јан 26

ЧЕТИРИ РАЗЛОГА ЗБОГ КОЈИХ НЕ МОГУ ПОДРЖАТИ ИНИЦИЈАТИВУ ПРЕДСЕДНИКА ТАДИЋА О СРЕБРЕНИЧКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ

Душан Пророковић

Душан Пророковић

ИСТИНА: Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о континуалном трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном”, највишим одликовањем Армије БиХ, од стране Алије Изетбеговића лично, за „бриљантно планирану и изведену акцију”. Како је та акција изгледала може да посведочи др. Зоран Станковић, који је предводио тим стручњака који су вршили ексхумацију и који велики број тела уопште нису могли да идентификују, јер су била раскомадана. У само једном дану, на православни Божић 1993. године у селу Кравица, од тих истих, настрадало је више од 100 људи.

И злочина који је почињен над муслиманским становништвом Сребренице и села у њеном залеђу у априлу 1992. и јулу 1995. године. Тај јулски, био је најстрашнији. Тешко ми је и да слушам академске расправе о томе колико је тачно људи тада, јула 1995. побијено. Да би се донео суд шта се тада десило није битан број, већ намера и размере свега.

Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о континуалном трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном”, највишим одликовањем Армије БиХ, од стране Алије Изетбеговића лично, за „бриљантно планирану и изведену акцију”.

Тешко ми је и да схватим понашање међународне заједнице током те три године, која је својим чињењем, или још чешће нечињењем, само продужавала агонију и Срба и муслимана у средњем Подрињу. И можда је и политички притисак, који долази од стране појединих дипломата са службом у Београду, да се Декларација донесе што пре, и жеља да се сребреничка прича затвори. Да више нико не запиткује каква је улога међународног фактора у свему томе била и колики је степен њихове одговорности због Б-Х трагедије.

Не желим да спорим да се између 6. и 16. јула 1995. године у Сребреници десио страшан злочин, али исто тако желим да подсетим, да то није био и једини злочин у Сребреници.

И ако желимо да сазнамо истину о свим тим дешавањима, ако желимо да објективно сагледамо црне епизоде из блиске нам историје, онда нам ту „скупштинска декларација” неће пуно помоћи. Више ће нам помоћи да, или сами, или још боље са парламентима суседних држава покушамо некако доћи до истине. Кроз Комисију за истину и помирење или каква (заједничка) скупштинска радна тела. Да отворимо истрагу, како би били ближе истини. И како би добили одговоре, не само око Сребренице, већ и око Маркала, Рачка, или тврдње да су извештаји главнокомандујућег УНПРОФОР-а Сатиша Намбијара, о томе шта се дешава у БиХ, циљано скривани од јавности, како се не би реметила већ конструисана прича о жртвама и џелатима у БиХ. Само ће нам то помоћи да будемо што је могуће ближе истини.

И злочина који је почињен над муслиманским становништвом Сребренице и села у њеном залеђу у априлу 1992. и јулу 1995. године. Тај јулски, био је најстрашнији. Тешко ми је и да слушам академске расправе о томе колико је тачно људи тада, јула 1995. побијено.

ПРАВО: Може бити да је и све то тачно. Али, истине нема, а правда је спора и недостижна. А, таман и сазнали истину о томе-шта се дешавало у подрињу несретних ратних година, опет нам остаје као разлог за усвајање декларације међународна обавеза која проистиче из пресуде Међународног суда правде у Хагу, директно или индиректно тумачећи, свеједно. Сагласан сам да се међународне обавезе морају поштовати, јер Србија мора бити део међународног правног и политичког поретка. Али како српска Скупштина може донети овакву одлуку, када управо они, који нас одобровољавају или наговарају да такву одлуку донесемо, истовремено говоре како треба прекршити и Хелсиншки завршни акт, и Документ Бадинтерове комисије и Повељу УН-а. С једне стране, када разговарамо о Косову и Метохији, објашњава нам се да морамо одустати од инсистирања на међународном праву зарад наше будућности, а с друге стране, када се коментарише пресуда Међународног суда правде, објашњава нам се да морамо поштовати међународно право и све што из те пресуде проистиче, опет зарад наше будућности. Може бити да овде има неке логике. Али наше залагање мора бити да се међународно право поштује увек и свуда. Да не дозволимо да се поштује на „парче”. Слободна тумачења и прихватање логике да мало треба а мало не треба поштовати принципе на којима међународни поредак почива, само ће произвести нове фрустрације, нове радикализме, нове нестабилности на Балкану.

Како српска Скупштина може донети овакву одлуку, када управо они, који нас одобровољавају или наговарају да такву одлуку донесемо, истовремено говоре како треба прекршити и Хелсиншки завршни акт, и Документ Бадинтерове комисије и Повељу УН-а. С једне стране, када разговарамо о Косову и Метохији, објашњава нам се да морамо одустати од инсистирања на међународном праву зарад наше будућности, а с друге стране, када се коментарише пресуда Међународног суда правде, објашњава нам се да морамо поштовати међународно право и све што из те пресуде проистиче, опет зарад наше будућности.

МОРАЛ: Ако и нема логике, или, неки ће рећи: нема воље да се испоштује право, онда ће заговорници усвајања декларације апеловати на морал. Због мирне савести морамо то осудити. Не знам како ћемо да класификујемо злочине, на оне који захтевају велику моралну осуду и оне који захтевају мању моралну осуду. Не знам како ћемо да класификујемо злочине, на оне који треба да буду у једној декларацији, и на оне који треба да буду у другој декларацији. Ваљда је морално осудити све злочине. Ма ко починилац био. И морално је да Народна скупштина инсистира да се сви злочини истраже. Мада, морам да приметим, да иницијативу председника Тадића најгрлатије подржавају они који су до јуче говорили да коме је до морала, нека иде у цркву.

ПОЛИТИКА: Али, ако већ не желим да подржим ову председничку иницијативу због наведених разлога, онда бих бар могао због политичких, рећи ће неки. Јер, ово је шанса да се отпочне са помирењем међу некадашњим братским народима и народностима.

Када се спомене политика и политичко одлучивање, на нашим просторима се обично мисли на дневну политику и постизање текућих, краткорочних циљева. А помирење је, ипак, ствар стратешког карактера и дугих рокова. Е, што се те, текуће политике тиче, декларација нам ништа не би донела. Чак напротив, вероватно би нам и нашкодила. У неким бившим „СФРЈ републикама”, а данас независним државама, скоро све је предмет дневне политике, осим једне ствари: антисрпске хистерије. То је константа. На томе многи граде своје политичке програме, идеологије. Усвајање декларације у Скупштини Србије такви неће схватити као жељу Скупштине Србије да се сазна истина, или као морално питање, или као испуњавање наше међународне обавезе које може бити почетак неких нових односа на нашем полуострву. Они ће то схватити као наше признање да смо геноцидан народ, а са геноцидним народом, сарађивати се не може. Некима од њих ће пасти на памет да нас поново туже, јер ето сада смо и сами признали. У уџбенике историје то ће сигурно ући, да би и долазеће генерације училе о „злим Србима”. Шта ће писати у декларацији-потпуно је свеједно. Исто као што је било свеједно што је СЦГ повукла контратужбу пред Међународним судом правде против БиХ. Јер то није било протумачено као гест добре воље и жеља за вансудским договором, већ као наша слабост и уплашеност због недостатка доказа. Слично су протумачени извињење председника Тадића и његов одлазак у Поточаре. Нећу бити оригиналан, поновићу већ предложено. Уместо декларације о Сребреници, корисније би било да наша Влада одобри средства за неки конкретан пројекат у Сребреници, да би Сребреница почела да личи на место достојно живота, јер она данас изгледа као да се рат јуче завршио. Да се отворе радна места, или да се поправи инфраструктура. Да покажемо да нам је до Сребренице стало.

Што се те, текуће политике тиче, декларација нам ништа не би донела. Чак напротив, вероватно би нам и нашкодила. У неким бившим „СФРЈ републикама”, а данас независним државама, скоро све је предмет дневне политике, осим једне ствари: антисрпске хистерије. То је константа.

Усвајање декларације у Скупштини Србије такви неће схватити као жељу Скупштине Србије да се сазна истина, или као морално питање, или као испуњавање наше међународне обавезе које може бити почетак неких нових односа на нашем полуострву.

Они ће то схватити као наше признање да смо геноцидан народ, а са геноцидним народом, сарађивати се не може. Некима од њих ће пасти на памет да нас поново туже, јер ето сада смо и сами признали.

П.С. Волео бих да сам у криву. Волео бих да грешим. Волео бих да ме време демантује. Волео бих да се усвајањем једне декларације у Скупштини Србије нешто решава. Али, посматрајући шта се све у последњих седам година дешавало код нас и у нашем непосредном окружењу, мишљења сам да би тај акт само ствари закомпликовао. У нашем окружењу видели би га као изнуђен и неискрен потез. А у самој Србији, он би произвео нове поделе. Нити би ми начисто били сами са собом, нити би се ишта у очима наших комшија променило.

Сребреница, као и остали злочини почињени у Словенији, Хрватској, БиХ, на КиМ, морају бити предмет разговора међу балканским народима. Макар ти разговори били и тешки, и дуги, и мучни. То је мање правно и политичко питање, а више морално. И само ако ову ствар тако посматрамо, можемо бити ближе истини.

А истина нам је потребна, како не би и даље имали ситуацију у балканским друштвима, где се сви народи сматрају жртвама неправди. Где сви мисле да су управо они највеће жртве, а други највећи злочинци.

сребреница

јан 26
Мирослав Лазански

Мирослав Лазански: Војници су увек нечија деца, чак и када су професионалци под уговором.

Војници су увек нечија деца, чак и када су професионалци под уговором

Био сам пре неколико дана у Подгорици на телевизији „Ин”. Звао ме је господин Саво Кентера, председник Атлантског савета Црне Горе. И код њих је тема улазак, или неулазак у НАТО актуелна. Јавност Црне Горе није за улазак у НАТО.

„Не брини”, рече ми Саво, „имамо механизме да јавност буде за НАТО”.

„Добро”, кажем му ја, „ви сте у Црној Гори ипак у нешто другачијој ситуацији, немате проблем Косова, имаћу у ТВ емисији разумевање за вашу специфичну позицију”.

„А не, ти треба да оштро нападнеш све нас који желимо да Црна Гора уђе у НАТО. Јер нама онда на Западу цена расте, ми онда морамо много више да радимо. А ко ради тај и зарађује. Капираш брате?”

„Чекај Саво, јер ви хоћете да Црна Гора што пре уђе у НАТО или нећете?”

„Да ли си нормалан, па што бисмо онда после ми радили?”

Кад боље размислим, Саво је у праву, заправо, ја помажем и „српским Савама” да лепо живе. Од чега немам никакве користи.

Дакле, ових дана један „српски Саво”, овде у Београду, изнео је своје тезе у прилог уласку Србије у НАТО. Не бих се овде бавио могућом продајом српске хране, ципела, посуђа и ћебади за потребе НАТО-а, о камионима да и не говоримо, јер првих пет нових домаћих камиона за потребе војске тек треба да добијемо. Елем, „српски Саво”, који није баш младић, а који се пре 2000. године никада није јављао по било којем питању о НАТО-у, одједном је експерт за НАТО. Успут, ту су били и неки савети у вези са продајом вишкова наших војних некретнина.

Елем, „српски Саво” каже да наша деца неће гинути у Авганистану, јер од 2011. неће ићи у војску. Војници су увек нечија деца, чак и када су професионалци под уговором, но слажем се да наша деца неће ићи у Авганистан. Јер за 2011. Американци су већ најавили и одлазак из Авганистана. Изгубљен рат, у који нема смисла да се иде последњи.

Тада, 1997. године, и Русија и НАТО су повукли „црвене линије” које ни једна ни друга страна не смеју да пређу.

За Москву то значи да ниједна бивша совјетска република не може постати чланица НАТО-а.

Москва је касније управо у вези са тим и преварена, балтичке земље ушле су у НАТО, а НАТО је отворио и војне базе у Мађарској, Бугарској и Румунији.

Друга теза нашег српског Саве јесте „да у овом тренутку Русија има далеко боље односе са НАТО-ом него ми, да је активнија од нас у Партнерству за мир и да је комитет НАТО – Русија врло активан, и да би наши грађани били изненађени чињеницама о њиховој сарадњи”. Мерити активност Русије и Србије у Партнерству за мир напросто је смешно, јер огромне су разлике у величини војних буџета и војске. Оно што може Русија, не може и Србија. Примарни интерес Русије и САД јесте спречавање случајног избијања нуклеарног рата и нормално је да око тога постоје интензивне консултације и везе. „Темељни акт о међусобним односима, сарадњи и безбедности” између НАТО-а и Русије из маја 1997. био је за Москву слаба компензација за ширење НАТО-а на земље некадашњег Варшавског уговора. Оснивачки акт је имао преамбулу у четири дела, у. „војној димензији” односа, НАТО потврђује „да нема намеру ни план за размештање нуклеарног оружја на територији будућих источноевропских чланица, као ни за смештање нуклеарних складишта, да нема никакву потребу за трајно размештање значајних борбених снага на територији будућих чланица”. Тада, 1997. године, и Русија и НАТО су повукли „црвене линије” које ни једна ни друга страна не смеју да пређу. За Москву то значи да ниједна бивша совјетска република не може постати чланица НАТО-а.

У време хладног рата САД су имале више хиљада комада атомског оружја у 15 држава света, на Исланду и у Мароку без знања њихових лидера.

Француска није знала да су јој Американци у тада француском Мароку између 1954. и 1956. тајно сместили атомске бомбе.

Влада Исланда није била свесна присуства америчког атомског оружја на Исланду.

Године 1994. САД су признале да су тајно држале нуклеарно оружје од 1958. до 1965. у бази Тула на Гренланду, делу територије Данске која се увек залагала против атомског наоружања. Био је то политички скандал у Данској зван „Тулагејт”.

Москва је касније управо у вези са тим и преварена, балтичке земље ушле су у НАТО, а НАТО је отворио и војне базе у Мађарској, Бугарској и Румунији. Комитет НАТО – Русија у Бриселу није отишао даље од посматрача, дискретне обавештајне активности и необавезног разговора уз вотку.

И коначно, питање атомског оружја у земљама НАТО-а. У време хладног рата САД су имале више хиљада комада атомског оружја у 15 држава света, на Исланду и у Мароку без знања њихових лидера, написао је још Валтер Пинкус у „Вашингтон посту” од 20. октобра 1999. Француска није знала да су јој Американци у тада француском Мароку између 1954. и 1956. тајно сместили атомске бомбе. Мароко је био француски и шпански протекторат, о бомбама није знао ни Мадрид.

„Влада Исланда није била свесна присуства америчког атомског оружја на Исланду”, гласила је изјава Фридрика Џонсона, првог секретара амбасаде Исланда у САД за „Вашингтон пост” од 20. 10. 1999.

Године 1994. САД су признале да су тајно држале нуклеарно оружје од 1958. до 1965. у бази Тула на Гренланду, делу територије Данске која се увек залагала против атомског наоружања. Био је то политички скандал у Данској зван „Тулагејт”.

До сада се у проценама полазило од 180 комада атомског оружја у 13 ваздухопловних база у седам европских држава НАТО-а. Руководилац Информативног центра за трансатлантску безбедност у Берлину, Отфрид Насауер потврдио је у разговору за „Берлинер цајтунг” од 30. маја 2001. да су капацитети тих база предвиђени за 360 атомских бомби типа Б-61, а у још четири резервне базе до 66 додатних атомских бомби и да ће те базе бити оперативне до 2018. године.

