Судбина малог народа, какав је српски, јесте таква да ниједну битку не може добити за свагда. Његове битке за опстанак морају бити свакодневне. Људи који служе таквом народу морају бити свесни те чињенице, као и чињенице да свака грешка може бити фатална. Read the rest of this entry »

“Двадесет пута је већа шанса за добијање робије ако не изгледаш као Холанђанин и не говориш холандски језик.” Read the rest of this entry »

ПРАВНЕ, СТВАРНЕ И ОСТАЛЕ ЗАБЛУДЕ БЕОГРАДСКОГ РЕЖИМА

У текућем процесу пузајућег признања независности тзв. Републике Косово, режим у Београду не престаје да изненађује својом „ингениозношћу“. Реч је о односу према Уставу Републике Србије и схватању Резолуције 1244 који се креће од крајње релативизације до отвореног негирања (паралелно са оркестрираном кампањом усмереном на промену Устава). Read the rest of this entry »

Реформа правосуђа је формално започета у мају 2006.године усвајањем Националне стратегије правосудне реформе. Националном стратегијом реформе правосуђа констатовано је да је непостојање одговарајућег уставног и законског оквира допринело предугом трајању судских поступака, непостојању одговорности органа правосудног система и појединаца, нерационалној мрежа судова, нејасним критеријумима за избор, разрешење и напредовање судија, непостојању капацитета за планирање и утврђивање буџета итд. Read the rest of this entry »

Након што је Србија добила статус кандидата за ЕУ, одмах је суочена са листом услова које мора испунити да би добила датум почетка преговора. На самом врху приоритета нашло се сређивање стања у правосуђу и области људских права.

Горан Цветић: "Тренутно, од 59 донетих пресуда, Србија се одбранила у само 4 предмета. Према најновијем извештају Европског суда, на крају 2011. године пред њим се налазило 6.750 представки наших грађана. Приметан је осетан пораст броја представки против Србије (увећање од око 2.000 у односу на претходну годину), што Србији доноси шесту позицију, док гледано процентуално у односу на број становника, Србија заузима убедљиво прву позицију у Европи."

Венсан Дежер је изјавио да Србија то мора учинити пре свега због сопствених грађана, а одмах затим исто поновише на ТВ Б92 проф. Војин Димитријевић који сматра да то треба урадити и због страних инвеститора, и госпођа Соња Лихт која додаде да “нема смисла да половина грађана Србије мисли да је судство корумпирано, као што је то сада случај”. Власт је одмах оформила групу експерата који ће се бавити овим проблемом. Сваки грађанин Србије би требало да са олакшањем дочека ове вести, али се неминовно поставља питање због чега све то није урађено раније? Неко неупућен би се могао и упитати зашто реформа правосуђа није окончана још од 2009. године када је званично спроведена?

Питањем људских права, односно немоћи Србије да се одбрани у великом броју случајева пред Европским судом за људска права смо се бавили недавно на овом сајту (1). Тренутно, од 59 донетих пресуда, Србија се одбранила у само 4 предмета. Према најновијем извештају Европског суда, на крају 2011. године пред њим се налазило 6.750 представки наших грађана. Приметан је осетан пораст броја представки против Србије (увећање од око 2.000 у односу на претходну годину), што Србији доноси шесту позицију, док гледано процентуално у односу на број становника Србија заузима убедљиво прву позицију у Европи. Узајамна повезаност стања у српском правосуђу и броја представки је неминовна, будући да су подносиоци представки у Стразбуру морали провести извесно време пред домаћим судовима не би ли уопште могли да се обрате Европском суду. Ови подаци очито нису промакли пажњи европских званичника, као и то да је незавидна позиција Србије пред Европских судом слика стања у домаћем правосуђу. Неће све представке наших грађана успети, али њихов број указује на десперацију и немоћ многих да се за своја права изборе у Србији.

Исто онолико колико су повреде права на правично суђење заступљене у нашем правосуђу, толико су присутне и повреде права на суђење у разумном року, а врло често су те повреде комбинација и једног и другог.

Реформа правосуђа која је делимично спроведена не показује да је ефикасност поступања наших судова побољшана.

Исто онолико колико су повреде права на правично суђење заступљене у нашем правосуђу, толико су присутне и повреде права на суђење у разумном року, а врло често су те повреде комбинација и једног и другог. Реформа правосуђа која је делимично спроведена не показује да је ефикасност поступања наших судова побољшана. Неке кривичне пријаве леже годинама у фиокама пре него што јавни тужиоци учине било шта по њима. Судије Основног суда у Београду се жале да имају и по 800 предмета у раду. На одлуке по парничним жалбама у београдском Апелационом суду се чека преко годину и по дана. Уставни суд је затрпан уставним жалбама којих је само у 2011. години било око 7.000, а у неким случајевима грађани чекају и преко 3 године не би ли добили одлуку тог Суда. Одиста, алармантно.

Борба за поправљање стања у правосуђу се не може успешно окончати само доношењем закона који су усклађени са стандардима ЕУ. Рецимо, по нашем законодавству, радни спорови се морају окончати хитно, па опет трају годинама. Такође, доношење закона који су у потпуности урађени по узору на законе који постоје у неким чланицама ЕУ не гарантују успех у том послу. Успешна решења из упоредног права су увек добродошла, али решења из држава у којима је владавина права заживела се не могу тек тако лако пресликати у државама у којима владавина закона у пуном смислу тек треба да се успостави. На жалост, то се односи и на неке одредбе новог Закона о парничном поступку (ЗПП) који је ступио на снагу 1. фебруара  ове године. Овде треба напоменути чињеницу да је још један од услова које Србија мора испунити не би ли добила датум почетка преговора и успешна борба са корупцијом и, како рече проф. Димитријевић, “инвеститоре у Србији треба заштити и обезбедити им судство које је независно од сваког облика утицаја”. Али, то у Србији није још увек заживело, па се поставља  питање како је могуће тек тако лако прихватити законска решења из једне, рецимо, Данске, где је утицај на судове готово немогућ и једноставно их увести у Србију где је утицај на судове, као и на вештаке, могућ на разне начине и у многим случајевима.

