Зејнел Зејнели: "Лудост и право силеџијство наших такозваних пријатеља може се прекинути, ако кажемо не свима који нам прете и одузимају земљу. Уколико им отворено кажемо да бирамо Косово, а не Европску Унију и уколико коначно кажемо и да ћемо државу бранити свим расположивим средствима. И, најважније, уколико се искрено окренемо Руским и Кинеским пријатељима, без обзира на притиске. Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу."

Косово и Метохија је изгубљено још давне 1974. године, враћено у Србију, где му је одувек било место, 1989. године. Две године касније, није се ни осетило да измиче из руку, а 1999.  године је окупирано,  све због тога што се одувек питао Београд и београдски кадрови, као и данас, када није допуштено да историјски договор постигну Срби и Албанци, који су то могли, јер су се добро познавали.

Први администратор УН на Косову и Метохији др Бернар Кушнер, доласком на Косово и Метохију, одмах после бомбардовања Србије, донео је једну од својих најважнијих уредби. Забранио је убијање паса луталица на Косову и Метохији. Била је то ,,мудра” одлука лекара, хуманисте, политичара и дипломате, који је предводио групу интелектуалаца са Запада, који су се залагали да се Србија, у име мира, бомбардује.

Не помињем ову уредбу због тога што сам за то да се пси убијају и малтретирају. Помињем је због тога, што је уласком окупационих снага НАТО-алијансе, предвођених Америком, Кушнер, као представник УН, имао свету дужност да прво заштити Србе и неалбанце. Њих су припадници ОВК, који су дошли из шума и сишли са планина, после повлачења српске војске и полиције, као и цивили, грађани, комшије, српски “кумови”, пријатељи, студенти, деца, жене, старци, започели невиђени лов на све што није албанско. Срби и други неалбанци постали су ловина, а ловци су уз помоћ НАТО снага, убијали, пљачкали, палили. За веома кратко време запаљено је више од 50 хиљада српских кућа, око 200 цркава и других споменика културе и убијено више од 2800 Срба и неалбанаца, а многи су отети и одведени, можда у Албанију у ону,, Жуту кућу”, за коју Кушнер, у сред Београда, изјављује да ,,никада није чуо да је постојала”. Насилно је исељено око 300 хиљада неалбанаца, а исто толико усељено из Албаније, албанских држављана… У сред Европе извршено је највеће етничко чишћење од стране Aлбанаца и уз помоћ НАТО-,,српских пријатеља”.

Лажи о хуманитарној катастрофи

Зејнел Зејнели: "Тада се видело, да је `Милосрдни анђео` смишљен да се убија, изврши етничко чишћење и отме територија једне суверене земље, супротно западној пропаганди, која је говорила да је реч о хуманитарној катастрофи која наводно прети Албанцима, због `српских злочина`. Да је неко озбиљно хтео да доказује, доказао би да је у време `Мировне мисије` УН убијено више Срба и неалбанаца, него што је, како тврде, убијено Албанаца у периоду од 1998. до јуна 1999. године. Не тврдим да није било злочина, али сам за то да се утврди истина. На слици: "Колатерална штета", фото: Интернет новине српске (www.srpskadijaspora.info).

Тада се видело, да је,, Милосрдни анђео” смишљен да се убија, изврши етничко чишћење и отме територија једне суверене земље, супротно западној пропаганди, која је говорила да је реч о хуманитарној катастрофи која наводно прети Албанцима, због ,,српских злочина”. Да је неко озбиљно хтео да доказује, доказао би да је у време ,,Мировне мисије” УН убијено више Срба и неалбанаца, него што је, како тврде, убијено Албанаца у периоду од 1998. до јуна 1999. године. Не тврдим да није било злочина, али сам за то да се утврди истина.

Албанци су “избројали своје убијене” сународнике, па чак и оне ,,цивиле” у селу Рачак, и стално понављали исту бројку, а о њиховим зверствима нико није смео ни реч да проговори.  Срби су , уместо да,, броје” своје жртве, почели да броје албанске, укључујући и оне који су погинули у униформама ОВК. И, никада нису престајали да причају о томе, да износе своја сазнања. Једни су то чинили да би тобоже ,,олакшали” своју савест, други зато што су схватили да то има прођу на Западу, трећи због новца, појединци због уцена западних истражитеља, који су веровали Албанцима и када на свог комшију прстом покажу да је,, злочинац”. У свим ратовима, од Словеније, Босне и Хрватске па све до Косова и Метохије, једино су Срби говорили о својим злочинима. Сви други су о сопственим злочинима ћутали и оптуживали друге, док се у Србији нико  није озбиљно бранио од произвољних оптужби. Где год је требало, ми смо се као држава извинули, а нама се није извинуо нико.