Ипак, НАТО би Србији вероватно оставио слободу да сама одлучи хоће ли дозволити ускладиштење нуклеарног оружја на својој територији или неће. Јер, Саво ће се побринути да нас у то и убеди.

Са задовољством.

Политика, 23. 1. 2010.

јан 19
Горан В. Ђорђевић

Горан В. Ђорђевић

Након вишегодишњег натезања и несувислих претњи, уследила је српка противтужба против Хрватске због геноцида над Србима у Хрватској, у спору који је Хрватска покренула против Србије. Тужбом је Хрватска тражила да МСП утврди да је Србија током 90-тих спроводила геноцид на територији Хрватске и то како против Хрвата тако и против Срба (како се то наводи у тужби сачињеној од стране америчког адвоката).

Оно што је још гласније од саме противтужбе и навода у противтужби јесу гласови извињења, одрицања и најаве да би иста како је поднета могла бити повучена, јер је реч о тзв. техничкој противтужби како истичу наши представници.

У таквим условима умесно је запитати се због чега је тужба уопште поднета. Шта је сврха противтужбе? Да ли је тужба поднета како би се само указало на геноцид, или доказао геноцид над Србима у Хрваткој, или је противтужба можда поднета како би се омогућило Хрватској да што лакше одустане од своје тужбе. Одговор на прва два питања био би негативан, док се одговор на последње питање чини вероватнијим.

Након вишегодишњег натезања и несувислих претњи, уследила је српка противтужба против Хрватске због геноцида над Србима у Хрватској, у спору који је Хрватска покренула против Србије.
Тужбом је Хрватска тражила да МСП утврди да је Србија током 90-тих спроводила геноцид на територији Хрватске.

Србија са правом заслужује епитет сталне странке у споровима пред МСП. У последњих 20 година, Србија је била странка у више спорова који су се водили пред МСП, док је у поступку саветодавног мишљења заинтересована страна која активно учествује у поступку прибављања мишљења. Влада СРЈ-е је, још 18. фебруара 1994. године, поднела захтев МСП за покретање поступка против 16 држава чланица због Одлуке Савета НАТО, донешене у форми ултиматума, да изврши ваздушне ударе против војних постројења на подручју Сарајева (Реч је о ултиматуму који је НАТО поставио босанским Србима да повуку сво тешко наоружање на 20 км. од Сарајева. Ултиматум је уследио након масакра на пијаци Маркале у Сарајеву). Правни основ захтева СРЈ-е био је утврђење да су државе чланице НАТО-а повредиле одредбу члана 2. став 4. и члана 53. став 1. Повеље ОУН, претећи да ће употребити силу без овлашћења Савета безбедности и у форми ултиматума, као и захтев да се обавежу тужене државе да се уздрже од акта претње или употребе силе. Такође, на основу члана 41 (1) Статута МСП, поднет је захтев за издавање привремених мера – забране употребе силе и извођења ваздушних удара, као и уздржавање држава чланица НАТО-а од претње или употребе силе или било кога другог акта противног одредбама члана 2 (4) и члана 53 (1) Повеље ОУН. Наведени спор није ни започет, јер тужене државе нису дале сагласност на надлежност МСП. Током 1999. године, поднете су тужбе против земаља чланица НАТО-а због агресије на Србију, са оптужбом за геноцид и са захтевом за издавање привремених мера. Спор је окончан одбијањем захтева СРЈ-е. Након 2000. године уследило је вишегодишње парничење са Босном и Херцеговином по тужби за геноцид, подношење противтужбе Србије због геноцида над српским народом у Босни, па повлачење противтужбе, потом тужба Хрватске против Србије, па саветодавно мишљење у коме учествује врло активно и Хрватска (наравно на супротној страни), па противтужба Србије против Хрватске. Не треба пренебрегнути са ума и чињеницу да је Влада Србије (под председништвом В. Коштунице) најављивала подношење тужбе против појединих земаља које су признале самопроглашену независност Косова, чак је својевремено формирана и Комисија за припрему тужби. Данас се може рећи да је подношење тужбе против земаља које су признале независност Косова, иако најделотворније правно средство, иако још увек расположиво, у политичком смислу закаснело.

Противтужба која се подноси, са намером да се иста што пре повуче, у том смислу представља врхунац непромишљености. Зато је са друге стране дочекана са видним олакшањем.

Овако олако приступање МСП, није било без одјека и у МСП. Зато ваља подсетити да је у спору Југославија против Белгије, имајући у виду да је СРЈ тек 26. априла 1999. године депоновала код Генералног секретара УН изјаву о признању обавезне надлежности МСП (дакле непосредно пре подношења тужбе), од тужене државе, али и од стране једног броја судија то окарактерисано као «поступање противно коректног вршења правде», те да чињеница да је акт о прихватању обавезне надлежности МСП поднет само неколико дана пре подношења захтева за покретање поступка, није акт «извршен у доброј вери и да је супротан самом концепту прихватања обавезне надлежности суда о опционој клаузули из Статута», те да «случај није покренут bona fide».
Све наведено указује да карактер сталног парничара тешко да доприноси угледу једне земље, чланице Статута МСП. Противтужба која се подноси, са намером да се иста што пре повуче, у том смислу представља врхунац непромишљености. Зато је са друге стране дочекана са видним олакшањем.

Међутим, ваља указати на посебно важну чињеницу.

Неспорно је да велика страдања, на исти начин као и велике победе једног народа, постају саставни део националног идентитета и вредност…

Према наводима Министра иностраних послова, прилог противтужби представљаће и геноцид над Србима у току Другог светског рата на територији НДХ-е. Није непознато да се у судским поступцима пред МСП, у прилог тужбеним наводима , приступа указивању на историјске чињенице. И Хашки трибунал радо користи тзв. историјски контекст злочина који су предмет оптужбе. То је присутно у првој пресуди Хашког трибунала у предмету Душан Тадић, у предметима Момчило Крајишник, Станислав Галић, Зејнил Делалић. Треба указати да је Хашки трибунал ангажовао и стручњаке који би се бавили историјским контекстом рата у бившој СФРЈ-и. Одри Бадинг је у том циљу сачинила студију „Српски интелектуалци и национално питање” (у коме централно место заузима Начертаније Илије Гарашанина), док је један од омиљених вештака Хашког трибунала Џејмс Гау, експерт за сва питања на Балкану од 1389.године.

Ко даје право „техничарима противтужиоцима” да се поигравају са стотинама хиљада жртава, са том непрегледном патњом и страдањем које као да још увек није завршено? Зашто се Јасеновац, Пребиловци, дечији логор у Јастребарском или Глинска црква своде на „беспућа повијесне збиље”? Да ли је икада пало на памет Јеврејима да тргују Холокаустом, и да Јад Вашем претворе у место вештачења, или Русима да милионе побијених претворе у парничну статистику, у баналном покушају доказивања неспорног?

Зашто се такви аргументи багателишу, поистовећујући се са смешним тврдњама из хрватске тужбе?

Да ли је намера да се оствари циљ „ Равноправни по тужби, равноправни у геноциду”?

Међутим, позабавимо се вредносним аспектом те несрећне противтужбе.
Неспорно је да велика страдања, на исти начин као и велике победе једног народа, постају саставни део националног идентитета и вредност сама по себи. Примера је много. Аламо 1836, Геноцид над Јерменима 1915-1917, Хирошима и Нагасаки 1945. године, Варшавски устанак.
Роберт Купер иде корак даље и указује да такви догађаји представљају „дефинишуће тренутке”. Истиче да у таквим тренуцима нација можда живи свој национални мит, или чак ствара нови. Из тог новог идентитета проистиче национални интерес. И српски народ има своје „дефинишуће тренутке” као што су то Косовски бој 1389, Први српски устанак, Албанска голгота, Краљево и Крагујевац 1941, Мачва 1915, Новосадска рација, Јасеновац, Косово и Метохија 1999. године. Из таквих догађаја и историјских искустава, озбиљни народи извлаче важне закључке, а сећања на догађај представљају не само основе за утемељење националног достојанства, већ и смернице за дефинисање и остваривање геополитичких циљева. Такви догађаји су најбоља прилика да се смрт и страдање ставе у функцију живота. Реч је о догађајима и искуствима којима се даје смисао који неће бити сећање зарад сећања, већ сећање од кога се живи. А то је једино оно сећање које историјско искуство и претрпљена бол претвара у колективну и појединачну свест и савест. То је најбољи знак да велика страдања и велике победе, не само да неће бити заборављене, већ да ће бити заувек живи источници нове државне идеје, путокази будуће среће, или гаранти продужене несреће. Тако сећање и прихватање „дефинишућих тренутака” представља „прожимање инстикта”, који ће заувек бити уткани у национални идентитет, а нацији омогућити да избегне све амбисе и провалије.

„Херојима противтужбе” треба изнова указати на потребу наставка поступка по тужби, као и на вапијућу могућност да се поднесе тужба против Хрватске због нарушавања територијалног интегритета Србије и признања самопроглашене независности Косова.

То нам даје прилику да поставимо питање: ко даје право „техничарима противтужиоцима” да се поигравају са стотинама хиљада жртава, са том непрегледном патњом и страдањем које као да још увек није завршено? Зашто се Јасеновац, Пребиловци, дечији логор у Јастребарском или Глинска црква своде на „беспућа повијесне збиље”? Да ли је икада пало на памет Јеврејима да тргују Холокаустом, и да Јад Вашем претворе у место вештачења, или Русима да милионе побијених претворе у парничну статистику, у баналном покушају доказивања неспорног? Зашто се такви аргументи багателишу, поистовећујући се са смешним тврдњама из хрватске тужбе? Да ли је намера да се оствари циљ „ Равноправни по тужби, равноправни у геноциду”? Уз све то, колики су домети те противтужбе, и да ли се уопште може очекивати позитиван исход, уколико исход у виду пресуде, уопште, неко очекује?

На крају, „херојима противтужбе” треба изнова указати на потребу наставка поступка по тужби, као и на вапијућу могућност да се поднесе тужба против Хрватске због нарушавања територијалног интегритета Србије и признања самопроглашене независности Косова.

О томе колике су шансе за успех противтужбе, неком другом приликом!

Међународни суд правде у Хагу

Међународни суд правде у Хагу

нов 30

Позадина и импликације сепаратистичког пројекта »Независнa државa Војводинa«

Увод

Треба се одмах супротставити,  идејно, појединачно, групно, колективно, парламентарно и ванпарламентарно, подмуклим заговорницима одумирања и дезорганизације српске државе кроз регионализацију и децентрализацију, суштинску деконцентрацију власти и условљавану самодеструкцију ка промовисаном пожељном ограничавању суверенитета, који оставља немоћним српски народ на историјској ветрометини, без заштите и у замирању сваког изгледа на било какву будућност. У току је квинслиншко, поданичко извршавање налога преноса економских и државних функција на регионе као елементе нове тоталитарне западне државе поробљених народа и функционално испражњених традиционалних државних ентитета. Кроз промовисану општу декаденцију међународног правног поретка врши се промоција, као цивилизацијске тековине, «кооперативности» а стварно суштинског ропства «новом светском поретку». Ко се супротстави, следи му мера остракизама са неограниченим и некажњеним терором јачег, са рушењем културног идентитета и колонијалним подјармљивањем у пљачкашком походу на национална богатства.

У току је квинслиншко, поданичко извршавање налога преноса економских и државних функција на регионе као елементе нове тоталитарне западне државе поробљених народа и функционално испражњених традиционалних државних ентитета.

Промена политичког режима, националне оријентације, распродаја привреде и националног богатства, гашење домаћих финансијских институција показало се као недовољно за ломљење кичме  Срба. У току је разградња матичне српске државе, промена територијалне распрострањености и сабијање народа у ужи србијански резерват где треба да се одигра последњи чин урушавања и фрагментације губитком свести о целини бића, атомизацијом и прекомпозицијом појединачних свести у нови идентитет. Историјски резултати вишевековних процеса су доказ да «Српско питање» није само државно, грађанско, политичко, демократско у борби за више политичких права, већ есенцијално колективно питање духа и културе, питање писма и језика, религиозног идентитета, а пре свега очувања егзистенцијалне територије и физичког опстанка. За друге, спољне чиниоце «Српско питање» је геостратешко, безбедносно, а за локалне супарничке колективитете територијално и национално, пре свега, борба за добијања и освајања туђег простора.

Одговор нове интернационализоване «реалистичне» и вазалне елите је пристанак и сарадња,  а не супротстављање  непријатељу, па је резултат помирења са постојећим резултатима геноцида, заправо пут у нестанак колективитета.

Из садржаја Предлога статута и пратећих аката јасно се види намера и циљ сепаратистичких завереника, јер су сами открили и показали шта желе тражећи спољну помоћ за легитимизацију и легализацију новог статуса као услова грађанског мира. Независна држава Војводина је сепаратистички пројекат, идеја и антисрпска творевина чији крајњи исход представља нужни чин отцепљења, како је показао пример Црне Горе.

Из садржаја Предлога статута и пратећих аката јасно се види намера и циљ  сепаратистичких завереника, јер су сами открили и показали шта желе тражећи спољну помоћ за легитимизацију и легализацију новог статуса као услова грађанског мира. Независна држава Војводина је сепаратистички пројекат, идеја и антисрпска творевина чији крајњи исход представља нужни чин отцепљења, како је показао пример Црне Горе као  српске «Спарте», тако се показује и Војводина као српска «Атина». Наравно, снага сепаратиста би била недовољна за реализацију одвајања Војводине да није  део шире стратегије, утеловљене кроз Устав из 1974. године и реализоване кроз сецесије бивших Република СФРЈ-е, а одложене у Покрајинама Србије, за које су потребни савезници унутар, мањине и нова демократска, антисрпска, квази елита, бивши комунистички аутономаши, спољна подршка суседа који купују оранице и фирме у Војводини, и њихово поклапање са стратешким интересима САД-а, Немачке и Аустрије, Мађарске и Хрватске ради сламања Срба  преко разбијања матичне државе, гашења економије и промене културних образаца. Слаба Србија поново постаје поклич јаке Европске уније и Сједињених Америчких Држава, мир међу балканским народима територијално намиреним на штету отимања од Срба могућ је само уз податну клептократску, либералну  елиту и њихове декадентне лумпен сателите који прихватају сваку нову наметнуту реалност и не желе ни да покушају одбрану, сем небитним терминолошким изменама.

Трасирани пут системског смањења суверених права Срба, преузимања функција законодавне, извршне и судске власти, што је услов  следеће фазе раздора а не развоја, различитог правног положаја «грађана и грађанки», уз дискриминацију и мајоризацију Срба као већинског и сувереног народа, са последицом да као целина не одлучује о својој судбини и заједничким историјским циљевима. Бити грађанин-ка Војводине постаје цивилизацијска привилегија, јер пружа бржи пут у «Европу» који финасира и контролше сама ЕУ, па закључење међународних уговора представља неопходну функционалну везу са заузимањем законодавне власти и елемента међународног субјективитета. Различити правни и економски поредак, развијеност и пропагирана «културна изузетност», као и брзина пута у Европу, постају темељ одвајања од матичне земље и народа.

За успоставу овог противправног стања услов је статут који се договорно доноси, те добија формални политички легитимитет скупштинске посланичке већине иако је суштински недемократски, без јавне расправе, противуставан и противзаконит, садржајем аутодеструктиван, јер ће из њега, реализацијом задобијених надлежности, настати нови поредак који ће својим функционисањем разарати целовити државно правни поредак Републике Србије и правити раздор у националном бићу формирањем нове вештачке војвођанске нације. Стечено противуставно право «Војвођана», којим су умногоме изузети од вишег правног поретка и којим су стекли привилегован статус, чини основ за даљу правну неједнакост грађана као основу изградње конкурентског државно правног поретка.

