења књижевника Србије (1994-2004).
Од 26. априла 2005. године председник је Српске књижевне задруге.
АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ
ВЛАДЕТА ЈАНКОВИЋ
Рођен у Београду 1940. Завршио Класичну гимназију и студије опште књижевности на Филолошком факултету, где је магистрирао 1967. и докторирао 1975. године.
На Катедри за општу књижевност и теорију књижевности провео цео радни век, прешавши пут од асистента приправника до редовног професора и управника Одсека. Објавио седам књига из струке, углавном из области античке комедије и теорије хумора. Годинама сарађивао са Телевизијом Београд као аутор културно-историјских програма за омладину («Двоглед» и седам циклуса серије «Митови и легенде»). Као предавач гостовао у САД, Енглеској, Холандији и Грчкој.
У активну политику ступио 1990, као члан првог Главног одбора првобитне Демократске странке. Један од оснивача и дугогодишњи потпредседник Демократске странке Србије. Посланик у Републичком и два сазива Савезног парламента, а једно време после петооктобарских промена председник Скупштинског одбора за међународне односе. Од фебруара 2001. до новембра 2004. амбасадор СРЈ, а затим СЦГ, у Великој Британији. Тренутно на дужности амбасадора Републике Србије при Светој Столици.
Ожењен Славком Срдић-Јанковић и отац двоје одрасле деце. Говори енглески и италијански, а служи се француским, руским и грчким језиком.
ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА
Војислав Коштуница рођен је 24. марта 1944. године у Београду, у породичној кући у Скадарској улици. Осим на београдском Дорћолу, у детињству и младости, често је боравио и у Милошевцу код Велике Плане, завичају мајчине породице. У Милошевцу, Војислав је крштен 1944. године, пошто се породица склонила из Београда због честих англоамеричких бомбардовања престонице. Војислав је имао само три недеље када су у најтежем бомбардовању, за Васкрс 16. и 17. априла 1944. уништени читави делови Београда. Током рата два пута му је рушена породична кућа, у априлском немачком бомбардовању, а затим и савезничком.
У Шумадији, у Коштунићима, под Равном гором и Сувобором је огњиште породице Коштуница. Раније су се Коштунице презивали Дамљановић. Крсна слава им је Свети Архангел Михаило. Јован Дамљановић, прадеда Војислава Коштунице, био је учесник Светоандрејске скупштине из 1858. године, као народни посланик из Коштунића, тада је прозван Коштуница. Из породице Дамљановић је и Анђелија, мајка једног од највећих српских војсковођа, војводе Живојина Мишића.
Војислав Коштуница школовао се у Београду, где је завршио основну школу. Другу београдску гимназију похађао је и матурирао у време док се она налазила на месту где је данашња, нова зграда „Политике“.
Пошто је 1962. матурирао, Војислав Коштуница уписује Правни факултет у Београду. То што ће студирати и докторирати права није нимало случајно, јер су његов деда по мајци Радмили и његов отац Јован били судије. Непосредно после рата отац Војислава Коштунице, Јован дошао је у сукоб са новим комунистичким режимом, због чега је остао без посла. Правни факултет Коштуница је завршио у року и дипломирао 1966. године. Магистрирао је 1970, а докторирао на истом факултету 1974. са тезом „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“. Војислав Коштуница ожењен је Зорицом Радовић, такође доктором права.
Од 1970. до 1974. године био је асистент на Правном факултету. У време хајки и политичких прогона 1971. стао је на страну свог професора Михаила Ђурића. Због доследног оспоравања амандмана и Устава из 1974. године, којим је правно разбијена држава, и којим су аутономним покрајинама Косову и Метохији и Војводини, дате ингеренције република унутар Републике Србије, Војислав Коштуница је протеран са Правног факултета. Петнаест година касније, премда позван, одбио је да се врати на Правни факултет.
Војислав Коштуница никада није био члан Комунистичке партије. Неки од ондашњих оданих бранитеља комунистичког режима и данас су, овај пут представљајући сами себе као демократе, најљући опоненти и критичари Војислава Коштунице.
Након изгона са Правног факултета запошљава се најпре у Институту друштвених наука, а од 1981. у Институту за филозофију и друштвену теорију, као виши научни сарадник и једно време као директор. Објављује велики број запажених радова из области уставног права, политичке теорије и политичке филозофије. Књига „Страначки плурализам или монизам“ (чији је коаутор са Костом Чавошким), била је у једнопартијском једноумљу прво подсећање на правну државу и давно заборављену парламентарну демократију. Био је члан редакција и главни и одговорни уредник више угледних правних и филозофских часописа, као што су „Архив за правне и друштвене науке“, „Филозофске студије“, „Филозофија и друштво“, „Теорија“.