Тако је, како су године пролазиле, створено уверење да су Срби једини злочинци и да су за све криви. Тако је и смишљен план да се Србија бомбардује. Смишљен је Рачак, запаљен фитиљ, и само два месеца после тога почело је немилосрдно бомбардовање и убијање, углавном цивила, деце, рушење болница и кућа, пуних 78. дана. Запад је то прогласио,, великом победом”, Милошевић је, такође, делио одликовања, а Косово је дато на управљање Међународној заједници, која га је потом предала на управљање командантима ОВК.

Од контрареволуције до државе

"Косово је дато на управљање Међународној заједници, која га је потом предала на управљање командантима ОВК." Спаљивање Богословије у Призрену, фото: СПЦ (www.spc.rs).

Иако је постојало нешто наде да ће Резолуција 1244 Савета безбедности спречити да се Космет одвоји од Србије, то је учињено проглашењем независности Косова, пре две године. Група албанских лидера, написала је на белом папиру акт Декларације, прогласила независност и своју државу, МСП је то оценио исправним по међународном праву. Тиме је дао повода и другим сепаратистичким покретима да испишу сличан папир и да, позвавши се на одлуку МСП у Хагу, створе сопствену државу. Одмах, по доношењу поменутог папира, САД, земље ЕУ (осим пет чланица), признале су Косово као државу и пожуриле да отворе своје амбасаде у њој. Тако је Косово постало “демократска држава”, али без једног важног дела – севера Косова и Метохије, који је још увек у чврстим рукама Срба.

Српско руководство на челу са Милошевићем и јуловским кадровима, потпуно погрешном политиком, предало је најважнији део Србије у руке представника ОУН.

Када су још 1981. године избиле демонстрације студената на Косову, српско руководство се сложило са саопштењем ЦК Савеза комуниста да је реч о,, контрареволуционарном деловању ретроградних снага.” Тада је изгубљена из вида чињеница да Запад подржава све контрареволуционарне покрете, нарочито уперене против комунистичких режима. Фадиљ Хоџа, тадашњи неприкосновени лидер сепаратистичког покрета на Космету, који је једно време био и председник председништва Југославије, после смрти Јосипа Броза “Тита”, изјавио је да је ,,Косово висило Албанцима о клину”, али су све тада упропастили Лабљани (Албанци из околине Подујева). А рекао је то после увођења ванредног стања на Космету и довођења војске и полиције тамо где је раније никада није било, када су многе касарне, посебно у пограничним деловима Космета, већ биле укинуте. Дакле, да није било демонстрација, Косово и Метохија би још давно постало нова југословенска република, што је Тито знао, а што су Албанци очекивали.

Срби и други неалбанци Косова и Метохије полако су постајали терет властима, а неколико година касније, након формирања ЈУЛ-а, проглашавају их и националистима и шовинистима, који нису способни да успоставе везе са Албанцима. Зато су довођени нови, специјално обучени кадрови на разне положаје, од политичких до оних у врху полиције и других.

Године 1989., Слободан Милошевић врши измене Устава из 1974. на захтев косметских Срба и бар за кратко зауставља илузију Албанаца да могу имати сопствену државу на Косову и Метохији, коју су желели још од времена Призренске лиге. Почетком деведесетих година, с падом комунизма, Ибрахим Ругова формира политичку партију, која је у свом програму имала стварање самосталне државе Косово. Србија одбија да региструје ову партију, али то чини Министарство правде на нивоу СФРЈ. Неколико месеци иза тога доноси се такозвани “Качанички” устав Републике Косово, у згради која је била стотинак метара удаљена од полицијске станице. Творци тог “Устава” и уставног закона и декларације о републици, затим, беже из Србије… Србија потом распушта Скупштину Косова, због опасности да ова донесе декларацију о независности, уводи ванредно стање , распушта све косовске органе и формира такозвано Привремено Извршно веће Косова. И, тада се чини прва грешка: иако  национално шаролико, са кадровима из редова свих “народа и народности”, међу којима и,, лојалних” Албанаца, овим телом руководе кадрови из Београда. Срби, који су довели Милошевића на власт, елиминишу се, а из Београда и других градова Србије доводе кадрови и распоређују чак по општинским службама Косова и Метохије. Срби и други неалбанци Косова и Метохије полако су постајали терет властима, а неколико година касније, након формирања ЈУЛ-а, проглашавају их и националистима и шовинистима, који нису способни да успоставе везе са Албанцима. Зато су довођени нови, специјално обучени кадрови на разне положаје, од политичких до оних у врху полиције и других.

Губљење времена са коферашима

Ругова је једном изјавио: како у случају “да Србија нападне Косово,” оно има брашна и друге хране да рат води пуних пет година.

Тако почиње прича да са Албанцима могу да разговарају “неокаљани” кадрови. Мој пријатељ, Томислав Секулић, први их је назвао “коферашима”. Долазили су у уторак, а одлазили у четвртак. У Београду су подносили извештаје о стању на Косову и Метохији. Сматрали су да албански бизнисмени и други утицајни појединци, које су они упознали, могу да промене ситуацију у корист Србије. У ствари, почела се развијати ,,бизнис политика”. Све је била једна велика превара. Албански бизнисмени долазили су у Владу Србије као у,, своју кућу”, добијали дозволе за увоз и извоз, и на административним границама Србије са Косметом, као и по канцеларијама Владе, говорили да је Косово Србија, а ван тог простора: ,, живела Косово република”. Остваривали су велику добит, богатили су се и многи наши кадрови, али је Албанцима преостајало да плаћају и свеалбански народни покрет, купују оружје и спремају да задају коначан ударац Србији. Ругова је једном изјавио: како у случају “да Србија нападне Косово,”  оно има брашна и друге хране да рат води пуних пет година. Када је својевремено један српски бизнисмен дошао у Врбас да купи шлепер јестивог уља, директор га је лепо примио, али се разговор о продаји завршио када се бизнисмен представио. Како је био Србин, директор је почео да се жали како нема производње и да је фабрика у великим тешкоћама…

"Ја сам и данас убеђен, да би Срби и Албанци на Косову и Метохији одавно постигли компромисни договор о животу једни поред других, као што су и деценијама живели." На слици: Косовска Митровица под снегом.

Било па прошло, што би се рекло, али су остале последице. Ја сам и данас убеђен да би Срби и Албанци на Косову и Метохији одавно постигли компромисни договор о животу једни поред других, као што су и деценијама живели, али им та могућност није пружена услед “алавости” многих  домаћих кадрова и државе коју су водили. Када је расписана лицитација за продају простора у Српској улици у Пећи, два српска бизнисмена нудила су 50 станова повратницима, 10 милиона динара Фонду за развој КиМ, а део локала општини Пећ, с наменом да буду додељени повратницима. Албански бизнисмен, који је често навраћао у зграду Владе Србије, нудио је само седам милиона динара које би уплатио у Фонд. Због тога што је нудио “најповољније услове”, читава улица је продата албанском бизнисмену, који је требао да помогне у успостављању српско-албанског дијалога.

После Милошевића, остала је једино Резолуција 1244 Савета безбедности, коју велике западне силе на челу са Америком нису поштовале. Фарса од преговора са Ахтисаријем завршена је тако што је речено: како Косово треба да постане држава, пошто се српска стране не слаже да Косово буде држава. ,,Наши пријатељи” су се с тим сложили и прогласили како је,, Косово јединствен случај”. Није било оштрих реакција. Затим, донета је Декларација о независности Косова, а отцепљење српске Покрајине је признало више од 60 земаља. Тек када је враг однео шалу, ми смо се окренули Русији и Кини, као сталним чланицама Савета безбедности. Прекидали смо дипломатске односе са појединим земљама, а затим их успостављали поново, због обећања Америчке политике и политике највећег дела ЕУ, за која нисмо схватили да су преварантска. Дозволили смо, упркос ставу јавног мњења, да ,,Еулекс” преузме неке функције власти на Косову и Метохији. Стално смо били на узици. Стално смо били у ситуацији да бирамо између Косова и ЕУ. Улазак у ЕУ смо прогласили приоритетом, а говорили смо да Косово никада нећемо признати. Затим су и ЕУ и Косово постали приоритет у решавању озбиљног проблема са Косовом. Неким политичким партијама ЕУ је била важнија од Косова, иако су се заклели као посланици да ће чувати и бранити државни суверенитет и територијални интегритет. Толерисали су се ставови проамеричких невладиних организација, говорило се како је независно Косово данас “реалност”, а онда смо запоставили искрене пријатеље под притиском Америке, почели смо да сарађујемо са непријатељским земљама, чији су представници признали косовску независност и говорили нам у сред Београда како је то неповратно. Уз то, смешкали смо се и грлили, склапали послове, а са Турцима се договорили да они брину о Рашкој области, односно, како су нам наметнули, Санџаку, не схватајући озбиљно да тако губимо и ову област. Некадашњи националисти и шовинисти, који су секли прсте и руке до лаката у Санџаку, призивали су у помоћ Србији лидере из ових крајева и говорили да са Косметом треба да успоставимо и развијамо све односе…

Како пред Уједињене нације

Нисмо имали снаге да себи поставимо питање: да ли ће нам чланство у ЕУ нешто значити без Косова и Метохије и да ли ће се само на томе стати?

Иако су се преваре западних пријатеља ређале једна за другом, нисмо имали снаге да Бајдену (који нам је говорио о чврстим пријатељским односима Америке и Србије) спустимо слушалицу када нас је позвао два сата пре одлуке Међународног суда правде, а који ће нас сада у име њихове правде натерати да се заиста одлучимо куда ћемо ићи као држава. Нисмо имали снаге да себи поставимо питање: да ли ће нам чланство у ЕУ нешто значити без Косова и Метохије и да ли ће се само на томе стати? Мислим да неће. Србија ће се и даље цепати на територије на којима ће живети само националне мањине.

Ова лудост и право силеџијство наших такозваних пријатеља може се прекинути, ако кажемо не свима који нам прете и одузимају земљу. Уколико им отворено кажемо да бирамо Косово, а не Европску Унију и уколико коначно кажемо и да ћемо државу бранити свим расположивим средствима. И, најважније, уколико се искрено окренемо Руским и Кинеским пријатељима, без обзира на притиске.

Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу.

Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу.

Зато пред Уједињеним нацијама, последња је прилика да Резолуцијом коју ћемо поднети кажемо шта хоћемо и напишемо је у сарадњи са нашим искреним пријатељима, а не са САД и ЕУ. Она, мора да садржи став да се Србија неће одрећи Косова и Метохије, да никада неће признати такозвану републику Косово и да нам је у овом тренутку приоритетније очување територијалног интегритета и суверенитета од чланства у ЕУ. Писање ,,избалансиране Резолуције”, које се већ сада сугерише, ради удовољења другима, значило би одрицање од сопствених интереса и од Косова. Учини ли Србија то , САД неће стати само на Косову и Метохији. Брзо ће ,,бели џипови” кренути по Србији, по сценарију који је већ виђен. А, они долазе када и неке друге мањине у Србији почну да се жале да су им ,,угрожена људска права и слободе”.

Зејнели: "Неким политичким партијама ЕУ је била важнија од Косова, иако су се заклели као посланици да ће чувати и бранити државни суверенитет и територијални интегритет." На слици: Дуга изнад Пећи.

„Режим“ покојног Милошевића је још почетком деведесетих почео да гради нову зграду новосадског ректората. Међутим, тај режим је у Новом Саду трајно изгубио упориште још половином деведесетих, али зграда ректората никад није завршена.

Поред оронулог “костура” старог социјалистичког пропалог подухвата, сликали су се председник покрајинске Владе и оно које је пре десет година обећало да ће Србија бити у Европској Унији и растерећена од дугова. Данас, кад се наша отаџбина дави у тридесет милијарди долара дуга и живи од страних зајмова и милости, а Војводина је „аутономнија него икад“, мало нам тога треба. Кад се високи функционери власти сликају поред зараслог, унеређеног, зубом времена начетог пропалог покушаја доба самоуправљања, то значи да више немају ништа да нам понуде осим још једног “потемкиновог села”.

„Режим“ покојног Милошевића је још почетком деведесетих почео да гради нову зграду новосадског ректората. Међутим, тај режим је у Новом Саду трајно изгубио упориште још половином деведесетих, али зграда ректората никад није завршена. Ослобођена тираније Милошевићевог режима, распадала се наредних петнаест година, без обзира на коалиције које су Новим Садом владале, град није у ово здање уложио ни једну нову „цигљу“.

Данас се евроутопистичка власт Србије хвали како је добила „вазалску милост“ у форми „споразума са Европском инвестиционом банком“, у вези инвестирања у науку. А да није то кредит? У сваком случају, ради се о 800 милиона евра намењених српској науци (које Србија ни десет година након што је најурила „тиранина“ и „диктатора“ није кадра да сама уложи у образовање младих). У сваком случају, хоће ли бити кадра да те младе запосли и задржи у Војводини и Србији?

Данас, кад се наша отаџбина дави у тридесет милијарди долара дуга и живи од страних зајмова и милости, а Војводина је „аутономнија него икад“, мало нам тога треба. Кад се високи функционери власти сликају поред зараслог, унеређеног, зубом времена начетог пропалог покушаја доба самоуправљања, то значи да више немају ништа да нам понуде осим још једног “потемкиновог села”.

А и зашто би? Пошто памтимо енглеску пословицу која каже: „Нема бесплатног ручка“, питамо се: који је мотив да нам европски порески обвезник даје овако „велику милост“? Наравно, мотив је у томе што ће школовани стручњак у недостатку запослења у отаџбини отићи да ради ван отаџбине, која, како нас уче компрадори „не ваља ништа“, „није нормална“ и у којој „нема будућности“. А школована деца која одлазе „преко“ не знају да ни у САД већ скоро десет година плате не расту, иако трошкови живота расту. Не знају то ни њихови родитељи, који им у очају одобравају одлазак у иностранство. Још нас Влада обучава у оптимизму за одлив школованих кадрова у ЕУ. У нормалним околностима би смо се радовали једној екскурзији. У јадној реалности феријални успех нам је нови корак ка „евроинтеграцијама“.

Кад су свечано потписали ССП није била врућина, па нису морали да скидају сакое. Међутим, његови ефекти су били катастрофални по српску пољопривреду, која је одмах преплављена јефтиним производима из ЕУ. Нови (стари) ректорат се гради у Војводини у којој се номинално школује више студената него икад, који из земље одлазе више него икад, где је запосленост мања него икад, и где се лошије живи више него икад. Која је једино “аутономнија више него икад”.

Кад су свечано потписали ССП није била врућина, па нису морали да скидају сакое. Међутим, његови ефекти су били катастрофални по српску пољопривреду, која је одмах преплављена јефтиним производима из ЕУ. Нови (стари) ректорат се гради у Војводини у којој се номинално школује више студената него икад, који из земље одлазе више него икад, где је запосленост мања него икад, и где се лошије живи више него икад. Која је једино "аутономнија више него икад". Фото: Видовдан.

Периодика:

__________

Купек, Ивана: Ректорат у новој згради најкасније 2012. године, Блиц, 17. 7. 2010.

Ругло ректората до 2012 нова зграда, Радио 021, 16. 7. 2010.

Нонин, Г: Потписан протокол за зграду ректората, Данас, 16. 7. 2010.

Бета: Цветковић испратио најбоље студенте у Европу, 20. 7. 2010.

Домаћи дискурс о Европској Унији и европској интеграцији Србије, развијао се бар  десет година. На „путу ка ЕУ“, политички ставови су били час рационални, час страсни, а јавност је, како изгледа, ову дебату доживела као прилику да прихвата ставове који јој се допадају. Међутим, сами ставови су се мењали, нарочито кад је постајало извесније да нема експресне „евроинтеграције“. Избор наведених ставова, осврт је на деценијски критички однос аутора различитих  идеолошких и вредносних погледа према ЕУ и српској „евроинтеграцији“.

Слободан Антонић: "А овдашњи евроскептици неће да нам кажу да је време да почнемо да се опраштамо од ЕУ. И да је време да се суочимо са истином..." На фотографији: Детаљ са слике Уроша Предића - "Дечак пред излогом"

“Уколико Европа остане тако бирократска, каквом се показала последњих година, људи на чију се љубав не одговара топлим осећањима ће потражити замену. И прво најбоље, односно најгоре, решење је, наравно, национализам. Јер нема много великих љубави и опасно је промовисати европску идеју без довољно енергије.”

Зоран Ђинђић, из књиге „Европа с душом“, УЕФ и Фондација „Конрад Аденауер“

“У 2003. очекујем закључивање Споразума о стабилизацију и придруживању. Након пар година спровођења овог Споразума наша земља ће добити статус “кандидата за пријем у чланство ЕУ”. Сигуран сам да, уз доста воље и рада, Србија може постати пуноправни члан Европске Уније до 2010.”

Мирољуб Лабус, Програм за Европску Унију 2002.

“Прошла година била је успешна за европске амбиције Србије. Постављени циљеви могу да помогну одржавању тог елана, и у том смислу можемо да посматрамо ‘Агенду 2014′. Али, као политички циљ, она није реална.”

Волфрам Маас (немачки амбасадор у Србији), Моје вијести, 12. 2. 2010.

“Како сада стоје ствари, ЕУ се неће проширивати пре 2018., а за нас то може да значи и много касније. И пошто је придруживање на дугом штапу, нема ни унутрашњих импулса да се убрзају промене које би нас једног дана квалификовале за ЕУ.”

Мирољуб Лабус, Ekonom:east, 24. – 30. 6. 2010.

“Можда ја то погрешно видим, зато што не живим у централној Европи, али ми се чини да сама Европа и идеја Европе постаје све више и више сужена на протоколарно, на бирократско, на процесуално. У самој Европи је присутан дефицит европског идентитета, а да би нама Европа дала мало више наде, она мора да створи ту позитивну енергију.”

Зоран Ђинђић, из књиге „Европа с душом“, УЕФ и Фондација „Конрад Аденауер“.

Слободан Антонић:

Управо је Европа измислила осигуравајућа друштва. Можда би први европски корак Србије и требало да буде – да се осигура. Неко овде треба да седне и да озбиљно размисли: шта ако ова ствар са ЕУ пропадне?

“Европа никада није била наивна и невина. Европска Унија није само доброхотна. То понајбоље знају они који су трпели од европске колонијалне ароганције. Тако је било некада – тако је и сада. Европа Уније задржала је империјални и колонијални рефлекс. Одатле тоталност тројаке европске претензије на махове добија тоталитарне претензије.”

Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.

“Србија доиста свим срцем жели у ЕУ. Толико свесрдно, да неће ни да размишља шта ће да уради ако се то изјалови, што је сасвим у складу са српским менталитетом – “неће ваљда” и “лако ћемо”. Али, то доиста није европски резон. Управо је Европа измислила осигуравајућа друштва. Можда би први европски корак Србије и требало да буде – да се осигура. Неко овде треба да седне и да озбиљно размисли: шта ако ова ствар са ЕУ пропадне?”

Слободан Антонић, „Србија и Европска Унија“, Политика, 27. 6. 2006.

Милош Кнежевић: "Уместо демократских учинака у гломазном институционалном амбијенту Уније, препознају се ауторитарне и тоталитарне тежње. Еврократска бирократија губи контакт са реалношћу и самовласно преузима прерогативе власти." На фотографији: Детаљ слике Уроша Предића "Визија у облацима"

“Иако је настанак Европске Уније био, пре свега, заснован на сарадњи Немачке и Француске, много тога је и даље било, али и данас јесте, под утицајем Вашингтона и политике двоструких стандарда. Само проширење је увек било искључиво из политичких разлога, а не зато што је нека држава испуњавала одређене стандарде.”

Марко Живковић, „О настанку ЕУ“, Двери Српске, 14. 3. 2008.

“Европска Унија, као симбол вечито недостижног Запада, представља наш актуелни предмет чежње и фрустрације, коме се стреми без и трунке преиспитивања и калкулисања. Слушајући ових дана захуктали предизборни маркетинг, човек не може да се отме утиску како је учлањење у Европску Унију врхунски разлог нашег постојања.”

Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.

“Постављати идеју европских интеграција као кључну у времену свеопште националне и државотворне дезинтеграције, која је иницирана управо од евроинтегратора, својеврсан је апсурд без преседана. И дубока интелектуална патологија, свакако.”

Данило Тврдишић, „Евроунијатска шизофренија“, Двери Српске, 18. 3. 2008.

“Бриселске еврократе од нас крију да су Срби на „посебном третману” у ЕУ; овдашњи евроентузијасти скривају да нема шансе да Србија уђе у ЕУ, а да задржи макар и формалну сувереност над Косовом; евроскептици, пак, неће да нам кажу да је време да почнемо да се опраштамо од Уније.”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

“Уместо демократских учинака у гломазном институционалном амбијенту Уније, препознају се ауторитарне и тоталитарне тежње. Еврократска бирократија губи контакт са реалношћу и самовласно преузима прерогативе власти. Истовремено, најснажније европске земље траже посебна права и положај, чиме у пракси стварају хијерархију, оповргавајући консензуални начин одлучивања.”

Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.

“Стратешки циљ је увући Србију на „евроинтеграцијски колосек”, на коме сваки следећи корак „природно” следи из претходног. Тако ће се на 125. кораку „природно” решити питање Косова, тако што ће Србија морати да призна његову независност. Она чувена жаба биће „природно” скувана, а да и не примети.”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

Слободан Рељић:

“Пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике, у складу с новим чињеницама, којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу.”

“Oкапавање за Европом, понајвише за Србију, значи признање да нисмо способни, нити имамо идеју шта бисмо сами урадили са собом, па се због тога препуштамо вољеној родитељки да она размишља уместо нас.”

Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.

“У целој причи о ЕУ, као новом „бескласном друштву”, јасно се примећује, са здравим разумом неспојива, логика јурњаве дела наше елите за европском „шаргарепом”. Та шаргарепа се састоји од кредита и инвестиција пројектованих по неоколонијалном моделу који се примењује у земљама тзв. трећег света.”

Данило Тврдишић, „Евроунијатска шизофренија“, Двери Српске, 18. 3. 2008.

“Овдашњи евроентузијасти од нас крију да нема шансе да Србија уђе у ЕУ, а да задржи макар и формалну сувереност над Косовом. А овдашњи евроскептици неће да нам кажу да је време да почнемо да се опраштамо од ЕУ. И да је време да се суочимо са истином: ма колико то невероватно изгледало, и изван ЕУ има живота. И ма колико то невероватно изгледало, тај живот можда и не мора да буде толико лош?”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

“Србија као да не жели да уочи елементарну истину да су у том бомбардовању активно учествовале поред САД и већина држава чланица ЕУ које су, узгред буди речено, већ признале независност Косова. Ипак, Србији то не смета да чланство у ЕУ истиче као свој централни спољнополитички приоритет.”

Владимир Димитријевић:

“Европска Унија је глобалистичка творевина, у којој Србе чека несрећа и пораз.”

Филип Ејдус, „Е новине“, 12. 10. 2009.

“Европска идеологија на још неучлањеној периферији Европе је безалтернативни образац пожељног живота. То је пожудни поглед на гламурозну Европу из још-не-Европе; наиван поглед неутољених и неутажених жеља. Новоевропљани у транзиционим таласима проживљавају чари дивљег капитализма.”

Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.

“Европска Унија је глобалистичка творевина, у којој Србе чека несрећа и пораз.”

Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење Срба“, 13. 4. 2008.

Бранко Радун: "Српски речено, ми смо у предсобљу предсобља ЕУ, а мала је шанса да добијемо и чланство. Да је у питању не статус „кандидата за кандидата“, већ и само моментално и пуноправно чланство, верујемо да нико озбиљан ко се бави државном политиком не би могао да пристане на трампу која тражи прећутно мирење са коначним отцепљењем дела суверене државе. То би било супротно виталним националним интересима, али и међународном праву и поретку оличеном у систему УН." На фотографији: Детаљ слике Уроша Предића "Визија у облацима".

“Ограничавање слободе говора у ЕУ је веома озбиљан проблем који погађа све грађане Европе, и укључује многе европске институције. На пример, Европски суд правде недавно је одлучио да забрани позитивно писање о лековима који још нису одобрени. Постоји и апсурдно опширна Директива о подацима која забрањује свако електронско чување личних података особе која то не одобри, што у суштини забрањује да се на било ком сајту или документу помињу имена лица пре одобрења.”

Ненад Вукићевић, „ЕУ: под изговором укидања говора мржње – укидање слободе говора“, Двери Српске, 24. 8. 2009.

“Српски речено, ми смо у предсобљу предсобља ЕУ, а мала је шанса да добијемо и чланство. Да је у питању не статус „кандидата за кандидата“, већ и само моментално и пуноправно чланство, верујемо да нико озбиљан ко се бави државном политиком не би могао да пристане на трампу која тражи прећутно мирење са коначним отцепљењем дела суверене државе. То би било супротно виталним националним интересима, али и међународном праву и поретку оличеном у систему УН.”

Бранко Радун, „Европска Унија или европска уцена?“, НСПМ, 4. 1. 2008.

“Предвиђање Божидара Ђелића, потпредседника Владе Србије, да ће Србија приступити ЕУ на Видовдан 2014. представља велики „искорак у празно“. Разумемо потребу да политичари треба да уносе дозу оптимизма у друштвени живот, али ко гарантује да ће Србија тада приступити ЕУ?”

Мирослав Н. Јовановић, 25. 10. 2007.

“Европа је пуна неухваћених лопова и убица. Но, нико тамо не зауставља возове, не затвара школе и болнице, док све убице не буду ухваћене. Европа нам је драга, али нам је драг и здрав разум. Европа мисли да због једног генерала треба све да стане. Не у Европи, већ у Србији. Тешко да ће и један разуман човек из Србије бити одушевљен таквом идејом. Заправо, ни разумни људи из Европе не би требало баш да се таквом идејом поносе.”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

“Незадовољство је приметно и у обичном животу Европљана: невладине организације и либерални интелектуалци критикују недостатак демократске контроле европских институција, синдикати и левица оптужују Брисел да нарушава социјални мир и да од европског монетарног система највише користи имају најбогатији, европска десница и национални мислиоци у Европској Унији виде начин потпуног уништавања државних суверенитета, док обични грађани све више на свом новчанику осећају издржавање гломазне бриселске бирократије.”

Марко Живковић, „О настанку ЕУ“, Двери Српске,14. 3. 2008.

“Нисам сигурна да ће Србија икада да уђе у Европску Унију. Ја предвиђам да ће Србија да иде у том правцу до добијања белог шенгена, да грађани могу да путују и иду “трбухом за крухом” и највише до добијања статуса кандидата.”

Весна Пешић, „Дубински проблем Србије“, Е-новине, 28. 8. 2009.

Војислав Коштуница:

“Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање, јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи.”

“Проблем је што овај евроентузијазам, када се изблиза осмотри, неописиво подсећа на југоносталгију, болесну жудњу за већ помало митском „земљом Дембелијом“, у којој и није морало много да се брине о сопственој судбини, о запослењу, лечењу, школовању или решавању стамбеног питања, јер је неко, тамо горе, имао магичну формулу и решавао проблеме уместо нас.”

Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.

“ЕУ је већ припојила огромне територије на Истоку, али није још стигла да их “провари.” Требаће много времена да се источноевропске земље интегришу у политички и економски поредак Уније, поготово имајући у виду финансијску, али и кризу целокупног политичког система унутар ЕУ. Питање је хоће ли сама ЕУ да опстане на дуже стазе.”

Небојша Малић, “Признање Косова ће бити услов за пријем у ЕУ”, Фонд Слободан Јовановић, 6. 4. 2010.

“Нема ни никаквих доказа да ће улазак наше земље у ЕУ смањити ниво корупције. На пример: 16. марта 1999. године, Европска комисија је била принуђена на колективну оставку због извештаја о финансијским проневерама.”

Дејан Мировић, „ЕУ – Србија“, Двери Српске, 1. 5. 2010.

Војислав Стевановић:

“Бајке  не могу да замене живот, ма колико да је развијена машта. Велика очекивања довела су до великих разочарења.”

“Ни једна земља није користила у преговорима гесло да ЕУ нема алтернативу, као што то чине представници актуелне власти у Србији. Због таквог гесла, сутра ће због неуласка Србије у ЕУ, одговорност пасти на Београд.”

Војислав Коштуница, председник ДСС, У Нишу, 24. 9. 2009. пренео Б92

“Европска Унија поставила је, пре нешто више од петнаест година, циљеве за које није обезбедила средства. Упркос томе, она је улазила у бројне спољнополитичке и безбедносне авантуре (СФР Југославија, Босна и Херцеговина, Косово, Украјина, Грузија, Конго, Израел и Палестина) које није могла сама да решава. Неуспеси које је овде бележила нису је подстакли да преиспитује своју улогу у свету који се пребрзо мења, или бар своје могућности и способности за тако велике подухвате.”