Статут као антидржавни и антисрпски акт

Није прошла ни годишњица самопроглашења лажне државе „Косова” и противправног покушаја отцепљења Аутономне Покрајине Косова и Метохије, а треба да се настави процес и озваничи почетак краја Србије кроз утемељење противуставног положаја друге Покрајине „Војводина”, изградњом новог   државног устројства на делу јединствене државе Републике Србије, као основом  даље политичке борбе за освајање више овлашћења, све до међународно ослобађајућег конфедералног статуса.

За успоставу овог противправног стања услов је статут који се договорно доноси, те добија формални политички легитимитет скупштинске посланичке већине иако је суштински недемократски, без јавне расправе, противуставан и противзаконит, садржајем аутодеструктиван.

Терминолошке измене Предлога статута, појмовне збрке и пропагандистичке «оригиналне» преварне новотарије не могу сакрити политичко- правни садржај овог, формом подзаконског а садржајем уставно-правног акта, као и апсурдне функционалности вишег акта- закона који служи нижем за његову примену. Дакле, законом се, имајући у виду целину уставних одредби, противуставно, и поред издвајања упоришног члана 172. става 2. Устава који предвиђа да се законом одређује која су питања од републичког, покрајинског и општинског значаја,  преносе 220 надлежности за његову примену, чиме је закон постао по садржају нижи акт и средство оживљавања нижег подзаконског акта, статута, који као израз воље предлагача, по ономе шта се хоће њиме постићи ,стварно представља темељ изградње нове  државне организације и гашења друге на њеном једном делу. Дакле, Устав таксативно утврђује надлежности које управо чине републику, покрајине и јединице локалне самоуправе, без којих не би биле оно што јесу, а само за поједина питања(имплицира се мањи број а не за све области и изворна питања), даје могућност, зависно од њиховог значаја, да се повере како покрајинама тако и јединицама локалне самоуправе, а не све и само покрајинама-и.   Члан 178. став 1. Устава предвиђа да централна власт може поједина питања из своје надлежности поверити нецентралним органима, док су чланом 183. Устава набројане области у којима покрајине могу (а не морају) да имају надлежности, али целина одредби, које утврђују суверенитет републике и владавину права,  чл. 1., 2., 3., о надлежности централне власти, 97, 99, 123, 136, 142,176 и 194. као и одредбе о  територијалном уређењу и аутономији, чл. 176-187. Устава,  као и уставотворни циљ очигледно нису усмерени ка томе да за централну власт престану  и потпуно се делегирају есенцијалне централне надлежности, па ни оне за мање битне области, већ да се евентуално функционално пренесу у мери и потребном делу ради њиховог ефикаснијег извршавања на делу целовите територије, организоване и кроз две покрајине. Према томе, нема поверавања по предмету и обиму, толиког обима надлежности да се централна власт сведе и изгуби карактер државе, у овом случају на једном свом делу. Прикривањем суштине, одуговлачењем и променом редоследа фаза прописаног процеса, као и формалним терминолошким изменама, неће нестати непромењени садржај, већ ће се показати јасан циљ и политичка свест, као и континуирана намера доносиоца да отргне од себе што више и темељније надлежности и изгради свог супарника. Дакле, законодавци и статутарци су покушали да досегну и дају изглед формалне усклађености својих аката са правним и државним поретком, ако већ материјалну својим садржајем никако не могу постићи. Надаље ће се сваки пренос  показати као погубан за преносиоца а за примаоца недовољан, док не дође до логичног и политички предвидивог, познајући носиоце и заинтересоване спољне чиниоце, државног осамостаљења. Очито је да је првобитног уставно-правног дефинисања аутономије као «аутономне територијалне заједнице», противуставним преносом надлежности, заобилажењем Уставом предвиђене процедуре за његову измену, успостављено ново стање које је од територијалне заједнице успоставило заокружену, по надлежностима, државну организацију, чиме је нелегално промењена и дефиниција и статус аутономије.

Очито је да је првобитног уставно-правног дефинисања аутономије као «аутономне територијалне заједнице», противуставним преносом надлежности, заобилажењем Уставом предвиђене процедуре за његову измену, успостављено ново стање које је од територијалне заједнице успоставило заокружену, по надлежностима, државну организацију, чиме је нелегално промењена и дефиниција и статус аутономије.

Сврха државе, као монополисте силе на целовитој територији, је да искаже суверенитет народа, уреди државну организацију и правне односе утемељене највишим актом-Уставом, који је извориште непротивречног јединства и хијерарије правних норми, аката и целовите државне организације. Утеловљењем вируса паралелизма, конкуренције и сукоба јасна је намера да се изгради други државно правни поредак. Како за ту намеру нема нити може имати самоубилачку већинску подршку народа, то владајућа политичка елита, под различитим идеолошким изговорима, цивилизацијским, евроинтегришућим и донаторским, а пошто је претходно урушила опозицију, монополисала Скупштину и цензурисала јавно информисање на недемократски начин, недобијајући изборе на таквим програмским начелима и противно већинској вољи народа исказаној кроз референдумско доношење Устава, мења облик државног уређења од просте државе (са две покрајине) ка равноправном «федералном» уређењу, као прелазном, а циљно, по исказаној мери и зачетим надлежностима, конфедералном уређењу. На делу је тиха, нижим актима, посебним (садржајно омнибус ) законом и подзаконским актом, суштинска промена Устава  и пучистичко дезавуисање суверене и већинске воље народа, исказане на референдуму којим је усвојен важећи Устав.

Коначно, противуставно донети Закон о преносу надлежности и Статут «АПВ» стварно значи историјску промоцију парарепублике на тлу суверене државе, противуставном променом легалног система кроз криминалну разградњу јединственог државно-правног поретка. Али ни ова два поменута акта не могу се посматрати изоловано, већ у правном садејству са другим правним нормама и актима, од којих се изузимају и мењају надлежности, Законом о националним саветима, територијалној организацији, локалној самоуправи, о својини РС-е, пензијском и инвалидском осигурању, образовању… и др., тј. правним поретком који је до сада имао другу сврху и уставну усаглашеност.

Наступајућа државна дезорганизација кроз пренос надлежности централне на нецентралну власт, у том обиму и садржају да изазове сукоб надлежности и нефункционалност, противна је самој идеји децентрализације којој сврха није хаос, ентропија и распад целине.
Тиме је државни организам оболео од аутоимуне болести којој нема лека до нестанка једног од два ентитета.

Успостављена правна мимикрија циљно прикрива стварање новог подељеног државноправног поретка и разградњу целовите државне организације са утемељењем нове нације и њеним одвајањем од националне целине и централне власти као гаранта јединства државне организације и суверености српског народа. Наступајућа државна дезорганизација кроз пренос надлежности централне на нецентралну власт, у том обиму и садржају да изазове сукоб надлежности и нефункционалност, противна је самој идеји децентрализације којој сврха није хаос, ентропија и распад целине. Тиме је државни организам оболео од аутоимуне болести којој нема лека до нестанка једне од два ентитета. Ако се овоме додају локалне власти, окрузи, региони јасно је какав галиматијас настаје у правном саобраћају и борба за задобијање више права и власти на својој сувереној територији ма како мала била, као и нефункционални, са становишта буџета, расходи на увећану администрацију и њене материјалне трошкове (чл. 8 ст. 3. Закона о утврђивању надлежности АПВ: Средства за вршење поверених послова обезбеђује Република Србија.), те индуковано усмерено незадовољство корисника који треба да трпе институционалну бирократску неефикасност и лошије, односно боље услове код суседа. ( нпр. чл. 53 Закона: «АП Војводина, преко својих органа, у области социјалне заштите, у складу са законом: 1 уређује, у складу са материјалним могућностима, друга права у области социјалне заштите, већи обим права од права утврђених законом и повољније услове за њихово остварење, као и друге облике социјалне заштите, ако је претходно у свом буџету за то обезбедила средства;»)

Задобијена широка овлашћења, административна, политичка, економско финансијска и културна над успостављеним мањком извора прихода основа су нових захтева за усклађивање, задобијање и финансијских надлежности и засебних спољних донација, све уз медијски притисак о „пљачки” развијене Војводине и отимању од стране „колонијалног” Београда и сиромашног југа Србије, као и ускраћеним правима Војводине која би боље располагала «својим новцима», а све уз пароле «Војводина Војвођанима, Војводина ради а Србија(Београд) се гради, Војвођанска лисница у војвођанском џепу, пушка о рамену,… безбедност и полиција». Медијска манипулација багателисања уступака као минималних промена, застрашивање ако се не прихвате да ће бити као и са Косовом, задобијање „оправданих” захтева, припремили су спиновањем јавно мењење за олако прихватање и неодупирање, све са дугорочним и судбоносним последицама по државу и народ.

Идеолошко покриће за овај пројекат цивилизовања и адаптације на «средње-европске» вредности представља неоспориви спољни услов за придруживање српског кандидата кроз наведену аутономију и потпуну регионализацију Србије, њеном даљом фрагментацијом кроз мирну поделу на шест округа, све под изговором постизања европских стандарда, а ради прихватања очекиваних милости у виду донација.

Идеолошко покриће за овај пројекат цивилизовања и адаптације на «средње-европске» вредности представља неоспориви спољни услов за придруживање српског кандидата кроз наведену аутономију и потпуну регионализацију Србије, њеном даљом  фрагментацијом кроз мирну поделу на шест округа, све под изговором постизања европских стандарда, а ради прихватања очекиваних милости у виду донација, док се истовремено такав пандан у цивилизованим државама исте Европе, и западне и источне, не налази по обиму, као ни код других кандидата за придруживање, већ се попут БиХ намеће процес централизације одн. укрупњења овлашћења доминантне централне власти.

Централна власт војвођанском парадржавном (јер себе не може да издржава нити брани) и засебном еврорегионалном ентитету преноси елементе изворног субјективитета и државног суверенитета: територију, (чл. 3) просторни план (чл. 34) политички народ (чл. 1. ), референдум (чл.27 о територији и 47 о питањима из надлежности скупштине) симболе, грб и заставу (чл.9), статус правног лица (чл. 2 ), законодавство ( чл. 19, чл. 64. Статут «највиши правни акт», «Одлуке са значајем закона», подзаконске акте: «Уредбе, Одлуке, Декларације..» и чл. 30 ст.1. доношење прописа за привремено извршавање републичког закона, потврђен чл. 9. Закона), Скупштину – највиши орган и носилац нормативне власти у АП Војводини, (Члан 33.) извршни орган, покрајинска влада са председником (чл.47,49 противан чл.126 Устава),  и управа (чл. 60.. је самостална), елементи судске надлежности-предлаже мрежу судова (чл. 34), Покрајинског омбудсмана (чл. 61) међународна(међурегионална) представништва ( чл. 16 уз додату сагласност Владе РС ) и међународно (међурегионално) уговарање, имовину, (чл. 11 која се уређује законом али постоји као укњижена имовина АПВ) изворне приходе(порези, таксе, од имовине, из прихода јавних предузећа и установа), финансије – буџет (чл. 27 и 62, стопу сама одређује а врсту и висину закон, али постоји као буџет АПВ) развојна (народна) банка (чл.34),  главни град – административни центар (чл.10 и даље остао у наслову и дефинисању уз одредницу адм.центар АПВ), културу, науку и академију наука (чл. 17, противан чл. 183 Устава), фондове (чл. 27),  просвету, рударство, јавно информисање, јавна предузећа, капитална улагања, робне резерве… (чл. 29). Све ово су обележја праве државности у уставној надлежности републике и тичу се интереса и уређења целе државе уз омогућавање и међународне сарадње (чл. 16) као дефинисаној засебној «демократској и европској регији». Законом о утврђивању (преносу) надлежности на Покрајину преузимају се и битне области, мрежа управне организације, јавна предузећа и установе (нпр. основно, средње и високо образовање, наука и технолошки развој, просторно планирање, регионални развој и изградња објеката, пољопривреда, индустрија, водопривреда, заштита животне средине, рударство, туризам, угоститељство и бање, саобраћај, здравствено осигурање, Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање, служба за запошљавање, социјална заштита, робне резерве, јавно информисање..правосудни испит и државни стручни испит…) и очекује запошљавање нових лојалних службеника егзистенцијално везаних за нову власт, све као расходне ставке Републичког буџета и кроз увећано финансирање свих грађана Србије за реализацију пројекта своје разградње.

Започиње свеобухватни процес самодеструкције државе, кроз постепено истицање захтева за више права и одговорности, жалбом на ускраћеност ширих европских могућности и нормираним неједнаким статусом и дискриминацијом грађана.

Ради, се дакле, о тако свеобухватној прекомпозицији надлежности централне власти, да по врсти и обиму пренетих овлашћења на нецентрални део, долази до противуставне промене од просте државе ка сложеној држави. Промена облика државног уређења је спроведена илегално, а ново стање је хибридно, јер се под важећом формом просте државе налази нов федерални садржај са елементима конфедералности, док Статут («као највиши акт») сада чине, по садржају, уставноправне норме, законске и статутарне. Тиме се започиње свеобухватни процес самодеструкције државе, кроз постепено истицање захтева за више права и одговорности, жалбом на ускраћеност ширих европских могућности и нормираним неједнаким статусом и дискриминацијом грађана новог ентитета у односу на централне надлежности, ка крајњем циљу успоставе пуне надлежности. Тиме се, наравно, не постиже декларисани циљ децентрализације који означава повећање ефикасности централне власти у домену за који сматра да се може боље обављати на локалном нивоу од нецентралних власти или територијалном организацијом самих централних органа на локалном нивоу, а кога се суштински никада и не одриче нити губи преносом, већ само поверавањем  надлежности док за то постоје, пре свега, разлози функционалности и економичности.