Борба за поправљање стања у правосуђу се не може успешно окончати само доношењем закона који су усклађени са стандардима ЕУ. Рецимо, по нашем законодавству, радни спорови се морају окончати хитно, па опет трају годинама. Такође, доношење закона који су у потпуности урађени по узору на законе који постоје у неким чланицама ЕУ не гарантују успех у том послу.На слици: "Соломонов суд", рад ненпознатог италијанског уметника.

Искрено, није ми тачно познато одакле су преузета одређена решења из новог српског ЗПП-а. Али, нека од њих очигледно нису прилагођена тренутним условима који владају у Србији и ситуацији у којој је утицај на судије и друге учеснике у поступку могућ. Без жеље да се бавим свим новинама парничног закона, оно што је веома проблематично су нове одредбе о вештачењима у парници. Наиме, сада саме странке, или њихови пуномоћници који по новоме морају бити адвокати, могу самостално ангажовати вештаке и поднети њихове налазе и мишљења у спис. Већ сада могу видети подигнуте обрве многих искусних адвоката који су, ако су одиста искусни и искрено одани том послу, већ увидели да такво решење неће уопште довести ни до ефикасности судског поступка, ни до победе начела правичности. Оно што сваки искусни адвокат види је да ће сада, док се не искорени сваки могући утицај на вештаке, у великом броју парница постојати два опречна налаза и мишљења вештака, пошто ће их ангажовати и једна и друга страна. У таквој ситуацији крајњу реч ће на крају ипак морати да има суд који ће, по правилу, морати да одреди и треће, супер вештачење. То неће убрзати поступак. Дакле, сада се види да ово решење из новог ЗПП-а може бити у употреби у земљама где право и савест владају, а не у земљама где владавину права треба тек обезбедити.

Шта на ово указује? Па узмимо само за пример прво вештачење вештака неуропсихијатријске струке у случају који је веома привукао пажњу јавности, а то је случај навијача Богданова. Када је прво вештачење достављено суду, реакција народа, односно коментари оних који су vox populi на сајту Б92, су били трагикомични. Те духовите коментаре не желим да цитирам, али вас молим да их прочитате (2). Када то урадите и од срца се насмејете, још боље ћете схватити до чега ће довести ново решење које установљава ЗПП. То решење је у закон могао уградити само неко без непосредног искуства са српским правосуђем у којима вештаци понекад доносе и три различита вештачења у вези истог лица или предмета вештачења. Ти људи нису претходно били упознати да је Суд части Лекарске коморе изрекао 10 забрана бављења пословима вештачења својим члановима. Дакле, одредбе ЗПП-а од чланова 259. – 275. које регулишу вештачења су заиста неприхватљиве, а и конфузне. Досадашње решење по коме су вештачења била одређивана искључиво од стране суда је морало бити задржано.

У земљи у којој готово свака парница траје 4, 5 или 10 година, можда је најинтересантнији члан 308. новог ЗПП-а који предвиђа да је:

1/ странка дужна да најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу ако припремно рочиште није обавезно, изнесе све чињенице потребне за образложење својих предлога;

2/ да предложи доказе којима се потврђују изнете чињенице;

3/ да се изјасни о наводима и понуђеним доказима противне странке; и

4/ да предложи временски оквир за спровођење поступка.

Али, има у новом ЗПП-у и других “интересантних” решења. По чл. 138. ЗПП-а адвокат може по овлашћењу суда да прима свој пошту на судски преградак, а о томе ће одлучити председник суда (!?!) (као да он нема важнијих послова од других органа судске управе), а ако адвокат не преузме пошту из прегратка у року од 8 дана биће истакнута на огласној табли суда у истом року, па ако адвокат опет не реагује, достављање се сматра успешним. Ова одредба не објашњава када ће адвокати и њихови приправници моћи на одмор, јер ако им неко баш тада достави на преградак неку одлуку, а после је истакне на таблу па изгубе рок за жалбу, то би значило да морају да “висе” неограничено у месту делатности и проверавају своју пошту!

Један од начина на који се код нас одувек одуговлачио поступак је било саслушање странака, пошто је по претходном ЗПП-у позив странкама морао бити уручен лично, а ове избегавале да га приме. Нови ЗПП то више не предвиђа, али истовремено уопште не прецизира коме се ови позиви могу уручити ако странка избегава пријем. Црногорски ЗПП је то логично решио предвиђајући да се позив за саслушање странци може доставити и њеном пуномоћнику, ако га има, пошто је логично да су странка и адвокат у контакту. Наш ЗПП то питање оставља отвореним и тумачење оставља судијама. Али су се творци новог ЗПП-а у чл. 153. ст. 3. који се тиче позивања сведока досетили да омогуће суду да “наложи странци да обавести сведока чије је саслушање одређено о месту, дану и часу одржавања рочишта”!? Није ли ово отворено омогућавање једној од странака да ступи у контакт са сведоком пре његовог саслушања!?

У земљи у којој готово свака парница траје 4, 5 или 10 година,  можда је најинтересантнији члан 308. новог ЗПП-а који предвиђа да је: 1/ странка дужна да најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу ако припремно рочиште није обавезно, изнесе све чињенице потребне за образложење својих предлога; 2/ да предложи доказе којима се потврђују изнете чињенице; 3/ да се изјасни о наводима и понуђеним доказима противне странке; и 4/ да предложи временски оквир за спровођење поступка.

Суд ће предлоге за извођење доказа које не сматра битним за доношење одлуке да одбије решењем против кога није дозвољена посебна жалба.

Суд ће са своје стране, на истом рочишту: 1/ утврдити које су чињенице неспорне, односно општепознате и које су чињенице спорне; 2/ која би правна питања требало да се расправе; 3/ одлучити која ће доказна средства да изведе на главној расправи и 4/ решењем ће да одреди временски оквир за спровођење поступка. Решење о одређивању временског оквира нарочито садржи: број рочишта, време одржавања рочишта, распоред извођења доказа на рочиштима и предузимања других процесних радњи, судске рокове, као и укупно време трајања главне расправе. Суд ће предлоге за извођење доказа које не сматра битним за доношење одлуке да одбије решењем против кога није дозвољена посебна жалба.