Коштуница се осамдесетих година ангажовао на заштити људских права, нарочито у чувеном Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, у којем су се окупили најистакнутији интелектуалци-дисиденти, који су узимали у заштиту сваког ко је, широм Југославије, страдао због свог мишљења и политичког уверења. Године 1989. био је један од оснивача Демократске странке, о чијем оснивању се са групом пријатеља договарао у свом стану у Скадарској улици. У време ДЕПОС-а 1992. године, основао је Демократску странку Србије. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.
Војислав Коштуница је победио Слободана Милошевића на председничким изборима 24. септембра 2000. и постао председник СР Југославије.
Коштуница је формирао Владу Србије 3. марта 2004. после парламентарних избора одржаних децембра 2003. године.
Рад своје Владе, Коштуница је крунисао на Митровдан 2006. године, после победе народа Србије на референдуму за нови Устав. По усвајању Устава, сагласно Уставном закону, расписани су избори за нову Скупштину Србије.
Коштуница је по други пут формирао Владу Србије 15. маја 2008. године. Када је дошло до противправног проглашавања једностране независности Косова и политичког спора у Влади Србије, Коштуница је донео одлуку да врати мандат народу. После ванредних парламентарних избора одржаних 11. маја 2008. године Војислав Коштуница предводи Демократску странку Србије као опозициону странку.
СЛОБОДАН САМАРЏИЋ
Рођен у Београду, 1953; основну школу и гимназију завршио у Београду
Докторат 1986 – Факултет политичких наука; магистратура 1983 – Факултет политичких наука, диплома 1976 – Факултет политичких наука, Београд
Садашње запослење: редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у београду (од 2001); предмети и курсеви: Политички систем Европске уније (3. год. основних студија), Сложени државни системи управљања (академске мастер студије), Систем управљања у Европској унији (докторске студије); руководилац академских мастер студија “Европске интеграције”
Досадашња запослења: Марксистички центар ЦК СК Србије (1977-1981), Трећи програм Радио Београда (1981-84), Институт за међународни раднички покрет (1984-1990), Институт за европске студије (1990-2000)
Додатне активности: политички саветник Председника СРЈ (2000-2003), политички саветник председника Владе Републике Србије (2004-2007), координатор Државног преговарачког тима за статус Косова и Метохије (2006-2007), министар за Косово и Метохију у Влади Републике Србије (2007-2008), посланик Народне скупштине Србије (2008-)
Области научног истраживања: политичке идеје и институције; савремени федерализам; теорија и пракса конституционализма; европске студије – политички систем Европске уније
Студијски боравци: Гетинген (СР Немачка, 1987), Франкфурт (СР Немачка, 1990), Фрибур (Швајцарска, 1993/4), Брисел (ЕУ, 1997)
Предавачке активности ван факултета: Београдска отворена школа – предавање на различитим курсевима од 1994. године; Алтернативна академска образовна мрежа – организација курсева и предавања: »Конституционализам и владавина права«, шк. 2000/01; »Европска унија и Балкан«, шк. 2000/01, 2001/02, 2002/03; Institut für Föderalismus, Freiburg Universität, Schweiz, seminar: »Constitutional Changes in the South-Eastern Europe«, 3-5 март, 2003; European Academy, Bolzano, Italy, 14-15 јун 2005; Правни факултет Универзитета у Фрибуру: Decentralisation of Government Structure and Conflict Resolution 21. јануар 2005; Institut de la dėmocratie et de la coopėration, Paris: Kosovo – a classical case of illegal seccession and violation of the International Law (10. јун 2009)
Руковођење и учешће у научноистраживачким пројектима: “Савремена држава и друштво” (Институт за међународни раднички покрет 1986-88); “Социјализам и федерализам” (ИМРП 1988-1990); “Федерализам мултиетничких заједница” (“Föderalismus multiethnischer Gemeinschaften”, Институт за европске студије и Институт за федерализам, Фрибур, Швајцарска 1993-1994); “Предуслови демократске трансформације СР Југославије” (ИЕС, 1998-1999); “Constitutional Reforms in the Balkan States« (Center for European Constitutional Law, Athens 1999-2001) – национални координатор; “Парламентарна контрола владе” (Центар за либерално-демократске студије, 2000-2003); Legal Acomodation of the Accessing and Associating Countries of the EU, Asser Institut for Public, Private and European Law, Хаг, Холандија (2003-2004) – национални координатор; Србија у процесу придруживања Европској унији (Факултет политичких наука, 2006-2010)
Учешће на преко педесет научних конференција и других скупова у земљи и на преко двадесет научних конференција и других скупова у иностранству (Немачка, Швајцарска, Велика Британија, Италија, Грчка, Русија, Пољска, Израел, САД, Канада, Француска)
Уредник библиотеке »Европа« у издавачкој кући Филип Вишњић, сада Албатрос плус, Београд, од 2001.