Права суштина и циљ овог антидржавног и антисрпског акта открива се већ у првом члану предлога, сада, последњом изменом, замаскираном, али са истом историјски ревизионистичком суштинском експликацијом. У члану 1.одељка I. Основне одредбе предлога, где се дефинише као „аутономна покрајина грађанки и грађана (у даљем тексту: грађани) који у њој живе, у саставу Републике Србије, настала на основу посебних националних, историјских, културних и других својстава подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална демократска европска регија. Војводина представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора Средње Европе. Аутономна Покрајина Војводина (у даљем тексту:АП Војводина) је аутономна територијална заједница у Републици Србији.” А коначним предлогом од 11.11.2009. дефинише: Члан 1. Војводина је аутономна покрајина грађанки и грађана (у даљем тексту: грађани) који у њој живе, у саставу Републике Србије. Војводина је регија у којој се традиционално негују вишекултуралност, вишеконфесионалност и други европски принципи и вредности. АП Војводина је неодвојиви део Републике Србије. ” А предлогом Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, чланом 3. ставом 3. истиче се да је „АП Војводина регија у којој се традиционално негују европски принципи и вредности. Дакле, и поред мимикрије првобитног текста, као израз политичког компромиса, и декларативним навођењем «да је у саставу Р.Србије» суштина остаје иста, јер свим другим одредбама ( чл.4. Носиоци права на покрајинску аутономију јесу грађани АП Војводине.“) дерогира ову, и наставља да противуставно, тенденциозно мења  дефиницију Устава о конститутивном карактеру целине српског народа (чл.1.Устава), те се разводњава његова сувереност на делу територије и узурпира преносом  на нову политичку суверену  и привилеговану категорију на делу територије Србије „грађана и грађанки“, (члан 4. Покрајински органи, политичке организације, група или појединац не могу присвојити право грађана на покрајинску аутономију, нити успоставити власт у органима АП Војводине мимо слободно изражене воље грађана АП Војводине.) (Члан 5. Грађани АП Војводине самостално остварују своја права и извршавају своје дужности утврђене Уставом Републике Србије (у даљем тексту: Устав), законом, Статутом Аутономне Покрајине Војводине (у даљем тексту: Статут) и општим актима органа АП Војводине. Грађани АП Војводине своје право на покрајинску аутономију остварују непосредно, народном иницијативом или референдумом и путем својих сло6одно изабраних представника. “) И Статут (чл. 3) и Закон (чл. 4. ст. 2) уводе референдумско изјашњавање о територији, чиме прво уводе битан континуитет суверене политичке нације и референдумску основу за друге надолазеће теме «од интереса Покрајине»(чл. 47), и друго, тиме што за промену октроисаних «граница» територије Војводине треба да гласа већина од укупног броја бирача на територији Војводине, крше Устав Србије који познаје целовити политички народ који одлучује о питањима од општег интереса, а територија је у делу и целини баш заједничко питање, чак и уз противуставну измену Закона о територијалној организацији којим се уређује промена унутрашњих граница и територије само у задатим уставним оквирима. Наиме, овим би се изузузела од општег принципа Војводина и посебним регулисањем покушано да се законом легализује противуставно подзаконско-статутарно решење. Наравно, увек остаје поред лажног формалног паравана противуставни пут успоставе и садржај ове правне накараде као и велеиздајнички циљ уставне и државне самодеструкције који  се не може оправдати никаквим правним конструкцијама у наопакој хијерархији правних аката.

Настала покрајинска сепаратистичка политичка псеудо елита је заузела антидржавну и антисрпску позицију, са циљем да за себе интересно веже и изгради (ВАНУ) инстант интелектуалну и културну елиту нове војвођанске нације, по истој матрици стимулисања некадашњег «југословенства», отимањем и мешањем српског етникума.

Настала покрајинска  сепаратистичка политичка псеудо елита је заузела антидржавну и антисрпску позицију,  са циљем да за себе интересно веже и изгради (ВАНУ)  инстант интелектуалну и културну елиту нове војвођанске нације, по истој матрици стимулисања некадашњег «југословенства», отимањем и мешањем српског етникума.

На делу је реализација разбијања националног и  културног идентитета унутрашње српске већине, у примену се противуставно (чл. 10. Устава) уводи латинично писмо за Србе (члан 26. ст. 2. ), чиме се легализује потискивање и политичко дезавуисање српског језика и ћириличног писма, а «прави» културни идентитет дефинише као културни круг  Аустро-угарске „Средње европе”, нове војвођанске нације са латиничним писмом. Није, дакле, Србима-војвођанима најближи сопствени матерњи језик, религиозни и културни идентитет и биће српског народа. Овим је отворено указано да је била историјска грешка уједињење 1918-те, «европских» Срба са «балканским» Србима, коју кроз више фаза одвајања треба и исправити. Прво, потенцираним културним раздвајањем, «политичком изузетношћу», борбом за економску и политичку самосталност  уз подршку медија и интернационализовањем сецесије уз спољну подршку. После усвајања Предлога ревизионисти могу да заиграју на гробу Србије „Радецки марш”, све са наследником заоставштине  Отом фон Хабсбургом, а које су темељне одреднице те изузетне «Аустро угарске културе» до потпуно уништења Србије и српског народа, фрагментација и асимилација, анексија и прозелитизам католичке средњоевропске државе, па прихватањем такве парадигме „аутономна република” Војводина постаје малигна антисрпска творевина, са јасним одредницама пријатеља и непријатеља свог новоуспостављеног идентитета.

Пошто се кренуло индуктивним путем, логично је да ће се покренути поступак доношења и новог устава, који ће бити усаглашен са нижим актима и тиме накнадно конвалидовати њихову противуставност.

Декларисањем Војводине као европске регије интегрисане чланством и уговорима у европски систем региона, прелази се граница Устава Србије чија је то надлежност као државе, као и ЕУ-е као заједнице држава а не региона. Члан 3. Закона, подржава отуђујући концепт и изузетна регионална дефиниција: »као регија у којој се традиционално негују европски принципи и вредности, може бити члан европских и светских удружења региона». Додавањем субјективитета и изједначавање са државом Србијом види се и кроз закључење међународних-регионалних уговора у областима  из своје надлежности, уз омогућавање да буде члан регионалних, односно, европских и светских удружења региона(чл.16 -ово стоји без обзира на ст.4. унето одобрење од Владе Србије само за оснивање представништва, која ће се због спољњег и унутрашњег притиска ретко супротставити, а не и за сарадњу, закључење споразума и чланство Војводине), а чланом 29. уређује питања од покрајинског значаја које ће уредити самостално својим актом а не законом Србије. Цео концепт изградње конфедералног ” и “равноправног”статуса открио се кроз члан 28. Статута, (Члан 28. – Међусобни односи републичких и покрајинских органа при извршавању закона и других републичких прописа заснивају се на Уставом, законом и Статутом предвиђеним правима и обавезама републичких и покрајинских органа и на њиховој сарадњи. Ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из своје надлежности, АП Војводина може предложити оснивање Сталне мешовите комисије састављене од представника органа Републике Србије и органа АП Војводине.) Овим се, дакле, предвиђа међусобни однос, на основи правних аката и сарадње, као и оснивањем „Сталне мешовите комисије“, делегације од представника органа Србије и Војводине ради успешног, законитог и несметаног обављања послова из надлежности Покрајине, што Устав Србије не познаје, а представља очигледну аналогију са разбијањем савезне СЦГ, као изједначујући елемент конфедералности два подједнака ентитета. Чланом 67.  ст. 2. узурпирана покрајинска власт обезбеђује стечена «права»,  јер о предлогу за промену Статута одлучује Скупштина двотрећинском већином гласова од укупног броја посланика, док чл.  43. предвиђа да Скупштина не може бити распуштена за време ратног или ванредног стања, чиме се штити од могуће, уставом предвиђене, успоставе јединства државе чак у изузетним ситуацијама.

Пошто се кренуло индуктивним путем, логично је да ће се покренути поступак доношења и новог устава, који ће бити усаглашен са нижим актима и тиме накнадно конвалидовати њихову противуставност.

Добија се потпуна национална подела, договорни савез националистичких политичких елита, предност порекла над стручношћу, и родна резервација бирократских положаја која, управо, потенцира шовинизам уместо да сузбија борбу око ограничених ресурса.

Статут као противуставни подзаконски акт својим претенциозним садржајем и начином доношења врши нелегалну промену самог Устава Србије, јер носиоци и поред јавне власти не могу и немају снаге да на уставан начин, референдумом и вољом народа, остваре своје уставне намере, већ законима, подзаконским актима и нелегалним Статутом мењају уставни карактер државе а онда обезбеђују стечена права закивањем његове даље промене референдумском вољом дела народа а не суверене државотворне целине.  Узурпацијом стечене надлежности, кроз више фаза уцена и реализација, нужно се клизи ка све већој и крајњој коначној независности као услову за задржавање «историјских и природних» права ослобођеног «европског» ентитета. Статут је правни основ и политички темељ за наставак политичког процеса стицања нових надлежности и проширивања освојених. Све време стајаће претња интернационализацијом и активирањем условљавајућим потенцијалом приступања ЕУ-и, НАТО-у, одрицању од КиМ-е, продаји ЕПС-а и другим темељним питањима. Процес разлагања је резултат разбијачких намера, споља пројектованих, а унутра подржаних од нелојалних, изрођених Срба и монолитних мањина које корист очекују од нестанка заједнице са Србима и успоставе нових облика управе, у којима ће имати привилегован статус уз приклањање својим матичним државама.

Статутом је на делу  и озваничење националне поделе територије Војводине кроз интерно административно заокруживање у седам управних округа (чл.32), где националне мањине, сада заједнице,  добијају своје центре и Националне савете као институције које штите њихова права, све уз отварање процеса чишћења својих простора од дођоша и национално неподобних Срба. А кроз сразмерну заступљеност (чл. 24), национални кључ,  у свим органима  и организацијама Покрајине и Националне савете (чл. 25) са  пројектованим проширењем овлашћења,  и Саветом националних заједница (чл. 40) као национално паритетног (15 Срби +15 мањине) горњег дома покрајинске Скупштине са надлежношћу обавезног давања мишљења од непосредног или посредног интереса мањина, и « чланом 31. којим АП Војводина може покрајинском скупштинском одлуком поверити јединицама локалне самоуправе и националним саветима националних мањина обављање појединих послова из своје надлежности», добија се потпуна национална подела, договорни савез националистичких политичких елита, предност порекла над стручношћу, и родна резервација бирократских положаја која, управо, потенцира шовинизам уместо да сузбија борбу око ограничених ресурса. Обезбеђење територијалне аутономије и персоналне за своје колективитете, изрођава се од изворне и стандардне културне аутономије за националне мањине и потенцира мегаломанију мањина кроз политику, администрацију, просвету, као и језичку, информативну и економску сферу. Очито је исти саморазарајући модел успостављен као и онај Уставом  из 1974.  године, те служи као основа за груписање и разбијање јединствене државе, што је доказ да страни центри моћи нису завршили процес дробљења и реконструкције простора Балкана. Слаба Србија – јака ЕУ, САД и НСП, док је мир међу народима могућ само ако су намирени са земљом прокажених Срба који су колективно ван међународног поретка, непрестано под санкцијама и условљавањима, као «парије НСПа», по отвореној претњи Џ.Буша-старијег са почетка 90-тих година прошлог века.

Статут, дакле, и у политичком и цивилизацијском смислу представља друштвено назадовање у односу на грађанску политичку заједницу и формирање изборне воље на другим основама, а не политичког добра целине, већ договарања уских и шовнистичких делова.

Успостављене националне елите постају владари засебних поседа и група, а њихова воља конститутивна за међунационалне договоре као услов опстанка и мира у успостављеној вештачкој творевини, уз непрестано изазивање подозрења и осетљивости око угрожених права, те потенцирану самодеструкцију. Статут, дакле, и у политичком и цивилизацијском смислу представља друштвено назадовање у односу на грађанску политичку заједницу и формирање изборне воље на другим основама, а не политичког добра целине, већ договарања уских и шовнистичких делова. Историјско искуство СФРЈ-е говори да је 50% српских акција  увек 49% због прорачунатог «српског» талога, по различитим основама и издајничком последицом, па и у новоформираној  паритетној конструкцији Савета националних заједница. Стварна је само утемељена неравнотежа у колективним правима, више политичких, изборних и институционалних права за националне мањине од Српске већине. Срби тако постају средство у рукама мањина које га усмеравају против себе и својих интереса.

Децентрализација Србије прикрива стварну деконцентрацију државне власти, увођење персонално-културне, територијалне, управне, економске и финансијске федерализације, сада заокружених и солидарних националних група, повлађивање и индуковање њиховог национализма и центрифугалних колективних амбиција давањем права вета (обавезујућег мишљења на паритетној основи), као и персоналну и територијалну аутономију Мађара, који добијају привилегован положај као национална заједница у односу на остале националне мањине,  добијајући разграничење кроз свој управни округ (Бачки, самостални са седиштем у Суботици, а за остали део бачких Мађара кроз подељени у Сомбору) и колективно политичко изједначавање са Србима као народом унутар АПВ-е, што због малобројности не могу задобити у целовитој држави. Овакав статус представља платформу за очување стечених права и увећање моћи ка крајњем идеалу повратку целог војводства у Угарску или већ виђеној нацистичкој расподели суседним државама.

Децентрализација Србије прикрива стварну деконцентрацију државне власти, увођење персонално-културне, територијалне, управне, економске и финансијске федерализације, сада заокружених и солидарних националних група, повлађивање и индуковање њиховог национализма и центрифугалних колективних амбиција давањем права вета.

У случају донетог Статута отвара се и питање равноправности осталих мањина у остатку Србије, који легитимно могу да траже једнака права као и пре свих остварних «права» Мађара, који добијају у овој фази заокружену територију и потпуну власт, као и припремљену референдумску основу за припајање матици.

Мађари јасно исказују своје амбиције кроз реализацију институционализоване територијалне и персоналне аутономије, а тамо где су мањина очекују савез са владајућим демократама, где би имали привилегован положај у мешовитој средини. Какав шовинистички став имају према Србима показују у свакој историјској ситуацији када задобију доминантан положај, са отвореним геноцидним походима и насилном асимилацијом коју су спровели на територијама где су организовали своју власт и ни минималним политичким правима маргинализованих и већином асимилованих Срба у Мађарској, као, уосталом, ни других мањина којима већ 68 година није дозвољено да имају заступнике у Парламенту Мађарске.

Националне мањине, уз промену термина у заједницу, стичу конститутивни статус заједно са Србима.(чл.6 Статута), а  посебно Мађари, као «највећа» лидерска национална мањина, подижу свој колективни статус ка изједначењу са сувереним српским народом. Остале националне мањине, под њиховим вођством и инструментализацијом од својих матица и војнополитичког савеза, прате их ради задобијања очекиване добити. На осећају историјске шансе покрећу се мањине да задобију привилегије, осећај величине и супериорности на туђој територији и међу већинским народом, споља подржани, политички, финансијски, економски, обавештајно и медијски. Истовремено се врши спиновање и преусмерење Срба у Војводини ка одвајању од матице, заостале и примитивне ка културној, богатој, европској средњој Европи, а стварно падање у руке  «Великој» Мађарској (од 64 жупаније отете од Србије, Румуније, Словачке и Украјине). Уосталом, премијерка Украјине одговара на захтеве мађарске мањине: «Никакве регионализације које подразумевају стварање нових политичких центара и парадржава на територији Украјине не долазе у обзир. То је кривично дело!», а словачки члан владајуће коалиције Ј.Слота каже: «Жестоко лобирање Будимпеште у ЕУ-и и САД-а да њихови сународници у региону добију националне аутономије, први је од три корака за стварањем предтријанонске Мађарске. Други корак је регионализација, а трећи федерализација држава у којима Мађари живе» (Печат, бр.83 од 2. 10. 2009.). Док лидер Мађара у Војводини Иштван Пастор поручује да је : «уверен у то да јачање аутономије Војводине и суштинска децентрализација и регионализација Србије јесу једини путеви превладавања свих предрасуда, Србија у Европи без граница, Европи грађана и регија, са аутономном Војводином – то је наш циљ. »! (Печат, бр.86 од 23.10.2009.)

Премијерка Украјине одговара на захтеве мађарске мањине: «Никакве регионализације које подразумевају стварање нових политичких центара и парадржава на територији Украјине не долазе у обзир. То је кривично дело!», а словачки члан владајуће коалиције Ј.Слота каже: «Жестоко лобирање Будимпеште у ЕУ-и и САД-а да њихови сународници у региону добију националне аутономије, први је од три корака за стварањем предтријанонске Мађарске. Други корак је регионализација, а трећи федерализација држава у којима Мађари живе».

