Николај Велимировић

Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији.

Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике постале су свакодневница, као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије, и јасно рефлектују њихов однос према Србији.

Да се подсетимо неких изјава дипломата:

Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007.:

„Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку.“

Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007.:

„Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.:

„СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“

Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010.:

„Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину.“

Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008.: „СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“ На слици: Камерон Мантер и Ивица Дачић

Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010.:

„СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате.“

Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011.:

„Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса.“

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.:

„Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“

Самопонижење и самоуништење

Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице. Међутим, у Србији је све дозвољено.

Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011.: „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“ На слици: Волфрам Мас. Фото: Вести онлајн

Највећи утицај српске политике на међудржавну сарадњу врши тежња Председника Србије да изгради добросуседске односе. Више пута до сада, Председник је показао спремност да због суседа занемари и свој народ и државу, и жртве и истину, уосталом све што неко други затражи.

Супротно логици, у том циљу Србији није дозвољено да реагује, како не би некога увредила својом реакцијом на увреде, али је зато дозвољено да Србију окривљују, уцењују, комадају и кроје по својој мери. Уз сва досадашња понижења, једина реакција наших власти је извињење. Самопонижење је најгори вид понижења.

Политика изградње пријатељских односа мора бити двосмерна, јер је у супротном потпуно бесмислена. Уколико једна страна, у жељи постизања добре сарадње, толерише све поступке друге стране, па чак и оне које су супротне сопственим интересима, а друга страна заузима потцењивачки став и својим поступцима погоршава односе, онда ту не постоје никакве основе за изградњу добрих односа.

Претходна чињеница осликава однос Србије са Хрватском. Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда.

Председник Србије, Борис Тадић, се извинио Хрватској (из које је нестало 2.000 Срба и протерано 220.000 Срба), док са друге стране Хрватска оптужује Србију за геноцид, званично слави дан протеривања Срба као празник, а окривљене за злочине као хероје. Каквог ли апсурда. На слици: Борис Тадић и Стјепан Месић

Србија нереаговањем на поступке који су усмерени против ње, ствара лажне пријатељске односе као један вид илузије којом власти Србије желе да прикрију своје неуспехе. Оваква политика, која не обезбеђује ништа сем понижености, крајње дискредитује Србију у сваком погледу.

Сличан однос  успостављен је и са страним дипломатама који превазилазе своја овлашћења, и мешају се у унутрашњу политику Србије, док са наше стране постоји прећутно одобравање оваквог опхођења.

Позадина оваквих односа расветљена је увидом у оно што је било скривено за јавност.  Објављивањем депеша које су састављане у Београду, након састанака страних дипломата са нашим политичарима, добили смо комплетну реконструкцију догађаја. Захваљујући Викиликсу, постало је транспарентно све оно што је договарано иза затворених врата. Узимајући у обзир ове депеше, актуелна политика незамерања добија један сасвим други карактер.

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу. Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја. Викиликсове депеше нам откривају ко су од наших политичара редовни гости страних амбасада (углавном америчке и британске амбасаде).

Стратегија страних сила

Откривањем тајни београдских депеша, долази се до праве слике колонизоване и потпуно деградиране Србије, у политичком, економском, културном и сваком другом смислу.

Осим самопонижења, на делу је и самоуништење. Наиме, страни амбасадори имају саучеснике који се између осталог баве одавањем тајни Србије, извршавањем радних задатака и подношењем редовних извештаја.

Државе чланице НАТО-а, преко својих дипломатских представника, уз помоћ одабраних српских политичара, спроводе јасну стратегију отимања дела територије Србије и слабљења структура државе.

Стратегија америчке амбасаде за сецесију јужне српске Покрајине, обелодањена захваљујући Викиликсу под називом К1, описана је кроз две депеше: 06BELGRADE1929 (из новембра 2006.) и 07BELGRADE111(из јануара 2007.). Она се састоји из четири фазе(1):

1. Утицај на избор кооперативне, демократске владе;

2. Смиривање српске реакције не отмицу Косова;

3. Поткупљивање посткосовске Србије;

4. Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега.

Сем америчких стратега у овај пројекат је укључена садашња власт која је формирана уз помоћ и подршку тих истих стратега. Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. Из низа депеша од 2006. до 2010. године увиђа се како је председник Борис Тадић сарађивао са америчким и европским „пријатељима“ на деградацији Србије. Са друге стране, он је смишљено обмануо грађане Србије како би освојио гласове и дошао на власт, све у циљу даљег спровођења стратегије личних савезника. Тако је дефинисао обећање грађанима да је његова политика усмерена на очување Косова и Метохије у саставу Србије и улазак Србије у ЕУ.

Из депеша америчке амбасаде у Београду се види да су изабрали Бориса Тадића као главног сарадника на реализацији својих планова. На слици: Борис Тадић и амбасадро САД Камерон Мантер. Фото: www.predsednik.rs

Отимање Косова

Борису Тадићу је много раније јасно стављено до знања да Србија може да заборави на европске интеграције уколико се не одрекне Косова, што се види из депеша: 07BELGRADE988 (2)и 07PARIS3202(3). У првој депеши је забележен разговор Бориса Тадића и Данијела Фрида 2007. године, када је Данијел Фрид рекао да је Косово изгубљено и да Србија једино може да бира да ли хоће европске интеграције или не. Друга депеша бележи наводе Бернара Кушнера, после посете Београду и Приштини да Србија не може да приступи ЕУ док се не реши статус Косова.

Борис Тадић је прихватио услов као и сарадњу на остварењу тог циља, у замену за подршку на изборима, док је грађане Србије обману о својим политичким плановима. Ово је јасно из депеше 06BELGRADE1566(4) која садржи разговор Бориса Тадића са помоћником америчког државног секретара Данијела Фрида. Том приликом Председник Србије је саопштио свом америчком колеги: „Независност Косова не мора нужно да значи губитак ако се подесно одреди у умовима бирача.“ Депеша 07BELGRADE1674(5) из 2007. године говори о молби Борислава Стефановића из Демократске странке, пред председничке изборе у Србији, да САД одложе признање Косова док Борис Тадић не буде поново изабран за председника.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине.

Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије.

Док је Борис Тадић уверавао грађане Србије да ће се борити свим мирним средствима за очување територијалног интегрита, истовремено је договарао са својим Западним савезницима како да „реши“ проблем Косова према унапред утврђеном решењу.

У прилог свим откривеним депешама и плану о сецесији Косова и Метохије, стоји и именовање тајног преговарача у наметнутом дијалогу који се одвија између Београда и Приштине. Овај поверљиви задатак, који Борислав Стефановић обавља у договору са Борисом Тадићем  противуставно и противзаконито, непознаница је како за грађане Србије, тако и за Скупштину Србије. Верујем да су грађани Србије јединствени по томе што сазнају шта неко договара у њихово име тј. у име државе Србије, из страних медија, путем интернета и могућности приступа сајту ЕУ или некакве Косовске владе, где се могу пронаћи документа која тајни заступник потписује са сецесионистима.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. На слици: Председник Владе Русије Владимир Путин и председник Владе Србије Војислав Коштуница током сарадње у дипломатској одбрани Косова и Метохије.

Тадашњи премијер Србије, Војислав Коштуница је представљао велику препреку за остварење сецесије Косова, па су Американци закључили да ће најлакше остварити своје планове подржавањем Бориса Тадића и Демократске странке. У остваривању стратегије К1 велику улогу имају и разне невладине организације финансиране од стране Фонда за отворено друштво, Националне задужбине за демократују (Америчке), Фонда браће Рокфелер, амбасаде Велике Британије у Србији итд. Њихов задатак је да преко медија утичу на свест грађана и увере их да је Косово наводно одавно изгубљено, и да се томе не треба супротстављати. Познато је и које су се невладине организације, странке и појединци укључили у промоцију те лажи. Ова агресивна лажна пропаганда, заступљена је на скоро свим медијима. Гласноговорници и заступници страних сила, свакодневно образлажу лажну истину, како би манипулацијом остварили сакаћење сопствене државе, зарад личног интереса. Ове “независне“ организације примају новац од разних финансијера међу којима је и америчка Национална задужбина за демократију (НЗД) (6). Циљ америчке Задужбине, коју углавном финансира амерички Конгрес, је подршка организацијама које наводно обезбеђују владавину права и независне медије. Потребно је само узети у обзир разорно дејство ширења америчке демократије и њен утицај на друге земље да би ствари биле сасвим јасне. Због потребе те светске силе да „демократизује“ друге народе, имамо од некадашњих стабилних и јаких држава новонастале разорене државе без изгледа да се у скоријој будућности промени њихова ситуација.

Уништавање српске војске

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности.

Новом стратегијом одбране Републике Србије,Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу.

Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Контролом политичког врха, евроатлантске силе спроводе даљу стратегију која је усмерена на расформирање српске војске под окриљем такозваних реформи које наводно имају за циљ успешнију заштиту националних и државних вредности. Новом стратегијом одбране Републике Србије, Војска је преведена у “квалитативно“ ново стање, друштвено и међународно пожељно. Читава реформа Војске није постављена према потребама Србије, већ према потреби успостављања стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу. Иза овакве дефиниције крије се намера Западних сила да потпуно уништи српску Војску.

Осим председника Бориса Тадића, у овом пројекту велику улогу има актуелни министар одбране Драган Шутановац. Такозване реформе започете су још у време када је министар одбране био Борис Тадић који је изградио блиске везе са Aмериканцима, а касније је Драган Шутановац наставио истим путем. У депеши 06BELGRADE842(7) из 2006. године, тадашњи амбасадор САД у Србији, Мајкл Полт описује ситуацију у српској Војсци и оцењује „позитивне“ трендове. Он даље изражава задовољство што се спроводи стратегија која ће осигурати положај српске Војске који је у интересу Америке. Као велики успех наводи се пензионисање 50 генерала и стотинак пуковника који су били непожељни, због учествовања у одбрани земље и могућег противљења реформама. Захваљујући овој депеши, сазнали смо  још и ко одлучује и поставља руководство Генералштаба Војске Србије. Овде се Здравко Понош помиње као аутор стратегије одбране која одговара потребама Запада, и као важан  фактор реформи. Основни елементи стратегије Здравка Поноша су: „Смањење људства (са 62.000 на 27.000), велика редукција и затварање војних база, и усвајање модерне структуре војних снага“. Као најзначајнију карику тзв. реформи, он наводи потребу промена стања свести оружаних снага. Није познато када је Здравко Понош доспео под покровитељство Америке, али је евидентно да су га они препоручили за будућег начелника Генералштаба, истовремено вршећи притисак на Бориса Тадића да убрза његово именовање.

На слици: Послужилац са оружјем "лаки преносиви систем ПВО Стрела 2М за откривање и обарање визуелно откривених нисколетећих циљева". Фото: Војска Србије, www.vs.rs

Са друге стране, иако је јавно износио ставове да Србија треба да остане војно неутрална, и да нема говора о интеграцији у НАТО, Борис Тадић уверава америчког амбасадора 2007. године да је његов приоритет број један пуноправно чланство Србије у НАТО-у , 07BELGRADE158(8).

Министар одбране Драган Шутановац, такође се заклео на верност у америчкој амбасади, и како бележи депеша 07BELGRADE879 (9) рекао амбасадору Мајклу Полту да је његова мисија да припреми српске оружане снаге за улазак у НАТО. Заједнички план је био да се на јавност у Србији утиче пропагандом, за шта су ангажоване НВО како би спроводиле јавне едукације и новинари који пишу по наруџбини у циљу манипулције јавношћу. У оквиру тог плана, власти  су 2009. године са главним уредником Политике, Драганом Бујошевићем, договориле серију чланака ради промовисања НАТО-а,10BELGRADE324(10).

Поред лицемерне политике којом грађанима говори да не жели Србију да уведе у НАТО а тајно ради на томе, председник Борис Тадић је 2006. године потписао један документ са САД који је погубан за интересе Србије. Овај документ је 2009. године потврдила владајућа већина предвођена Демократском странком. Споразумом о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (11), војсци САД-а је дат повлашћени статус. Он омогућава војсци САД слободно кретање на територији Србије, приступ и коришћење објеката по потреби без надокнаде, оружане снаге САД могу да увозе и извозе из Србије без икакве контроле, дозвољено им је да носе оружје уколико су на то овлашћени сопственим наредбама, ослобођени су плаћања пореза, такси и накнада, и све то уз одрицање права за надокнаду штете и губитка, укључујући и повреде или смрт.

Ово је само мали сегмент досадашњег рада Председника Србије који је прочитао заклетву да ће штити уставни поредак, територијални интегритет и војну неутралност државе Србије(12).

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена.

У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Прекретница

И без проучавања Викиликсових депеша јасно се може закључити да је на делу издаја националних и државних интереса, док је уз депеше јасно да се она одвија по унапред разрађеном сценарију.

Окупацијом изнутра уз помоћ марионетских политичара, врши се разарање нације и државе. За разлику од спољне окупације, унутрашња окупација је подмукла и тиха.

Демократија је потпуно злоупотребљена. У садашњој “демократској“ држави, сваки патриота је означен као јеретик, а под плаштом “политичке коректности“ спроводи се распарчавање државе и отвара слободан простор политичарима који зарад личних интереса раде на уништењу Србије.

Србијом се управља из страних амбасада, по директивама из Вашингтона и Брисела, док наше институције, уз обезбеђену већину дизача руку, спроводе оно што стране силе захтевају.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу.

Не смемо да заборавимо да је ова такозвана проевропска већина обезбеђена само захваљујући обмани Социјалистичке партије Србије, која је потпуно променила своју политичку позицију. Гласове које су освојили на претходним изборима ставили су на располагање америчкој амбасади, како би помогли формирање владе која ће радити у интересу Западних сила. Дубоко сам уверена да њихови бирачи нису могли ни у сновима да замисле чему заправо дају свој глас, као што верујем да ни гласачи Демократске странке нису били свесни какву будућност ће доживети уз демократску и проевропску владу. На слици: Председник ДС Зоран Ђинђић са скинутим комунистичким симболом са старог двора, након признања изборне воље Београђана, почетак 1997. године.

Формирање садашње владе и њен четворогодишњи рад, који се показао као погубан на свим пољима, оставиће дубоке ожиљке Србији, али и отворене ране некој наредној власти.

Пред нама су нови избори који могу бити пресудни за даљу судбину Србије. Главна препрека коначном отимању Косова и Метохије, и поред добре воље и сарадње садашњих власти, је Устав Републике Србије.

Поједине странке су започеле предизборну кампању тврдњама о неопходности промене Устава (13) (14). Оне се тим путем не препоручују гласачима, већ страним амбасадорима да могу да рачунају на њих, и да су спремни да прихвате нове задатке. Поучени претходним искуством, они рачунају на то да ће коначну реч о саставу нове владе добити из Вашингтона и Брисела.

Сви они који мисле да је одрицање од националних и државних интереса добро за Србију, не мисле добро ни свом народу, ни својој држави. Да таква врста компромиса може да буде позитивна, њу би примењивали и они који на њој инсистирају. На жалост, данашњи облик Западне демократије подразумева примену двоструких стандарда условљену законом силе. Као алиби за такав однос користи се термин “специјалан случај“, што имплицира изузимање међународног права.

Неопходно је да Србија поврати сопствени интегритет, пре свега да поново почне сама да одлучује о својој судбини. Уколико се и даље настави управљање Србијом на начин који то раде садашње власти, бојим се да ће нас шетња са ђаволом одвести предалеко.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама.

Пред нама је тежак период у коме се морају исправљати политичке грешке које су до сада направљене. Међутим, никакав просперитет неће постојати за Србију уколико се не започне тај процес. Неодговорна и капитулантска политика нас је довела до позиције понижене и уништене земље. Сада, после четири године од датих предизборних обећања о ЕУ- просперитету, новим радним местима и инвестицијама, можемо да резимирамо обећано-испуњено, и то је најбољи показатељ рада садашње власти. Остале нејасне ствари могу се разјаснити у Викиликсовим депешама. На слици: Бивши потпредседник владе "Европске Србије" и високи функционер ДС са једним од докумената којим је доказивао да ће Србија до 2011. године бити чланица ЕУ. Крајем исте године је оставио економски опустошену Србију да би наставио "експертску" каријеру "помагања" несрећних постреволуционарних режима у белом свету.