Ова одредба је ужасно проблематична и призива Валтазара Богишића и ону његову чувену: “Што се грбо роди, више нико не исправи”.

Јер, шта ако судија случајно превиди значај једног важног доказа? Или, ако га, не дај Боже, намерно “превиди”?

Време ће рећи колико је уопште могуће ову одиста амбициозну одредбу спровести у дело. За анализу те одредбе би био потребан читав чланак, па је можда боље да искористимо интерактивност интернета која омогућава и стручњацима и нестручњацима да коментаришу ово законско решење. Овде само треба констатовати да суд сада може, а и мора, предлоге за извођење доказа које не сматра битним за одлуку да на првом рочишту одбије решењем против којег није дозвољена посебна жалба. Ова одредба је ужасно проблематична и призива Валтазара Богишића и ону његову чувену: “Што се грбо роди, више нико не исправи”. Јер, шта ако судија случајно превиди значај једног важног доказа? Или, ако га, не дај Боже, намерно “превиди”? Цео поступак оде у “ефе”! Поред тога, иако је тачно да свако жели да његова парница траје што краће, јако је тешко са толиком прецизношћу одредити временски оквир у којем ће се она окончати.

Потребни су млади, одморни и способни људи који ће приступити послу са новом свежином и осећањем за здраворазумско и практично размишљање и решење спорова.

Људи који ће постављати права питања, “ударати” у бит ствари и који неће дозвољавати да их странке понижавају константно им у лице говорећи неистину.

Људи који ће све злоупотребе поступка и увреде за интелект сећи у корену.

А то значи што скорије именовање у судије једног броја младих, али талентованих судских приправника који ће почетно неискуство надоместити осећајем за оно што Eнглези називају “common sense”, здрав разум, као и љубављу за мудрим правним резоновањем.

Очито је да су творци новог ЗПП-а дали превагу начелу ефикасности над начелом правичног суђења. Нови закон отвара врата за злоупотребу одређених одредби, а неке ће у пракси бити веома тешко спровести. Црна Гора је добила статус кандидата за ЕУ годину дана пре Србије и још увек није добила датум почетка преговора, управо због тога што и тамо ЕУ захтева чврсту владавину права. Па и поред тога, црногорски ЗПП не предвиђа да странке могу подносити вештачења која су саме наручиле, не предвиђа вредност спора од 100.000, већ разумних 10.000 евра, да би се могла изјавити ревизија, а уместо чл. 308. српског ЗПП-а, црногорски у чл. 13. само једноставно каже да ће се првостепени поступак, по правилу, састојати од једног припремног и једног рочишта за главну расправу.  Овим је истакнуто начело ефикасности које допушта да компликованији предмети трају нешто дуже, али никако онолико дуго као до сада. А српски законодавац је имао прилике да увиди да је подизањем прага за изјављивање ревизије на 100.000 евра практично укинуо главни парнични ванредни правни лек и поред тога што је око 23-24% пресуда падало по изјављеној ревизији. Стога је дошло до правог “бомбардовања” Уставног суда уставним жалбама, при чему број нерешених сада вероватно премашује 15.000, а Уставни суд броји само 15 судија!

У овом тренутку је тешко предвидети које ће конкретне кораке надлежни и њихов експертски тим  предузети да би се поправило стање у правосуђу. Законска решења без промене приступа послу ту неће много помоћи. Правосуђе је грана власти, па се поставља и питање због чега његова врхушка сама није предузела мере да се стање поправи; пасивност у том смислу напросто збуњује. Стога је  интервенција извршне власти очито неопходна.

Српски законодавац је имао прилике да увиди да је подизањем прага за изјављивање ревизије на 100.000 евра практично укинуо главни парнични ванредни правни лек и поред тога што је око 23-24% пресуда падало по изјављеној ревизији.

Стога је дошло до правог “бомбардовања” Уставног суда уставним жалбама, при чему број нерешених сада вероватно премашује 15.000, а Уставни суд броји само 15 судија!

Потребни су млади, одморни и способни људи који ће приступити послу са новом свежином и осећањем за здраворазумско и практично размишљање и решење спорова. Људи који ће постављати права питања, “ударати” у бит ствари и који неће дозвољавати да их странке  понижавају константно им у лице говорећи неистину. Људи који ће све злоупотребе поступка и увреде за интелект сећи у корену. Људи који су више пута гледали Ану Ивановић или Нолета који признају да је лопта била “ин”, иако је судија викао “аут” у њихову корист. А то значи што скорије  именовање у судије једног броја младих, али талентованих судских приправника који ће почетно неискуство надоместити осећајем за оно што Eнглези називају “common sense”, здрав разум, као и љубављу за мудрим правним резоновањем. Били би то људи отпорни на спољне утицаје, припадништво било којим клановима и упознати са праксом Европског суда за људска права, што ће им олакшати како правично и ефикасно решење спорова у складу са том праксом, тако  и познавање рокова који не смеју прекорачити да не би повредили права странке на суђење у разумном року. Можда неко овај предлог сматра противуречним, али није ли противуречно управо то да тренутно неким искусним судијама треба и по 10 година да реше спор?

У овом тренутку је тешко предвидети које ће конкретне кораке надлежни и њихов експертски тим предузети да би се поправило стање у правосуђу. Законска решења без промене приступа послу ту неће много помоћи.

А можда извршна власт одлучи да у сваки суд привремено постави по једног службеника из Министарства правде, којем ће се странке моћи обраћати са притужбама, поред председника судова. Овај “официр за везу” би затим, на основу прикупљених података, требало да рапортира Министарству правде: који су то најкарактеристичнији проблеми и ко их прави, са препорукама како их решити. То би требало да буде личност врхунских моралних особина, независна од судске власти и отпорна на све врсте утицаја, која би имала и право да покреће дисциплинске поступке у складу са одредбама Закона о судијама. Такође би имала овлашћење да предмете који предуго трају додели у рад судијама које су одређене за убрзано решавање старих предмета. Разматрајући овај предлог, не треба испустити из вида да Министарство правде и сада има могућност делања у судовима по праву надзора. Ово би било само једно ”мало”, привремено, проширење тог овлашћења.