У АПВ-и Мађари ће свој округ-е, искорисити за стварање засебног правног поретка унутар Војводине, са изградњом институција са другачијим предзнаком, променом топонима и имена улица, заустављањем кретања и настањивања становништва те истеривањем мањинских група са своје «суверене» територије. Свој интерес они и не скривају претећи интернационализацијом и отвореним мешањем у унутрашње ствари Србије, тражећи реализацију процеса и објашњења од српског министра спољних послова. Мађарски великодржавни пројекат значи ревизију Тријанона и губитака због ратних похода на своје суседе, прво преко разарања најслабије Србије и стварања преседана а потом, када се стекну услови, Чешке, Словачке, Украјине  и Румуније, које су тренутно под заштитом истог геополитичког Западног господара, а који свима великодушно дарује избагателисану и испарцелисану српску земљу.

У међувремену, истом аналогијом конституисања СФРЈ-е, врши се у мањем моделу поновно заробљавање “уже Србије” кроз отварање пута колективног организовања мањина, институционализације даље регионализације и формирања других  ужих ентитета (“Санџака”, “Шумадије”), са захтевом за изједначавање права са оствареним Војвођанима. Завезивање Србије, кроз пројект регионализације и центрифугалних подјаривања општинских локалпатриота, води коначном распаду Србије као државе и асимилацији и припајању региона у очуване суседне ентитете. АПВ је формално-правно конституисана антисрпска творевина, ограничавајући културна  и политичке права Срба којих је бројчано 70% на прихватљивих 50% гласова, кроз уравниловку националног кључа који даје право паритета мањинама и мотив за заједничко очување аутономаштва против уже Србије, а по осамостаљењу док АПВ дириговано траје. Аутономаштво даје незаслужене привилегије поткупљеним Србима као однарођеној политичкој елити нове нације, са задатком реализације тежње ка економичном смањењу паралелних централних функција услед њихове непотребности поред већ постојећих аутономашких. Војводина постаје и осигурач  у случају националног покрета Срба за ослобођењем и уједињењем, где стечена права мањина постају угрожена категорија коју споља треба заштитити, што је основа за интернационализацију њиховог питања и давања права на отцепљење  као и Албанцима на «Косову». На крају Србима остаје да пристану и трпе родну и културну неједнакост и неравноправност као трајно стање и основу изградње војвођанске нације, које ће јачајући истаћи свој сепаратистички захтев за потпуном државности. Деконструкција Србије кроз даљу регионализацију, где ће националне мањине, на успостављеном примеру, бити изједначаване са већином и таквом алхемијом, српски народ на својој земљи остајати без суверене воље, заробљен у више нивоа вилајета, развлашћен и мајоризован, окован не само нормама и вољом политичких представника, већ и свешћу да је немоћан да предузме било шта на граници националног амбиса а да не убрза сам пад. Српском народу се обесмишљава свако постојање, а уценама разара свест о могућности да уреди, по својој мери правде,  државу, као и слобода да изабере своју судбину, а потенцира се да је примитиван, неспособан да се државотворно уреди и организује и да му је боље да се приклони другим способнијим и организованим заједницама. После потпуне дезорганизације и дезоријентације следи нестанак државе, а тихи, поражени, неорганизовани и изгубљени остаци Срба, као бескућници, сами ће се добровољно расејати и асимиловати, без наде за својом државом као условом опстанка као посебног и историјског народа, и «доказом» да не могу и не требају више никада ни да је имају, уз гашење и последњег идејног, небеског прибежишта из кога се више пута враћао васкрсавајући своју државу.

Народ не сме нестајати у ћутњи, апатији и саглашавању са својом пропасти, нити сме добровољно лећи у намештену Прокрустову постељу.
Задњи је час да се народ дигне на ноге, Скупштина блокира и питање противуставне разградње отаџбине са његовим протагонистима постави као историјско, национално и егзистенцијално питање.
Треба покренути све преостале снаге да се сачува држава и народ.

Неразумно је и неморално уверавати јавност да једна заједница јача тако што се неуједињује и несабира, већ поделама нестаје као организована народна сила, приказивати пропадање као опште јачање, до самог разлажућег краја. Тврдећи да је добро за Србију, оно што је за друге и цео свет лоше, да  се слаби и растаче јасно говори о правим намерама носиоца завере и идеолошког опортунизма, као и оних који их  ћутањем, малограђански подржавају, поткупљени малим користима у општем безнађу и сиромаштву.

Из показане намере, активности и историјских последица којима се Србима забрањује и одузима национална држава, да би се намириле националне мањине, очигледна је геноцидна намера да Срби све изгубе и препусте простор другима. Српском народу се, отвореном претњом и уценом, нуди дијаболични избор кроз наставак условљавања и терора или препуштање и нестајање у другим лојалним идентитетима,  у којима ће бити осигуран бар појединачни физички опстанак.

Закључак

Данас је историјски погубна и политички неопростива свака пасивност и уз сва ограничења и слабости мора се покушати и поставити брана разбијању државе и фрагментацији народа доношењем противуставног и антисрпског Статута АПВ-е.

Сада када је ствар доведена до таквог нивоа очигледности, никакво инфантилно избегавање и одлагање, окретање главе пред општом патњом и несрећом више није могуће, сем као лични избор ропства и затомљења, бекства у земаљско и пропадљиво са трагичном последицом свеколиког кукавичког губитка.

Демократска странка, као носилац статутарног пројекта и кохезивни фактор својих демонократских епигона, своди себе на некадашни СКЈ и темпира распад државе после губитка власти када ће се и сама распасти, на ужу Србију и Независну државу Војводину. Лутање између крајности говори о начелној неутемељености и правој природи споља инструментализованих властодржаца као и њиховој практичној користољубивој и опортунистичкој политици. Идеја ДС-е да је могуће водити два паралена међусобно супротстављена процеса и у потпуности задовољити домаће мњење и спољне силе, које су омогућиле мандат коалиционој Влади како би их водили ка окончању задатих негативних процеса, дошла је до свог логичног и политичког краја пред кључним  државотворним питањем опстанка државе као организације и очувања свести о заједничким интересима, које су својим манипулативним вођењем довели до провалије. Положај марионетске Владе, после усвајања антидржавног и антиспрског Статута АПВ-е, је суштински ненародан и отворено противан егзистенцијалном интересу српског народа.Обмана више није могућа причом о залагању за државу а њеним правним и фактичким разлагањем, као што на видело излази и практично препуштање КиМ-е и лажно залагање за његово очување. Маркетиншке магле су развејане о бољем животу и запошљавању фактичким отпуштањем запослених, јер уништена, непостојећа привреда не може да издржава државни апарат, сем узимањем кредита и задуживањем земље. Једна политика је себе довела до краја претећи да са собом у бестрагију поведе цео народ.

Положај СПС-е, која је ушла у савез подобних, послушних и поданичких странака Западном савезу, оних које подржавају проатлантску политику владајуће ДС-е, у различитим степенима и варијантама двоструко је тежи јер је резултат, како одрицања раније одбрамбене политике, тако и саучесништва у погубним резултатима распродаје, растакања државе и народа од стране прозападног режима. Национални и идеолошки обрт и прелаз СПС-е јасно се види у приступу статусним променама АП Војводине, где од програмски претежно централистичке странке, из периода грађења територијалне целовитости Србије, постаје савезник својих дојучерашњих непријатеља, врши прелаз од државотворне странке ка ненародној политичкој странци пристајањем на политичко аутономаштво иза кога следи државни сепаратизам,  који је сама претходно рушила. СПС се, дакле, залаже за “модерни” (сем за метрополе које су суштински централизоване) еврорегионализам као спољни модел прекомпозиције геополитичког простора и продора империјалних држава, који нема пандана у самој ЕУ-и. На крају, ипак, постоји неки континуитет политике СПС-е када козметичке измене предлога Статута и Закона И. Дачић (Новости 12.11.2009) проглашава као победу над сепаратистима (којим? да ли Предлагачима!?) у истом маниру као што је и С.Милошевић повлачење са КиМ-е проглашавао и величао као победу.

Не може се више скривати ко се за шта залаже, када владајућа коалиција жели да дезинтегрише и дискредитује своје политичке противнике, када се подржавају отпадничке фракције као осигурачи њихове политике, када се доноси нови рестриктивни пословник о раду Народне скупштине, ограничавају телевизијски преноси и цензурише јавна реч. Предузете радње припремиле су спровођење даљег разлагања државности Србије и омамљивања народа у наметнутом путу уништења, овог пута од домаћих слугу прикривених окупатора. Нико неће видети „ружне” слике, чути „говор мржње” ни прочитати критике режиму, када се буде наступало против владајућих антидржавних, недемократских и противнародних пројеката. Сугерише се да је лепше  гледати спорт и тенис и живети у блаженом незнању, но себе излагати стресу и ризику стајања на бранику вере и нације. За разлику од прошлих времена данас нема отпора разбијене националне елите, САНУ, УКС-а, нема политички организованог ни институционалног противљења  дезинтеграцији отаџбине. Појединачне анализе и саопштења су без утицаја на власт и народ, а бесплодне жалопојке медијски угушене легитимишућим изјавама Председника државе и вођа коалиционих странака на власти, као и оних умртвљујућих из пријатељске опозиције, која се вербално жали, а политички практично ништа не ради. Медијски изманипулисана, народна маса је доведена до парадокса да се саглашава са актима који је воде у пропаст, све са олакшањем да треба још понешто учинити и сагласити се ради бољег живота. Идеологизација и медијска манипулација, које судбински одређују да постојеће нема алтернативу, да не може бити другачије од прокламованог које је једино оптимално и реално, доводе до апсурда да је отимање земље и сарадња са окупатором проглашено за врлину, лоповлук за способност, криза за погодност, кукавичлук за мудрост, ненормално за нормално, неморал за морал а болест за здравље. Народ је сугестијама увучен у самоубилачку матрицу да верује да ради у своју корист и кад је очигледно да му је све горе и да је на његову штету. Коначно, одустајање од сваког отпора и борбе је одустајање од себе, апатична небрига за душу и тело, самоодрицање и самопорицање у прихватању смрти као избављењу од историјског безизлаза и свеколиког мрцварења. Али стварно, само ко се с вером у Бога отргне црној апатији и одметне од „Јасеновачког пута”  има шансу да претекне и спаси себе и свој род, обезбеди живот потомака. За владајуће манипулаторе тежња за „бољим животом” постала је само тема за изборна обећања и траје док се не добије мандат, а потом се са позиција власти нелегално и нелегитимно спроводи растакање државе, распродаја привреде, отпуштање запослених,  док их контролисани медији хвале као најбоље и једино могуће, реалне потезе, за цео свет, прихватљивих вођа.

Обавеза је сваког да се колико може укључи у борбу, праведну одбрану, и колективно и појединачно учини брану нестанку Србије.
Једини практични пут је офанзиван, изборним рушењем ненародног режима, његових експонента и сателита који врше мимикрију у националном табору, а стварно подржавају штеточинску власт, седећи на две столице и ишчекујући исход повољан за себе а поразан по народ.
Србија мора стати да би кренула, да би се зауставило растакање државе и очувала матица српског народа.

Задњи је час да се на питању опстанка разлучи ко је где и покрену запретене снаге народа на борбу за самоодржање против доказаних непријатеља, који отворено раде против његовог егзистенцијалног и државног интереса.

Сазрело је време одлуке јесмо ли за себе или против себе, јесмо ли пријатељи својим непријатељима или смо верни свом националном бићу и темељном личном и заједничком интересу, данас је време слободног избора, хоћемо ли да се отргнемо и променимо губитнички пут и почнемо да се избављамо у задатом земаљском нестајању.

Србија, са своја два крила КиМ-ом и Војводином, није само правно питање, онај ко га своди на то савезник је демонократа и користи исту тактику  замајавања и противљења на речима уз препуштање без политичке борбе, помирења са «реалностима» које легитимишу постојеће, јер не дају никакву алтернативу ни могућност отпора злу. Исти ти ће касније прати руке туђим грешкама за које, док је било време, нису учинили ништа да их практично спрече.

Постоји увек и други пут борбе за своје интересе и опстанак матице и свих насилно отргнутих делова. Други пут, слободе, преузимања судбине у своје руке, антиглобализма, антиимперијализма, антиколонијализма, сарадње са слободним народима света, безбедносне неутралности, економског програма комбинованог јавног и приватног сектора и очувања домаћег тржишта уз заштитни социјални програм,  што би све водило ка опстанку и јачању националне државе, економије и културе, а тај пут је реално могућ и животно потребан.

Народ не сме нестајати у ћутњи, апатији и саглашавању  са својом пропасти, нити сме добровољно лећи у намештену Прокрустову постељу. Задњи је час да се народ дигне на ноге, Скупштина блокира и питање противуставне разградње отаџбине са његовим протагонистима постави као историјско, национално и егзистенцијално питање. Треба покренути све преостале снаге да се сачува држава и народ.

Изабрани пут борбе даје могућност и наду, отвара будућност и покреће снагу божанског саосећања, међусобне сарадње и помоћи у постизању радости заједничког и личног добра.

Обавеза је сваког да  се колико може укључи у борбу, праведну одбрану, и колективно и појединачно учини брану нестанку Србије. Једини практични пут је офанзиван, изборним рушењем ненародног режима, његових експонента и сателита који врше мимикрију у националном табору, а стварно подржавају штеточинску власт, седећи на две столице и ишчекујући исход повољан за себе а поразан по народ. Србија мора стати да би кренула, да би се зауставило растакање државе и очувала матица српског народа. Мора се предузети иницијатива, позвати народ да сачува  себе и своју државу, тако што ће се супротставити самодеструкцији и марионетској власти која разграђује државу да би се прилагодила задатим колонијалним захтевима фрагментације, децентрализације и поробљавајућим стандардима ЕУ-е, за шта није добила мандат на изборима.

Пре или касније, од српског карактера Војводине неће остати ништа сем имена, као и „Косова”, а потом ни од задњег остатка сужене Србије неће остати ништа, као ни од било каквог, а камоли нормалног или бољег живота  упропашћене већине.

На крају, свако опште питање је и лично, преиспитивања и пристајања на обмане и самообмане, питање сваке појединачне свести и савести, слободе избора, храбрости и одговорности за преузети пут. Сада када је ствар доведена до таквог нивоа очигледности, никакво инфантилно избегавање и одлагање, окретање главе пред општом патњом и несрећом више није могуће, сем као лични избор ропства и  затомљења, бекства у земаљско и пропадљиво са трагичном последицом свеколиког кукавичког губитка. Изабрани пут борбе даје могућност и наду, отвара будућност и покреће снагу божанског саосећања, међусобне сарадње и помоћи у постизању радости заједничког и личног добра.

***

Извори:

Устав Републике Србије, од 30.09.2006.;

Предлог статута Аутономне Покрајине Војводине 14.10. 2008. и 11.11.2009(www.skupstinavojvodin.gov.rs)

Предлог статута Аутономне Покрајине Војводине 12.11.2009(www.nspm.rs)

Предлог закона о преносу надлежности на Аутономну Покрајину Војводину, 06.11.2009(www.nspm.rs)

сеп 25
Др Благоје Бабић и др Даниел Цвјетићанин

Др Благоје Бабић и др Данијел Цвјетићанин

Еминентни професори економије изнели су на трибини Фонда Слободан Јовановић различите визије и препоруке за опоравак српске привреде, али су се сложили у једном: политика актуелних српских власти води све дубље у кризу и мора под хитно да се мења.

На трибини под називом “Крај економске кризе?”, одржаној 24. септембра на Коларцу, говорили су др Благоје Бабић, др Млађен Ковачевић и др Данијел Цвјетићанин.

“Док се на власти налазе људи који већ 8-9 година воде економију и финансије Србије – попут Млађана Динкића, Божидара Ђелића, Мирка Цветковића, Радована Јелашића и Александра Влаховића – њена економија ће остати на поражавајуће ниском месту” на листама светских економских форума, оценио је проф. Ковачевић, истичући да је за опоравак српске економије неопходно да креатори мера које су довеле до урушавања српске привреде “нестану с политичке сцене”.