Велика одговорност је на грађанима Србије који морају добро да размисле коме ће дати свој глас на изборима.

Постоје две опасности, а то је да већину гласова добију они који су слепо приклоњени политици Западних сила, што је мало вероватно, или да грађани поново буду преварени после избора.

Уколико неко понови потез Социјалистичке партије Србије, и добије поверење грађана који гласају за спровођење националних интереса, а онда те гласове повери америчкој амбасади, Србија ће наставити путем пропасти.

Неспособна и корумпирана власт може да начини огромну штету, али ништа није погубније од издаје националних и државних интереса.

Позиција као и тежње великих сила су потпуно јасне. Њихов циљ је да прошире свој политички, војни и економски утицај.

Колико јак притисак ће вршити, зависи пре свега од тога колики интерес имају, али и од способности друге стране да изгради своју позицију и обезбеди добре односе са велесилама.

Наш суноврат је утолико већи што садашње власти, на челу са председником Борисом Тадићем, воде једносмерну политику, “ослањајући се“ само на Западне силе чија политика је у супротности са интересима Србије.

Они нису желели да обезбеде добре односе са другим велесилама, уз које би могли да спроводе другачију политику и да се залажу за интересе Србије.

Овде пре свега мислим на Русију, која жели партнерске односе са Србијом, али наилази на потпуно неразумевање садашњих власти. Садашња политичка реалност налаже хитно заустављање једносмерне политике чији главни циљ је интеграција у ЕУ.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Главни ослонац Србији морају да буду земље које не делују против наших интереса, већ земље које нас подржавају и које се залажу за очување Косова и Метохије у саставу Србије.

Србија не треба да се конфронтира, али не сме ни да капитулира.

Србија зато мора да се окрене себи и да стави своје националне и државне интересе изнад свега.

Само сопственим снагама и свестраном равноправном сарадњом, Србија може да заустави пропадање и врати своје достојанство.

Драгана Трифковић: "Мени лично је незамислива обрнута ситуацијa у којој, на пример, амбасадор Србије у Немачкој изјављује да знатној турској мањини у Немачкој треба дати знатно већа права, или да амбасадор Србије у Великој Британији објашњава да уколико желе да задрже Шкотску не могу да рачунају и на Северну Ирску. Ако ипак пустимо машти на вољу, верујем да би њихови поступци имали далекосежне последице." На слици: Маштовита организација "Турских дана у Берлину" 2005. године.

Упутнице:

_________

(1)http://www.standard.rs/vojislav-kostunica-o-strategiji-otimanja-kosova-i-metohije-ili-zasto-sam-vratio-mandat-narodu.html

(2)http://wikileaks.org/cable/2007/07/07BELGRADE988.html

(3) http://dazzlepod.com/cable/07PARIS3202/

(4)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=06BELGRADE1566

(5) http://wikileaks.org/cable/2007/12/07BELGRADE1674.html

(6) http://www.nspm.rs/prenosimo/zaduzbinarstvo-u-evropskoj-srbiji.html

(7) http://wikileaks.org/cable/2006/05/06BELGRADE842.html#

(8)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE158

(9)http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=07BELGRADE879

(10) http://wikileaks.org/cable/2010/02/10BELGRADE324.html#

(11)http://www.antiglobalizam.com/cyr/nsp/SporazumSofa.pdf

(12)http://fakti.org/rossiya/mediya-menyu/zamislite-predsednik-srbije-tadic-ide-u-americku-ambasadu-na-referisanje

(13) http://www.dnevnik.rs/politika/djukic-dejanovic-neophodna-izmena-ustava-posle-izbora

(14) http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/spo-za-promenu-ustava-odmah-posle-izbora-177462.php

Распадом комунизма и нестајањем биполарне структуре света, настаје нови постмодерни систем држава. А тај постмодерни систем држава није више заснован на равнотежи и он релативизује и умањује важност државног суверенитета. Такав систем заснован је на отворености и могућности мешања једних држава у унутрашње послове других и, најзад, на отвореној могућности злоупотребе заштите људских права преко постојећих државних граница. Постмодерни систем чини и низ међународних организација, а у њему посебну улогу, далеко од очију јавности, имају неформални центри моћи и одлучивања. Насловна страна књиге Војислава Коштунице: "Зашто Србија а не Европска унија".

Фонд Слободан Јовановић објављује завршно поглавље књиге које носи наслов Демократија и глобализам, Србија и ЕУ.

Управо је изашло треће издање књиге Страначки плурализам или монизам, коју сте заједно са Костом Чавошким написали 1983. године. У предговору за то издање говорите о искушењима са којима се суочава демократија у глобалном поретку.

Свет се данас изузетно брзо и драматично мења. После пада комунизма и потпуног тријумфа либералне демократије, настала је нова историјска ситуација која доноси нове проблеме и нове дилеме. Нестанком комунизма демократија више нема спољног непријатеља, али се зато отварају унутрашњи проблеми. Ти унутрашњи проблеми су нама данас добро познати. То су прекомерно ширење државне организације стварањем нових парадржавних тела, бројни примери политичке корупције, револуција коју доносе нови медији и неслућене могућности манипулације јавним мњењем.

И само помињање ових главних унутрашњих проблема садашње либералне демократије уводи нас у највећи и суштински проблем. Наиме, са распадом комунизма и нестајањем биполарне структуре света, настаје нови постмодерни систем држава. А тај постмодерни систем држава није више заснован на равнотежи и он релативизује и умањује важност државног суверенитета. Такав систем заснован је на отворености и могућности мешања једних држава у унутрашње послове других и, најзад, на отвореној могућности злоупотребе заштите људских права преко постојећих државних граница. Постмодерни систем чини и низ међународних организација, а у њему посебну улогу, далеко од очију јавности, имају неформални центри моћи и одлучивања.

Теоретичари и поборници постмодерне државе истичу апсолутну супериорност постмодерне државе и структура у односу на тобоже превазиђену модерну државу и самим тим у њој настале облике демократије. Они инсистирају на тези да не може свака држава бити за себе, већ да свака држава мора бити део шире целине којој је подређена. Све оно што је чинило класичан појам државе – власт, територија и народ – сада се релативизује и добија сасвим ново значење.

Европска унија је заправо најбољи и конкретан пример постмодерне политичке творевине. У постмодерном систему држава, ЕУ је најближа уобичајеној представи о држави, односно сложеној држави. Досадашња искуства само потврђују да различити облици транснационалног или наднационалног управљања, у какве спада и Европска унија, воде слабљењу традиционалног темеља демократије коју чини национална држава. На слици: "Скамењена седморица", скулптура Карла Бачера пред зградом Савета ЕУ.

Где ту видите улогу Европске уније?

Европска унија је заправо најбољи и конкретан пример постмодерне политичке творевине. У постмодерном систему држава, ЕУ је најближа уобичајеној представи о држави, односно сложеној држави. Досадашња искуства само потврђују да различити облици транснационалног или наднационалног управљања, у какве спада и Европска унија, воде слабљењу традиционалног темеља демократије коју чини национална држава. Знамо да је модерна демократија утемељена и везана за појам националне државе, њен суверенитет, за њене грађане. Сви други облици наднационалног управљања и утицаја, каква је и ЕУ, долазе неминовно у сукоб са демократским процедурама и институцијама. Европска унија се тако у наше време од заједнице држава које међусобно сарађују, мења у унију несуверених ентитета, што води стварању наднационалних бирократских структура и гушењу демократије у европским оквирима, као и слабљењу демократије унутар њених држава чланица.

Нова догма гласи да модерна демократска држава треба да уступи место новим наднационалним творевинама, новом облику државности, постмодерној држави. Тиме се подразумева и постепено стварање у постмодерној држави новог облика демократије – постмодерне демократије. Како оваква демократија није ограничена оквирима националне државе, она је у функцији ширег простора постмодерне државе и глобалних облика управљања. Пошто су у постмодерној демократији основни постулати постмодерне државе неупитни, реч је о демократији без праве алтернативе. Рецимо, када је о политичким странкама реч, оне једне другима конкуришу, такмиче се у успешности спровођења владајућих вредности, које се своде у основи на један евроатлански систем вредности. Све преко тога није политички подобно, односно није политички коректно, како се данас говори.

Ширење институција и инструмената посмодерне државе подразумева да је потпуно политички исправно користити се средствима за која се некада сматрало да су с оне стране политички и морално оправданог. А пошто је идеал, заправо догма, постмодерне државе нешто неупитно, онда су и сва средства дозвољена. Тако један од значајнијих теоретичара постмодерне државе, а сада посредник у најновијем дијалогу Београда и Приштине, отворено говори да постмодерне државе у својим односима према старомодним националним државама морају да користе грубље методе, а то су „сила, превентивни напади, превара и све оно што је примерено за оне који и даље живе у свету 19. века у којем је свака држава за себе.“

Данас се намеће питање: не залажу ли се и постмодернисти као и некада комунисти за својеврсно одумирање или нестајање државе, тако да њихов поход на државу као државу, без обзира на природу политичког поретка, постаје удар на саму демократију и слободу појединца? Зато с разлогом морамо да се запитамо: шта ће остати од демократије у савременим постдемократским друштвима? На слици: "Откривање новог света", мозаик Лиме де Фреитаса у Савету Европе.

Стиче се утисак да је и данашњим постмодернистима, као и комунистима некада, циљ нестајање саме државе.

Да, данас се намеће питање: не залажу ли се и постмодернисти као и некада комунисти за својеврсно одумирање или нестајање државе, тако да њихов поход на државу као државу, без обзира на природу политичког поретка, постаје удар на саму демократију и слободу појединца? Зато с разлогом морамо да се запитамо: шта ће остати од демократије у савременим постдемократским друштвима? Поставља се питање: шта је смисао и права мера људских слобода? Тешко је не сетити се поруке и опомене Едмунда Берка да тај смисао слободе лежи у повезивању склоности да се сачува и способности да се унапреди, док је све остало једноставно у замисли, а опасно у остварењу.

Видели смо како постмодерни систем међународних организација и држава, када је то целисходно, релативизује или игнорише не само суверенитет и правни поредак појединих држава, које нису ушле у нову постмодерну фазу, већ игнорише и важећи међународноправни поредак у његовим темељним начелима. Ми смо то најбоље осетили на сопственој кожи: агресија НАТО-а на Србију 1999. године извршена је заобилажењем темељних начела међународног права и УН као опште међународне организације. На озбиљне приговоре који су изнети у демократској јавности земаља које су учествовале у бомбардовању Србије да се парламенти тих земаља нису изјаснили о употреби војне силе, одговорено је постмодерним аргументом да те државе нису у рату. Јер, рат је водио НАТО као наднационални војни савез, а не његове државе чланице.

Ми смо то најбоље осетили на сопственој кожи: агресија НАТО-а на Србију 1999. године извршена је заобилажењем темељних начела међународног права и УН…

Можда је то и прави тренутак да приведемо крају наш разговор, који је несумњиво имао једну нит, водећу тему на коју смо се стално враћали. Главни циљ овог разговора који смо водили био је да одговоримо на питања: Зашто Србија а не Европска унија, и зашто Србија а не НАТО? Мислим да све што је речено и посебно наше искуство више него јасно говори зашто наш избор и наш пут треба да буде политичка и војна неутралност Србије.

Војислав Коштуница: "Пошто је идеал, заправо догма, постмодерне државе нешто неупитно, онда су и сва средства дозвољена. Тако један од значајнијих теоретичара постмодерне државе, а сада посредник у најновијем дијалогу Београда и Приштине, отворено говори да постмодерне државе у својим односима према старомодним националним државама морају да користе грубље методе, а то су „сила, превентивни напади, превара и све оно што је примерено за оне који и даље живе у свету 19. века у којем је свака држава за себе.“ На слици: "Рибе и ајкула", рад Турхана Селџука, уметничка колекција Савета Европе.

Зоран Влашковић: "Највећи амерички град у Европи, „амерички Дизнилед на Балкану“, највећи послодавац на Косову - највећа америчка војна база изграђена после времена вијетнамског рата ''Бондстил'', у атару села Сојево код Урошевца, најскорије се затвара, а амерички војници ће овде бити до јула 2013. године – потврда је првог официра базе и команданта Мултинационалне борбене групе „Исток“, пуковника Џефри Литена."

Највећи амерички град у Европи, „амерички Дизнилед на Балкану“, највећи послодавац на Косову – највећа америчка војна база изграђена после времена вијетнамског рата ”Бондстил”, у атару села Сојево код Урошевца, најскорије се затвара, а амерички војници ће овде бити до јула 2013. године – потврда је првог официра базе и команданта Мултинационалне борбене групе „Исток“, пуковника Џефри Литена. Ово је пуковник Литен потврдио групи српских новинара 12. јануара када су били у посети бази и први пут видели војно утврћење из ваздуха, летећи хеликоптером „блек хоук“ .

На шестом километру пута Урошевац – Гњилане, у атару села Сојево, које је било мешовито насељено Србима и Албанцима до 1999. године, налази се највећа по површини америчка војна база у Европи ”Бондстил”. Српски називи села Сојево на два путоказа испред базе префарбана су црном бојом, док име на албанском стоји нетакнуто. На Космету препознатљиво због чега!?

Селекција фотографисања

На улазу у базу велика табла која означава војно упориште са заставама земаља које имају војнике у Мултинационалној борбеној групи ”Исток”. Најављен долазак новинара строго је контролисан и програмиран у минут. Испред главне капије ”Бондстила” стотинак бетонских пирамида и јасне ознаке забране фотографисања. Са леве и десне стране унутар улаза две велике осматрачнице које штрче према небу. У бази их је 16 са којих се даноноћно све контролише. Као и свако ко улази у базу, и новинари пролазе кроз рендгенско прегледање уз присуство официра за јавност и преводилаца који су на располагању. Добили смо четири и по сата да разгледамо „амерички Дизниленд на Балкану“, како Маринци популарно називају ”Бондстил”, површине 405 хектара и сада са више од 200 објеката у њему.

Као и свако ко улази у базу, и новинари пролазе кроз рендгенско прегледање уз присуство официра за јавност и преводилаца који су на располагању. Добили смо четири и по сата да разгледамо „амерички Дизниленд на Балкану“, како Маринци популарно називају ”Бондстил”, површине 405 хектара и сада са више од 200 објеката у њему.

Прво смо посетили ватрогасце састављене од Срба и Албанаца који говоре да су најсавременије опремљени, али и да немају превише посла током године. У великој болници, у коју је када је подигнута 2002. године уложено 34 милиона долара, такође говоре да немају много посла због смањеног броја војника. Разгледамо не баш војне садржаје, теретану, халу за тенис и мали фудбал, цркву – капелу, тржни центар, кафе бар… Но, Маринци су урадили маршуту уз „дозволу“ да све можемо да питамо.

„Бондстил“ је добио име по погинулом америчком пилоту из времена вијетнамског рата, Џејмсу Лироју Бондстилу. Овај доскора ”највећи амерички град у Европи” има сопствени водовод, интерно напајање струјом, интерну ТВ, покривени базен, али доскора артиљеријску и тенковску базу, радарски центар, затвор…

Пре полетања амерички пилот ''Блек хоука''.

Снег је прекрио „Бондстил“, па ниски једноспратни објекти једва се примећују. Превише бетонских пирамида и у самој бази, на раскрсницама асфалтираних и макадамских шљунком насутих пуртева. Ипак, велики хангари за поправку хеликоптера доминирају у бази. Нигде на видику тенкова и великих челичних транспортера. Мања челична возила, хамери и бројни џипови највидљивији су у бази.