Руководилац Програма обуке државне администрације за послове европске интеграције, 2003
Руководилац тима ФПН за израду Националне стратегије за придруживање Србије Европској унији (2004-2005)
Објавио: седам ауторских књига, осам коауторских књига (једна у иностранству), седам зборника радова (два у иностранству) и преко двеста научних чланака и студија у домаћим и иностраним (Немачка, Аустрија, Швајцарска, Велика Британија, САД, Грчка, Мађарска, Индија) часописима и зборницима; приредио шест ридера за потребе наставе и припрему испита на ФПН; превео једну књигу и више научних чланака са немачког на српски језик
Чланство у стручним асоцијацијама: Савез удружења за политичке науке СР Југославије (члан председништва 1998-2002); Југословенско (сада Српско) удружење за уставно право (члан председништва 1996-2000); Српско филозофско друштво
Страни језици: енглески и немачки
ПРЕДРАГ ПРОТИЋ
МИРЈАНА СТЕФАНОВСКИ
АЛЕКСАНДАР НИКИТОВИЋ
БОРИС МИЛОСАВЉЕВИЋ
заменик директора канцеларије Фонда
Борис Милосављевић је рођен 1967. године у Београду.
Дипломирао је, завршио постдипломске студије и магистрирао на Филозофском факултету и докторирао на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Објавио је више радова у домаћим и страним часописима и зборницима. Ожењен, отац троје деце.
ЧАСЛAВ Д. КОПРИВИЦА
Рођен 1970. у Никшићу. Завршио природно математичку гимназију у Београду 1989. године, а студије Филозофије на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1995. Потом био стипендиста Министарства науке РС као сарадник Института за философију и друштвену теорију у Београду 1996 – 2000. године. Током 1995-1998. године похађао послиједипломске студије на Одјељењу за философију Философског факултета у Београду, а 1996-1997. стипендиста Сасакавине фондације. Од 1997. до1998 године био на студијском боравку у организацији DAAD (Њемачка служба за академску размјену) на Философском факултету Универзитета у Тибингену.
У 1999. години магистрирао са темом о Мартину Хајдегеру на Философском факултету у Београду и као припадник Војске Југославије учествовао у одбрани СРЈ од агресије. Од 2000. године асистент, затим доцент (2004), и ванредни професор (2009) за философију и философију културе на Факултету политичких наука у Београду. Током 2002-2005. године члан редакције за философију издавачког предузећа БИГЗ, а 2004-2006. члан Извршног одбора Покрета за заједничку државу Србије и Црне Горе у Београду.
Добитник Награде Радио Београда за „Књигу године” за 2005. из области теорије књижевности, теорије културе, естетике и философије за монографију Идеје и начела. Истраживање Платонове онтологије. Од 2006. године уредник је за теоријска издања издавачког предузећа Академска књига из Новог Сада.
Превео и/или уредио више књига и чланака са њемачког и енглеског језика. Аутор је двију монографија и преко четрдесет студија, чланака и огледа из историје философије, онтологије, херменеутике, историје идеја, међународних односа и политичке теорије.
Од 2008. године је члан Политичког савјета Демократске странке Србије и Управног одбора Фонда Слободан Јовановић.
MИЛЕ САВИЋ
Директор канцеларије Фонда
Миле Савић је рођен 1957. године у Челопеку код Зворника. Основну школу и гимназију завршио је у Зворнику. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Београду, група за филозофију.
Радио је као професор филозофије и логике у средњој школи у Малом Зворник. Од 1995. до 2003. године радио је у Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду. Од 2003. године ради као редовни професор Универзитета у Београду на Учитељском факултету.
Био је директор Института за филозофију и друштвену теорију и главни и одговорни уредник часописа Филозофија и друштво. Био је председник Српског филозофског друштва и председник је Савета Крушевачке филозофско-књижевне школе. Члан је Савета Филозофске школе Felix Romuliana у Зајечару. Члан је жирија Другог програма радио Београда за књигу године из области естетике, теорије уметности и филозофије. Био је државни секретар у Мнинистарству науке.