“Србија би упала у кризу и без светске економске кризе, и та светска криза је само помогла да се криза у Србији брже испољи”, оценио је Ковачевић.

Он је истакао да је “велики песимиста” по питању изласка Србије из кризе, те да не верује да ће до опоравка доћи пре 2012-2014. године.

др Млађен Ковачевић

др Млађен Ковачевић

Србија је земља огрезла у корупцији, у којој Влада хронично не подноси Завршни рачун, а страначки приходи су нетранспарентни, истакао је Ковачевић.

Представио је ранг листу с недавног Светског економомског форума на којој је Србија пала за осам места на 93. место од 133 земље које скупа стварају више од 98 посто светског бруто производа, те се иза ње у Европи налазе само Албанија и БиХ.

Док се проф. Ковачевић залагао за јачу улогу државе у решавању актуелне кризе, проф. Данијел Цвјетићанин је заступао став да је Србији потребно што мање « видљиве руке државе ».

« Српска економија је премлаћена видљивом руком државе », оценио је Цвјетићанин, истакавши да је у Србији на сцени « погрешна политика » која се заснива на моделу « задужи се, продај и потроши све ! ».

Оценио је да је држава ставила превелики терет на пореске обвезнике и да се уместо креирања адекватног правног миљеа и сигурности усресредила на “усрећивање грађана” разним врстама кредита.

« Српска економија је премлаћена видљивом руком државе »

« Српска економија је премлаћена видљивом руком државе »

Држава води рачуна о тзв. “новим усрећитељима”, то јест, економској политици која “купује бирачко тело” истовремено “намештајући” послове

“својим пријатељима и рођацима”, како се то радило у Србији током протекле деценије, оценио је др. Цвјетићанин.

Није се сложио с констатацијама да Србија води « неолибералну » политику, већ је оценио да је српска привреда « командна », « интерветна, а не неолиберална економија ».

Влада ће, по др Цвјетићанину, сигурно буџетским средствима одржавати поверење у банкарски систем, дакле на трошак пореских обвезника. Подстицање извоза је, с друге стране, суочено с притиском снажног увозног лобија.

Субвенционисање тражње, које је нужно у кризи, сасвим је у супротности с најављеним смањивањем јавне потрошње (иако је у протеклој деценији она 20% већа него што је то могуће финансирати из прихода), нагласио је др Цвјетичанин.

Питања публике

Питања публике

Са своје стране, професор Бабић је заступао тезу по којој је за излазак из кризе неопходна “поновна индустријализација” Србије, заснована на новим технологијама.

Сматра да је у Србији дошло до “разиндустријализације », односно до бујања услужног сектора у привреди на рачун производног, што доводи до апсолутног заостајања у развоју високих индустријских технологија.

Питање изласка Србије из кризе, према др Бабићу, подразумева обнову класичних и улагање у дорадне делатности, уз развој високих технологија (информатике и електронике) и пре свега пољопривредни извоз. Уз ово, наглаcио је потребу праведне расподеле, доследну примену правила СТО у трговини, мобилизацију домаће штедње, оснивање фонда за обнову домаће индустрије и образовање домаћих кредитних банака.

Међутим, методи који су преко потребни да би се из кризе изашло уопште не занимају српску Владу, оценио је он.

* * *

Прилози – ПП презентације учесника трибине:

I прилог – Презентација др Благоја Бабића:

pp-kolarac-industrija-24-09-09

II прилог – Презентација др Данијела Цвјетићанина:

danijel-c-kraj-krize

trib24909__-039

јул 27
Изругивање праву и правди
icon1 Душан Ковачев | icon2 Право | icon4 07 27th, 2009| icon3No Comments »

Пише: Коста Чавошки

Коста Чавошки

Коста Чавошки

Дана 5. маја 2009. године донета је још једна срамна пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију, познатијег као Хашки трибунал. Одлуком његовог Жалбеног већа Веселин Шљиванчанин осуђен је за још једно кривично дело – помагање и подстрекивање на убиство 194 затвореника у близини Овчаре 20/21. новембра 1991 – а казна му је повећана са 5 на 17 година затвора. И као што се дан по јутру познаје, тако се и кривотворење хашких судија може препознати на самом почетку њихове другостепене пресуде у следећој квалификацији догађаја који је претходио поменутом убиству: Када су српске снаге окупирале град, више стотина не-Срба убијено од стране српских снага (пара. 3). Историјске чињенице биле су битно другачије. То нису биле српске снаге него ЈНА као легитимна војна сила ондашње Југославије, која није окупирала Вуковар него је поразила хрватске сецесионисте чија је намера била да на противуставни начин отцепе Хрватску од Југославије. ЈНА је тада ратовала против сецесиониста, баш као што је то донедавно чинила и државна војска Шри Ланке, која је оружаном силом спречила Тамиле да се отцепе, а да јој нико у свету због тога није замерио.

Да би Шљиванчанина оптужили и осудили за помагање и подстрекивање на убиство 194 заробљена Хрвата, припадника паравојне јединице, требало је показати да се помагање, а нарочито подстрекивање на убиство може извршити и нечињењем.

НЕВЕШТА ПРАВНИЧКА СОФИСТЕРИЈА

Да би Шљиванчанина оптужили и осудили за помагање и подстрекивање на убиство 194 заробљена Хрвата, припадника паравојне јединице, требало је показати да се помагање, а нарочито подстрекивање на убиство може извршити и нечињењем, то јест пропуштањем да се било шта учини. То је као кад би нека специјална антитерористичка јединица, распоређена око отетог авиона с путницима, била оптужена и осуђена за помагање и подстрекивање терориста да побију таоце због тога што се одлучила да сачека преговараче уместо да одмах крене у напад. Управо ћемо показати како је Шљиванчанин осуђен за помагање и подстрекивање на масовно убиство тако што баш ништа није учинио, а по расуђивању Жалбеног већа је био дужан да предузме одговарајуће мере.

Дана 20. новембра 1991 око 200 заробљених Хрвата пребачено је из вуковарске болнице у Овчару, а Шљиванчанин је, по оцени првостепеног већа, био одговоран за њихово пребацивање. Како је истога дана увече Мркшић наложио повлачење јединице војне полиције, која је чувала заробљенике, и њихово препуштање јединици територијалне одбране, чији су поједини припадници током ноћи извршили поменуто масовно убиство, првостепено веће је закључило да је тиме престала Шљиванчанинова одговорност за њихову судбину.

Поставља се питање да ли је Шљиванчанин имао обавезу да штити заточене ратне заробљенике и када га је те обавезе лишио претпостављени командант.

Најпре се поставило питање да ли је Шљиванчанин благовремено сазнао да је Мркшић повукао војну полицију из Овчаре. Иако о тој важној чињеници није било никаквих непосредних доказа, из чињенице да је те ноћи Шљиванчанин разговарао с Мркшићем Жалбено веће је закључило да је „Мркшић морао рећи Шљиванчанину да је ратним заробљеницима у Овчари повукао заштиту ЈНА, те да је тако Жалбено веће утврдило да је у разговору с Мркшићем током ноћи 20. новембра 1991. Шљиванчанин сазнао за повлачење трупа ЈНА (пара. 62). Иако се није могло утврдити ни кад су током ноћи и о чему су Мркшић и Шљиванчанин разговарали, судије Жалбеног већа су поуздано утврдиле да се разговарало о повлачењу војне полиције из Овчаре и да је за ту важну чињеницу Шљиванчанин сазнао знатно пре него што су те исте ноћи заробљени Хрвати побијени. Другим речима, тај важан податак изведен је ни из чега, као кад би се из чињенице да је Бил Клинтон разговарао с неком млађом женом извео закључак да ју је том приликом сигурно спопадао с неумесним понудама.

ОПОЗИВАЊЕ ОБАВЕЗЕ

Није било спорно да је према члану 13 треће Женевске конвенције свако проузроковање смрти или озбиљно угрожавање здравља ратних заробљеника тешко кривично дело. Поставља се питање да ли је Шљиванчанин имао обавезу да штити заточене ратне заробљенике и када га је те обавезе лишио претпостављени командант. Жалбено веће је утврдило да је првостепено веће погрешило када је закључило да је Шљиванчанинова обавеза да штити ратне заробљенике престала оног тренутка када је Мркшић повукао војну полицију, те да је упркос наредби свог претпостављеног, и даље био дужан да предузме све што је било неопходно не би ли заштитио заробљенике. Па да видимо шта је то, по казивању Жалбеног већа, Шљиванчанин могао да предузме да би избегао одговорност за помагање и подстрекивање на убиство ратних заробљеника.

Иако више није имао de iure власт над војном полицијом у Овчари, он је требало не само да се супротстави наредби свог претпостављеног, него и да војној полицији нареди да не изврши наредбу и њеног и његовог претпостављеног, па да остане у Овчари иако јој је Мркшић наложио да је напусти. То би тако постигао што би, као какав политичар или судија Хашког трибунала, убедио војну полицију, коју су у највећем броју чинили регрути на одслужељу војног рока, да је наредба пуковника Мркшића противправна, а да је његово опозивање наредбе свог претпостављеног и нужно и правно ваљано. Јер, закључује Жалбено веће, „када захваљујући Шљиванчанину постане свесна да је Мркшићева наредба противзаконита, војна полиција би послушала Шљиванчанинову наредбу да остане на том месту (пара. 96). Судије Жалбеног већа чак признају да би „издавање наредбе противно Мркшићевом наређењу војној полицији 80. моторизоване бригаде био правац акције који би од Шљиванчанина захтевао да иде изван делокруга своје de iure надлежности, која је иначе делотворно укинута Мркшићевом наредбом за повлачење (пара. 94). Стога је Шљиванчаниново пропуштање да припаднике војне полиције 80. моторизоване бригаде обавести о противправној природи Мркшићеве наредбе и потом од ње захтева да остане у Овчари actus reus помагања и подстрекивања нечињењем.

Упоредићемо Овчару 20. новембра 1991. године и америчку базу Гвантанамо на Куби, као и Шљиванчанина као потчињеног свом команданту и америчког команданта ове базе до доласка Барака Обаме на власт.

СУДСКО РАСУЂИВАЊЕ

Да бисмо боље разабрали смисао и домашај оваквог расуђивања хашког Жалбеног већа, упоредићемо Овчару 20. новембра 1991. године и америчку базу Гвантанамо на Куби, као и Шљиванчанина као потчињеног свом команданту и америчког команданта ове базе до доласка Барака Обаме на власт. На оба места налазили су се ратни заробљеници који су били изложени мучењу и ликвидацији, с тим да су у Гвантанаму мучења била зверска, укључујући и дављење водом (waterboard) које ствара ужасан утисак непосредно наступајуће смрти. Ако у опису стварних околности у овим местима и нема потпуне сличности, са становишта расуђивања хашког Жалбеног већа постоји потпуна истоветност у правном статусу Шљиванчанина у односу на свог претпостављеног команданта Мркшића и главнокомандујућег у Гвантанаму у односу на врховног команданта Џорџа Буша Млађег. Жалбено веће је изричито закључило да је Шљиванчанин не само имао правно ваљану обавезу да ускрати послушност Мркшићевој наредби, него је и морао да војној полицији изда супротну наредбу да остане у Овчари упркос Мркшићевој наредби да је напусти. Па и то није било довољно, него је, по Жалбеном већу, требало пред војном полицијом да опањкава претпостављеног тврдећи да је његова наредба противправна, не би ли је убедио да откаже послушност надређеном команданту и поступи по захтеву његовог одметнутог потчињеног. Сада ћемо показати до чега би овај начин расуђивања у Хашком трибуналу довео када би се применио на главнокомандујућег у Гвантанаму. Док је до убиства заробљених Хрвата у Овчари дошло спонтано без икакве наредбе, зверска мучења у Гвантанаму, која су понекад доводила и до убиства, вршена су по наредби из Вашингтона. Ако се амерички председник Џорџ Буш Млађи баш и није упуштао у појединости мучења, нема сумње да их је неким својим тајним актом одобрио и да за њих сноси политичку и кривичноправну одговорност, што хашке судије сигурно знају, али не смеју јавно да кажу.

Са становишта расуђивања хашког Жалбеног већа постоји потпуна истоветност у правном статусу Шљиванчанина у односу на свог претпостављеног команданта Мркшића и главнокомандујућег у Гвантанаму у односу на врховног команданта Џорџа Буша Млађег.

Како су мучења ратних заробљеника и заточеника противправна и кажњива, поставља се питање како је главнокомандујући у Гвантанаму, који је сигурно не само одобрио него и наложио мучење ратних заробљеника, могао да, сходно расуђивању хашког Жалбеног већа, отклони своју кривичноправну одговорност. Он је не само морао да изда наредбу којом би поништио тајну Председникову наредбу којом се дозвољава мучење, него је и био дужан да сазове збор својих потчињених на којем би опањкавао свог врховног команданта тврдећи да је његова наредба противзаконита, не би ли убедио затворске истражитеље да више не муче затворенике да би из њих, под стравичном присилом, извукли корисна обавештења о плановима и местима скривања преосталих терориста. Не сумњамо да би хашким судијама било мило ако би тај главнокомандујући понешто додао о изопаченој нарави и злочиначкој склоности Буша да би пред потчињенима био што убедљивији.

ГВАНТАНАМО И ОВЧАРА

Када је Обама преузео власт и одлучио да затвори заробљенички логор у Гвантанаму, одмах се поставило питање одговорности за мучење ратних заробљеника, укључујући и дављење водом. И гле чуда, нико није поменуо ни врховног команданта Буша, ни шефа Здруженог штаба, а камоли команданта војне базе у Гвантанаму, који се, попут Шљиванчанина, није супротставио наредби свог претпостављеног, чиме је по расуђивању хашког Жалбеног већа, својим нечињењем потпомогао и подстрекивао на извршење грозног кривичног дела – систематског и зверског мучења ратних заробљеника које је повремено доводило и до убиства. Уместо овакве свеобухватне хашке кривичне одговорности, нови амерички председник Обама је изјавио да затворски истражитељи, који су систематски практиковали мучења, неће бити кривично гоњени. По Обами, који је био професор уставног права, и по његовим саветницима, који су вероватно врхунски правници, једини могући кривци за мучење и понеко убијање у Гвантанаму могли би бити непосредни извршиоци тог злочина, па је само њих Обама својеврсном аболицијом унапред заштитио од кривичног прогона.

Сада се поставља пресудно питање: Ако у САД, чији је држављанин и Теодор Мерон, председник Хашког трибунала и његовог Жалбеног већа, за злочине против ратних заробљеника у начелу једино могу да одговарају само непосредни извршиоци, никако виши команданти, који су повукли наредбу или су пропустили да нешто учине, а камоли врховни командант, зашто би на Балкану поред непосредних извршилаца, одговарали и они који су том злочину наводно допринели некаквим уздржавањем или нечињењем? То би Мерон морао да објасни.

Чињеница, јавности мало позната је, да хашки тужилац није захтевао изручење непосредних извршилаца ратног злочина у Овчари него је препустио Окружном суду у Београду да им суди.