Горан Цветић: "Правосуђе је грана власти, па се поставља и питање због чега његова врхушка сама није предузела мере да се стање поправи; пасивност у том смислу напросто збуњује. Стога је интервенција извршне власти очито неопходна." На слици: Корделија на суду Краља Лира. Рад Џона Гилберта, 1873. године.

Упутнице:

_________

(1) http://www.slobodanjovanovic.org/2012/02/01/goran-cvetic-strazbur-laksmus-test-u-ime-naroda

(2) http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=554439

Иако се тренутно на званичном сајту Европског суда за људска права налази 61 пресуда у  вези Републике Србије, три се односе на представке које су поднете за време постојања Државне заједнице Србија и Црна Гора. У та три случаја (Лакићевић и др. против Србије и Црне Горе, као и предмети Шабановић и Бјелић) Суд је нашао да је одговорна Црна Гора пошто су се спорни односи десили на њеној територији, па зато Србија не може бити пасивно легитимисана по тим представкама. Стога је Суд током протекле 4 године фактички донео 58 пресуда по представкама против Србије која се одбранила у само 4 предмета; десет пресуда је донето током прошле године, па је сада резултат 54:4 у корист грађана Србије. Read the rest of this entry »

Моје детињство је било тешко и несрећно. То сам тек скоро схватио. Одрастао сам у мрачним временима безакоња, када живот једног овдашњег детета није вредео ни цела три гроша. Read the rest of this entry »

ЛЕГАЛИСТИЧКИ ОГЛЕД

Последњи уступак српских власти на жртвеник евроатлантских интеграција представља постизање „Договора о Интегрисаном управљању прелазима између Косова и централне Србије тзв. ИБМ протокол“. Оправдање и образложење постигнутог договора представља се као велика победа (додуше са горким укусом што признају и српске власти), иако суштински представља још један корак ка признавању државних прерогатива  тзв. Републике Косово као државног ентитета. Read the rest of this entry »

РЕФЛЕКСИЈА О ГРАНИЦАМА ДЕЛОТВОРНОСТИ МОДЕРНЕ ДРЖАВЕ

„…тоталитарни је режим само нижа форма демокрације.“

Дени де Ружмон (1)

1.

Раде Јанковић: За разлику од државе класичног типа, модерна тиранија се више не задовољава да буде само чувар права и сигурности – она постаје врховни креатор права и регулатор слободе и једнакости грађана. Док је држава класичног типа бринула за слободу приватног живота, дотле модерна тиранија брине о здрављу, срећи и задовољству својих грађана. Та инверзија функције коју држава треба да врши, инверзија која се десила крајем XVIII века, у вези је са променом у сензибилитету модерног човека; променом која се одиграла на једном ширем плану, и која је захватила готово читаву Европу. Савремени човек, за разлику од човека класичног доба, више не тражи слободу већ сигурност, и спреман је увек да приватност жртвује задовољству.

Према Хумболту, могуће је повући јасну границу између државе класичног типа и модернe тираније. Та је граница: граница делотворности државе. (2) У модерној тиранији граница делотворности државе је измештена и померена на штету приватности и слободе. „Претежно се – каже Хумболт – слобода грађана сужавала са двојаког гледишта, једном са гледишта нужности да се устав било устроји било осигура, а затим и са гледишта корисности да се води брига о физичком и моралном стању нације.“ (3)

За разлику од државе класичног типа, модерна тиранија се више не задовољава да буде само чувар права и сигурности – она постаје врховни креатор права и регулатор слободе и једнакости грађана. Док је држава класичног типа бринула за слободу приватног живота, дотле модерна тиранија брине о здрављу, срећи и задовољству својих грађана. (4) Та инверзија функције коју држава треба да врши, инверзија која се десила крајем XVIII века, у вези је са променом у сензибилитету модерног човека; променом која се одиграла на једном ширем плану, и која је захватила готово читаву Европу. Савремени човек, за разлику од човека класичног доба, више не тражи слободу већ сигурност, и спреман је увек да приватност жртвује задовољству.

2.

Тако су његова слобода и приватност опасно угрожене њим самим, у истој мери у којој су угрожене споља, неконтролисаним ширењем механизма власти. Резултат тог двоструког дејства јесте потпуно укидање слободе и приватности у перспективи коју нам је својевремено, на сликовит начин изложио г-дин Бернард Шо: „На силу ће вас хранити, облачити, дати кров над главом, учити и запошљавати, хтели ви то или не. Ако се открије да немате карактера и квалитета вредног свих ових мука, можете на фини начин бити уклоњени. Али, докле год вам је дозвољено да живите, морате да живите добро.“ (5)

Иложена доктрина насилног утеривања среће почива на власти државе над телом појединца, али не као облик својине већ као разрађена стратегија промењене функције власти. Идеја је да се механизам власти подеси тако да живот појединца буде потпуно уоквирен; да се апаратура тако усаврши да може да преузме старање и надзор над свакодневним понашањем појединца, његовим идентитетом, навикама, и наизглед безазленим поступцима какво је например и пушење. Процес дисциплиновања човека заправо је оно што се назива „модерна цивилизација“. Тај процес је Мишел Фуко разложио до крајњих консеквенци. Он запажа да је тај процес отпочео негде крајем XVI века и да још увек траје, само са једним циљем: да се човек уобличи тако да може најкорисније да послужи циљевима неограничене власти. У том смислу „дисциплина кичме“ пруског војника подједнако је у функцији модерне цивилизације као и дисциплина једног савременог возача; тело спутано ремењем погодније је за управљање него тело које у слободном простору обавља баналне радње какве су например: копање, орање, кошење. Тело је нападнуто пре но што је власт кренула и у освојање душе модерног човека. „Све у свему – закључује Фуко – та се власт врши а не поседује, она није стечена или сачувана „привилегија“ владајуће класе – последица коју одржава и понекад учвршћује положај оних којим се влада.“ (6)

Иложена доктрина насилног утеривања среће почива на власти државе над телом појединца, али не као облик својине већ као разрађена стратегија промењене функције власти. Идеја је да се механизам власти подеси тако да живот појединца буде потпуно уоквирен.. На слици: Инквизиција мучи пензионерку "удобном фотељом". Детаљ из ТВ серије "Летећи циркус Монтија Пајтона"

3.

Мануфактурни радник који понавља један те исти рутински покрет, и ученик који рутински понавља једну те исту лекцију и тако стиче „образовање“ – били су предуслов да се развије и усаврши један модел понашања који невидљивим нитима чврсто стеже све. Као да су сви прављени у истом калупу само да би послужили истој сврси. Послодавац и радник, професор и ученик, политичар и поданик – сви као да су захваћени и ношени истом струјом; спутани и ограничени истим невидљивим „законом“. То није промакло проницљивим људима какав је био и Џон Стјуарт Мил. Ево шта је писао крајем XIX века: „У наше време, од највиших друштвених класа до најнижих, сви као да живе под непријатељском присмотром и затрашујућом цензуром. Не само у оном што се тиче других, већ ни у оном што се тиче њих самих, појединац или породица се не питају: Шта волим?, или: Шта би одговарало мом карактеру и склоностима?… Они се, пак, питају: Шта одговара мом положају?… Њима не пада на памет да имају било какве склоности, изузев за оно што је уобичајено. Тако им је и сам дух ујармљен, па чак и у ономе што људи чине из задовољства, једноличност је прво на шта мисле; они изражавају допадање гомили, врше избор само међу стварима које се обично чине; клоне се од посебности укуса и ексцентричности понашања као од злочина; све док напокон, зато што не следе своју природу, не остану без своје природе коју би могли да следе; њихове људске способности вену и пропадју, они постају неспособни за било какве јаке жеље или прородна задовољства, и остају и без сопственог мишљења и осећаја.“ (7)

4.

у модерним тиранијама – какве су данас Америка и све плутократије западноевропског типа - политички субјект је поданик. Поданик је биће које препушта другоме да управља његовом судбином - други га храни и облачи, други му подиже кров над главом; други брине о њему – о његовом укусу, мишљењу, образовању и безбедности; о његовој жени, деци и његовом здрављу. На слици: Шпанска инквизиција мучи пензионерку бодући је меким јастуцима. Сцена из истоимене серије.

Сведоци смо последње етапе тог процеса који траје вековима. То је процес разградње интегралног човека. Са њим се мења и лик модерне државе – јер лик државе је наличије оних који је творе. Обратимо пажњу на овај процес мутације који се десио у последњих пет векова европске историје: у држави класичног типа – каве су биле Атина, Рим  и државе раног средњег века – политички субјект је човек; у грађанским демократијама – какве су биле Француска и Енглеска након револуције – политички субјект је грађанин; у модерним тиранијама – какве су данас Америка и све плутократије западноевропског типа  - политички субјект је поданик. Поданик је биће које препушта другоме да управља његовом судбином – други га храни и облачи, други му подиже кров над главом; други брине о њему – о његовом укусу, мишљењу, образовању и безбедности; о његовој жени, деци и његовом здрављу. Тако здравље постаје инструмент владавине и у модерној тиранији – средство за манипулацију и тренирање строгоће у великим размерама. Бољшевици су рецимо бринули о здрављу „своје нације“, као што и ми бринемо данас. И они су имали своје кампање за борбу против пушења. На једној фотографији из 1928. године видимо Бухарина како младим комсомолцима потписује свечану изјаву да се одриче пушења. (8) На жалост, ми не располажемо прецизним подацима о ефектима ове мере на здравље руског пролетаријата тридесетих година прошлог века. Статистички подаци са којима располажемо говоре нам, међутим, да се смртност због тога није смањила. Напротив! Све тираније наступају у име физичког и моралног здравља нације. У име физичког здравља Спартанци су убијали своју децу; у име моралног здравља католика гореле су на ломачи вештице и јеретици; у име здравља немачке нације донет је читав сет закона…

Забрињавајућа је та нормалност са којом савремени човек понизно прихвата ову ишчашену и понижавајућу позицију. Забрињавајућа - јер је последица једног застрашујуће неумољивог и ефикасног механизма. Тиранија баршунастог типа вас више не присиљава грубом силом да прихватите пожељно понашање. Она вам само креира премисе и усмерава вашу вољу. На слици: Инквизиција мучи домаћицу привезујући на њу сушилник. Сцена из истоимене серије.

Ерозија класичне државе, са њеним уским границама делотворности и широким пољем за слободу приватности, изгледа као да је коначна и неповратна. (9) Схватање да држава може и више од заштите сигурности својих поданика, довело нас је постепено, у етапама, и до модерне тираније. Мноштвом малих ограничења и уступака, прстен око људске слободе и приватности стално се сужавао, све дотле док приватност није потпуно ишчезла, а од слободе остао само псеудо избор између две или више истоветних парадигми које се стално подмећу као тобожња различитост. (10) Зато о модерним тиранијама говоримо као о тиранијама баршунастог типа, за разлику од тиранија ригидног типа – какве су биле: нацистичка, фашистичка и бољшевичка. У тиранијама ригидног типа поље слободе и приватности освајала је и запоседала држава, и упркос тајновитости њених институција, она је то чинила на један више него транспарентан начин – она се чак и разметала том силом којом је ширила границе своје делотворности, чак и онда кад је у рукама држала само „празну пушку“. Али у модерним тиранијама баршунастог типа, ширење делотворности на штету слободе и приватности више није тако транспарентно, будући да је стварна моћ измештена са јавне сцене и склоњена иза кулиса демократије. Истинска управљачка моћ је скривена моћ у рукама удружене политичке и економске олигархије, те се држава ту појављује у улози посредника, још боље као „сервисер услуга“ – она је та плишана рукавица навучена на гвоздену песницу тираније.

5.

Експеримент којим се проверава: да ли сте већ довољно блесави или је потребно да се још мало поради на томе? На слици: Нико не очекује шпанску инквизицију у удобној приватности дома грађанске породице. Сцена из истоимене серије.

Измештено тежиште моћи има свој пандан у метаморфози политичког субјекта. Модерним тиранијама је потребан зомби – а не човек! Серијом Павловљевих експеримената, она ствара услове и припрема терен за тај коначни преокрет: да се обичан човек претвори у бесловесну масу! Идеја је да поданичко понашање постане ваша рефлексна реакција. Забрана пушења на јавним местима је један такав експеримент. Експеримент којим се проверава: да ли сте већ довољно блесави или је потребно да се још мало поради на томе? Јер ваше здравље не угрожава дувански дим у мери у којој га урожавају: издувни гасови, отпадне воде, дим из топионица, храна загађена фосфатима, осиромашени уранијум којим вас је засуо „Милосрдни анђео“… Па ипак, ви дисциплиновано излазите у дворишта ваших јавних установа, цупкате на хладноћи и киши, пушите брзо и халапљиво – поштујете закон! Забрињавајућа је та нормалност са којом савремени човек понизно прихвата ову ишчашену и понижавајућу позицију. Забрињавајућа – јер је последица једног застрашујуће неумољивог и ефикасног механизма. Тиранија баршунастог типа вас више не присиљава грубом силом да прихватите пожељно понашање. Она вам само креира премисе и усмерава вашу вољу. Сигурном руком, и непогрешиво вас води до пожељног понашања, али тако да се пожељно понашање прихвати као нешто само по себи разумљиво – отуда не као наметнуто, већ као последица сопственог мисаоног напора.

Тако долазимо до онога што је Мишел Фуко назвао „политичком технологијом тела“. Политичком технологијом тела може се од човека направити бубица. „То значи – каже Фуко – да може постојати „знање“ о телу које се не своди на науку о телесним функцијама, као што може постојати овладавање телесним снагама које се не може свести на могућност њиховог побеђивања… (11) Ово „знање“ је настало и развијало се упоредно са напредком механике. Већ од доба „ренесансе“ човек је све више постајао предмет интересовања са оне спољашње, чисто физиолошке стране – као савршени механизам. (12) Тако је постепено ишчезавало и интересовање за онај унутрашњи квалитет који је услов његове целовитости – квалитет који су стари Грци означавали изразом arete. Нешто од његовог значења сачувало се још по мало у француској речи vertu, а ми га само овлаш и из далека додирујемо кад кажемо врлина. Јер arete је значило: и моћ, и снага, и храброст… Али и начин деловања: снажно, моћно, храбро…  

6.

Отуда сва та лукавства, наизглед чедна али дубоко сумњива; сва та подешавања, суптилне цизелације у примени понижавајуће присиле. Тиранија баршунастог типа поробљава идејама – идејама које се прихватају као самонаметнута ограничења. На слици: Нико не очекује шпанску инквизицију у возилу градског превоза. Сцена из истоимене серије.

Тиранија баршунастог типа не цензурише већ вас образује и васпитава тако да сами себе цензуришете – да свако буде самом себи цензор! Она не подиже затворе и радне логоре. Она производи околности унутар којих ће читава друштва бити један велики радни логор, и један велики затвор у коме ће поданици сами себе утамничавати – један помоћу другог. И Алекса Жунић више није комични лик из неке егзотичне српске недођије – постао је парадигма свеукупне савремене стварности: на зидовима свих наших јавних установа истакнути су бројеви телефона и имена доушника који су задужени да вас прате и надгледају: да ли пушите на правом или на погешном месту?… Тако се делотворност државе шири као вирус – невидљиви механизам власти постаје дифузан, тиме и крајње неограничен, јер држава сада може да унутар своје делотворности обухвати све, баш све – уз вашу помоћ! Држава постаје тоталитарна – а да ви то нисте ни приметили!

Отуда сва та лукавства, наизглед чедна али дубоко сумњива; сва та подешавања, суптилне цизелације у примени понижавајуће присиле. Тиранија баршунастог типа поробљава идејама – идејама које се прихватају као самонаметнута ограничења. Држава се више не појављује у улози директног и непосредног тлачитеља, већ у улози арбитра који дистрибуира положај тлачитеља и потлачених; потлачени пак сами себе подјармљују тиме што као неминовност прихватају све префињене лажи којим се држава оправдава. Али, овде би, пре свега, морали да се запитамо: имамо ли ми, заправо, довољно слуха да на време препознамо ту пузећу баршунасту тиранију која нам се готово нечујно прикрада с леђа? Она сада делује суптилније – зато и наша чула морају да буду осетљивија. Тиранија баршунастог типа се, међутим, потрудила управо то – да нам уништи чула! То је највећи проблем данашњице: отсуство слуха за мале разлике. Мала је разлика између пушења у згради, и пушења испред зграде „на минус пет“. Па ипак, то је довољно велика разлика да вас одреди и раздвоји два света: свет самосвесних људи, од света бесловесне масе поданика. Кад та разлика ишчезне и граница делотворности државе се помери – држава постаје апсолуни господар ваше судбине.

Поље илегитимности се педантно и систематски шири. Коначни циљ тираније баршунастог типа и јесте да сви поданици – на бази само једне широко постављене норме – постану преступници. Тада ће држава, уместо да кажњава, бити она инстанца која селективно амнестира.На слици: "Галилео Галилеј пред инквизицијом у Ватикану, рад Џозефа Николаса и Роберта Флуерија из 1632. године.

И поље илегитимности се педантно и систематски шири. Коначни циљ тираније баршунастог типа и јесте да сви поданици – на бази само једне широко постављене  норме – постану преступници. Тада ће држава, уместо да кажњава, бити она инстанца која селективно амнестира. Тада ће и да вас жигошу као стоку – чипом који ће се убризгавати под кожу као пилула. Све за ваше здравље! Слободно и без насиља – демократски! Они који прихвате да буду жигосани биће награђени; они који одбију умреће – јер „нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звјери, или број имена њезина“. (13) Временом ће, слутим, овај механички чип бити замењен неком врстом биолошког чипа који ће се убризгавати директно у фетус. Тако ће се рађати само она деца која имају уграђен „бар код“ као знак „педигреа“ – док ће сва остала умирати већ на порођају, јер инструменти који треба да их одрже у животу неће моћи да их „прихвате“. И смртна казна више неће да се изриче на један баналан начин као до сада, већ фино и рафинирано – рутински! Бесловесна маса ће директно и непосредно, путем SMS порука, бирати „ко остаје а ко испада из игре“ – као у „Великом брату“. Улога џелата може да буде и забавна! Уствари, она је увек забавна кад постане лишена смисла – самим тим и прихватљива, јер пружа задовољство уз минимални утрошак напора. Зато је „Велики брат“ ту – да вас утренира, да вас лиши смисла, да све учини лаким, да све постане забавно. Да читав свет постане забаван – један једини  „Велики брат“. И једна велика „Фарма“ – „Животињска фарма“.

7.

Нико више није слободан, чак ни „елита“ – политичка и инетелктуална – која усмерава читав процес. Можда они и јесу мозак система – али мозак стиснут „гвозденим шлемом“! Заузети пристојну дистанцу у односу на све што мами и заводи спољашњим сјајем; добровољно изопштити себе из те стварности која нуди лажне вредности и идеале - императив је овог тренутка. Опрати руке после сваког додира са оним што чини модерну цивилизацију! Човеку данас не преостаје ништа више него да сачува своју менталну равнотежу – „да се одржи на ногама у свету рушевина“.На слици: "Студија по веласкезовој слици папе Инокентија X", рад Френсиса Бекона из 1953. године.

Сведоци смо дакле велике промене која се дешава пред нашим очима. Модерна држава доживљава своју коначну инверзију: уместо да спречи деструкцију друштва – модерна држава подстиче деструкцију човека. Човек је сведен на своју најмању меру – живи организам. Зато се прихвата и цени само оно што је у функцији физичког тела: мушкарци и жене су постали само предмет сексуалног задовољства, промискуитет облик понашања за све; вера се свела на испразни ритуал, и једини подстицај за побожност је физичко здравље. Нико више није слободан, чак ни „елита“ – политичка и инетелктуална – која усмерава читав процес. Можда они и јесу мозак система – али мозак стиснут „гвозденим шлемом“! Заузети пристојну дистанцу у односу на све што мами и заводи спољашњим сјајем; добровољно изопштити себе из те стварности која нуди лажне вредности и идеале – императив је овог тренутка. Опрати руке после сваког додира са оним што чини модерну цивилизацију! Човеку данас не преостаје ништа више него да сачува своју менталну равнотежу – „да се одржи на ногама у свету рушевина“. (14) Постојећа стварност је лишена могућности за велике узлете, и ствар је у томе да се не изгуби и оно мало што је још преостало. Будућност је, дакле, одређена ставом ишчекивања и наде да ће један нагли покрет божанског порекла преокренути читав ток ове регресије, у правцу поновне консолидације и уздизања човека на место које му по Божијој промисли припада од искона.

Сачувати душу, а тиме и моћ расуђивања, у једном свету који грубо и нападно глорификује све што је сила и материја – то је, чини се, једино што може да нас заштити од коначног уништења у које нас гура модерна цивилизација. А тај напор да се сачува душа и здрав разум – иако ће се некима учинити мали и недовољан – ипак је један херојски чин. Човек је данас осакаћен у својој есенцији: у разумевању стварности коју проживљава. Не тако давно, човек је још увек разумевао да изван видљивог света постоји и један други, невидљиви свет који све надилази: човека, време, природу, силу, богатство, моћ… Држава је тада била место где су се сусретале, изравнавале и уједначавле силе опречног дејства – хармонија земаљских и божанских сила. Модерни човек је раскинуо ту везу, и држава је престала да буде синергија људског и божанског – постала је чисто људска творевина: уговорно друштво. Шта кад држава прекрши „уговор“, али не тако што га раскида у целости, него тако што перфидним тумачењем извлачи више права за себе, на штету оног „другог уговарача“? Ту би здрав разум морао да се умеша – ако не више, оно макар да уочи превару.

Пораз интегралног човека је очигледан, као и надмоћ софистициране методе дресуре. Али, да ли је то и коначна победа тираније баршунастог типа?

Може се ипак десити да није коначна, већ само привремена – јер јој измиче оно битно: емоционална база власти.

Свака доминација почива на неком облику емоција: поверењу, оданости или страху. Тиранија баршунастог типа почива на механичкој рутини својих поданика.

Рутина са којом савремени човек ослобађа себе тог напора, подхрањује тиранију баршунастог типа. Баш кад треба да искорачи, савремени човек се зауставља – управо тада кад треба да се покаже као целовит – интегрални човек. Пораз интегралног човека је очигледан, као и надмоћ софистициране методе дресуре. Али, да ли је то и коначна победа тираније баршунастог типа? Може се ипак десити да није коначна, већ само привремена – јер јој измиче оно битно: емоционална база власти. Свака доминација почива на неком облику емоција: поверењу, оданости или страху. Тиранија баршунастог типа почива на механичкој рутини својих поданика. Она не почива ни на чему што би могло да се сврста у неки облик емоционалне везе између скривене моћи која влада и бесловесне масе којом се влада. То што практично почива ни на чему – управо то је чини рањивом. Може се отуда догодити да се тиранија баршунастог типа уруши изненада, и да нестане заједно са својим „чедом“, управо онда кад достигне свој коначни циљ; кад од савременог човека начини тупо оруђе које само једе, ради, спава, купује и троши, размножава се и умире, без икаквих емоција, без жеља, без страсти. Природни закон ентропије, који сваки механички процес доводи до тачке хлађења, и овде доводи до „топлотне смрти“ тираније баршунастог типа, тиме и до нестанка једне цивилизације чији је коначни изданак управо та тиранија. Али, докле год Бог допушта да она траје, докле год нам је допуштено да живимо, морамо живети усправно и достојанствено.