Бави се савременом филозофијом и филозофијом политике.
Поред више десетина чланака, објавио је следеће књиге: Битак и разумевање, (Херменеутика и онтологија у делу Мартина Хајдегера), Рад, Београд, 1993; Изазов маргиналног, Филип Вишњић/ИФДТ, Београд, 1996; Ванредно стање, Филип Вишњић, Београд, 1999; Филозофија (уџбеник из филозофије за средње школе и гимназије), Београд, прво издање 2001. (коаутор); Хрестоматија (из филозофије за средње школе и гимназије), Београд, 2002. (коаутор); Политика филозофског дискураса (практичне импликације ‘постмодерне филозофије’) Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
За књигу Политика филозофског дискураса добио је 2004. године награду Другог програма за књигу године из области естетике, теорије уметности и филозофије.
МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ 
Милош Јовановић је рођен 19. августа 1976. године у Београду. Средњошколско образовање стекао је у V Београдској гимназији. Дипломирао је 1999. године на Правном факултету, а 2000. године на Одсеку политичких наука Универзитета Париз I Пантеон-Сорбона.
Магистарске студије из међународних односа је завршио на истом универзитету 2001. године. Запослен је у Институту за међународну политику и привреду.
Аутор је више стручних и новинских чланака.
АЛЕКСАНДАР МИТИЋ
Директор Центра за стратешке алтернативе (www.strateskealternative.rs) и школе “Веб новинар“ (www.webnovinar.org) Удружења новинара Србије.
Аутор пројеката „Косовски компромис“ (www.kosovocompromise.com) и „Зашто НАТО?” (www.zastonato.org) .
Уредник сајта Фонда Слободан Јовановић (www.slobodanjovanovic.org).
Дипломирао новинарство и политичке науке на Карлтон универзитету у Отави (Канада).
Магистрирао међународне односе/анализу сукоба, такође на Карлтон универзитету. Докторант на Факултету политичких наука у Београду, где и предаје.
Као дописник Агенције Франс Прес (АФП) од 1999. до 2005., извештавао са Косова и Метохије током НАТО бомбардовања.
Од 2005. до 2009. био дописник агенције Танјуг из седишта ЕУ и НАТО у Бриселу.
ПЕТАР Т, ПЕТКОВИЋ
Рођен у Зајечару 1980. Завршио Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Дипломатску академију Министарства спољних послова Србије.
Постдипломац на Факултету политичких наука у Београду, на катедри за Међународне студије.
Запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду као научни истраживач.
НЕНАД ПОПОВИЋ
Потпредседник Демократске странке Србије, Председник Економског савета ДСС и посланик у Народној скупштини Републике Србије.
Рођен у Тузли 1966. године. Дипломирао на Машинском факултету у Београду. Магистрирао и докторирао на Економском факултету у Москви. Власник и председник међународне компаније „АБС Електро”. Предаје на Економском факултету московског Универзитета Ломоносов и на Економском факултету Московског државног рударског универзитета.
Од 2006. до 2008. обављао функцију шефа Економског тима за Косово и Метохију. Руководио израдом Стратегије дугорочног економског развоја српских заједница на Косову и Метохији. У истом периоду, на месту потпредседника, а касније заменика председника Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа руководио израдом Стратегије дугорочног економског развоја југа Србије. Обе стратегије усвојила Влада Републике Србије у јануару 2007. године.
Председник почасног савета Друштва Српско-руског пријатељства и председник Српског економског центра из Београда. Члан Управног одбора Фонда Јединство православних народа.
Објавио седам књига и преко 120 научних радова у области економије и равномерног развоја.
Носилац више одликовања од којих су најзначајнија: Орден Пријатељства, за посебан допринос у развоју економских и друштвених веза Србије и Русије, који додељује председник Руске Федерације; Орден Светог Саве Другог Степена, за обнову и јачање вере и Цркве у Србији, који додељује Његова Светост Патријарх српски; Орден Светог Данила Московског, за духовни препород Русије, који додељује Патријарх Московски и целе Русије; Орден преподобног Сергеја Радоњешког, за посебан допринос развоју односа и зближавању православних народа, који додељује Патријарх Московски и целе Русије; и Медаља човекољубља Државне заједнице Србија и Црна Гора за хуманитарни рад и изузетан допринос и помоћ народу српске покрајине Косово и Метохија.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН