Иако се тренутно на званичном сајту Европског суда за људска права налази 61 пресуда у  вези Републике Србије, три се односе на представке које су поднете за време постојања Државне заједнице Србија и Црна Гора. У та три случаја (Лакићевић и др. против Србије и Црне Горе, као и предмети Шабановић и Бјелић) Суд је нашао да је одговорна Црна Гора пошто су се спорни односи десили на њеној територији, па зато Србија не може бити пасивно легитимисана по тим представкама. Стога је Суд током протекле 4 године фактички донео 58 пресуда по представкама против Србије која се одбранила у само 4 предмета; десет пресуда је донето током прошле године, па је сада резултат 54:4 у корист грађана Србије. Read the rest of this entry »

Моје детињство је било тешко и несрећно. То сам тек скоро схватио. Одрастао сам у мрачним временима безакоња, када живот једног овдашњег детета није вредео ни цела три гроша. Read the rest of this entry »

ЛЕГАЛИСТИЧКИ ОГЛЕД

Последњи уступак српских власти на жртвеник евроатлантских интеграција представља постизање „Договора о Интегрисаном управљању прелазима између Косова и централне Србије тзв. ИБМ протокол“. Оправдање и образложење постигнутог договора представља се као велика победа (додуше са горким укусом што признају и српске власти), иако суштински представља још један корак ка признавању државних прерогатива  тзв. Републике Косово као државног ентитета. Read the rest of this entry »

РЕФЛЕКСИЈА О ГРАНИЦАМА ДЕЛОТВОРНОСТИ МОДЕРНЕ ДРЖАВЕ

„…тоталитарни је режим само нижа форма демокрације.“

Дени де Ружмон (1)

1.

Раде Јанковић: За разлику од државе класичног типа, модерна тиранија се више не задовољава да буде само чувар права и сигурности – она постаје врховни креатор права и регулатор слободе и једнакости грађана. Док је држава класичног типа бринула за слободу приватног живота, дотле модерна тиранија брине о здрављу, срећи и задовољству својих грађана. Та инверзија функције коју држава треба да врши, инверзија која се десила крајем XVIII века, у вези је са променом у сензибилитету модерног човека; променом која се одиграла на једном ширем плану, и која је захватила готово читаву Европу. Савремени човек, за разлику од човека класичног доба, више не тражи слободу већ сигурност, и спреман је увек да приватност жртвује задовољству.

Према Хумболту, могуће је повући јасну границу између државе класичног типа и модернe тираније. Та је граница: граница делотворности државе. (2) У модерној тиранији граница делотворности државе је измештена и померена на штету приватности и слободе. „Претежно се – каже Хумболт – слобода грађана сужавала са двојаког гледишта, једном са гледишта нужности да се устав било устроји било осигура, а затим и са гледишта корисности да се води брига о физичком и моралном стању нације.“ (3)

За разлику од државе класичног типа, модерна тиранија се више не задовољава да буде само чувар права и сигурности – она постаје врховни креатор права и регулатор слободе и једнакости грађана. Док је држава класичног типа бринула за слободу приватног живота, дотле модерна тиранија брине о здрављу, срећи и задовољству својих грађана. (4) Та инверзија функције коју држава треба да врши, инверзија која се десила крајем XVIII века, у вези је са променом у сензибилитету модерног човека; променом која се одиграла на једном ширем плану, и која је захватила готово читаву Европу. Савремени човек, за разлику од човека класичног доба, више не тражи слободу већ сигурност, и спреман је увек да приватност жртвује задовољству.

2.

Тако су његова слобода и приватност опасно угрожене њим самим, у истој мери у којој су угрожене споља, неконтролисаним ширењем механизма власти. Резултат тог двоструког дејства јесте потпуно укидање слободе и приватности у перспективи коју нам је својевремено, на сликовит начин изложио г-дин Бернард Шо: „На силу ће вас хранити, облачити, дати кров над главом, учити и запошљавати, хтели ви то или не. Ако се открије да немате карактера и квалитета вредног свих ових мука, можете на фини начин бити уклоњени. Али, докле год вам је дозвољено да живите, морате да живите добро.“ (5)

Иложена доктрина насилног утеривања среће почива на власти државе над телом појединца, али не као облик својине већ као разрађена стратегија промењене функције власти. Идеја је да се механизам власти подеси тако да живот појединца буде потпуно уоквирен; да се апаратура тако усаврши да може да преузме старање и надзор над свакодневним понашањем појединца, његовим идентитетом, навикама, и наизглед безазленим поступцима какво је например и пушење. Процес дисциплиновања човека заправо је оно што се назива „модерна цивилизација“. Тај процес је Мишел Фуко разложио до крајњих консеквенци. Он запажа да је тај процес отпочео негде крајем XVI века и да још увек траје, само са једним циљем: да се човек уобличи тако да може најкорисније да послужи циљевима неограничене власти. У том смислу „дисциплина кичме“ пруског војника подједнако је у функцији модерне цивилизације као и дисциплина једног савременог возача; тело спутано ремењем погодније је за управљање него тело које у слободном простору обавља баналне радње какве су например: копање, орање, кошење. Тело је нападнуто пре но што је власт кренула и у освојање душе модерног човека. „Све у свему – закључује Фуко – та се власт врши а не поседује, она није стечена или сачувана „привилегија“ владајуће класе – последица коју одржава и понекад учвршћује положај оних којим се влада.“ (6)

Иложена доктрина насилног утеривања среће почива на власти државе над телом појединца, али не као облик својине већ као разрађена стратегија промењене функције власти. Идеја је да се механизам власти подеси тако да живот појединца буде потпуно уоквирен.. На слици: Инквизиција мучи пензионерку "удобном фотељом". Детаљ из ТВ серије "Летећи циркус Монтија Пајтона"

3.

Мануфактурни радник који понавља један те исти рутински покрет, и ученик који рутински понавља једну те исту лекцију и тако стиче „образовање“ – били су предуслов да се развије и усаврши један модел понашања који невидљивим нитима чврсто стеже све. Као да су сви прављени у истом калупу само да би послужили истој сврси. Послодавац и радник, професор и ученик, политичар и поданик – сви као да су захваћени и ношени истом струјом; спутани и ограничени истим невидљивим „законом“. То није промакло проницљивим људима какав је био и Џон Стјуарт Мил. Ево шта је писао крајем XIX века: „У наше време, од највиших друштвених класа до најнижих, сви као да живе под непријатељском присмотром и затрашујућом цензуром. Не само у оном што се тиче других, већ ни у оном што се тиче њих самих, појединац или породица се не питају: Шта волим?, или: Шта би одговарало мом карактеру и склоностима?… Они се, пак, питају: Шта одговара мом положају?… Њима не пада на памет да имају било какве склоности, изузев за оно што је уобичајено. Тако им је и сам дух ујармљен, па чак и у ономе што људи чине из задовољства, једноличност је прво на шта мисле; они изражавају допадање гомили, врше избор само међу стварима које се обично чине; клоне се од посебности укуса и ексцентричности понашања као од злочина; све док напокон, зато што не следе своју природу, не остану без своје природе коју би могли да следе; њихове људске способности вену и пропадју, они постају неспособни за било какве јаке жеље или прородна задовољства, и остају и без сопственог мишљења и осећаја.“ (7)

4.

у модерним тиранијама – какве су данас Америка и све плутократије западноевропског типа - политички субјект је поданик. Поданик је биће које препушта другоме да управља његовом судбином - други га храни и облачи, други му подиже кров над главом; други брине о њему – о његовом укусу, мишљењу, образовању и безбедности; о његовој жени, деци и његовом здрављу. На слици: Шпанска инквизиција мучи пензионерку бодући је меким јастуцима. Сцена из истоимене серије.

Сведоци смо последње етапе тог процеса који траје вековима. То је процес разградње интегралног човека. Са њим се мења и лик модерне државе – јер лик државе је наличије оних који је творе. Обратимо пажњу на овај процес мутације који се десио у последњих пет векова европске историје: у држави класичног типа – каве су биле Атина, Рим  и државе раног средњег века – политички субјект је човек; у грађанским демократијама – какве су биле Француска и Енглеска након револуције – политички субјект је грађанин; у модерним тиранијама – какве су данас Америка и све плутократије западноевропског типа  - политички субјект је поданик. Поданик је биће које препушта другоме да управља његовом судбином – други га храни и облачи, други му подиже кров над главом; други брине о њему – о његовом укусу, мишљењу, образовању и безбедности; о његовој жени, деци и његовом здрављу. Тако здравље постаје инструмент владавине и у модерној тиранији – средство за манипулацију и тренирање строгоће у великим размерама. Бољшевици су рецимо бринули о здрављу „своје нације“, као што и ми бринемо данас. И они су имали своје кампање за борбу против пушења. На једној фотографији из 1928. године видимо Бухарина како младим комсомолцима потписује свечану изјаву да се одриче пушења. (8) На жалост, ми не располажемо прецизним подацима о ефектима ове мере на здравље руског пролетаријата тридесетих година прошлог века. Статистички подаци са којима располажемо говоре нам, међутим, да се смртност због тога није смањила. Напротив! Све тираније наступају у име физичког и моралног здравља нације. У име физичког здравља Спартанци су убијали своју децу; у име моралног здравља католика гореле су на ломачи вештице и јеретици; у име здравља немачке нације донет је читав сет закона…

Забрињавајућа је та нормалност са којом савремени човек понизно прихвата ову ишчашену и понижавајућу позицију. Забрињавајућа - јер је последица једног застрашујуће неумољивог и ефикасног механизма. Тиранија баршунастог типа вас више не присиљава грубом силом да прихватите пожељно понашање. Она вам само креира премисе и усмерава вашу вољу. На слици: Инквизиција мучи домаћицу привезујући на њу сушилник. Сцена из истоимене серије.

Ерозија класичне државе, са њеним уским границама делотворности и широким пољем за слободу приватности, изгледа као да је коначна и неповратна. (9) Схватање да држава може и више од заштите сигурности својих поданика, довело нас је постепено, у етапама, и до модерне тираније. Мноштвом малих ограничења и уступака, прстен око људске слободе и приватности стално се сужавао, све дотле док приватност није потпуно ишчезла, а од слободе остао само псеудо избор између две или више истоветних парадигми које се стално подмећу као тобожња различитост. (10) Зато о модерним тиранијама говоримо као о тиранијама баршунастог типа, за разлику од тиранија ригидног типа – какве су биле: нацистичка, фашистичка и бољшевичка. У тиранијама ригидног типа поље слободе и приватности освајала је и запоседала држава, и упркос тајновитости њених институција, она је то чинила на један више него транспарентан начин – она се чак и разметала том силом којом је ширила границе своје делотворности, чак и онда кад је у рукама држала само „празну пушку“. Али у модерним тиранијама баршунастог типа, ширење делотворности на штету слободе и приватности више није тако транспарентно, будући да је стварна моћ измештена са јавне сцене и склоњена иза кулиса демократије. Истинска управљачка моћ је скривена моћ у рукама удружене политичке и економске олигархије, те се држава ту појављује у улози посредника, још боље као „сервисер услуга“ – она је та плишана рукавица навучена на гвоздену песницу тираније.

5.

Експеримент којим се проверава: да ли сте већ довољно блесави или је потребно да се још мало поради на томе? На слици: Нико не очекује шпанску инквизицију у удобној приватности дома грађанске породице. Сцена из истоимене серије.

Измештено тежиште моћи има свој пандан у метаморфози политичког субјекта. Модерним тиранијама је потребан зомби – а не човек! Серијом Павловљевих експеримената, она ствара услове и припрема терен за тај коначни преокрет: да се обичан човек претвори у бесловесну масу! Идеја је да поданичко понашање постане ваша рефлексна реакција. Забрана пушења на јавним местима је један такав експеримент. Експеримент којим се проверава: да ли сте већ довољно блесави или је потребно да се још мало поради на томе? Јер ваше здравље не угрожава дувански дим у мери у којој га урожавају: издувни гасови, отпадне воде, дим из топионица, храна загађена фосфатима, осиромашени уранијум којим вас је засуо „Милосрдни анђео“… Па ипак, ви дисциплиновано излазите у дворишта ваших јавних установа, цупкате на хладноћи и киши, пушите брзо и халапљиво – поштујете закон! Забрињавајућа је та нормалност са којом савремени човек понизно прихвата ову ишчашену и понижавајућу позицију. Забрињавајућа – јер је последица једног застрашујуће неумољивог и ефикасног механизма. Тиранија баршунастог типа вас више не присиљава грубом силом да прихватите пожељно понашање. Она вам само креира премисе и усмерава вашу вољу. Сигурном руком, и непогрешиво вас води до пожељног понашања, али тако да се пожељно понашање прихвати као нешто само по себи разумљиво – отуда не као наметнуто, већ као последица сопственог мисаоног напора.

Тако долазимо до онога што је Мишел Фуко назвао „политичком технологијом тела“. Политичком технологијом тела може се од човека направити бубица. „То значи – каже Фуко – да може постојати „знање“ о телу које се не своди на науку о телесним функцијама, као што може постојати овладавање телесним снагама које се не може свести на могућност њиховог побеђивања… (11) Ово „знање“ је настало и развијало се упоредно са напредком механике. Већ од доба „ренесансе“ човек је све више постајао предмет интересовања са оне спољашње, чисто физиолошке стране – као савршени механизам. (12) Тако је постепено ишчезавало и интересовање за онај унутрашњи квалитет који је услов његове целовитости – квалитет који су стари Грци означавали изразом arete. Нешто од његовог значења сачувало се још по мало у француској речи vertu, а ми га само овлаш и из далека додирујемо кад кажемо врлина. Јер arete је значило: и моћ, и снага, и храброст… Али и начин деловања: снажно, моћно, храбро…  

6.

Отуда сва та лукавства, наизглед чедна али дубоко сумњива; сва та подешавања, суптилне цизелације у примени понижавајуће присиле. Тиранија баршунастог типа поробљава идејама – идејама које се прихватају као самонаметнута ограничења. На слици: Нико не очекује шпанску инквизицију у возилу градског превоза. Сцена из истоимене серије.

Тиранија баршунастог типа не цензурише већ вас образује и васпитава тако да сами себе цензуришете – да свако буде самом себи цензор! Она не подиже затворе и радне логоре. Она производи околности унутар којих ће читава друштва бити један велики радни логор, и један велики затвор у коме ће поданици сами себе утамничавати – један помоћу другог. И Алекса Жунић више није комични лик из неке егзотичне српске недођије – постао је парадигма свеукупне савремене стварности: на зидовима свих наших јавних установа истакнути су бројеви телефона и имена доушника који су задужени да вас прате и надгледају: да ли пушите на правом или на погешном месту?… Тако се делотворност државе шири као вирус – невидљиви механизам власти постаје дифузан, тиме и крајње неограничен, јер држава сада може да унутар своје делотворности обухвати све, баш све – уз вашу помоћ! Држава постаје тоталитарна – а да ви то нисте ни приметили!

Отуда сва та лукавства, наизглед чедна али дубоко сумњива; сва та подешавања, суптилне цизелације у примени понижавајуће присиле. Тиранија баршунастог типа поробљава идејама – идејама које се прихватају као самонаметнута ограничења. Држава се више не појављује у улози директног и непосредног тлачитеља, већ у улози арбитра који дистрибуира положај тлачитеља и потлачених; потлачени пак сами себе подјармљују тиме што као неминовност прихватају све префињене лажи којим се држава оправдава. Али, овде би, пре свега, морали да се запитамо: имамо ли ми, заправо, довољно слуха да на време препознамо ту пузећу баршунасту тиранију која нам се готово нечујно прикрада с леђа? Она сада делује суптилније – зато и наша чула морају да буду осетљивија. Тиранија баршунастог типа се, међутим, потрудила управо то – да нам уништи чула! То је највећи проблем данашњице: отсуство слуха за мале разлике. Мала је разлика између пушења у згради, и пушења испред зграде „на минус пет“. Па ипак, то је довољно велика разлика да вас одреди и раздвоји два света: свет самосвесних људи, од света бесловесне масе поданика. Кад та разлика ишчезне и граница делотворности државе се помери – држава постаје апсолуни господар ваше судбине.

Поље илегитимности се педантно и систематски шири. Коначни циљ тираније баршунастог типа и јесте да сви поданици – на бази само једне широко постављене норме – постану преступници. Тада ће држава, уместо да кажњава, бити она инстанца која селективно амнестира.На слици: "Галилео Галилеј пред инквизицијом у Ватикану, рад Џозефа Николаса и Роберта Флуерија из 1632. године.

И поље илегитимности се педантно и систематски шири. Коначни циљ тираније баршунастог типа и јесте да сви поданици – на бази само једне широко постављене  норме – постану преступници. Тада ће држава, уместо да кажњава, бити она инстанца која селективно амнестира. Тада ће и да вас жигошу као стоку – чипом који ће се убризгавати под кожу као пилула. Све за ваше здравље! Слободно и без насиља – демократски! Они који прихвате да буду жигосани биће награђени; они који одбију умреће – јер „нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звјери, или број имена њезина“. (13) Временом ће, слутим, овај механички чип бити замењен неком врстом биолошког чипа који ће се убризгавати директно у фетус. Тако ће се рађати само она деца која имају уграђен „бар код“ као знак „педигреа“ – док ће сва остала умирати већ на порођају, јер инструменти који треба да их одрже у животу неће моћи да их „прихвате“. И смртна казна више неће да се изриче на један баналан начин као до сада, већ фино и рафинирано – рутински! Бесловесна маса ће директно и непосредно, путем SMS порука, бирати „ко остаје а ко испада из игре“ – као у „Великом брату“. Улога џелата може да буде и забавна! Уствари, она је увек забавна кад постане лишена смисла – самим тим и прихватљива, јер пружа задовољство уз минимални утрошак напора. Зато је „Велики брат“ ту – да вас утренира, да вас лиши смисла, да све учини лаким, да све постане забавно. Да читав свет постане забаван – један једини  „Велики брат“. И једна велика „Фарма“ – „Животињска фарма“.

7.

Нико више није слободан, чак ни „елита“ – политичка и инетелктуална – која усмерава читав процес. Можда они и јесу мозак система – али мозак стиснут „гвозденим шлемом“! Заузети пристојну дистанцу у односу на све што мами и заводи спољашњим сјајем; добровољно изопштити себе из те стварности која нуди лажне вредности и идеале - императив је овог тренутка. Опрати руке после сваког додира са оним што чини модерну цивилизацију! Човеку данас не преостаје ништа више него да сачува своју менталну равнотежу – „да се одржи на ногама у свету рушевина“.На слици: "Студија по веласкезовој слици папе Инокентија X", рад Френсиса Бекона из 1953. године.

Сведоци смо дакле велике промене која се дешава пред нашим очима. Модерна држава доживљава своју коначну инверзију: уместо да спречи деструкцију друштва – модерна држава подстиче деструкцију човека. Човек је сведен на своју најмању меру – живи организам. Зато се прихвата и цени само оно што је у функцији физичког тела: мушкарци и жене су постали само предмет сексуалног задовољства, промискуитет облик понашања за све; вера се свела на испразни ритуал, и једини подстицај за побожност је физичко здравље. Нико више није слободан, чак ни „елита“ – политичка и инетелктуална – која усмерава читав процес. Можда они и јесу мозак система – али мозак стиснут „гвозденим шлемом“! Заузети пристојну дистанцу у односу на све што мами и заводи спољашњим сјајем; добровољно изопштити себе из те стварности која нуди лажне вредности и идеале – императив је овог тренутка. Опрати руке после сваког додира са оним што чини модерну цивилизацију! Човеку данас не преостаје ништа више него да сачува своју менталну равнотежу – „да се одржи на ногама у свету рушевина“. (14) Постојећа стварност је лишена могућности за велике узлете, и ствар је у томе да се не изгуби и оно мало што је још преостало. Будућност је, дакле, одређена ставом ишчекивања и наде да ће један нагли покрет божанског порекла преокренути читав ток ове регресије, у правцу поновне консолидације и уздизања човека на место које му по Божијој промисли припада од искона.

Сачувати душу, а тиме и моћ расуђивања, у једном свету који грубо и нападно глорификује све што је сила и материја – то је, чини се, једино што може да нас заштити од коначног уништења у које нас гура модерна цивилизација. А тај напор да се сачува душа и здрав разум – иако ће се некима учинити мали и недовољан – ипак је један херојски чин. Човек је данас осакаћен у својој есенцији: у разумевању стварности коју проживљава. Не тако давно, човек је још увек разумевао да изван видљивог света постоји и један други, невидљиви свет који све надилази: човека, време, природу, силу, богатство, моћ… Држава је тада била место где су се сусретале, изравнавале и уједначавле силе опречног дејства – хармонија земаљских и божанских сила. Модерни човек је раскинуо ту везу, и држава је престала да буде синергија људског и божанског – постала је чисто људска творевина: уговорно друштво. Шта кад држава прекрши „уговор“, али не тако што га раскида у целости, него тако што перфидним тумачењем извлачи више права за себе, на штету оног „другог уговарача“? Ту би здрав разум морао да се умеша – ако не више, оно макар да уочи превару.

Пораз интегралног човека је очигледан, као и надмоћ софистициране методе дресуре. Али, да ли је то и коначна победа тираније баршунастог типа?

Може се ипак десити да није коначна, већ само привремена – јер јој измиче оно битно: емоционална база власти.

Свака доминација почива на неком облику емоција: поверењу, оданости или страху. Тиранија баршунастог типа почива на механичкој рутини својих поданика.

Рутина са којом савремени човек ослобађа себе тог напора, подхрањује тиранију баршунастог типа. Баш кад треба да искорачи, савремени човек се зауставља – управо тада кад треба да се покаже као целовит – интегрални човек. Пораз интегралног човека је очигледан, као и надмоћ софистициране методе дресуре. Али, да ли је то и коначна победа тираније баршунастог типа? Може се ипак десити да није коначна, већ само привремена – јер јој измиче оно битно: емоционална база власти. Свака доминација почива на неком облику емоција: поверењу, оданости или страху. Тиранија баршунастог типа почива на механичкој рутини својих поданика. Она не почива ни на чему што би могло да се сврста у неки облик емоционалне везе између скривене моћи која влада и бесловесне масе којом се влада. То што практично почива ни на чему – управо то је чини рањивом. Може се отуда догодити да се тиранија баршунастог типа уруши изненада, и да нестане заједно са својим „чедом“, управо онда кад достигне свој коначни циљ; кад од савременог човека начини тупо оруђе које само једе, ради, спава, купује и троши, размножава се и умире, без икаквих емоција, без жеља, без страсти. Природни закон ентропије, који сваки механички процес доводи до тачке хлађења, и овде доводи до „топлотне смрти“ тираније баршунастог типа, тиме и до нестанка једне цивилизације чији је коначни изданак управо та тиранија. Али, докле год Бог допушта да она траје, докле год нам је допуштено да живимо, морамо живети усправно и достојанствено.

Раде Јанковић: "Може се отуда догодити да се тиранија баршунастог типа уруши изненада, и да нестане заједно са својим „чедом“, управо онда кад достигне свој коначни циљ; кад од савременог човека начини тупо оруђе које само једе, ради, спава, купује и троши, размножава се и умире, без икаквих емоција, без жеља, без страсти. Природни закон ентропије, који сваки механички процес доводи до тачке хлађења, и овде доводи до „топлотне смрти“ тираније баршунастог типа, тиме и до нестанка једне цивилизације чији је коначни изданак управо та тиранија. Али, докле год Бог допушта да она траје, докле год нам је допуштено да живимо, морамо живети усправно и достојанствено." На слици: "Суд инквизиције", рад Франциска Гоје из 1812. године.

Упутнице:

_________

(1)     Дени де Ружмон: „У загрљају ђавола“-Чачак, 1991., стр.64.

(2)     Границе делотворности државе Хумболт изводи из њене сврхе:„одржавање сигурности како према спољашњим непријатељима тако и унутрашњим раздорима треба да сачињава сврху државе и запошљава њену делатност….“ (Вилхем фон Хумболт: „Идеје за покушај одређења граница делотворности државе“-Нови Сад, 1991., стр.47.-48.) Типично за једно здраво промишљање државе, какво је било схватење класичног либерализма. Држава је органско јединство између партикуларног и оптег: индивидуализма и општег интереса. „Највиши идеал коегзистенције људских бића – каже Хумболт – био би за мене онај у коме би се свако развијао из себе самога и себе самог ради. Физичка и морална природа би још те људе приближавала једне другима, а као што су борбе у рату часније него оне у арени, као што борбе огорчених грађана прибављају већу славу него борбе најамника, тако би рвање снага тих људи истовремено и  доказивало и стварало највишу енергију.“ (Ibid, стр.16.-17.) Ту се полази од предпоставке да држава није ни случајна ни пролазна творевина, већ једна константна моћ, која управо зато што је моћ надређена човеку, а не његова пука творевина, мора да буде и ограничена у свом праву да подстиче или ограничава његову слободу. Отуда држава мора да буде подједнако ограничена: и кад подстиче срећу, и кад ограничава зло. Можда је управо то разлог што модерни либерализам готово увек превиђа Хумболтова оштроумна запажања. Тенденција модерне државе ишла је у савим супротном смеру: у правцу претеривања и постепеног уклањања те суптилне мере допуштености; све дотле док се није претворила у своју супротност: уместо да подстиче срећу модерна држава усрећује насилно; уместо да ограничава зло модрена држава спречава добро. Тако се и модерна држава претвара у своју супротност, у модерну тиранију.

(3)     Вилхем фон Хумболт: „Идеје за покушај одређења граница делотворности државе“-Нови Сад, 1991., стр.8.

(4)     Државе класичног типа су – каже Хумболт – „бринуле за снагу и образовање човека као човека, а новије за његово балгостање, његову имовину и његову радну способност.Старе су тражиле врлину, а новије блаженство.“ (Ibid, стр.10.) Све установе државе класичног типа: „одржавале су и јачале код старих делатну снагу човека… да се образују снажни и с малим задовољни грађани….“ (Ibid, стр.10.)

(5)     Џорџ Бернард Шо: „Водич у социјализам за интелигентну жену“ – цитирано према Ралф Еперсон: „Нови светски поредак“- Бгд., 2001., стр.25. (Ово је само до крајњих консеквенци доведена марксистичка есхатологија о дијалектичкој нужности комунизма као крајње фазе социјализма, што је заправо само секуларизовани облик хришћанског хилијазма – хиљадугодишњег царства небеског на земљи. Немојмо зато бити превише малициозни према овом секуларизованом хилијазму, јер се и „Нови Јерусалим“ рађа из „огња“ – прочишћавајуће насиље предходи и „Царству Јагњета“.)

(6)     Мишел Фуко: „Надзирати и кажњавати“ – Нови Сад, 1997., стр.29.

(7)     Џ.С.Мил: „О слободи“ – Београд, 1988., стр.92.

(8)     Стефан Коен: „Бухарин и бољшевичка револуција“- Ријека, 1980.

(9)  Историја Грчке и Рима би могла да се исприча и као хроника о пропадању  демократије и њеном претварању у своју супротност. Била би то прича о сервилности која систематски нагриза вирилност, претвара човека у поданика и тако трасира пут олигархији и тиранији. У тој причи има нешто архетипско што је чини вредном наше пажње: све док човек попушта својим нагонима за удобношћу држава шири своје пипке, увлачи се у све поре, разара друштвено ткиво све док не уништи и саму себе.

(10) Са тенденцијом да и та привидна различитост ускоро исчезне. То постаје огољено  и јасно на тзв. „унутарстраначким изборима“. Све наше „демократске странке“, готово увек, истичу само једног кандидата за избор председника – чиме недвосмиследно исказују своју тоталитарну структуру. Само је питање времена, када ће та унутрашња тоталитарна структура ескалирати као спољашња друштвена форма владавине.

(11)  Мишел Фуко: „Надзирати и кажњавати“ – Нови Сад, 1997., стр.28.

(12)  Тако смо дошли и до ензима и аминокислена које луче наше жлезде, и које се могу савршено разложити и поново саставити као часовник, као комјутер, као било која машина. И тако смо заборавили: да је то што се разлаже само организам – а да је човек, заправо, само оно што снагом воље и разума повратно делује на наше жлезде. И што се не може ни разложити ни поново саставити.

(13) „Откривење Св. Јована Богослова“ – Бгд., 1996., стр.48

(14)  Јулијус Евола: „Побуна против модерног света“ – Чачак, 2010., стр.447.

Код нас се већ дуже времена врло много говори о рехабилитацији жртава комунистичког терора. Али до сада није ништа предузето на том плану. То не значи да нема предлога, чак и сасвим конкретних, да се пред судским органима покрене поступак за рехабилитацију појединих личности. Да наведем, примера ради, рехабилитацију академика Слободана Јовановића и процес рехабилитације генерала Михаиловића, кнеза Павла и Милана Стојадиновића. Read the rest of this entry »

Аутономашка бирократија не може да чека враћање имовине фолксдојчерима и хонведима Read the rest of this entry »

ЗАКОН О ВРАЋАЊУ ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ И ОБЕШТЕЋЕЊУ: ЧАСНО ЖИВЕТИ, НИКОМЕ НЕ НАУДИТИ И СВАКОМЕ СВОЈЕ ДАТИ Read the rest of this entry »

„Наша је дужност да наслутимо ново;

имајмо онда и храбрости да га искажемо.“

Хосе Ортега и Гасет (1)

Read the rest of this entry »

Размишљања поводом најављеног доношења новог Закона о парничном поступку. Read the rest of this entry »

Дана 24. јуна 2011. је амстердамски суд у кривичној процедури донео одлуку у судском спору вођеном против  Херта Вилдерса „ради ширења верске и националне мржње”. Влидерсу је пресудом наложено да изврши извињење, али је ослобођен других видова одговорности. Read the rest of this entry »