Оно што је важније је чињеница, која је јавности мало позната, да хашки тужилац није захтевао изручење непосредних извршилаца ратног злочина у Овчари него је препустио Окружном суду у Београду да им суди. Реч је о 14 оптужених који су првостепеном пресудом оглашени кривим да су извршили кривично дело ратног злочина из члана 144 КЗ СРЈ. То су Мирољуб и Станко Вујановић, Милан Војиновић, Предраг Драговић, Предраг Милојевић, Милан Ланчужанин, Ђорђе Шошић, Мирослав Ђанковић и Иван Атанасијевић, који су осуђени на по 20 година, док су Јовица Перић и Златар Вујо осуђени на по 15, Предраг Маџарац на 12, Нада Калаба на 9, а Горан Мугоша на 5 година затвора. Једини непосредни извршилац овог страшног ратног злочина који је доведен у Хаг био је заштићени сведок ПО22, који је признао да је лично убио три ратна заробљеника, али му Хашки трибунал није судио него му је чак дао имунитет од кривичног прогона да би могао да терети и компромитује Мркшића, Шљиванчанина и друге официре ЈНА. Прави интерес Хашког трибунала није био да прогони и осуди непосредне извршиоце страшног ратног злочина у Овчари, него да поред Мркшића осуди и Шљиванчанина због наводног помагања и подстрекивања на тај злочин нечињењем, не би ли компромитовао једног од најугледнијих официра ЈНА.

НЕСЛАГАЊЕ СУДИЈА

Осуда Шљиванчанина за ново кривично дело (помагање и подстрекивање на убиство ратних заробљеника нечињењем) и повећање његове казне са 5 на 17 година затвора донета је са већином од три према два гласа. С њом се нису сложиле судије Фаусто Покар и Андресија Ваз, које заслужују свако поштовање. Треба истаћи неслагање судије Покара који се позвао на члан 15 став 5 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, који гласи: „Свако ко је оглашен кривим за неко кривично дело има право да његову кривицу и осуду размотри виши суд и складу са законом“.

Осуда Шљиванчанина за ново кривично дело (помагање и подстрекивање на убиство ратних заробљеника нечињењем) и повећање његове казне са 5 на 17 година затвора донета је са већином од три према два гласа. С њом се нису сложиле судије Фаусто Покар и Андресија Ваз, које заслужују свако поштовање.

По судији Покару, то значи да другостепени суд ако је у исти мах и суд последњег призива, а такво је хашко Жалбено веће, не може осудити окривљеног за ново кривично дело за које већ није осуђен провостепеном пресудом, пошто би у том случају окривљени био лишен права да се жали вишем суду због осуде за то ново кривично дело. Утолико пре што је Хашки трибунал орган УН чија је Генерална скупштина једногласно потврдила Међународни пакт о грађанским и политичким правима, па је и због тога Жалбено веће било дужно да скрупулозно примењује члан 15 став 5 овог Пакта. То значи да је Жалбено веће само могло да поништи првостепену пресуду и наложи првостепеном већу да изнова размотри захтев тужиоца да Шљиванчанина осуди за још једно кривично дело. За разлику од Покара, судија Ваз је оспорила да је Шљиванчанин поседовао захтевану виност (mens rea) за помагање и подстрекивање на убиство путем нечињења. Како је првостепено веће утврдило да је могућност убијања ратних заробљеника наступила тек после потпуног извршења Мркшићеве наредбе о повлачењу војне полиције, кључно питање је било када је Шљиванчанин сазнао за ту наредбу. По судији Вазу, тврдња Жалбеног већа да је Шљиванчанин о тој наредби обавештен „другим средствима“ представља пуку претпоставку, као што ни за тврдњу Жалбеног већа да је „Мркшић морао рећи Шљиванчанину да је повукао заштиту ЈНА“ није било никаквих поузданих доказа. Уз то, како је Шљиванчанин био подређен Мркшићу, он, по судији Вазу, није имао ваљаних разлога да претпостави да његов надређени неће испунити своју обавезу да заштити ратне заробљенике. Закључак Жалбеног већа да је Шљиванчанин не само морао него и могао да поништи Мркшићеву наредбу о повлачењу војне полиције и ову задржи у Овчари почива на претпостављеном личном утицају Шљиванчанина на војнике који му више нису били потчињени.

По судији Вазу, тврдња Жалбеног већа да је Шљиванчанин о тој наредби обавештен „другим средствима” представља пуку претпоставку, као што ни за тврдњу Жалбеног већа да је „Мркшић морао рећи Шљиванчанину да је повукао заштиту ЈНА” није било никаквих поузданих доказа.

ЧЕМУ СЛУЖИ ТРИБУНАЛ

Остаје питање чему овакве срамне пресуде Хашког трибунала служе и да ли ће се материјална и процесна правила која овај Суд ствара игде другде примењивати у свету. Ово утолико пре што се у фуснотама судије позивају на своје претходне пресуде у том истом суду у тврдој вери да стварају свеобухватно прецедентно право које ће представљати најважнији део универзалног међународног кривичног права. Морамо одмах да разочарамо судије Хашког трибунала и кажемо да се то сигурно неће ускоро догодити, а можда и никада неће бити. Јер, да је то тако па зар не би главнокомандујући у Гвантанаму, са гомилом својих иследника и зверских мучитеља ратних заробљеника, већ био не само оптужен него и осуђен пред Сталним међународним кривичним судом, који такође заседа у Хагу? И зар Џорџ Буш Млађи, као налогодавац мучења у Гвантанаму, не би већ био на оптуженичкој клупи у Хагу, чим је, по одласку са положаја председника САД, престао да ужива било какав кривичноправни имунитет?

Генерал Веселин Шљиванчанин

Веселин Шљиванчанин

За сада се то неће догодити, па ће тзв. прецедентно право Хашког трибунала остати специјално право за домороце у бившој Југославији и Руанди и за понеког црног или нешто тамнијег домороца у Либерији и Судану. А такво специјално право почива на нескривеној расној предрасуди.

Стога и ова другостепена пресуда није ништа друго доли изругивање праву и правди. Остаје само питање докле ће ове наше квислиншке власти да удворнички „сарађују“ са том наказом од суда.

јул 20
Чистка у судству
icon1 Душан Ковачев | icon2 Право | icon4 07 20th, 2009| icon3No Comments »

Пише Коста Чавошки

Коста Чавошки

Коста Чавошки

Кад год страни управљачи наше земље и њихове домаће потркуше покушају да нам подвале и уведу неку неочекивану, а погану новину, они се позову на благотворне европске вредности. Једна од њих је ваљаност судија, која подразумева њихову високу стручност, доказану способност и неспорну моралну исправност која их чини достојним тог високог положаја свештеника правде. Ако је веровати његовим састављачима, управо због тога донет је нови Закон о судијама, који би и наше судије требало да учини стручним, способним, независним и непристрасним приликом изрицања правде.

Кукавичје јаје у прелазним одредбама

На први поглед овај Закон делује изванредно, пошто заиста одише брижном бригом да се наши судови принове не само младим, него и уистину часним и способним судијама, пошто је чак 99 од укупно 107 чланова овог Закона посвећено положају, правима и дужностима судија, а нарочито поступку и мерилима за избор нових судија, чиме се овом приликом нећемо бавити. А онда на самом крају овог Закона у прелазним одредбама налазимо подметнуто кукавичје јаје – да ће се све постојеће судије подвргнути поновном избору, те да ће и онај дугогодишњи судија, коме је то животни позив, а који не буде реизабран по овом Закону, остати без посла.

Све то наравно не би било тако страшно да није радикално смањен број будућих судијских места. Србија сада има око 2.400 судија, а Високи савет судства је, у уз претходно прибављану сагласност министра надлежног за правосуђе, утврдио да је Србији потребно само 1.838 судија, што значи да ће око 600 судија бити избачено на улицу. Како ће се на конкурс за избор судија по новом Закону вероватно јавити и знатан број млађих правника, а можда и искусних тужилаца и адвоката, који никад до сада нису били судије, могућно је да, према писању “Политике” од 15. јуна 2009. године, чак 1.000 постојећих судија остане без посла. И то није све. У прекршајним судовима и Вишем прекршајном суду биће само 615 судија, што је приближно 400 судија мање него што их је до сада било, док ће у свим тужилиштвима бити само 543 тужиоца, уместо садашњих 687.

Кад год страни управљачи наше земље и њихове домаће потркуше покушају да нам подвале и уведу неку неочекивану, а погану новину, они се позову на благотворне европске вредности

Свако ко се озбиљно бавио добро постављеним државним установама, а нарочито правосуђем, добро зна да су у тој области најважније постојаност и сигурност, што је само друга страна несклоности наглим, радикалним и учесталим, а нарочито произвољним променама. Отуда се добро уређен правосудни систем, какав постоји у Енглеској или САД, ретко, уздржано и опрезно мења, тако да је једна генерација државника и политичара могла само нешто да дода, одузме или измени, али никако није могла да, по неком свом непромишљеном и произвољном плану, из темеља мења судство и друге правосудне установе као да нико пре њих то није умео. Како се, међутим, у нас појавио нови сој политичара и назови стручњака који све то и уме и сме, поставља се питање где је то нашао узор за овај свој опаки наум.

Како се у последњих 60 година нигде у Европи није вршила овако темељита реформа правосуђа, једини узор нашим “реформистима” могла је бити окупирана и под старатељство стављена БиХ

Узор у “тамном вилајету”

Како се у последњих 60 година нигде у Европи није вршила овако темељита реформа правосуђа, једини узор нашим “реформистима” могла је бити окупирана и под старатељство стављена БиХ. Угледајући се на земље у којима важну, а понекад и одлучујућу улогу у избору судија и тужилаца има високи савет правосуђа у којем претежну улогу имају саме судије и тужиоци највишег ранга и најугледнији правници, Високи представник за БиХ је решио да сам образује високе судске и тужилачке савете БиХ и оба ентитета. То је учинио доношењем Закона о високом судском и тужилачком савету БиХ, који је потом још три пута допуњавао и мењао и Закон о високом судском и тужилачком савету Републике Српске, који је затим још два пута мењао. Такође образовао и Високо и судско тужилачко веће Федерације БиХ. А напослетку је донео и одлуку о одређеним питањима која се односе на Високи судски и тужилачки савет БиХ, Високи судски и тужилачки савет РС, и Високо судско и тужилачко веће Федерације БиХ. Ни то није било довољно, па је са десетак својих узастопних одлука он сам именовао све чланове ових високих судских и тужилачких савета. Наравно да је именовао само оне за које је лично веровао да су квалификовани, непристрасни и независни. Једва да треба рећи да су то били његови људи. А да би био потпуно сигуран да ће ова правосудна тела радити по његовим смерницама, именованим члановима придодао је један број саветника.

Да су неким  случајем ови високи судски и тужилачки савети били надлежни за избор и именовање нових судија и тужилаца на упражњења места, то и не би представљало теже нарушавање независности судства. Али је Високи представник под видом стварања независног, непристрасног и делотворног правосуђа, заправо наумио да спроведе чистку у свим судовима и тужилаштвима. Тога ради свим судијама и тужиоцима престао је мандат, чиме су укинуте њихова сталност и непокретност, и они су били принуђени да се изнова јаве на конкурс за избор нових судија и тужилаца. Најмање једна трећина судија и тужилаца у Републици Српској није прошла ову проверу и изгубила је свој дотадашњи положај, тако да су у судовима и тужилаштвима остале оне судије и тужиоци, који својим дотадашњим радом нису изазивали  срџбу и неповерење Високог представника и његових поузданика. А све је то учињено под видом унапређења стручности и учвршћења независности судова и тужилаштва, баш као што ће то бити изведено и у нашој земљи до краја ове године.

После успостављања практичке свемоћи Високог представника, комесар Европске уније за спољне односе Ханс Вандебрук изјавио је, 15. децембра 1998. године,  да је новим овлашћењима, која је Високом представнику дала самозвана Конференција за примену мира у Мадриду, уведен међународни протекторат у БиХ. А 16. октобра 2007. године, у својој одлуци у случају Берић и остали против БиХ, Европски суд за људска права изричито је потврдио да је у БиХ-и “успостављен међународни управник од стране неформалне групе држава”. То се изгледа и нама десило када и ми, једини у Европи после БиХ-е, спроводимо чистку у правосуђу под видом поновног избора свих затечених судија и тужилаца.

Подметање корупције која није доказана

Оно што у овом науму изазива посебно огорчење јесте двострука обмана којом се намеравана чистка изводи. Најпре је 14. јуна 2009. године министар правде, Снежана Маловић, изјавила да је Венецијанска комисија (стручно тело Савета Европе) “оценила да је Радна верзија мерила за избор судија и тужилаца у Србији у складу са европским стандардима, препоруком Савета Европе и примерима добре праксе земаља чланица ЕУ”. Већ  у овом исказу садржане су две неистине. Венецијанска комисија то није написала у свом Мишљењу о нацрту критеријума и мерила за избор судија и председника судова Србије, усвојеном 12-13. јуна 2009. године у Венецији. А није ни могла, пошто се ни у једној чланици ЕУ-е (изузев Источне Немачке приликом њеног присаједињења СР Немачкој) није обавио поновни избор свих постојећих судија и тужилаца. Другим речима, тврдња да је поменута “Радна верзија… у складу са… примерима добре праксе земаља чланица ЕУ” представља обичну лаж.

Известиоци су изразили своју забринутост да би предстојећи поступак реизбора постојећих судија могао оставити отворену могућност уклањања судија са положаја који нису криви ни за какво рђаво понашање (misbehaviour)

Поред ове обмане упућене нашим судијама и јавности, и сама Венецијанска комисија је била обманута када ју је требало наговорити да без икакве резерве и противљења прихвати поновни избор свих постојећих судија. До тога је дошло 21. фебруара 2008. године када су се четири известиоца и две службенице Венецијанске комисије састали у Београду са представницима Министарства правде и члановима радне групе за израду критеријума и мерила за избор судија, о чему сведочи одељак 6. Мишљења Венецијанске комисије:

“Током овог састанка, известиоци су изразили своју забринутост да би предстојећи поступак реизбора постојећих судија могао оставити отворену могућност уклањања судија са положаја који нису криви ни за какво рђаво понашање (misbehaviour). Група за састављање нацрта објаснила је, међутим, да постоји проблем који се тиче корупције у коју су уплетене неке судије, који су именовани током претходног режима. Упркос томе, известиоци су осетили да су предлози у овом времену били несразмеран одоговор на овај проблем и да се постојеће судије не могу уклонити са положаја све док се не би могло показати да су биле укључене у рђаво понашање (misbehavir) или су биле некомпетентне да држе положај судије.”

Наводно корумпиране судије, не треба уклањати тако што неће бити поново изабране, него их треба, ако има ваљаних доказа, кривично гонити и примерно казнити, док све друге судије, као часне и исправне људе, треба оставити на миру

Није наравно искључено да међу данашњим судијама има и оних који су корумпирани, иако смо скоро сигурни да је таквих покварењака неупоредиво више међу бившим и садашњим политичарима. Али се такви појединци могу јавно помињати само ако је корупција судским путем доказана, и то правноснажном пресудом. Иначе, она се као некаква неутврђена мана судства не сме користити као изговор да се спроведе поновни избор свих судија. Другим речима, наводно корумпиране судије, не треба уклањати тако што неће бити поново изабране, него их треба, ако има ваљаних доказа, кривично гонити и примерно казнити, док све друге судије, као часне и исправне људе, треба оставити на миру. То су управо имали ина уму и известиоци Венецијанске комисије када су рекли да је поновни избор свих судија непропорционалан одговор на проблем корупције, што уважени представници Министарства правде и чланови радне групе за израду критеријума и мерила за избор судија изгледа нису схватили.

Прави разлози за реизбор

 Цар Стефан Душан - утемељивач начела независности судства у српском правосуђу

Цар Стефан Душан - утемељивач начела независности судства у српском правосуђу

За разлику од овог поверљивог обраћања известиоцима Венецијанске комисије без икаквог присуства јавности, домаћој јавности се предочавају битно другачији разлози за неизбор појединих судија. То је 15. јуна 2006. године учинио Зоран Ивошевић, професор универзитета и пензионисани судија Врховног суда Србије, када је рекао: “Имамо и данас судије, који су затечени у изборној крађи у време Милошевића, па оне који су забрањивали рад Друштву судија, оне који су учествовали у намештеним суђењима.” Иако нисмо сигурно да ли се ово последње односи и на поједина суђења у специјалном одељењу Окружног суда у Београду, која су се одвијала под великим притиском тренутних властодржаца и изманипулисане јавности, могли бисмо се сложити да судије за које је доказано да су се тешко огрешиле о важеће законе и судијску етику не треба изнова бирати.

По нашем суду, Зоран Ивошевић је пропустио да наведе неупоредиво драстичније примере. Њему је сигурно познато да су 2001. године и тадашњи Устав и важећи закони забрањивали изручење било ком страном суду домаћег држављанина, а да је упркос томе Слободан Милошевић буквално отет из Централног затвора у Београду и стражарно спроведен у Хаг. Управо због тога не би требало поново изабрати тадашњег и све потоње окружне тужиоце у Београду и њихове одговарајуће помоћнике због пропуштања да кривично гоне и подигну оптужницу против свих виновника овог злочина, почев од управника Централног затвора, који се правио невешт, преко министра полиције Душана Михајловића, па до премијера Зорана Ђинђића, који није имао петљу да ову отмицу сам изведе него му је била потребна сагласност свих тадашњих министара, коју су једино ускратили Александар Правдић и Обрен Јоксимовић.

Једно мора бити савршено јасно: или ће се све судије и тужиоци, који су се огрешили о важеће законе и етику свог позива, подврћи темељитој провери приликом реизбора или се нико неће доводити у питање

Зоран Ивошевић се, такође, вероватно присећа страшних ратних злочина које су пилоти Атлантског пакта починили 1999. године, током агресије на нашу земљу, иако је, наравно, могуће да израда мерила за избор судија по поруџбини Европске консултантске куће ЕКО са седиштем у Бриселу може да помути сећање на оно што се збило пре десет година. Тим поводом је тадашње тужилаштво оптужило председнике држава и влада, министре одбране и спољних послова (укупно 12 виновника) САД, Велике Британије, Француске и Немачке, као и челнике Атлантског пакта Хавијера Солану и Веслија Кларка, који су, сви заједно, вршили и избор циљева које треба бомбардовати. Сви они су били осуђени првостепеном пресудом да би, после промене режима, Врховни суд Србије укинуо првостепену пресуду, после чега је окружни тужилац одустао од гоњења за три од четири утужена кривична дела, а да ни због овог четвртог кривичног дела суђење није ни настављено. И то је био разлог због кога је оптужени Хавијер Солана могао не само слободно да долази у нашу земљу, уместо да буде ухапшен већ на аеродрому, него и да нам даје савете како да саставимо нови Устав заједничке државе Србије и Црне Горе. Па зар не би, и по Зорану Ивошевићу, ако је иоле доследан, све тужиоце и судије, који су у овај случај били уплетени, требало бар темељито проверити, ако већ не бисмо имали смелости да неке од њих лишимо часног звања судије или тужиоца?

У свему томе једно мора бити савршено јасно: или ће се све судије и тужиоци, који су се огрешили о важеће законе и етику свог позива, подврћи темељитој провери приликом реизбора или се нико неће доводити у питање. Tertium non datur, а поготову није часно да се брка ко нам се од судија или тужилаца у некој прилици замерио или нам се није допао.

Реизбор уместо разрешења недостојних судија

Реч “реизбор” значи, колико смо ми у стању да је схватимо и разумемо, не само поновни избор свих затечених судија и тужилаца, него и њихов стварни избор у исто звање ако испуњавају све законом утврђене услове. А то значи да би се конкурс за поновни избор морао расписати бар за онолики број судијских и тужилачких места колико сада има судија (око 2.400) и тужилаца (687). Управо то творци поменутог Закона о судијама не желе. Тако су се, према писању “Политике” на веб сајту од 15. јуна 2009. године, судија Драгана Бољевић, председник Друштва судија Србије, и проф. др Зоран Ивошевић, шеф радне групе која је сачинила Предлог критеријума и мерила за избор судија, већ сагласили да “између 5 и 10 одсто судија у Србији не испуњавања критеријуме на основу којих ће ускоро бити расписан општи избор делилаца правде у новој мрежи”. Како се број оваквих судија креће између 120 (5%) и 240 (10%), то значи да приближно од 270 до 450 судија, који, иначе, испуњавају све Законом предвиђене услове, неће бити поново изабрано.

Шта ће бити са свим пресудама судије који је разрешен дужности, не због преступа у неком појединачном случају, него због властите нестручности и неспособности за судијски позив као такав?

Тим поводом отварају се тешка и неугодна питања. Најпре, каквом то способношћу непосредног увида располажу судија Бољевић и професор Ивошевић кад могу унапред да тврде да између 5 и 10 одсто постојећих судија не заслужују то да буду, а да при том нису разматрали појединости ниједног спорног случаја понаособ? Па ваљда као судије знају како се утврђује чињеничка истина. А потом и питање: Ако се већ  сада зна да има толико неспособних и недостојних судија, зар не би било боље да се одмах, не чекајући будући реизбор, покрене поступак за њихово разрешење сходно чл. 62-68 Закона о судијама? Ово би утолико било лакше пошто у Министарству правде, вероватно, већ постоје спискови таквих судија, а није искључено да и поједини председници судова имају на оку такве судије. Тако би се овај неугодан поступак свео на највише 200 случајева, уз сва јемства која ваљан судски поступак пружа. А потом би поновни избор преосталих, неспорних судија, њих близу 2.200, био пука формалност, пошто би се пошло од претпоставке да су часни, достојни, стручни и способни.

За боље зналце права, ипак, остаје један озбиљан проблем. Шта ће бити са свим пресудама судије који је разрешен дужности, не због преступа у неком појединачном случају, него због властите нестручности и неспособности за судијски позив као такав?  И да ли ће се због тога поништити све његове пресуде и заинтересованим странкама пружити могућност обнове поступка или се, због правне сигурности, неће доводити у питање његове правноснажне пресуде? Остављамо већ конституисаном Високом савету судства да добро промисли и у погодном тренутку саопшти какав ће став о овом тешком правном питању заузети, пошто Закон о томе ћути.

Бестидна подвала наводним реизбором

Претпоставка да већ именоване судије испуњавају поменуте критеријуме у Нацрту јесте охрабрујућа

У својој изјави “Блицу”, од 14. јуна 2006. године, Снежана Маловић, министар правде, је истакла да је Венецијанска комисија посебно поздравила став “да ће претходни рад судија у овом процесу (реизбора К.Ч.) бити сагледан с посебном пажњом”, док проф. Зоран Ивошевић још додаје да ће се за затечене судије установити претпоставка “стручности, оспособљености и достојности”. Напротив, Венецијанска комисија је управо изразила сумњу да ће се поћи од те претпоставке и да ће претходни рад затечених судија бити разматран с посебном пажњом. Зато је и упозорила: “Нацрт Закона о судијама у овом тренутку не пружа никаква јемства да ће бити поново изабране судије против којих није наведена никаква некомпетентност или рђаво понашање” (одељак 7). Но, како су приликом већ поменутог разговора у Београду и Снежана Маловић и Зоран Ивошевић, вероватно уверавали известиоце Венецијанске комисије да ће се приликом реизбора затечених судија поћи од претпоставке њихове стручности, способности и достојности, Венецијанска комисија је закључила:

“Претпоставка да већ именоване судије испуњавају поменуте критеријуме у Нацрту јесте охрабрујућа. Ова се претпоставка, међутим, може оборити и у том погледу мора бити примењена велика предострожност” (одељак 58).

Венецијанска комисија је управо изразила сумњу да ће се поћи од те претпоставке и да ће претходни рад затечених судија бити разматран с посебном пажњом. Зато је и упозорила: “Нацрт Закона о судијама у овом тренутку не пружа никаква јемства да ће бити поново изабране судије против којих није наведена никаква некомпетентност или рђаво понашање” (одељак 7).

Управо је овај закључак Венецијанска комисија извела зато што је била обманута. Она је очигледно пошла од претпоставке да ће се расписати конкурс за поновни избор свих затечених судија, то јест за 2.400 судијских места, а да уопште није знала да ће конкурс бити расписан само за 1.838 судијских места, тако да ће отпасти скоро 600 судија који испуњавајају сва прописана мерила. А тај број неизабраних затечених судија биће неупоредиво већи ако се на поменути конкурс јаве кандидати који никада нису били судије. За тај битан податак Венецијанска комисија није знала, а они који су пропустили да јој то кажу требало би да одговарају за превару.

Мерила за избор судија

Самим мерилима за избор судија нема се, међутим, шта замерити, сем што се може рећи да су у пракси, највећма, неостварљива. Навешћемо само два, примера ради. Тако се од судије захтева примерна писменост,  што је, иначе, изузетно похвално. Но, питање је како ће се проверавати ова способност. Могуће је, рецимо, да се од затечених судија захтева да приложе бар пет својих пресуда. Но, како то могу бити пресуде које су писали референти или приправници или које су накнадно лекторисане, најбоље би било да се у хали 1 Београдског сајма организује провера писмености свих 2.400 кандидата. Том приликом задала би се, рецимо, тема “Начело непокретности као јемство судијске независности”. Писало би се руком два сата, пошто савремени компјутери имају програм који исправља најгрубље правописне и граматичке грешке. Радови би се предавали под шифром, а комисија угледних лингвиста оцењивала би њихову писменост.

Ваља рећи да је и сама Венецијанска комисија изразила недоумицу како ће се утврђивати способност за аналитичко и синтетичко мишљење, самоконтролу и културно понашање

Провера културе говора била би још занимљивија. Сваки кандидат, а њих ће бити 2.400, добио би на располагању 20 минута да беседи пред Високим саветом судства. У првом делу изложио би беседу коју би унапред припремио по слободном избору, док би у другом делу беседио о теми коју би му задао Високи савет судства. Том приликом било би присутно и неколико стручњака за реторику, који би Савету помогли приликом оцењивања вредности изговорене беседе.

Да не бисмо ишли даље, ваља рећи да је и сама Венецијанска комисија изразила недоумицу како ће се утврђивати способност за аналитичко и синтетичко мишљење, самоконтролу и културно понашање (одељак 29). А да и не помињемо тестове, интервјуе, и друге социјално-психолошке технике, које, по овим мерилима, треба проводити.

Смандрљавање реизбора

Да ће се којим случајем до краја 2009. године бирати само педесетак, па и стотину нових судија, поменута мерила би се, можда, могла добрим својим делом и примењивати. Али се по члану 100 Закона о судијама до 1. децембра 2009. године морају изабрати све судије и све судије за прекршаје, што значи да ће бити бар 3.400 кандидата (2.400 судија и око 1.000 судија за прекршаје). У најбољем случају Високи савет судства (пошто још није расписан конкурс, а ускоро ће и заслужени годишњи одмори) том избору посветиће три месеца, што је око 80 радних дана, односно 640 сати, што значи да ће сваком пријављеном кандидату из редова затечених судија бити посвећено по 11 минута, и то под условом да се не пријављују они кандидати који испуњавају законске услове, а никада до сада нису били судије.

Зналци веле да баналном сметању поседа, попут бацања цркнуте кокошке у комшијско двориште, савестан судија мора да посвети бар пет радних сати – два-три рочишта и састављање пресуде – и то под условом да сви позвани сведоци одмах дођу и да њихова сведочења не буду противречна. Том истом судији, који је цео свој живот посветио том часном и одговорном позиву, Високи савет судства посветиће само 11 минута током којих ће проверити његову стручност, оспособљеност, достојност, писменост, културу говора, способност аналитичког и синтетичког мишљења, способност утврђивања релевантних чињеница и властитог расуђивања, јасноћу изражавања, марљивост, самоконтролу, смисао за сарадњу са колегама и културу понашања, а потом и његово поштење, савесност, правичност, достојанство, постојаност и узоритост. И све то за само 11 минута, што вероватно ни Светом Петру не би пошло за руком.

Ако се власт у међувремену не промени, на тај конкурс, изузев малог броја наивних и неупућених, углавном ће се јавити жути и румени кандидати

Невоља је у томе што ће све то бити знатно краће, прозаичније и поганије. Министарство правде ће унапред припремити, ако то већ није учинило, спискове судија које треба или не треба поново изабрати и томе ће придодати некакве податке. Није искључено да ће неке од постојећих судија потказивати понека невладина организација која се, попут комисије за израду мерила, такође финансира из Брисела. А моћни људи из Владе и владајућих странака сигурно ће се постарати да на неформалан начин назначе пожељне и непожељне кандидате. Свако, ко је упућен у рад колегијалних тела, добро зна да једанаесточлани Високи савет судства може да, током 80 радних дана, поведе озбиљну расправу поводом 20 до 30 спорних кандидата. Сви остали случајеви биће решени претходним списковима и поднесцима на мање-више формуларан начин. Ако неко од постојећих судија мисли да ће се у одлуци о неизбору подробно навести разлози због којих поновни избор није извршен, љуто се вара. У већ поменутом “тамном вилајету” одлука о неизбору је отприлике овако гласила:

“Иако смо утврдили да Ви скоро у потпуности испуњавате скоро све услове за поновни избор у судијско звање, ипак Вас нисмо могли изабрати, пошто су остали кандидати те услове у знатно већој мери испуњавали.”

То ће иначе бити сасвим логично ако се бира само 1.838 судија између 2.400 пријављених кандидата. Кључни елемент ове ујдурме је, дакле, произвољно и необразложено смањење броја судијских места. А када све то прође, за мање од годину дана неко ће у Министарству правде утврдити да има много нерешених питања, а мало судија, па ће предложити избор бар 600 нових судија. Ако се власт у међувремену не промени, на тај конкурс, изузев малог броја наивних и неупућених, углавном ће се јавити жути и румени кандидати.

Нарушавање независности судства

Главни циљ ове невеште смисалице јесте битно нарушавање независности судства како би судије, уместо да буду лавови, како је то говорио Френсис Бекон, постали послушна јагњад тренутних пастира на власти

Главни циљ ове невеште смисалице јесте битно нарушавање независности судства како би судије, уместо да буду лавови, како је то говорио Френсис Бекон, постали послушна јагњад тренутних пастира на власти. Додуше, свака власт настоји да од судија начини своје слуге и удворице. У доба када је проф. Зоран Ивошевић постао судија, била је неопходна морално-политичка подобност, која је поред чланства у јединој и владајућој партији (Савезу комуниста) подразумевала и изразиту лојалност Титу и Партији. Но, захваљујући сталности, часне судије пре или после доконтају да могу да суде искључиво по својој савести и да за свој положај више никоме не дугују доли својој части и способности. Зато су данас, можда, најнезависније најстарије судије – они који су то постали пре више деценија, још за владе Слободана Милошевића пре успостављања страначког плурализма, и који више ништа у својој каријери не очекују.

Предстојећим поновним избором сталност судија, као основа њихове незавиности, бачена је под ноге у блато страначких интрига и мешетарења. Последице тог опаког подухвата биће далекосежне. Јер, док се понеки неправедан поступак може исправити ваљаном пресудом, нарушавање незавиности судства кужи сам извор правде.