Официр за јавност, Џо Стиб каже да је током протеклих годину дана из базе размонтирано и однето близу 100 објеката, и да се тренд рашчишћавања базе наставља.

За ”Бондстил” нема независног Косова

Ипак, лет ”Црним соколом” (Blek houk) над базом до Штрпца и Брезовице на Шари је интересантан догађај. Ово је први пут да је новинарима омогућен лет хеликоптером изнад базе и југом Космета. Пре полетања добијамо обавезне тампоне за уши због буке и упозорење да не смемо да фотографишемо ништа на хелиодрому, али и упутства за везивање у „челичној црној птици“. Прво потписујемо папир на коме пише да летимо на личну одговорност и да у случају несреће Американци не одговарају ништа. Таква је процедура, кажу. Пилот нам објашњава да овај хеликоптер носи 11 путника и пар стотина килограма терета. Пилот и копилот у оделима као Марсовци, проверавају како смо везани.

У сектору Исток тренутно је 1.500 војника КФОР-а из више земаља, међу којима је 750 америчких војника.

Оно што је наважније, „Бондстил“ се не затвара, и што је сигурно, овде ће бити америчких војника до јула 2013. године.

Када војници буду отишли одавде земља ће опет бити враћена власницима.

Из ваздуха се база још мање види због снега који је прекрио кровове и који је базу утопио у белило. Лет према Љуботену, 2.448 метара надморске висине на Шари, импресиван. Пут Урошевац – Скопље и пут према Штрпцу од Урошевца из ваздуха се се само јасно оцртавају као и врхови Шаре. После 20 минута лета враћамо се у базу где нас у једном великом али топлом хангару чека комадант Мултинационалне борбене гупе и први официр „Бондстила“, пуковник Џефри Литен.

У сектору Исток тренутно је 1.500 војника КФОР-а из више земаља, међу којима је 750 америчких војника. Оно што је наважније, „Бондстил“ се не затвара, и што је сигурно, овде ће бити америчких војника до јула 2013. године. Када војници буду отишли одавде земља ће опет бити враћена власницима.

Комадант ''Бондстила'' и сектора Исток, пуковник Џефри Литен - Не занима нас статус већ да овде обезбедимо мир за све.

У бази је било највише 5.000 америчких војника, и до сада је било равно 15 смена Маринаца.

„Тренутно у бази ради и 1.200 локалних радника, и ми смо на овом простору и највећи послодавац“, каже пуковник Џефри Литен, учесник ”Пустињске олује” у Ираку.

На питање да ли ”Бондстил” гледа на Косово као независну државу, Литен као из рукава одговара да се њих не тиче статус Косова па ни независност, и да су они овде по мандату СБ УН да обезбеде мир и безбедност за све.

„Ми смо овде да обезбедимо сигурност, а политика ће и дијалог да реше статус. Ми на Косову немамо непријатеља“, изричит је пуковник Литен.

* * *

Бетонске пирамиде свуда у ''Бондстилу''.

Капела- црква у ''Бондстилу''.

Сигуран одлазак наредне године - амерички војници у ''Бондстилу''.

Маринци одлазе до јула 2013. г.

Полупразан ''Бондстил''.

У медијима западних држава, у којима предњаче САД и Велика Британија, по инерцији и у српским медијима, Белорусија се води као најтоталитарнија држава на европском тлу, а председник Александар Лукашенко као последњи диктатор Европе. Међутим, већ деценију и по јасан показатељ успона Белорусије су чињенице да је то слободарска земља са стабилним животним стандардом становништва, са динамичном и успешном привредом, са завидним позитивним показатељима готово у свим доменима социјалног, економског, здравственог, школског, научног, културног и одбрамбеног карактера.

Душан Опачић: Око 83% белоруске привреде налази се у државним рукама. То је омогућило овој држави да до данас има просечан годишњи привредни раст између 8,5 и 10 процената. Управо захваљујући таквом моделу доминације државног сектора Белорусија знатно мање од других бивших совјетских република осећа ефекте економске кризе која је задесила цео свет 2008. године. Просечна плата у Белорусији је данас око 400 долара, али она је фактички знатно већа ако се урачунају многобројне бенефиције које уживају грађани ове земље.

Распадом СССР, крајем 1991. године, Белорусију је задесила судбина као и све пост-социјалистичке државе Европе. На чело државе је стао про-западно оријентисан председник Шушкјевич. За две године његове владавине Белорусија је доживела двострукo већу материјалну штету него у Другом светском рату. Настала је дивљачка приватизација, испливали су тајкуни и надри-банкари, корупција је достигла највиши могући ниво, и Белорусија је доведена на руб пропасти систематским процесом тоталног разбијања државе. Глад становништва се медијски, из кабинета председника, преформулисала и правдала терминима „транзиција“ и „демократизација друштва“.

На председничким изборима 1994. године, председнички кандидат Александар Лукашенко убедљиво побеђује про-западног играча и фаворита Вјачеслава Кјебича, и без оклевања креће у спровођење свог програма. Обрачунава се са криминалом и корупцијом, хапси главне носиоце криминалне приватизације, успоставља владавину права као битан стуб функционисања једне државе, извршава деприватизацију великих индустријских, енергетских, саобраћајних, финансијских, трговинских, рударских, пољопривредних и шумских комплекса, док уз одређене услове и законски дефинисане мере оставља у животу приватни сектор у виду малих и средњих предузећа у областима трговине, услужних делатности и занатства.

Убрзо владине мере под вођством Лукашенка показују резултате. Око 83% белоруске привреде налази се у државним рукама. То је омогућило овој држави да до данас има просечан годишњи привредни раст између 8,5 и 10 процената. Управо захваљујући таквом моделу доминације државног сектора, Белорусија знатно мање од других бивших совјетских република осећа ефекте економске кризе која је задесила цео свет 2008. године. Просечна плата у Белорусији је данас око 400 долара, али она је фактички знатно већа ако се урачунају многобројне бенефиције које уживају грађани ове земље. Рецимо, да наведемо бесплатно здравство, школство, јефтин саобраћај, комуналије итд.

Само три велике белоруске компаније „Полимит“, „Мински аутозавод“ и „Мински тракторски завод“ омогућују милиони двестахиљада радних места у Русији са чијим фабрикама раде у кооперацији. На слици: Лого Минског автозавода

У сфери најважнијих сектора привреде и финансија, Белорусија енергично брани свој курс. Још средином деведесетих, Лукашенкова влада је буквално протерала економске и финансијске саветнике којима је руководио амерички „стручњак“ Сакс, привредна агентура која је већ у црно завила економије Русије, Југославије и друге земље источне Европе и бивше земље СССР-а. Протеран је и виртуоз светских размера у пљачки других држава, Американац мађарског порекла Џорџ Сорош, који је под маском „помагања“ науке и културе стварао политичке агентуре у свим бившим социјалистичким државама у Европи.

Белорусија је већ крајем 2000. године достигла свој бруто друштвени производ из 1989. године тј. из времена СССР-а. Русија данас производи око 65% из тог времена, док многи стручњаци сматрају да ће Србија негде 2018. до 2020. године достићи своју производњу из 1989. године, мада њен садашњи развој никако не указује на то.

Само три велике белоруске компаније „Полимит“, „Мински аутозавод“ и „Мински тракторски завод“ омогућују милионидвестахиљада радних места у Русији са чијим фабрикама раде у кооперацији.

Став званичног Минска је јасно наглашавање да је њихова привреда социјално опредељена, и да је тако устројено и здравство, култура, образовни, научни и спортски систем. Здравство је бесплатно. На слици: Обновљена скулптура "Совјетска Белорусија" Г. И. Опршка из 1952. године.

Да је Белорусија високо индустријализована земља јасно показује један од најбољих националних брендова – трактор „Белорус“, по многим оценама светских стручњака из области пољопривреде један од најбољих у свету. „Мински тракторни завод“ у последње време је оријентисан на производњу трактора од 210 и 265 коњских снага, док је од недавно почела производња трактора од 450 коњских снага који у свету нема конкуренцију. На годишњем нивоу се домаћим и страним купцима испоручи преко 50 хиљада трактора. Готово сваки шести трактор у свету потиче из ове земље. Белоруски комбајни се исто воде као машине високог квалитета, намењене скупљању летине разних пољопривредних култура. У прошлој години произведено је око 2 хиљаде комбајна за скупљање житарица, а приближно толико и за друге културе. Широм света су познати и камиони марке „МАЗ“, чија се годишња производња креће од око 23 хиљаде возила. Носивост ових камиона је 220 тона, док је фабрика у Минску лансирала камион носивости до 320 тона. Поред тога, Белорусија је највећи произвођач моћних камиона за превоз руде. Из Минска се годишње испоручи домаћем и страном тржишту око 2 хиљаде аутобуса и више стотина тролејбуса.

Белорусија има снажну енергетску базу. У току је изградња десет термоелектрана, а приводи се крају изградња велике хидроелектране на реци Њемен. У плану је и подизање моћне атомске електране снаге 2000 мегавата. Ова земља је цењени произвођач беле технике, оптике, вештачког ђубрива и хартије. Извоз индустријских и пољопривредних производа у сталном је порасту и креће се годишње између 15 и 16 милијарди долара. Око 50% од тога одлази у републике бившег СССР-а, око 40% у земље ЕУ, док остатак иде на Кину, Кубу, Вијетнам, Венецуелу и ДНР Кореју. Размена са Србијом у 2009. години достизала је око 65 милиона долара.

Ниво и степен демократије у Белорусији јасно показују бројке. Званично је регистровано 17 политичких партија, 37 синдикалних организација, 2.223 удружења и невладиних организација, од којих 230 има међународни, 715 републички и 1.278 локални карактер.

Од доласка на власт до данас, Алаксандар Лукашенко није забранио рад и регистрацију ни једне политичке странке или организације.

Став званичног Минска је јасно наглашавање да је њихова привреда социјално опредељена, и да је тако устројено и здравство, култура, образовни, научни и спортски систем. Белорусија располаже са 705 болница и 2025 поликлиника и амбуланти. Здравство је бесплатно.

Ниво и степен демократије у Белорусији јасно показују бројке.

Званично је регистровано 17 политичких партија, 37 синдикалних организација, 2.223 удружења и невладиних организација, од којих 230 има међународни, 715 републички и 1.278 локални карактер.

Од доласка на власт до данас, Алаксандар Лукашенко није забранио рад и регистацију ни једне политичке странке или организације.

* * *

Душан Опачић: "Да је Белорусија високо индустријализована земља јасно показује један од најбољих националних брендова - трактор „Белорус“, по многим оценама светских стручњака из области пољопривреде један од најбољих у свету. „Мински тракторни завод“ у последње време је оријентисан на производњу трактора од 210 и 265 коњских снага, док је од недавно почела производња трактора од 450 коњских снага који у свету нема конкуренцију. На годишњем нивоу се домаћим и страним купцима испоручи преко 50 хиљада трактора. Готово сваки шести трактор у свету потиче из ове земље." На слици: Трактори "Беларус" су светски познат бренд производне привреде Белорусије још из доба СССР-а. Фото: www.mosaica.ru

Драган Крсмановић: Претња „арапским пролећем“ није претња недемократским већ слабим и економски уздрманим системима. „Арапско“ или неко друго пролеће десиће се онима који су економски несамостални, неефикасни и презадужени, а истовремено политички и војно слаби да се одбране.

С годинама сам схватио да ствари у животу не морају да буду онакве каквим нам се на први поглед чине. Ко је храбрији, ко је моћнији?

Захваљујући фотографији Џефа Виденера из Асошијетедпреса цео свет је запамтио слику са Тјенанмена, снимљену 5. јуна 1989. године. Колона од седамнаест тенкова, а испред ње младић у белој кошуљи са кесом у руци. Стоји и својим телом затвара пут челичним грдосијама. Четрдесет тона челика и хиљаду коњских снага стоје пред једним упорним и храбрим младим човеком. Гледамо га сада, две деценије касније и дивимо се његовој храбрости. Али, не гледамо само њега, гледамо, још оштријег ока, скривеног иза зида од челика, старешину првог тенка. Колика је тек његова храброст, храброст да не употребиш моћ коју ти даје челик и оружје. Храброст и моћ да се уздржиш да другог Кинеза испред себе не претвориш у крваву флеку и распршиш, као мехур од сапунице, сан о моћи појединца да заустави челик.

Гледали су се скоро пола сата, два човека и две Кине. Гледали су се удаљени идеологијом, погледом на демократију и људска права и још ко зна чиме.

Те ноћи је на обе стране тако подељене Кине пало много жртава. Па ипак, гледам слику и мислим како у Кини која има скоро милијардуипо становника ни један човек није вишак, а како би тог јадника, па ко год да је, овде на Балкану уз саркастичан смех у секунди претворили у кашу меса и костију.

И још више се чудим нашим „аналитичарима“ и „текстописцима“ и њиховим заједљивим насловима попут „Кинески змај одолева арапском пролећу“. Није “арапско пролеће” елементарна непогода или „божја казна“, већ протест незадовољног народа подстрекиван и усмераван са стране. У Кини нити има довољне количине незадовољства, нити они дозвољавају уплитање са стране. И добро је док је тако. Кина сигурно не спада у идеал демократије, али то већ одавно нису ни „старе демократије“. Јер, како протумачити најновије одредбе америчког Закона о националној безбедности који допушта хапшење без налога, доживотно задржавање без оптужнице и примене „ограничене“ тортуре, а све у сврху наводне борбе против тероризма.

Кинеска цивилизација је стара хиљаде година. За то време је Кина као држава пролазила кроз периоде успона и падова да би данас, упркос завидљивим погледима преко „кинеског зида“, постала друга светска економија са стабилним растом.

Због тога, претња „арапским пролећем“ није претња недемократским, већ слабим и економски уздрманим системима. „Арапско“ или неко друго пролеће десиће се онима који су економски несамостални, неефикасни и презадужени а истовремено политички и војно слаби да се одбране. Док „пролеће“ стигне у Пекинг или Москву, много је оних који ће се најежити од закаснелог мраза, било ту у Европи или Америци.

Кинеска цивилизација је стара хиљаде година. За то време је Кина као држава пролазила кроз периоде успона и падова да би данас, упркос завидљивим погледима преко „кинеског зида“, постала друга светска економија са стабилним растом.

Али не само то, Кина је земља која, за разлику од неких других држава, одговорно располаже властитом снагом.

Драган Крсмановић: "Колона од седамнаест тенкова, а испред ње младић у белој кошуљи са кесом у руци. Стоји и својим телом затвара пут челичним грдосијама. Четрдесет тона челика и хиљаду коњских снага стоје пред једним упорним и храбрим младим човеком."

Бугари и Турци

Слободан Јовановић

Још кад смо први пут скренули пажњу наших читалаца на сукоб до кога је дошло између Бугара и Турака, ми смо нарочито нагласили да Бугарима није стало за тим да status quo у Македонији очувају, него им је, на против, стало да се садашње стање другим једним замени, које би њиховој пропаганди повољније погодбе пружало. Што се пак праве као да бране status quo, то је, додали смо, само једно лукавство од њихове стране, помоћу кога они желе да својој офанзиви дају вид дефанзиве.

У потврду тој својој поставци, ми наводимо сада ову депешу коју је Нова Слободна преса добила из Софије 18. марта. „Уверење од стране Портине дато да ће се с погледом на бугарске школе у Македонији одржати status quo, није учинило да се земља смири. Жеље које су од стране Бугара поднете Порти иду још и даље, и смерају на то да се школско питање дефинитивно реши царским ферманом, те да се убудуће самовоља обласних власти онемогући, и бугаризму, на основи турских закона, обезбеди развитак у Македонији. Бугарске новине до сада још нису ни за једну школу обзнаниле да је поново отворена. У владиним круговима, међутим, постоји нада да ће се најпосле постићи споразум са Портом, пошто се бугарски захтеви крећу у сасвим скромним границама”.

Чекајући да добијемо подробније извештаје о тим „скромним бугарским захтевима”, ми за сада само толико можемо да закључимо да је бугарска влада прегла свом снагом да споља какав успех извојује. Као свака влада која изнутра свом народу ништа не даје, тако исто и бугарска налази се у неопходности да с времена на време нешто споља учини. Опорости унутрашње стеге она гледа да искупи каким успехом на пољу међународне политике. И одиста, једини начин да се један народ са диктатуром измири, то је претставити му диктатуру као најенергичније средство за остварење његових спољних задатака, и, одиста, досад још није било деспотизма који се није китио шовинистичком перјаницом.

Као свака влада која изнутра свом народу ништа не даје, тако исто и бугарска налази се у неопходности да с времена на време нешто споља учини. Опорости унутрашње стеге она гледа да искупи каквим успехом на пољу међународне политике. И одиста, једини начин да се један народ са диктатуром измири, то је преставити му диктатуру као најенергичније средство за остварење његових спољних задатака.

До данас, Турска је обично бивала та о чијем је трошку г. Стамболов давао бугарском народу накнаду за велику оскудицу коју је народ трпео у погледу унутрашњих слобода и политичких права; и као што је бивало до данас, тако изгледа да би се хтело да буде и данас. Да ли ће се, пак, и овога пута успети, то је, наравно, друго питање. Ми не искључујемо могућност да султанова влада изађе у сусрет захтевима г. Стамболова. Она може то учинити, нећемо да кажемо из страха од мачије музике коју јој верни бугарски народ прави под прозором; али, може, мислимо, учинити на наваљивање „моћне заштитнице бугарског народа” (као што „Одјек“ јавља да је бугарски митрополит у Скопљу назвао у једној здравици Аустрију). Али, с друге стране опет, могуће је исто тако да султанова влада захтевима г. Стамболова стави на супрот једно non possumus исто тако енергично, као што би у овом случају било и праведно, и ако би се то десило, питање је велико шта би Бугари радили. Да би се они тако лако упустили у један рат у коме би имали два пута више изгледа да буду слабији, но што би их имали да буду јачи, нама је тешко веровати. Уосталом, би ли они имали готовости да се упусте у такву авантуру, ствар је мање-више споредна; главно је да би било некога ко им не би дао да се у њу упусте баш кад би они и хтели. Пошто су све редом поднели, у последње време нарочито, велике жртве ради обезбеђивања мира у Европи, велике силе не би, зар, допустиле Бугарима да, задирући тако незграпно у источно питање, доведу тај мир у опасност.

Истина, и с овом околношћу ваља рачунати. Г. Стамболов се тако залетео да натраг више не може. Он је патриотским прохтевима дао таког надражаја да их не може оставити незадовољене. Ако се, дакле, одушке набујалим патриотским осећајима не може наћи на турској страни, он ће је јамачно тражити на другој којој, по преимућству на оној где би се сукоб дао локализовати. У сваком случају, тој патриотској струји коју је изазвао у народу, он мора истаћи спољашњег непријатеља против кога ће се она да окрене, ако неће да се она окрене противу њега самог. Његова је сва срећа то што Отоманска империја није једини предмет мржњи бугарског шовинизма, исто тако као што међа турско-бугарска није једина преко које се тај шовинизам у својим прохтевима пружа. Ако само буде хтео, г. Стамболов ће лако патриотској струји у Бугара наћи диверсију.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/27/slobodan-jovanovic-bugari-i-turci/feed/ 0 http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/20/zejnel-zejneli-u-redu-pred-maticnom-sluzbom-kosmeta/ http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/20/zejnel-zejneli-u-redu-pred-maticnom-sluzbom-kosmeta/#comments Tue, 20 Dec 2011 17:06:33 +0000 Зејнел Зејнели http://www.slobodanjovanovic.org/?p=35724 Матичари измештених матичних служби по градовима Србије нису чиновници већ богови, богати и осиони, а од њих зависи да ли ће “заблудели” Србин, Ром или Горанац, на пример, добити тражена документа од којих му зависи посао, радни стаж, добијање пензије, социјалне помоћи, дечјег додатка, кредита у банкама, да ли ће се венчати, развести или умрети. То је за ове људе ноћна мора, скупа инвестиција која траје месецима и годинама, а за Албанце “Републике Косово” посао од само неколико сати, који одрађују посредници и матичари.

Зејнел Зејнели: У општем хаосу који је настао половином јуна 1999. године, када су Срби и други неалбанци спашавали главе, бежали, продавали своје станове и куће по цени коју су им одређивали униформисани припадници ОВК, њихове комшије или Албанци из Албаније који су нагрнули на Косово и Метохију, остављано је све како би се спасила жива глава после доласка "ослободилаца" из Америке и Европске уније. У таквом хаосу, мало коме је падало на памет да понесе и лична документа. Тако је на десетине хиљада грађана Косова и Метохије остало само са својим именом и презименом, и у покушају да на неки начин дође до докумената у матичним службама.

У општем хаосу који је настао половином јуна 1999. године, када су Срби и други неалбанци спашавали главе, бежали, продавали своје станове и куће по цени коју су им одређивали униформисани припадници ОВК, њихове комшије или Албанци из Албаније који су нагрнули на Косово и Метохију, остављано је све како би се спасила жива глава после доласка “ослободилаца” из Америке и Европске уније. У таквом хаосу, мало коме је падало на памет да понесе и лична документа. Тако је на десетине хиљада грађана Косова и Метохије остало само са својим именом и презименом, и у покушају да на неки начин дође до докумената у матичним службама.

Одлуком Владе Србије те године, Матичне службе са Косова и Метохије размештене су по градовима Србије, у Крушевац, Ниш, Прокупље, Врање, а одређено је и из којих градова Косова и Метохије су у поменутим градовима премештене матичне службе. Желели или не, тек избегли са Косова и Метохије морали су да одлазе у поменуте градове без обзира у ком се делу Србије налазили. То је био, а и данас је, највећи издатак и права мука. Најпре је требало платити путовање, затим разне таксе, па страх од шалтерских чиновника и “дођи сутра”, трошкови хотела, изгубљене дневнице а понекада и посао, и немогућност да један члан породице среди лична документа за своје најближе. Матичари су били неумољиви јер је морао свако лично да се појави на шалтеру, попуни и потпише одређене папире или да га матичар види да је жив и здрав.

И не дај боже да се посвађаш са чиновником неке од матичних измештених Матичних служби са Косова и Метохије. Тада се обавезно погрешно упише име или презиме, или име оца, изостави неко слово, неалбанцима албанизује презиме, а онда настаје права мука. Матичари траже да се то исправи у редовном поступку, дакле на законом предвиђен начин, односно да се покрене управни поступак. Они упорнији могу случајно и да сазнају да њима веома брзо може муку да оконча Министарство за локалну управу, које грађанима са Космета шаље формулар, а службеници на терену овог министарства, смештени у окрузима, веома брзо и својим личним ангажовањем скраћују муке косметских избеглица.

И како то обично бива, појавиле су се и неке невладине организације, “Праксис” из Краљева, негде је и норвешка Влада формирала своје канцеларије, све са циљем да се Србима и другим грађанима омогући да на безболнији начин дођу до тражених докумената и без плаћања такси. Иако је процес трајао дуже, ипак је “Праксис” из Краљева, са својом организацијом и шефом Владимиром Лукићем, прикупљао документацију и решавао многе проблеме грађанима са Космета, па је ова организација једно време и плаћала општинске и републичке таксе за документе – изводи из матичне књиге рођених, уверења о држављанству, венчане листове, умрлице и друго.

И како то обично бива, појавиле су се и неке невладине организације, “Праксис” из Краљева, негде је и норвешка Влада формирала своје канцеларије, све са циљем да се Србима и другим грађанима омогући да на безболнији начин дођу до тражених докумената и без плаћања такси. Иако је процес трајао дуже, ипак је “Праксис” из Краљева, са својом организацијом и шефом Владимиром Лукићем, прикупљао документацију и решавао многе проблеме грађанима са Космета, па је ова организација једно време и плаћала општинске и републичке таксе за документе – изводи из матичне књиге рођених, уверења о држављанству, венчане листове, умрлице и друго. То исто ради и данас, али је престало финасирање такси, што су грађани прихватили као једно од, опет, јефтинијих решења, а сигурни у то да ће ова организација настојати да реши проблеме са документацијом, иако и сама има проблеме са измештеним матичним службама са Косова и Метохие.

И како то обично бива у Србији, издавање докумената из матичних служби постало је права индустрија и могућност за богаћење појединаца или читавих организованих група. Полиција је неколико пута хапсила појединце, мењали су се матичари и разни шефови, али се проблем није решавао, односно неко није желео да се он реши на неки другачији начин. Људи су и даље долазили у Крушевац или Ниш, или неки други град, трошили новац и многи се враћали необављеног посла.

Иако никада нико није проверио, али рачуна се да је око 300 хиљада Албанаца из Албаније примило српске документе уз изјаве два сведока да су рођени у неком од градова на Космету, односно у Србији.

И како то обично бива у Србији, издавање докумената из матичних служби постало је права индустрија и могућност за богаћење појединаца или читавих организованих група. Полиција је неколико пута хапсила појединце, мењали су се матичари и разни шефови, али се проблем није решавао, односно неко није желео да се он реши на неки другачији начин. Људи су и даље долазили у Крушевац или Ниш, или неки други град, трошили новац и многи се враћали необављеног посла. Иако никада нико није проверио, али рачуна се да је око 300 хиљада Албанаца из Албаније примило српске документе уз изјаве два сведока да су рођени у неком од градова на Космету, односно у Србији. Исто тако и Албанци рођени на Космету долазили су до тражених докумената уз присуство два сведока који су били гаранција за чиновнике да је реч управо о људима о чијем су идентитету гарантовали Албанци са Косова и Метохије потписујући изјаве, и тако се потврђивала “веродостојност” идентитета појединаца или читавих породица којима су издавана лична документа. Обавезно образложење Албанаца је било да су српски полицајци и паравојне Арканове јединице одузимале документа од Албанаца на граничним прелазима са Македонијом или Албанијом и да су их цепали и уништавали, онда када је почело бомбардовање од стране наших “европских пријатеља”, ваљда верујући у то да се они без докумената никада неће вратити на Космет. Шта су Срби и неалбанци могли да ураде? Ништа! Они у време рата и акције “Милосрдног анђела” нису напуштали Косово и Метохију, али су то морали да ураде одмах и у великој журби да би остали живи баш у време када су дошли “спасиоци”. Остављали су све у својим кућама и становима, а многи су понели са собом само оно што им се затекло у новчаницима. Нажалост, на хиљаде њих је изгубило живот одмах након бомбардовања.

Доласком у градове Србије стварали су се нови проблеми, и за Србе али и за неалбанце. Ко зна из којих разлога, а то вероватно траје и данас за оне који нису одјавили своје боравиште са Космета, морали су у неким градовима да попуњавају у станицама полиције "Зелене картоне" сваких шест месеци, јер без тог картона овереног у полицији није могло да се уради ништа - ни пријава, ни одјава, ни куповина, нити да се добије хуманитарна помоћ. Онда је настало одјављивање грађана из евиденције на Косову и Метохији и пријављивање сталног места боравка. На слици: "Слепи гуслар", рад Јарослава Чермака, XIX век.

Доласком у градове Србије стварали су се нови проблеми, и за Србе али и за неалбанце. Ко зна из којих разлога, а то вероватно траје и данас за оне који нису одјавили своје боравиште са Космета, морали су у неким градовима да попуњавају у станицама полиције “Зелене картоне” сваких шест месеци, јер без тог картона овереног у полицији није могло да се уради ништа – ни пријава, ни одјава, ни куповина, нити да се добије хуманитарна помоћ. Онда је настало одјављивање грађана из евиденције на Косову и Метохији и пријављивање сталног места боравка. И са привременим боравком као избеглица, бегунац са Космета, у одређеном граду, могао је да добије личну карту или путну исправу, али је на њима уписивана адреса града са Космета, а у личним картама испред броја било је слово “Р`”, што је значило да је реч о расељеном лицу са Космета, па тако обележени и без “Зеленог картона” нису могли нигде. Затим су одлучивали да се одјаве из града на Космету из којег су побегли и кретали у акцију добијања нових докумената, без слова “Р”. Због чега је све то рађено, не постоји рационално објашњење, али се то свакако радило и ради са некаквим циљем.

Шта год да је неко од избеглица покушавао да уради, морао је најпре да крене од матичних служби, а то је већ до данашњих дана постала ноћна мора многих и прави хорор филм. Како су неки схватили да на мукама људи могу добро да зараде, појавиле су се групе – посредници, говорило се и о неким наводним агенцијама, а било је случајева да одређени “посредници” захтевају од грађана да уплате одређену суму новца на неки рачун, а да им копије извода или уверења о држављанству пошаљу факсом. Касније се схватило да је реч о вештим фалсификатима, иако су печати били исправни јер су појединци из разних организација и служби општина односили са собом и печате, и многи са њима започињали уносне послове. Било је кажу и случајева да су многи руководиоци са Космета по доласку у Београд или неки од градова у Србији пријављивали како су им припадници ОВК опљачкали све а да су они “једва спасли своје главе”. Било је оних који су однели готов новац, углавном девизе, али и оних који су непродате и незавршене станове адатирали и продавали Албанцима на Космету, померајући датуме као да се све “трговало” пре 1999. године. Било је адвоката који су се специјализовали да продају српска имања, куће и станове, њиве и ливаде и да неке недовршене послове започињања купопродаје и склапања уговора окончају на штету несуђених власника.

А у свему томе измештене матичне службе су посебна прича. Сви који су морали да имају документа, морали су да се обрате матичним службама. Албанци су се посебно организовали, па тако појединци по одређеној цени прикупљају документацију и у сарадњи са неким од матичара за један дан добијају потребну документацију, чак и за својих двадесетак пријатеља и комшија. Такве посреднике траже и многи неалбанци, и у зависности од тога колико је место удаљено од неког косметског села или града цена се креће од 5о до 150 евра по документу, а то је цена којом ће се намирити сви. Онај ко некако стигне до матичне службе у град у којем је она измештена према месту рођења, на одређеном месту налази окупљене посреднике који за надокнаду брзо решавају проблеме, а читав посао окончава се у некој од кафана када се документа коначно добију. Већина оних који су упућени на матичне службе и разно-разне посреднике су и данашњи грађани Косова и Метохије, којима је истекла важност личне документације. Уколико некако успе да пређе административну границу и докопа се територије града у којем је матична служба са Космета, онда започиње процес добијања документације без посредника. А посредници су не само бивши полицајци, ватрогасци, разни општински чиновници, већ и бивши протерани матичари, али и неки државни чиновници на јаслама државе којима посао посредништва дође као хонорарни рад.

Дакле, дође се на шалтер. Матичар прегледа документацију надмено и нељубазно, и обавезно каже шта не ваља. Најпре мораш да платиш обавезне таксе, а како је радно време чиновника важан фактор, одмах те дочекају они који ти понуде неког свог пријатеља који ће те одвести до поште таксијем или “својим колима”, и наравно то мора да се плати таксисти а таксиста плаћа ономе који је пронашао муштерију и наравно матичарима. Када се отуда вратите, чека вас још једно изненађење. Матичар вам каже да више нема формулара за издавање извода и уверења о држављанству. Кад запитате шта сада да радим, нико никога не упућује у књижару, већ кажу:”Ено, онај продаје”.

Када се све сабере, читаво богатство је утрошено да би се добио, на пример, извод из МКР, уверење о држављанству, венчани лист, умрлица, а без свега тога није могуће добити личну карту, возачку дозволу, пасош, не можеш да се запослиш, оствариш неко своје право.

И тако већ пуних дванаест година. Жалбе не помажу, а онда када МУП похапси такве организоване групе, што се срећом дешавало, опет се после извесног времена наставља по старом. Мало се ко “сетио” да косметским избеглицама олакша посао. Они немају среће са папирима које би требали да добијају у општинама у којима живе, као на пример избеглице из Хрватске или Босне и Херцеговине. Они избегли са Косова и Метохије нису могли ни да се запосле уколико су радили у државним установама и предузећима. Срећа се само малобројнима осмехнула.

Обрадован јер мислиш да је десетак динара, схватиш да мораш ту у ходнику, документ који свака матична служба мора да има и који је бесплатан, да платиш више од сто динара. Немаш куд, већ плаћаш. Када то урадиш, одеш поново на шалтер, матичар или чиновник ти каже да је касно али ће “због тебе да остане”, а то значи да мораш да платиш државном чиновнику “дневницу” што је “жртвовао” своје радно време за добробит грађана. Када коначно све обавиш и добијеш папир, онда уколико си неалбанац видиш да ти је презиме другачије, да те није родила мајка која те је иначе родила. Када утврдиш те грешке, хитно трчиш до шалтера који је већ затворен, али се нађе ту неко ко ти саветује да се јавиш некоме, а и он може да ти среди у току дана само мора да се плати. И када немаш куд, онда пристанеш и на то. И када коначно обавиш све, пао је мрак. Мораш до аутобуске станице која је далеко а до које мораш да стигнеш хитно. Ту ти онда неко ко стално ту дежура понуди услуге неког “дивљег” таксисте који због “ноћног рада” наплаћује нешто скупље него дању. Када се све сабере, читаво богатство је утрошено да би се добио, на пример, извод из МКР, уверење о држављанству, венчани лист, умрлица, а без свега тога није могуће добити личну карту, возачку дозволу, пасош, не можеш да се запослиш, оствариш неко своје право.

И тако већ пуних дванаест година. Жалбе не помажу, а онда када МУП похапси такве организоване групе, што се срећом дешавало, опет се после извесног времена наставља по старом. Мало се ко “сетио” да косметским избеглицама олакша посао. Они немају среће са папирима које би требали да добијају у општинама у којима живе, као на пример избеглице из Хрватске или Босне и Херцеговине. Они избегли са Косова и Метохије нису могли ни да се запосле уколико су радили у државним установама и предузећима. Срећа се само малобројнима осмехнула. Осталима је слата “помоћ”, некаква “плата”, а како се са мање од 10 хиљада није могло живети, многи су се сналазили и запошљавали. Сада је дошло време да “држава уштеди” и то баш на њима. Такви не могу да раде два посла, али у Србији неко може и четири добро плаћена посла. Што би народ рекао: “Кида се тамо где је танко”.

Да се вратимо више не можемо, јер не само што нас Албанци неће, сем као туристе, на томе не раде ни представници међународне заједнице, а да не говорим о држави Србији.

А све због тога што нас који смо побегли са Космета држава не третира као избеглице већ као “привремено расељена лица”. Дакле, рачунало се да ћемо се вратити својим кућама које су запаљене, узурпиране, усељене. И тако већ дванаест година. Да се вратимо више не можемо, јер не само што нас Албанци неће, сем као туристе, на томе не раде ни представници међународне заједнице, а да не говорим о држави Србији. Она нас је коначно “присвојила”, али немамо никаквих принадлежности, нити она осећа обавезу према “привремено расељеним лицима са Космета”. Да ли ће се нешто у међувремену променити, остаје да се види.

Зејнел Зејнели: "Рачунало се да ћемо се вратити својим кућама које су запаљене, узурпиране, усељене. И тако већ дванаест година. Да се вратимо више не можемо, јер не само што нас Албанци неће, сем као туристе, на томе не раде ни представници међународне заједнице, а да не говорим о држави Србији. Она нас је коначно "присвојила", али немамо никаквих принадлежности, нити она осећа обавезу према "привремено расељеним лицима са Космета". Да ли ће се нешто у међувремену променити, остаје да се види." На слици: "Босна године 1877.", рад Јарослава Чермака

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/20/zejnel-zejneli-u-redu-pred-maticnom-sluzbom-kosmeta/feed/ 0 http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/14/dusan-vuckovic-danke-deutschland/ http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/14/dusan-vuckovic-danke-deutschland/#comments Wed, 14 Dec 2011 16:42:24 +0000 Душан Вучковић http://www.slobodanjovanovic.org/?p=35213 Већина читаоца вероватно ће се забринути за моје ментално здравље када им кажем да је председник Тадић у само једном обраћању новинарима изрекао чак две истине. У најновијем прогласу „граду и свету“ Председник је казао: „Србија има своја легитимна права на Косову и од грађана не треба крити истину да је наша политика на Косову данас укрштена са интересима да постанемо чланица ЕУ.“¹ Истина друга: „Србија и данас може да погледа у очи ЕУ, јер смо испунили оно што се од нас тражило, све закључке Европске комисије, а моје европске колеге могу да питам да ли су испунили оно што су рекли, али о томе нећу да говорим јавно.”²

Међутим, остатак Председниковог обраћања медијима, потпуно правоверно стоји на линији доктрине „Европа нема алтернативу“, и та чињеница ме је уверила да је моје ментално стање, мање–више, сасвим у реду. Поменуте две истине само су један неуспео реторички трик, тек још један бледи покушај Бориса Тадића да се прикаже као национално одговоран политичар.

Да Председник макар мало држи до те две истине, схватио би да Србија никада неће ући у ЕУтопију, и схватио би да његова политика води државу на чијем је челу у потпуно територијално, привредно и културно растакање. Но, Председник није познат по некој превеликој истинољубивости и није тип личности који би икада искрено признао своју грешку. Председник је, напротив, екстремно властољубив човек, а такви, по природи ствари, истину не воле, а својег, вероватно тешко грађеног, самопоуздања никада се не би одрекли.

Но, од лика и дела Бориса Тадића, многоструко је важније да видимо где нас је његова политика довела и где ће нас одвести. Сви се сећамо да је коалиција ЗЕС победила на изборима под паролом „И Косово и Европа“, и на убеђивањима ЕУтопијских званичника да су Косово и Европа два одвојена процеса. Примера ради, још у јануару 2008. године, Оли Рен је изјавио да „ултиматуми нису европски начин речавања проблема. Косово и пут ка ЕУ су два одвојена питања.“³ Данас нема ама баш никакве сумње да су европске интеграције и Косово два судбински укрштена процеса. Но, биће да смо предуго чекали да чујемо једно такво признање од председника Тадића. Свакоме ко је иоле рационално сагледавао политичку ситуацију 2008. године, било је сасвим јасно да у Европу ући нећемо ако се Косова не одрекнемо. Присетимо се само због чега је пао други Коштуничин кабинет. Премијеру је тада било јасно да је потписивање ССП-а са са ЕУ први корак у одрицању од Косова, и било му је јасно да 22 европске земље које су признале косовску „независност“ никада неће повући то своје признање. Ствар је била толико очигледна да је морала бити јасна и Борису Тадићу. Међутим, за ралику од председника Србије, њеном тадашњем премијеру било је драже да се одрекне било какве власти, моћи и положаја, него да државу поведе пут амбиса. Председнику је, пак, уместо очувања најминималнијих националних интереса било милије да остане на месту на коме се и данас налази, и у ту сврху није много бирао средства.

Но, од лика и дела Бориса Тадића, многоструко је важније да видимо где нас је његова политика довела и где ће нас одвести. Сви се сећамо да је коалиција ЗЕС победила на изборима под паролом „И Косово и Европа“, и на убеђивањима ЕУтопијских званичника да су Косово и Европа два одвојена процеса.

Тако се у најкраћим потезима може описати један од чинова српске трагедије, започете Уставом из 1974. године. А ако доктрина ЕНА остане на снази, биће да се крај наше трагедије неумитно ближи и да кроз коју деценију Србије више неће ни бити.

Елем, након што је Војислав Коштуница вратио мандат народу, расписани су избори. Стране заинтересоване за јачање и очување косовске „независности“, пре свих амерички и немачки амбасадор, нису штедели ни труда ни новца да издејствују победу Демократске странке. Уз невиђену и свеобухватну пропаганду, са неизбежним уливањем страха од беде деведесетих, уз све западне амбасадоре иза себе, уз даноноћну кампању, корупцију и уцене, није било много тешко добити изборе.

Исто тако, није било нимало тешко обезбедити скупштинску већину. Опречно свим својим предизборним обећањима, СПС је пристао на брачну понуду ДС–а. Шта више, такав договор није приказиван као нека ствар нужде, већ као некакво историјско помирења “две Србије”, помирење које би било основ за национално јединство и државну обнову. У реалности, да употребим тај термин необично драг председнику Тадићу, никаквог историјског помирења није било. Само је дошло до поновног уједињавања два крила Савеза комуниста Србије, оног милитантнијег – националбољшевичког и оног мондијалистичког – титоистичког. Имајући то у виду, нису ни најмање за чуђење сви национални порази које смо доживели заслугом данашње Владе.

Поменимо само неке: противуставно прихватање мисије ЕУЛЕКС, чији је основни задатак имплементација фамозног Ахтисаријевог плана, криптосецесионистички Статут Војводине, Декларација о Сребреници, Истанбулска декларација, регионална „сарадња“ искључиво плаћана српским националним интересима, Парада геј-лобија, страховито и скандалозно блага реакција на извештај Дика Мартија, игнорисање и толерисање шовинистичких испада Муамера Зукорлића, изручење Ратка Младића и др Радована Караџића Хашкој инквизицији, измештање Косовског питања из СБ УН у скромну чиновничку канцеларију Роберта Купера, позив на барикаде, па позив за повлачење са барикада, поверавање живота косовских Срба у руке Борислава Стефановића, потпуно игнорисање Скупштине као највишег органа власти... На слици: Борис Тадић и Стјепан Месић

Поменимо само неке: противуставно прихватање мисије ЕУЛЕКС, чији је основни задатак имплементација фамозног Ахтисаријевог плана, криптосецесионистички Статут Војводине, Декларација о Сребреници, Истанбулска декларација, регионална „сарадња“ искључиво плаћана српским националним интересима, Парада геј-лобија, страховито и скандалозно блага реакција на извештај Дика Мартија, игнорисање и толерисање шовинистичких испада Муамера Зукорлића, изручење Ратка Младића и др Радована Караџића Хашкој инквизицији, измештање Косовског питања из СБ УН у скромну чиновничку канцеларију Роберта Купера, позив на барикаде, па позив за повлачење са барикада, поверавање живота косовских Срба у руке Борислава Стефановића, потпуно игнорисање Скупштине као највишег органа власти… Све су ово били кораци на путу до 9. децембра 2011. године, дану када је Србији ваљало да постане кандидат за кандидата за Еутопијску чланску карту. Тако долазимо до оне друге Председникове истине.

Председник нам каже, а и са тим се ваља сложити, да након свега овога Европи можемо да погледамо у очи и да Он може да приупита своје „европске колеге“ да ли су они испунили своја обећања. Оно што нам Председник не каже јесте шта бисмо могли видети у тим европским очима, а не каже нам ни да ли ће пропитивати „европске колеге“.

Он о томе не би јавно.

Но Председник о ове две ствари, за разлику од многих других ствари, може без икакве бојазни јавно да говори, јер је све јасно као дан. Када бисмо данас погледали Бриселу у очи, након свих оних корака које смо ка њему направили, могли бисмо да видимо само надменост, нестрпљивост, нетрпељивост, неодобравање и ароганцију.

Надменост, јер је српска администрација умислила да ће ЕУтопија да се озбиљније бави нашим питањем у данима када се прелама њена економска и политичка будућност. Нестрпљивост, јер јој одузимамо драгоцено време узалудним покушајима да очувамо минимум националног и државног самопоштовања, уместо да јој дамо све што тражи, сад и одмах. Нетрпељивост, јер пословично у нама види мале Русе, дивљаке и варваре који никако да се цивилизују, колонизују и одрекну застарелих теорија о суверенитету. Неодобравање, јер је наша Влада мислила да може било шта да добије на вересију. Ароганцију, јер смо се усудили да на трен заборавимо колико су они, тј. њихов прекоокеански тутор, моћни спрам наших малих барикада, наших скромних живота и наше неспособне Владе.

Председник нам каже, а и са тим се ваља сложити, да након свега овога Европи можемо да погледамо у очи и да Он може да приупита своје „европске колеге“ да ли су они испунили своја обећања. Оно што нам Председник не каже јесте шта бисмо могли видети у тим европским очима, а не каже нам ни да ли ће пропитивати „европске колеге“. На слици: Свевидеће око божје, портал цркве у Стразбуру.

Председник, такође, без икакве бојазни може да нам јавно саопшти и да ли ће, макар сасвим „колегијално“, упитати бриселску бирократију да ли је она испунила своја обећања. Обзиром да је председник господин Тадић, скоро је сасвим сигурно да он никада неће поставити такво питање. Ако, неким небеским случајем, Председнику и падне на ум да на бриселску адресу пошаље оваква неугодна питања, онда одмах можемо да му кажемо шта ће добити као одговор. Чисто да не мора човек улудо да троши хартију и мастило и да плаћа поштарину у овом другом таласу економске кризе.

Одговор на та шкакљива питања, дао је заправо пре коју годину бивши немачки амбасадор, када нам је поручио да ако не будемо довољно кооперативни по питању Косова, онда можемо очекивати отварање санџачких и војвођанских тема. Обзиром да је од овог добронамерног упозорења немачког дипломате прошло доста времена, а Србија није била кооперативна у косовском питању у оној мери у којој Квинта то очекује, једино што председник Тадић може да добије од својих „европских колега“ јесу нови услови, а онда још новији.

Најмањи проблем је у томе што Председник на овако, говорнички лепо артикулисан начин, поручује поданицима да неће јавно да им говори о неким стварима од пресудне државне важности. Многоструко већи проблем је што Он о тим осетљивим темама вероватно неће ни тајно да говори.

Најпре, регионално представљање Приштине, које ће вероватно ићи у правцу de facto одрицања од резолуције 1244, а потом ће на ред доћи притисци да се што је могуће више ослабе односи са Републиком Српском, па „санџачко“ и војвођанијско питање, а онда покушаји да се тзв. Прешевска долина припоји „држави Косово“. Уосталом, зар је редослед битан?

Ето због чега Он о томе неће јавно.

Но, најмањи проблем је у томе што Председник на овако, говорнички лепо артикулисан начин, поручује поданицима да неће јавно да им говори о неким стварима од пресудне државне важности. Многоструко већи проблем је што Он о тим осетљивим темама вероватно неће ни тајно да говори. Сав свој труд уложио је Председник да нас убеди у изводљивост оне пароле „И Косово и Европа“. Пропашћу таквог коцепта, пропада и његова политичка каријера. Обзиром да је његов главни политички ривал Томислав Николић, чији се погледи на косовску тематику, макар за сад, готово уопште не разликују од Његових, Председник би могао да покуша да капитализује ту чињеницу.

Наиме, СНС не може да одустане од ЕУ, јер би се велики део њених гласача онда вратио радикалима, а сам господин Николић би, након дужег времена био наново разапет на стуб срама. Да вођи напредњака прозборе макар коју реч против ЕУтопије, мали милион проатлантских НВО би данима покушавао да докаже да он заправо никад није напустио радикалску идеологију. А све и кад би било тако, Николић не би имао где да нађе уточишта, ни код бивших партијских другова, нити у ЕУтопијском блоку, и напредњачка прича би нестала брзином којом је и настала.

Председник Тадић и Демократска странка, напротив, могу да се окрену иоле националнијој реторици и кажу народу да њихова досадашња политика није донела резултата и да треба креирати нову.

Ипак, постоји један дубок психолошки разлог због кога је немогуће да председник Тадић направи такву врсту заокрета.

Председник Тадић и Демократска странка, напротив, могу да се окрену иоле националнијој реторици и кажу народу да њихова досадашња политика није донела резултата и да треба креирати нову. Ипак, постоји један дубок психолошки разлог због кога је немогуће да председник Тадић направи такву врсту заокрета.

Наиме, у већ помињаном обраћању медијима, председник Тадић се негативно осврнуо и на идеолошку платформу покрета „Преокрет“. Сасвим исправно, госн Борис је закључио да би политике „Преокрета“ штетиле евроинтеграцијама и да би одустајањем од легитимних националних интереса послале поруке свету „да би Србија ако одустане на овом месту, могла и на неким другим местима да одустане од легитимних националних интереса. То би могло да сломи укупну државну политику и структуру Србије, да је дестабилизује, а нема земље која би могла да се прикључи Европској унији уколико јесте дестабилизована.“⁴

Запажање, неспорно, исправно.

Међутим, уколико сагледамо све политичке потезе Бориса Тадића, почев од проглашења независности Косова, они се у суштини битно не разликују од политике „Преокрета“. Разлика је једино у томе што Председник мисли да може хируршким скалпелом да изведе онај захват који би фанатици из „Преокрета“ извели маљем.

Уколико се мало озбиљније позабавимо овим мемоарским штивом, видећемо да је Председник још док је одрастао и формирао се као личност, успоставио сопствени идентитет на фону релације ми – они.

* * *

„Они“ су били, отприлике, неки социопатски типуси, који су, поред физичког обрачунавања и криминогених предиспозиција, били и они који су „себе доживљавали као борце за српску ствар“. Насупрот „њих“, стајали смо „ми“, а „ми“ су била деца посвећена културном и просветном самоуздизању, школама и факултетима, уз то и „релативно“ пристојна деца.

У чему се састоји крајња сродност Председникова са „Преокретом“, о томе нам најбоље сведочи један његов разговор са режимским колумнистом Светиславом Басаром. По мишљењу писца ових редова, разговор о којем је реч заслужује да се о њему напише макар један зборник социјално-психолошких анализа. За ову прилику навешћемо само пар реченица које обилују психолошким значењима.

„Сећам се одлично краја у коме сам одрастао… Реч је о Дорћолу. Сваки ћошак је имао своје друштво. На једном су били момци који су учили школе, а постојали су и они који нису учили школе и који су се тукли и џепарили. Били смо на суседним ћошковима. Ја сам из Јованове улице и моје друштво је било на углу Јованове и Вишњићеве. Већ на углу следеће улице било је сасвим другачије друштво. Ми смо учили школе, ишли на факултете и били смо релативно пристојна деца. Ови што су се тукли, они су се, некако, развијали углавном у неком правцу криминала, али су себе доживљавали као велике борце за српску ствар. То је оно што је занимљиво.“⁵

Унапред се извињавам читаоцима због оволиког навођења успомена председника Тадића. Не кривим их ако осете лагани дремеж читајући претходни пасус. Међутим, он је само на први поглед неинтересантан, исто онако као што је на први поглед Председник један фин и лепо васпитан господин. Но, уколико се мало озбиљније позабавимо овим мемоарским штивом, видећемо да је Председник још док је одрастао и формирао се као личност, успоставио сопствени идентитет на фону релације ми – они.

„Сећам се одлично краја у коме сам одрастао... Реч је о Дорћолу. Сваки ћошак је имао своје друштво. На једном су били момци који су учили школе, а постојали су и они који нису учили школе и који су се тукли и џепарили. Били смо на суседним ћошковима. Ја сам из Јованове улице и моје друштво је било на углу Јованове и Вишњићеве. Већ на углу следеће улице било је сасвим другачије друштво. Ми смо учили школе, ишли на факултете и били смо релативно пристојна деца. Ови што су се тукли, они су се, некако, развијали углавном у неком правцу криминала, али су себе доживљавали као велике борце за српску ствар. То је оно што је занимљиво.“ На слици: "Нарцис", рад Каравађа, 1597-1599.

„Они“ су били, отприлике, неки социопатски типуси, који су, поред физичког обрачунавања и криминогених предиспозиција, били и они који су „себе доживљавали као борце за српску ствар“. Насупрот „њих“, стајали смо „ми“, а „ми“ су била деца посвећена културном и просветном самоуздизању, школама и факултетима, уз то и „релативно“ пристојна деца. Обзиром да се Председник себе сећа као релативно пристојног и просперитетног детета, Он није могао имати никакву додирну тачку са овим другим Дорћолцима, па тако није себе могао доживљавати ни као „борца за српску ствар“. Јер, тако функционише психодинамика особа које свет око себе деле на два супротна идејна пола, ако би млади, релативно пристојан Дорћолац прихватио и једну једину карактеристику оних других Дорћолаца, убрзо би себе сматрао за неког ко не стреми школама и факултетима, већ као неког ко краде и џепари и не припада миниуниверзуму на углу Јованове и Вишњићеве.

Истина, у истим овим мемоарским размишљањима, Председник каже да „не значи да су сви који су имали тај национални осећај криминалци”. „И међу мојим пријатељима – исповеда са Председник Светиславу Басари – било је оних који су имали снажан национални осећај, али су учили школе.“⁶ На први поглед, могло би се рећи да је ову реченицу написао човек који нема црно–бели поглед на свет и који има осећај за нијансе у различитим идеолошким концептима. Но, сам склоп наведене реченице казује нам управо супротно.

Председник, наиме, жели да нам саопшти да је и међу људима са националним осећањем било и таквих који нису били криминалци, али да су такви вероватно били минорна мањина. Речца „али“ је прилично симптоматична. Она унеколико прави значајну разлику између оних „са јаким националним осећајем“ и оник који су „учили школе“. То је као када нпр. кажете „строг, али правичан“, или „добар, али не и глуп“. Строгоћа и правичност ретко када иду руку под руку, као и доброта и памет, као што у резону председника Тадића снажан национални осећај и просветно уздизање нису две комплементарне ствари. Тако, они који истовремено школу уче и осетљиви су за националну ствар постоје, али такви су сасвим ретки, они су изузетак који потврђује правило управо тиме што су изузетак.

Од тих младалачких дана када је наш предводник формирао своја идеолошка уверења, прошло је доста времена, али се уверења нису изменила. Уосталом, сам је председник Тадић у последњој посети Бањалуци изјавио: „Нико не промени главу уколико промени речи у неколико година. Као психолог знам да нико није променио начин мишљења уколико је само променио речи. Да би неко променио мишљење потребно је показати другачија дела, а тога нема.” ⁷

ово друштванце које се нашло једне ноћи је, сасвим природно, закључило да Србију не треба препустити радикалима. Сама дискусија сумњам да је трајала дуже од пар минута. На слици: "Играчи карата", рад Каравађа, 1595-1596. година.

У прилог оваквој психолошкој мини – експертизи, за коју Председник вероватно није претпоставио да се може и на Њега самог односити, говори нам такође он сам када на Басарино питање који му је био мотив да уђе у политику вели: „Ушао сам у све тако што смо се нас четворица, моји другови из детињства и ја, нашли и једне ноћи разговарали о томе да ли Србију треба препустити радикалима.“⁸

Другови из детињства, извесни Шапер, Крле и Туцко, сва је прилика, припадали су оним позитивним Дорћолцима, док су радикали, опет сва је прилика, били репрезенти оних негативних Дорћолаца који не маре за школе. Тако, ово друштванце које се нашло једне ноћи је, сасвим природно, закључило да Србију не треба препустити радикалима. Сама дискусија сумњам да је трајала дуже од пар минута.

А када се, уз пресудну помоћ Шапера, Крлета и Туцка, релативно пристојан дорћолски дечачић нашао на кормилу државе, добио је моћ да Србију уреди управо по оној манихејској схеми која је обликовала његову идеолошку младост. Председник се појавио у улози месије који би да промени васцелу српску културну матрицу. Дете које је учило школе и факултете знало би да је нешто тако тешко могуће, и знало би да је то par excellence покушај оног што Карл Попер негативно означава као социјални инжињеринг.

Председник се појавио у улози месије који би да промени васцелу српску културну матрицу. Дете које је учило школе и факултете знало би да је нешто тако тешко могуће, и знало би да је то par excellence покушај оног што Карл Попер негативно означава као социјални инжињеринг. На слици: Аутопортрет у конвексном огледалу, рад Пармиђанина, сликан око 1524. године.

А у том месијанском послу, Председник није могао рачунати на помоћ институција, јер „код нас су све институције, од Тениског савеза до Академије наука, параполитичке, паравојне, а некад је и Удружење књижевника било исто таква институција.“⁹ Овакву констатацију председника наше државе, поред Шапера, Крлета и Туцка, верујем да би одмах били спремни да потпишу и Чедомир Јовановић, Јово Капичић, Латинка Перовић, као и преокренути Вук Драшковић.

И кад већ ове паравојне и параполитичке институције у којима царује злодух српског национализма нису могле да помогну Председнику, формулисана је доктрина „Европа нема алтернативу“. А Европа за Председника нема алтернативу, јер само Европа може помоћи Председнику да изврши промене на српској културној матрици до којих му је јако стало.

„Нама ЕУ служи као културолошка преобразба, не само због више дисциплине, већ и да не робујемо митовима, да будемо рационалнији, а истовремено са могућношћу да задржимо властити идентитет.“¹⁰ Још једна Председникова констатација коју би без и најмањег двоумљена потписали протагонисти Преокрета. Дакле, Председник би безалтернативно у ЕУ, да би тиме српски народ европски дисциплиновао, европски га одучио од робовања антиевропским митовима, приучио га европској рационалности, а притом му, претпостављам некаквим алхемијским поступком, задржао властити идентитет.

Међутим, 9. децембар је показао да ЕУтопија изгледа слабо мари за овакве колосалне науме релативно пристојног дорћолског момка.

Немачка кацеларка, којој је Воја Жанетић написао прелепо љубавно писмо, није пала на клунијевски шарм нашег првог човека.

Међутим, 9. децембар је показао да ЕУтопија изгледа слабо мари за овакве колосалне науме релативно пристојног дорћолског момка. Немачка кацеларка, којој је Воја Жанетић написао прелепо љубавно писмо, није пала на клунијевски шарм нашег првог човека.

Германска челична лејди неупоредиво више од наше власти цени животе својих сународника. Као један од кључних разлога немачког „Не!“, Канцеларка вели да је „ Србија минулих дана допринела атмосфери у којој су немачки војници на северу Косова, у саставу КФОР-а, нападани и рањавани ватреним оружјем.“ Одмах након овакве изјаве, Меркелова је енергично закључила: „ Кажем да то није прихватљиво!“¹¹

У сврху смекшавања немачке канцеларке, Председник се потрудио и текст да напише, и то не било какав текст већ ауторски, и то не за било које новине већ за Frankfurter allgemeine zeitung, Уводно позивање на Хабермасово учитељство покојном Ђинђићу, указивање на стратешку међузависност Србије и ЕУ, слутња да ћемо опет упасти у некакав „националистички“ мрак, укратко, наговештавање српске пропасти ако јој Немачка не каже „Да“ – све је то било узалуд. Ови разлози би можда могли да упале код Шапера, Крлета и Туцка, али ни Шапер, ни Крле, а ни Туцко нису, на Председникову велику жалост, утицајни људи у ЕУтопијској номенклатури.

Постоје два јасна разлога немачког „Не!“. Прво, Немачка је закључила да јој није у националном интересу да Србима макар мало попусти по питању Косова. Друго, госпођа Меркел доследно држи до националних интереса своје државе и не гледа потпуно незаинтересовано на страдање својих сународника, макар они били немилосрдни окупатори у једној малој земљи.

Постоје два јасна разлога немачког „Не!“. Прво, Немачка је закључила да јој није у националном интересу да Србима макар мало попусти по питању Косова. Друго, госпођа Меркел доследно држи до националних интереса своје државе и не гледа потпуно незаинтересовано на страдање својих сународника, макар они били немилосрдни окупатори у једној малој земљи.

Госпођа Ангела нам је показала и то да само властита земља нема алтернативу, као што нам је показала да је ЕУ нешто сасвим друго од оног што је један релативно пристојан дорћолски момак видео као спас од лоших дорћолских момака.

Није ли онда сувишно рећи - Danke Deutschland.

Душан Вучковић: "Постоје два јасна разлога немачког „Не!“. Прво, Немачка је закључила да јој није у националном интересу да Србима макар мало попусти по питању Косова. Друго, госпођа Меркел доследно држи до националних интереса своје државе и не гледа потпуно незаинтересовано на страдање својих сународника, макар они били немилосрдни окупатори у једној малој земљи". На слици: "Наша идеја ће на крају победити", сцена из филма "Град нула" Карена Шанхазарова из 1989. година.

Упутнице

__________

1http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1006014/%D0%9D%D0%B5+%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%BC%D0%BE+%D0%BE%D0%B4+%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B5.html

2Ibid.

3http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/27036/Kosovo-i-put-ka-EU-su-dva-odvojena-procesa

4http://www.tanjug.rs/videodet.aspx?galID=50460&videoID=178560

5http://www.blic.rs/Vesti/Politika/257566/Basara-i-Tadic-oci-u-oci

6Ibid.

7http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Necemo-izgubiti-izbore.sr.html

8http://www.blic.rs/Vesti/Politika/257566/Basara-i-Tadic-oci-u-oci

9http://www.blic.rs/Vesti/Politika/257566/Basara-i-Tadic-oci-u-oci

10 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/257566/Basara-i-Tadic-oci-u-oci

11http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=12&dd=02&nav_category=1262&nav_id=562518

Синиша Љепојевић: "Основно је, међутим, питање да ли ће актуелни лидери ЕУ уопште имати времена да пронађу и договоре алтернативу сада већ пропалој интеграцији. Све се више, наиме, показује да су догађаји бржи од политичара, реалност је суровија него што су у својим кабинетима претпостављали, па су европски лидери доспели у ситуацију да јуре за догађајима а не да утичу на њих. Догађаји су се измакли контроли и политички лидери све више личе на медијске манипуланте који својом “гимнастиком” настоје само да замажу очи јавности. Сви су изгледи да неће бити времена. Ни времена ни озбиљности. Лидери и цела елита ЕУ су показали да поседују веома мали политички капацитет и да су део проблема а не решења."

Основно је, међутим, питање да ли ће актуелни лидери ЕУ уопште имати времена да пронађу и договоре алтернативу сада већ пропалој интеграцији. Све се више, наиме, показује да су догађаји бржи од политичара, реалност је суровија него што су у својим кабинетима претпостављали, па су европски лидери доспели у ситуацију да јуре за догађајима а не да утичу на њих. Догађаји су се измакли контроли и политички лидери све више личе на медијске манипуланте који својом “гимнастиком” настоје само да замажу очи јавности. Сви су изгледи да неће бити времена. Ни времена ни озбиљности. Лидери и цела елита ЕУ су показали да поседују веома мали политички капацитет и да су део проблема а не решења. Ту “звечећу празнину” понајбоље откривају јавна лицитирања колико још има времена за спас евра, два дана, десет дана или месец. То је неозбиљно и чак неукусно у односу на стварну озбиљност ситуације.

Они који се представљају да нешто знају углавном говоре о стварању новог “Немачког Рајха” или о ЕУ на три колосека, заједници три групе земаља. Прву и носећу евро групу би чиниле земље под директном немачком контролом. Које би то могле бити земље? Углавном се спекулише да би ту поред Немачке биле Холандија, Белгија, Аустрија, вероватно Финска и Француска. Додуше, признаје се да је Француска неизвесна због њених проблема са дуговима. То би био “Немачки блок” у Европи. Вероватно је да ту има неке истине јер многи потези немачке владе сугеришу на амбицију стварања “немачког блока” без обзира каква судбина буде са ЕУ. Један од конкретних корака је неочекивано убрзање пријема Хрватске у ЕУ, шта год ЕУ сада значи, које се тумачи као заокружавање немачке интересне сфере. У другој групи би биле државе са евро валутом али на периферији догађаја којима управљају немачки намесници из Брисела. Задржавањем евра, прва и друга група би биле у некој врсти фискалне уније. Ко би ту био још увек није јасно. Верује се да би ту требало да буду земље јужног крила ЕУ али то је веома неизвесно јер Грчка и Италија ће вероватно прве иступити, или бити истеране, из евро система. Грчка и Италија једноставно не могу да сервисирају своје дугове, немају елементарног капацитета, и уколико се жели сачувати какав-такав евро онда ти “болесници” морају бити одстрањени или ће бити сами присиљени да то учине. Та идеја је супротна и немачком плану да тамо где постоји евро мора бити јединствена контрола економије и финансија. А у трећој групи би биле земље које нису у евро зони.

Има и оних, као британски историчар на “привременом раду” на Харварду Нил Фергусон, који сугеришу да ће се садашња ЕУ врло брзо распасти, да ће неки отићи из те интеграције, пре свега Велика Британија и скандинавске земље, а да ће онда остати “Немачка унија”, мања група земаља окупљених око Немачке а које ће себе звати “Европска унија”.

Они који се представљају да нешто знају углавном говоре о стварању новог “Немачког Рајха” или о ЕУ на три колосека, заједници три групе земаља. Прву и носећу евро групу би чиниле земље под директном немачком контролом. На слици: "Тевтонски витез", сцена из филма "Александар Невски" Сергеја Ејзенштајна, 1938. година.

У хаосу и лутањима какви су већ извесно време у ЕУ све је, наравно, могуће али чињенице реалности, које су одавно видљиве голим оком и без знања великих тајни, сугеришу да нико, заиста нико, чак ни Ангела Меркел, не може поуздано да каже која ће то бити алтернатива досадашњој Европској унији и идеји европске интеграције. Јавно, међутим, на столу је једна друга алтернатива – увођење строге контроле привреде и финансија свих земаља евро зоне из једног центра, Брисела. Ту идеју пре свега заговара Немачка па се већ тврди да је то још један корак Берлина у стварању “немачке империје” у Европи јер Брисел значи Берлин.

Из економског угла гледано та немачка идеја је логична. Јер, ако постоји једна валута онда мора да постоји и једна фискална власт и јединствени принципи које ће спроводити један центар. Истовремено, ако се од Немачке очекује да финансира плати излазак из кризе евро зоне онда је нормално да то буде и немачка контрола. Али, да ли је та идеја реална?

Изгледа да није. Прво, све земље евро зоне треба да прихвате измене система и практично се одрекну великог дела свог државног суверенитета. За тако радикалне промене потребно је време, одлуке парламената а у неким земљама и референдуми, а крајни резултат је, ипак, неизвестан. Уз то, такав експеримент нема смисла јер је управо централизација толико различитих економија и култура и суштина кризе. Нема више времена.

Али, да ли је та идеја реална?

Изгледа да није.

Прво, све земље евро зоне треба да прихвате измене система и практично се одрекну великог дела свог државног суверенитета. За тако радикалне промене потребно је време, одлуке парламената а у неким земљама и референдуми, а крајни резултат је, ипак, неизвестан. Уз то, такав експеримент нема смисла јер је управо централизација толико различитих економија и култура и суштина кризе.

Нема више времена.

Све то, међутим, у судару са стварним животом добија размере бесмисла. Европски лидери већ три године одржавају хитне састанке на којима договарају мере за излазак из кризе а криза, не само да се не решава, него постаје све дубља и шира.

Ни једна досадашња мера није донела жељене резултате, а већина у ствари није ни спроведена, пре свега није реализован фонд помоћи Грчкој а нити формирање стабилизационог фонда за целу евро зону, ЕФСФ. Једноставно нема довољно новца а онај ко има пара не жели да позајми. Такав је статус евро зоне и оних који воде те земље. Последње недеље новембра европски банкарски систем је доживео колапс, такозвани “кредит кранч” (кредитни слом), по други пут у последње три године.

Ни једна европска банка није желела или није била у стању било коме да позајми новац и систем је доживео блокаду. То је резултат хитних састанака и мера лидера Европске уније. Комплетно нереалан приступ. Као резултат договорених мера изласка из кризе, на пример, Грчка мора да плати камату 28,75 одсто за своје обвезнице. Која то привреда на свету може да плати? Зато је, упркос свим састанцима, “државном удару” и спасилачким пакетима јасно шта је будућност Грчке.

Јавни дуг Немачке, када су узму у обзир и обавезе према пензијама и социјалној заштити, је седам хиљада милијарди евра што је 185 одсто Друштвеног производа. На слици: "Алхемичар", рад Карла Шпицвега из 1860.

Све очи су упрте ка Немачкој. Али, да ли Немачка има капацитет да исфинансира спасавање евра и Европске уније? Немачка јесте најбогатија европска земља али није “врећа без дна”. Тачно је да је Немачка највише зарадила на увођењу и постојању евра па се некако чини и нормалним да у кризи поднесе и највећи терет али и она има своје лимите, утолико пре што привредна ситуација у Немачкој нија баш тако охрабрујућа.

Јавни дуг Немачке, када су узму у обзир и обавезе према пензијама и социјалној заштити, је седам хиљада милијарди евра што је 185 одсто Друштвеног производа (БДП). У процентима, као и Италија. Камате на немачке државне обвезнице са дестогодишњим доспећем су до пре десет дана биле 0,29 одсто а сада су већ 2,31 процената. А то се дешава у време када Немачка има квартални привредни раст од 0,5 одсто. Како са тим растом да плати камате на најновије обвезнице. То је и разлог до сада невиђеном понижењу Немачке да није могла да прода све своје најновије обвезнице. Око 35 одсто обвезница нико није хтео да купи па је Берлин брже боље повукао обвезнице са тржишта. То је по први пут у модерној историји да се десило Немачкој. Десило се то и Британији пре два месеца а само два дана после немачког понижења та судбина је задесила и Италију иако та земаља нуди своје обвезнице по 7,3 одсто. То је стварна слика.

У јавности се све више потискује улога Америке у актуелној кризи ЕУ и евра. Користећи неправилности у изворном систему евро валуте и нелогичности у правилима интеграције Европске уније Америка је, у ствари, иницирала објаву европских проблема и захуктала кризу. То не би требало заборавити. Америка има пресудан утицај у Европи још од Другог светског рата а на располагању јој је и мрежа финансијских и међународних институција чиме може, када жели, да дестабилизује и европски политички и економски живот. Прво се кренуло са агенцијама за кредитни рејтинг које су смањивале статус европских земаља и банака што је довело до подизања камата на дугове и колапс је постао неизбежан. У истој мери се користи тајно инструирање медија и новинара који онда са тим поверљивим информацијама стварају панику на берзама и доводе европске лидере пред свршен чин. Медији су и даље кључни инструмент мада не треба занемарити ни “америчке људе” у европским владама, у немачкој влади пре свега. Америка и сада, иако далеко од јавности, вуче конце европске агоније.

У јавности се све више потискује улога Америке у актуелној кризи ЕУ и евра.

Користећи неправилности у изворном систему евро валуте и нелогичности у правилима интеграције Европске уније Америка је, у ствари, иницирала објаву европских проблема и захуктала кризу.

То истовремено разоткрива и праву намеру актуелних састанака и покушаја пласирања “решења” за Европску унију. Да би се остварио наставак америчке контроле над Европом неопходно је урушити ЕУ а преко ње озбиљно оштетити, ослабити, најјачу земљу а то је Немачка.

* * *

У ствари, главни циљ наводних решења дубоке кризе Европе је сламање Немачке.

Овонедељни, најновији стимуланс европским банкама који је дало шест централних светских банака, значи држава, укључујући и Кину, је пројекат америчких Федералних резерви и оне предводе тај последњи у низу стимуланса. Не зна се тачно колики је то стимуланс али је негде близу 583 милијарди долара. У тој висини је исти модел примењен 2008. године али није помогао што значи да ни овај неће. За Америку то и није важно. Важно је да је тај стимуланс у доларима, такозваним јефтиним доларима. У преводу, евро спасава амерички долар и долар постепено постаје гаранција опстанка не самог евра него европског тржишта и финансијског система. То разоткрива два циља – да се преко Европе спаси долар као доминантна светска валута и да се задржи америчка контрола над Европом. Америка има озбиљан проблем са том контролом још од распада Совјетског Савеза и краја “Хладног рата”.

То истовремено разоткрива и праву намеру актуелних састанака и покушаја пласирања “решења” за Европску унију. Да би се остварио наставак америчке контроле над Европом неопходно је урушити ЕУ а преко ње озбиљно оштетити, ослабити, најјачу земљу а то је Немачка. У ствари, главни циљ наводних решења дубоке кризе Европе је сламање Немачке. Јер, ако сва решења траже од Немачке да поднесе највећи терет онда ће то озбиљно потрошити Немачку и њену привреду. Немачка ће бити озбиљно ослабљена и неће више имати много избора, упркос најмоћнијој економији.

По свему судећи тога су свесни лидери у Берлину. Зато немачки лидери толико енергично траже радикалне мере како би сачували какву такву интеграцију и добили на времену. На њихову жалост, изгледа да они немају довољно ни политичког ни економског капацитета за такву историјску мисију. И још горе, Немачка нема ни правог савезника, остала је усамљена а сама не може.

Америчка администрација има још један, веома конкретан, разлог уплитања у европску кризу. Иако, наиме, већина кредита у кризним земљама долази од европских банака осигурања, у ствари гаранције плаћања, тих кредитних аранжмана углавном, преко 60 одсто, отпадају на амерички Голдман Сакс.

Та банка је водећи осигураник токсичних кредита европских банака, она је то осигурање дебело наплатила, а сада, ако дође до банкрота (default) онда ће морати и да плати то што је осигурала. То значи пропаст Голдман Сакса. Размуљиво је да Америка покушава да спречи такав развој догађаја.

Сада се Француска представља као главни савезник али већ се испоставило да је тај “немачки савезник” у ствари водећи амерички инструмент у слабљењу Немачке. Наравно, Француска има и своје, не само америчке, разлоге за “заједничку борбу”. Француска је у великим дуговима а њене банке су највећи повериоци земаља које не могу да враћају кредите. На пример, више од половине дугова Италије је француским банкама. И најновија помоћ централних банака шест држава је иницирана претећим колапсом једне велике француске банке. Француска у другом делу ове године има привредни раст у просеку 0,2 одсто а тренутно мора да плати камате на државне обвезнице 3,56 процената. А комплетан финансијски систем земље зависи од продаје државних обвезница и како Француска да враћа дугове када има толики несразмер између привредног раста и цене дугова. Та цена би до краја године могла да буде и знатно већа. Француска зато очекује да њене минусе “изравна” њен савезник преко Рајне а под изговором спасавања евра, ЕУ и чак мира у Европи.

Америчка администрација има још један, веома конкретан, разлог уплитања у европску кризу. Иако, наиме, већина кредита у кризним земљама долази од европских банака осигурања, у ствари гаранције плаћања, тих кредитних аранжмана углавном, преко 60 одсто, отпадају на амерички Голдман Сакс. Та банка је водећи осигураник токсичних кредита европских банака, она је то осигурање дебело наплатила, а сада, ако дође до банкрота (default) онда ће морати и да плати то што је осигурала. То значи пропаст Голдман Сакса. Размуљиво је да Америка покушава да спречи такав развој догађаја.

Још увек је, изгледа, могуће одржати америчку доминацију у политичкој и економској елити Европе али се поставља дилема да ли све то има смисла. Шта вреди доминација над пропалим економијама, над нефункционалним друштвима? У таквим околностима кључно је питање која би то могла бити стварна алтернатива Европској унији. На слици: "Љубитељ кактуса", рад Карла Шпицвега,1850. година.

Без обзира у каквом је стању данашња политичка Америка мора се признати да је у Европи смислила префињену и веома сложену мрежу, врло вешто смишљен пројекат. За разумевање тог пројекта неопходно је, ко има времена, изучити сличне евро-атлантске пројекте пред Други светски рат. То изучавање не помаже само разумевању закулисних игара него, на жалост, и онога што је вероватна будућност. У ововременим условима, додуше, није ни било тешко Америци јер је њена доминација над Западном Европом током педесет година после Другог светског рата омогућила да има “своје људе” на свим важним местима и то у свакој генерацији европске елите. Поготово у Немачкој, Француској и Италији. Ако неће те земље онда је ту, рецимо, Пољска која је сада преузела вођство у притисцима на Немачку, иако није у евро зони и њена валута је везана за швајцарски франак а не евро.

Уосталом, и Европска унија као интеграција Старог континента је била у функцији те доминације.

Америци на руку иде и одомаћена традиција у Европи да ће проблеме неко други да реши, као да постоји неки Централни комитет. То је сада јасно али се, ипак, намеће питање да ли је све то могуће у новим, сасвим измењеним условима Европе 21. века. Још увек је, изгледа, могуће одржати америчку доминацију у политичкој и економској елити Европе али се поставља дилема да ли све то има смисла. Шта вреди доминација над пропалим економијама, над нефункционалним друштвима?

У таквим околностима кључно је питање која би то могла бити стварна алтернатива Европској унији. На рушевинама Европске уније и у условима економског колапса, без поверења и растуреног социјалног ткива европских друштава мало је вероватно да је алтернатива у некој новој европској интеграцији уопште реална. Без обзира што се већ отворено прети неким новим ратом у Европи ако се не сачувају евро и ЕУ. У очекиваном продубљивању економског колапса много је вероватнији принцип да свако себе спашава како зна и уме и потпуно ће нестати инетгративне солидарности.

Европу очекују регионални савези, мини интеграције, супротстављених интереса и могућности. И опет је и ту кључни проблем Немачка. Са киме ће та земља јер је очигледно да не може сама, а тај неко мора бити моћан а не, рецимо, Хрватска, Словенија или Ирска. Последњих година се често сумњало да то савезништво Немачка тражи у Русији, што је стара идеја немачких историчара и теоретичара државе. Историја се поново поиграла судбином и Русија се појављује као једини реалан излаз за старог непријатеља, Немачку.

Европу очекују регионални савези, мини интеграције, супротстављених интереса и могућности.

И опет је и ту кључни проблем Немачка. Са киме ће та земља јер је очигледно да не може сама, а тај неко мора бити моћан а не, рецимо, Хрватска, Словенија или Ирска.

Немачка јесте економски дубоко везана за Русију посебно у енергетском сектору, покушава се и са безбедносним савезима али, у основи, мало је вероватан озбиљнији немачки искорак у том правцу. Немачка политичка елита једноставно нема политичке снаге да учини такав искорак. Другим речима, није реално. Још мање за то снаге има Француска као “немачки савезник”. Мада, чињеница је да у Немачкој постоји један значајн део елите који заговара самосталнији положај Немачке у односу на Америку и то ослањајући се на Русију. У том смислу било би посебно занимљиво сазнати ко је пресудно утицао на контраверзну одлуку Немачке да угаси нуклеарне електране које су давале 20 одсто потреба земље за електричном енергијом. Та енергија се сада мора надоместити електранама на гас а тиме за петину повећати немачка зависност од руског гаса.

У садашњој Европи смањених могућности а растућих немогућности криза ће, по свему судећи, потрајати упркос алармантним упозорењима да је преостало још само неколико дана, највише месец да би се пронашло решење.

У садашњој Европи смањених могућности а растућих немогућности криза ће, по свему судећи, потрајати упркос алармантним упозорењима да је преостало још само неколико дана, највише месец да би се пронашло решење. У том ишчекивању владе водећих земаља, највеће светске банке и глобалне инвестиционе куће интензивно праве планове за ситуацију распада Европске уније и евро валуте. Праве планове и суботом и недељом увежбавају запослене за пословање у новим условима и са обнвољеним националним валутама и наручују компјутерски софтвер за нове-старе националне валуте. Британска влада и Енглеска банка су, на пример, о тим плановима и са инструкцијама већ обавестиле британске амбасаде и водеће банке. Да ли је то једина извесна алтернатива Европској унији?

Синиша Љепојевић: "Највеће светске банке и глобалне инвестиционе куће интензивно праве планове за ситуацију распада Европске уније и евро валуте. Праве планове и суботом и недељом увежбавају запослене за пословање у новим условима и са обнвољеним националним валутама и наручују компјутерски софтвер за нове-старе националне валуте. Британска влада и Енглеска банка су, на пример, о тим плановима и са инструкцијама већ обавестиле британске амбасаде и водеће банке. Да ли је то једина извесна алтернатива Европској унији?" На слици: "Улазак Исуса Христа у Брисел", рад Џејмса Енсора, 1888. године

Аутор је сарадник Центра за стратешке алтернативе из Београда

Миле Милошевић: Ко то још верује да Европа и даље има право на супремантну историју?

Ко то још верује да Европа и даље има право на супремантну историју? Осим пре на дугу деканденцију, ако буду имали среће, у судбини великих цивилизација.  А можда могуће, право на своје „право“ место, када се глобус престане делити на центар и периферију[1]. Како је то било по политичкој историји Европе последњих 500-то година од економије, политике до културе којом су покушали цели свет да увуку у своју трајно колонијалну управу[2].  А може бити да је то и у опису завере, као виц коме се нико не смеје, властите глобализоване корпоративне елите[3] која је у далекосежном процесу трајне конзервације своје моћи и  нивелације, свођењем планетарне популације на „треће кметство“, започела данас да своди и своју. А судећи да банкари, као Платонови филозофи постају преко ноћи председници влада. У опсежним процесима без јавних избора, у отвореној деградацији демократије и већ процедура, које ма колико да су по дефиницији из корпуса минималне демократије[4] и тако, какви су постали, пуки инжињеринг понуде за посебне групе, циркус и спектакл модернистичког лаицизма[5], сад ни они никог, нити подсећају, ни не обавезују. Него се све своди на дугове који и јесу настали у самим банкама пласманом пренадувано  креираног новца.  Па је сад једино решење у „кресању“ социјалних програма чиме се на очи свих присутних масовна друшта „спонтано“ распадају и затварају у себи, у оштро подељене сталеже са све мањим могућностима друштвене проходности и солидарности.

Цели модел показује рупу у средишту свог „тепиха“,  али ова рупа која даље пара тепих не изазива рат показаујући да данас има нешто што је далеко теже и од ње саме[6] – значи од свих тих држава, а још више друштава која бивају виртуелна и немоћна. Свакако да зато на први поглед итекако смешно изгледају покрети „окупирај“, али и показују како су осмишљени и нови протоколи безбедности, а не само обојене револуције, и то на истом месту (не пуштај ни друштвени вирус, док немаш за њега лек; а методи, нпр очевидно оно кад се полиција помеша са демонстрантима и искључује сваког појединца који би могао бити окидач – катализатор, и да доведе до бифуркације, и неповратно оптерети систем ).

Цели модел показује рупу у средишту свог „тепиха“, али ова рупа која даље пара тепих не изазива рат показаујући да данас има нешто што је далеко теже и од ње саме – значи од свих тих држава, а још више друштава која бивају виртуелна и немоћна.

Тачно је, у праву су „љубитељи Европе“, Србија ни нема друге алтернативе до ЕУ, ако је силуета. Поготово што ни не покушавају да продубе тему него се задржавају на површини историјских-политичких-привредних-културних и оно што им посебно измиче у њиховој радикалној индивидуализацији егзистенцијалних догађаја, што површно читамо као само беду обесности и себичног, будући суштински недржавни и деинституционализовани. Ту су само увучени и увлаче у корпоративно преговарачки код ствари [7], кад је свашта могуће нивелисати, неупариво, и ни на шта их не обавезују закони, општи интерес и јавност. Тако слабећи српску државност и последично укључују нас у глобализам као „слабу државу“.

Србија је за њих само сабласт између Драшковићевог и Латинкиног језика који изговарају Чеда, Борис, Палма. Сваки уносећи неку своју екс-статичну фантазију индивидуалног тела, а не само како неки мисле издају и берићетлук. Међутим, нема ту места простору смиривања и развоја; и времену трајања, значи ни стабилних животних биграфија људи[8] – те је човек само површно изобличење живота, индивидуално тело, какавих има много у простор – времену Србије. И то је оно што се агресивно артикулише као сав наратив и сукоб у укупном дискурсу Србије; и нема шта да чуди, јер је то мисаони хоризонт преко ког они не могу закорачити. А који је подаље од саме Србије[9] и њене историје, коју не бележе ни данашњи медији, ни очито по томе битно одсутна и непостојећа српска наука. Част изузетцима, али нема лабараторија, ни нема читаоница, јер нема ни библиотека[10]. Ништа нису ставили у њих.  Јер они су први и то најтемељније колонизовани сновима туђих поднебља и језиком, јуче као и данас (у лаком скоку од марксизма ка либерализму), а дефинисани и од себе сами, само својим телима као тек робови Хегелове конструкције, до ове сад нове англо–сцијентифистичке представе човека, као пуке био-хемиске машине, одређене самозадовољавајућим рефлексом. Ту више ничег нема осим тела, па ни Хегелове дијалектике слободе за њих саме, а за коју су кроз марксизам на неки начин знали. Готово је, јер личност ни не може робовати и кад је под тоталитаризмом, док је личност субјект живота па тиме и права. А нису на сву срећу технолошки остворени такви механизми контроле и поред Фуковског надзора и контроле путем микромоћи[11], или из каквих лудих пројеката контроле. Док овим повратком на тело, у пуном кругу људских  права, итекако се може, када је одређен правни промет наспрам правног тела, јер тело је иначе одувек у промету кроз рад, а више нема оне личности ни као научне чињенице, као ни конструкта „природног права“. Она више није рационална категорија, а онда полако престаје бити у догледно време субјект права. Самим тим је данас могуће практиковати сурогат мајке као најобичније техне – тело модерног, економско држављанство, и колико врло блиско, од криминалних појава радног а пре свега сексуалног робља као допуне самозадовољавању и педофилије као аномалије која све јасније постаје – поостварује се као израз нове суштине, и све више као фабрике органа за трансплатацију, доћи ће се до трећег кметства.

Шта је наводно „рационални“ мотив кретања Србије према ЕУ?

Значи, поред тога што се не види друго место, то је и у надокнади наших лоших и неуспешних институција које од 2008. јасно не гарантују одржив развој. Затим је треће, привредна сарадња, кредитирање итд. Четврти, страх од одмазде. Међутим, данас је јасно да је други разлог отпао, јер ЕУ институције нису успешне, и то се све отвореније показује, док је сад први постао макар онолико важан, колико јесте. А владајуће чланице не желе ни Србију као државу, ни Србе као историјски народ у свом клубу држава-клијената и патронираних народа.

Шта је наводно „рационални“ мотив кретања Србије према ЕУ? Значи, поред тога што се не види друго место, то је и у надокнади наших лоших и неуспешних институција које од 2008. јасно не гарантују одржив развој. Затим је треће, привредна сарадња, кредитирање итд. Четврти, страх од одмазде. Међутим, данас је јасно да је други разлог отпао, јер ЕУ институције нису успешне, и то се све отвореније показује, док је сад први постао макар онолико важан, колико јесте. А владајуће чланице не желе ни Србију као државу, ни Србе као историјски народ у свом клубу држава-клијената и патронираних народа. При свему бива историјски и политички врло јасна, одувек очигледна константа: том клубу не могу без додатних услова припадати словенски+православни народи, као што то нису били ни раније[12],  а то се ни данас није променило у саморазумевању евроклуба[13] – зар стварно ко мисли да су наши српски греси од 1990. били толики, да су уопште било како упоредиви са белгијским колонијалним кланицама или општима британским, француским а тек Немачком која је пронашла индустрију смрти као консеквентног плода свог културног круга: Германи+католици? Укључујући, како се балкански народи стално кољу (а шта су кроз више од неколико стотина ратова радили западни европљани па да су управо пре свега зато хтели да изграде заједницу Европе, или, су стварно поверовали у Липсетову конструкцију да су та демократска друштва мирољубива[14]), или су заправо врло лако – Пожељно склизнули у свој клише[15] приказујући сву нарцисоидну ирационалност својих самољубивих говорења о свету у кључу Музилове опаске о нарцизму малих националних разлика иако човек има најмање 10 карактерних црта – особина, наспрам идеологизма. Показујући да су били и остали високо идеолошко – медијализована друштва, тек танко либерална (бићем не?).

Утолико четврти разлог задобија тврд смисао. Коме се очигледно од 2008-ме хтело прићи техником „ноја“ иако је све вапило за управо истеривањем ствари на чистац.  На разум за чињенично. Посебно, поводом првог мотива ЕУ заговорника у страху од изолационизма, али и поново кроз кључну чињеницу, да централне земље ЕУ не могу по природи ствари надвладати не само јасне  културне разлике уз сав модернитет масовног друштва Запада, политичке, већ принципу ширења ЕУ противречи чак онтолошки историјска посебност. Отуда је тако јак притисак према Србији, јер ми јесмо били једини историјски народ на Балкану у модерно доба, као што ни Русија, Турска никад не могу постати чланови. А то чак уопште није због културе. Јер је ЕУ бирократија радикално модернистичка, али и они управо пре свега јасно траже од Русије да се она сама историјски демисионира; док су нас лако силом решили – Ништа ту и није тајно и без очите особине, а ова је захтев унивокне зависности поредка центар – периферија ЕУ који сад кроз акте Немачке, али и са друге стране Француске и Британије излази на површину[16]. При свему питање да ли је Немачка, само „Тројански коњ“ англосаксонске елите; али и ко нас све бије на административним прелазима каже, да то за нас не мења много стање ствари а посебно сам разлог. Што би се самим тим казало да је Европа подлегла „неевропском“ кључу прикључивања и досегла своје, овакава, каква је, границе[17] – и сад се још урушава на унутра, са тенденцијом да сама изгуби бољи део два века своје културе[18]. А засигурно свој део супремације над планетом.

Модус операнди Србије и српског друштва, остаје утолико и даље недодирнута суштина иза наступа „ЕУ заговорника“, једнако са њиховом првом и последњом реченицом коју ће изговорити. Махом празно мноштво ставова и гестова, јер је код нас, пре свега реч, о проналаску нашег модела успеха, а коме је природа оног што они говоре, да само може ту погодовати или не, а не нешто више што они умишљају, јер овде хитно треба оно што ради у реалном времену и простору Србије, а не да баш то неко други контролише уместо нас без разлике да ли ради или не – и ту треба намирити знање и одговрност; зато се и нема шта у основи чути одлучујуће. А нити са друге стране има сврхе бавити се са фалсетним умишљајима, посебно ако је то угао гледања из кафеа у Паризу. Продавнице у Лондону. Берлинског музеја – то је само туризам на основу добрих хонорара.

Прилог:

Граф из кога није тешко закључити зашто се ЕУ администрација боји сваког референдума?

(тренд стагнације препознавања корисности ЕУ међу грађанима)

Да ли је ваша земља профитирала од уласка у ЕУ?

Упутнице:

[2] Чомски, Ноам: Година 501, Светови, Нови Сад, 1998.

[3] Quigley, Carroll: Katastrophe und Hoffnung, Perseus Verlag, Basel, 2007. Томе додати да је Норберт Елијас али не само он, него и многи други су тежили виђењу историјске перспективе човечанства као планетарне са централном владом. И уз то и не мали број наших аутора, када говре о интернационализованој елити, као нпр Слободан Антонић ненаилазе лако на разумевање у нашој средини (Смиља Аврамов као доајен…) итд.

[4] Beyme, Klaus: Systemwechsel in Osteuropa, Suhrkamp, Frankfurt am Main, 1994. Самољубиво уверење, чак и код одличног научника, јер је тешко пратити како је текла демократизација код њих, али „како је код нас“ то је већ много јасније. А резултат, не бих претеривао ако кажемо да је у фундаменту исти уз локални фолклор и специфичности, где заправо суштинске разлике чине друге ствари као култура и друго.

[5] Турен, Ален: Нова парадигма, ЈП Службени Гласник, Београд, 2011.

[6] Мој текст на Фонду: 151 држава.

[7] Лошонац, Алпар: Суверенитет, Моћ и Криза, Светови, Нови Сад, 2006. – контраугао.

[8] Бек,Урлих: Проналажње политичког (прилози теорији рефлексивне модернизације), Јасенски и Турк, Загреб, 2001. – Либерална динамика иновације и саморегулације, а обе димезије исказују ограничење.

[9] Тако је лако Србију прогласити руглом. Србе примитивним. Заправо непоћудним јер не „комуницирају“ на тај захтевани кодни начин. Избијају као трагови стварности, наспрам кривотворења које јесте у Западним порецима саморазумљиво припадајући, дуго изграђиваном дискурсу. Те уместо управо очување знања у Србији, и умеће стварања живота (уместо да читамо нашег Канта, Хегела, итд) која би нас довела до наше етике окупљања (С Жуњић), као предуслова трајања као историјског народа – то је и основа неуспеха прве Југославије када смо као историјски народ закорачили у модерно време међу малобројне историјске народе у Европи. Уместо тога смо се препустили порузи Хрвата, ратно профитерској фукари, а затим врло дуго непријатељству историјском, комуниста. И што је све одредило наш поглед на нас саме – са стране.

[10] Случај САНУ или како се националној институцији брани да буде стварни чинилац у историји народа, али и опаска, да нам је научна продукција у друштвеним наукама минорна, у компарацији са другим народима.

[11] Гадафи, Хусеин, Бин Ладен – јавна погубљења као пре Фуковског виђења модернизације, и без суђења? Хаг је у том смислу још увек модерна институција ма колико дијаболична – Фуко, Мишел: Надзирати и кажњавати (настанак затвора), ИКЗС, Сремски Карловци, 1997.

[12] Дворниковић, Владимир: Борба идеја, НИУ Службени Лист СРЈ, Београд, 1995: На малим стварима се види однос – опаска како је на некој међународној конференцији између два светска рата, поред 30. званичних језика, ипак само то нису били руски и српски језик.

[13] Нојман, Ивер: Употребе другог (исток у формирању европског индентиета), ЈП СГласник, Београд, 2011.

[14] Липсет – Лејкин: Демократски век, Александрија Прес, Београд, 2005. Тили, Чарлс: Европске револуције 1492 – 1992, ЦИД, Подгорица, 2005. Кегли – Виткоф: Светска Политика, Прометеј, Земун, 2004.

[15] И код Турена ће ући негативни мит о Сребреници са нарцисоидним додатком неуспеха ЕУ да га спречи.

[16] Најмање је тросрука природа питања које поставља Војислав Коштуиница кад поентира са примедбом да ни једна земља није тако високом ценом морала да плати прикључење, имплицирајући управо да ли то говри да је Европа не европска, него централизована творевина сила који стоје иза овог онда само пројекта. Друга природа је искључиво унутарња – да ли Србија јесте Држава са својим пуним индентиетом, док се трећа односи на окружење и притиске који тиме постају легитимни по питању остале територије Србије (у потпуности оправдавају поновно објављивање чланка Слободана Јовановића).

[17] Онда су то засигурно „неевропске“ границе, тј мање и у хоризонталном и у вертикалном смислу од онога што би требало да је Европа (ако није Европа, онда је само географија, тек полуострво Азије).

[18] Можда се може рећи да од седамдесетих година Европа пребива у стагнацији онтолошки самозатајивши, немоћна у поостварењу воље на видљив начин, што покреће и укорењује нихилизам – „флуксеве“ уместо ствари, и пуку репродукцију техне – тело шеме. Шлук – Фолкман, КХ: Увод у филозофско мишљење, Плато, Београд, 2001, те Политичка филозофија, Напрјед, Загреб, 1977.  Делез, Гатари: Анти-Едип, ИКЗС, Сремски Карловци, 1990.