Раде Јанковић: "Може се отуда догодити да се тиранија баршунастог типа уруши изненада, и да нестане заједно са својим „чедом“, управо онда кад достигне свој коначни циљ; кад од савременог човека начини тупо оруђе које само једе, ради, спава, купује и троши, размножава се и умире, без икаквих емоција, без жеља, без страсти. Природни закон ентропије, који сваки механички процес доводи до тачке хлађења, и овде доводи до „топлотне смрти“ тираније баршунастог типа, тиме и до нестанка једне цивилизације чији је коначни изданак управо та тиранија. Али, докле год Бог допушта да она траје, докле год нам је допуштено да живимо, морамо живети усправно и достојанствено." На слици: "Суд инквизиције", рад Франциска Гоје из 1812. године.

Упутнице:

_________

(1)     Дени де Ружмон: „У загрљају ђавола“-Чачак, 1991., стр.64.

(2)     Границе делотворности државе Хумболт изводи из њене сврхе:„одржавање сигурности како према спољашњим непријатељима тако и унутрашњим раздорима треба да сачињава сврху државе и запошљава њену делатност….“ (Вилхем фон Хумболт: „Идеје за покушај одређења граница делотворности државе“-Нови Сад, 1991., стр.47.-48.) Типично за једно здраво промишљање државе, какво је било схватење класичног либерализма. Држава је органско јединство између партикуларног и оптег: индивидуализма и општег интереса. „Највиши идеал коегзистенције људских бића – каже Хумболт – био би за мене онај у коме би се свако развијао из себе самога и себе самог ради. Физичка и морална природа би још те људе приближавала једне другима, а као што су борбе у рату часније него оне у арени, као што борбе огорчених грађана прибављају већу славу него борбе најамника, тако би рвање снага тих људи истовремено и  доказивало и стварало највишу енергију.“ (Ibid, стр.16.-17.) Ту се полази од предпоставке да држава није ни случајна ни пролазна творевина, већ једна константна моћ, која управо зато што је моћ надређена човеку, а не његова пука творевина, мора да буде и ограничена у свом праву да подстиче или ограничава његову слободу. Отуда држава мора да буде подједнако ограничена: и кад подстиче срећу, и кад ограничава зло. Можда је управо то разлог што модерни либерализам готово увек превиђа Хумболтова оштроумна запажања. Тенденција модерне државе ишла је у савим супротном смеру: у правцу претеривања и постепеног уклањања те суптилне мере допуштености; све дотле док се није претворила у своју супротност: уместо да подстиче срећу модерна држава усрећује насилно; уместо да ограничава зло модрена држава спречава добро. Тако се и модерна држава претвара у своју супротност, у модерну тиранију.

(3)     Вилхем фон Хумболт: „Идеје за покушај одређења граница делотворности државе“-Нови Сад, 1991., стр.8.

(4)     Државе класичног типа су – каже Хумболт – „бринуле за снагу и образовање човека као човека, а новије за његово балгостање, његову имовину и његову радну способност.Старе су тражиле врлину, а новије блаженство.“ (Ibid, стр.10.) Све установе државе класичног типа: „одржавале су и јачале код старих делатну снагу човека… да се образују снажни и с малим задовољни грађани….“ (Ibid, стр.10.)

(5)     Џорџ Бернард Шо: „Водич у социјализам за интелигентну жену“ – цитирано према Ралф Еперсон: „Нови светски поредак“- Бгд., 2001., стр.25. (Ово је само до крајњих консеквенци доведена марксистичка есхатологија о дијалектичкој нужности комунизма као крајње фазе социјализма, што је заправо само секуларизовани облик хришћанског хилијазма – хиљадугодишњег царства небеског на земљи. Немојмо зато бити превише малициозни према овом секуларизованом хилијазму, јер се и „Нови Јерусалим“ рађа из „огња“ – прочишћавајуће насиље предходи и „Царству Јагњета“.)

(6)     Мишел Фуко: „Надзирати и кажњавати“ – Нови Сад, 1997., стр.29.

(7)     Џ.С.Мил: „О слободи“ – Београд, 1988., стр.92.

(8)     Стефан Коен: „Бухарин и бољшевичка револуција“- Ријека, 1980.

(9)  Историја Грчке и Рима би могла да се исприча и као хроника о пропадању  демократије и њеном претварању у своју супротност. Била би то прича о сервилности која систематски нагриза вирилност, претвара човека у поданика и тако трасира пут олигархији и тиранији. У тој причи има нешто архетипско што је чини вредном наше пажње: све док човек попушта својим нагонима за удобношћу држава шири своје пипке, увлачи се у све поре, разара друштвено ткиво све док не уништи и саму себе.

(10) Са тенденцијом да и та привидна различитост ускоро исчезне. То постаје огољено  и јасно на тзв. „унутарстраначким изборима“. Све наше „демократске странке“, готово увек, истичу само једног кандидата за избор председника – чиме недвосмиследно исказују своју тоталитарну структуру. Само је питање времена, када ће та унутрашња тоталитарна структура ескалирати као спољашња друштвена форма владавине.

(11)  Мишел Фуко: „Надзирати и кажњавати“ – Нови Сад, 1997., стр.28.

(12)  Тако смо дошли и до ензима и аминокислена које луче наше жлезде, и које се могу савршено разложити и поново саставити као часовник, као комјутер, као било која машина. И тако смо заборавили: да је то што се разлаже само организам – а да је човек, заправо, само оно што снагом воље и разума повратно делује на наше жлезде. И што се не може ни разложити ни поново саставити.

(13) „Откривење Св. Јована Богослова“ – Бгд., 1996., стр.48

(14)  Јулијус Евола: „Побуна против модерног света“ – Чачак, 2010., стр.447.

Код нас се већ дуже времена врло много говори о рехабилитацији жртава комунистичког терора. Али до сада није ништа предузето на том плану. То не значи да нема предлога, чак и сасвим конкретних, да се пред судским органима покрене поступак за рехабилитацију појединих личности. Да наведем, примера ради, рехабилитацију академика Слободана Јовановића и процес рехабилитације генерала Михаиловића, кнеза Павла и Милана Стојадиновића. Read the rest of this entry »