Слободан Самарџић, „ЕУ – светска сила за боља времена“, Фонд Слободан Јовановић, 24. 2. 2010.

“Политика „ЕУ нема алтернативу” настала је на председничким изборима 2008. године, који су се одржавали у време када је већ припремљена завршница једностраног проглашења независности Косова.”

Слободан Самарџић:

“Показало се да ЕУ не поседује одговарајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике.”

Александар Никитовић, Данас, 16. 3. 2010.

“Пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике у складу с новим чињеницама којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу.”

Слободан Рељић, Фонд Слободан Јовановић, 11. 6. 2010.

“Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање, јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи.”

Војислав Коштуница, SEEbiz, 12. 6. 2010.

“Показало се да ЕУ не поседује одговарајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике.”

Слободан Самарџић, „ЕУ – светска сила за боља времена“, Фонд Слободан Јовановић, 24. 2. 2010.

“Годинама се о Европској Унији говори као о магичном решењу свих српских мука. Убеђује се да је срећа ту, једну „шенгенску“ границу далеко, као да је чланство природно право Србије, а не процес на ком се мора радити. Непрекидно се лицитира датумима кад ће и Србија постати чланица те бајковите заједнице. Бајке, међутим, не могу да замене живот, ма колико да је развијена машта. Велика очекивања довела су до великих разочарења.”

Војислав Стевановић, „Живела еврофобија“, Econom:east, 15 – 21. 2010.

“Ових дана новине су објавиле да се Немачка противи убрзаном примању Србије у Европску Унију. А кад су међу противницима Немци, онда је то сасвим отрежњујуће. Време је да се сиђе са облака.”

Слободан Рељић, „Немачки торпедо“, Фонд Слободан Јовановић, 2. 6. 2010.

Јована Папан: "Европска Унија, као симбол вечито недостижног Запада, представља наш актуелни предмет чежње и фрустрације, коме се стреми без и трунке преиспитивања и калкулисања." На слици - детаљ са диптиха Уроша Предића "Девојка на студенцу".

Синиша Љепојевић: Оптужени су, такође, и за намере “инфилтрације у америчко друштво”, што додуше није кривично дело, али им је и то стављено на терет. Какви су то “обавештајци”? Из угла стварне озбиљности обавештајног рада ово, заиста, делује као фарса.

Ниједна шпијунска афера у савременој историји није тако брзо завршена као недавна “афера” између Америкe и Русије. Размена је обављена брже него што  и Скупштина Србије гласа за “про-европски” закон, и то пред очима неколико хиљада путника на бечком аеродрому, и у сред бела дана. И све то, према званичним саопштењима Москве и Вашингтона, у циљу “добрих односа” две велике силе и “генералног унапређења руско-америчких односа”. Брзина операције није, међутим, могла да попуни празнине које остављају питања без одговора.

То је по први пут у историји, тог “другог најстаријег заната на свету”, да актери “шпијунске афере” уопште нису ни оптужени за шпијунски рад, нити за откривање државних тајни. Они, према оптужници, нису шпијуни и њихова је кривица што се нису регистровали као “страни представници”. Амерички суд је, да подсетимо, оптужио 10 особа да су “илегално представљали стране владе и компаније” и за “прање новца”, тачније за поседовање пара за које немају легално покриће. У Америци, према закону, свако може да представља стране владе и компаније и у њихово име контактира са државним органима и пословним центрима, али је основни услов да за тај посао буде регистрован. Актери “шпијунске афере” нису били регистровани. Оптужени су, такође, и за намере “инфилтрације у америчко друштво”, што додуше није кривично дело али им је и то стављено на терет. Једанаеста оптужена особа је била ухапшена на Кипру, али је, чекајући уз кауцију одлуку суда, једноставно нестала. Тешко је нестати са тако малог острва. Неки од оптужених су чак поверљиве шифре остављали на видна места одакле их је ФБИ могао лако узети. Чудно. Какви су то “обавештајци”? Из угла стварне озбиљности обавештајног рада ово заиста делује као фарса. И да, ипак, није реч о двема великим силама од чијих односа добрим делом зависи и ситуација у свету све би, поред апсурдности и фарсе, било и смешно.

У Америци стварно мало људи зна нешто о другим људима, јер многи ни о самима себи не знају много. Слично је и у другим земљама Запада које су већ деценијама, а неке и вековима, као Британија, давале уточиште разно-разним имигрантима.

У Совјетском Савезу је то за Запад било много теже јер постоји култура да људи све знају једни о другима. Уз то, КГБ је другачије радио, инвестирао је на дужи рок. Па су тако слани људи у свет на двадесет или тридесет година кроз које стичу други идентитет, па тек онда почињу да раде.

Медијски је највећа пажња била усмерена на лажне идентитете оптужених. Сви су, наиме, имали другачија имена од стварних и другачије порекло, изузев “првооптужене” Ане Чапман, Рускиње са легалним британским пасошем. Тај део уноси највише сумњи у фарсичност целе афере и сугерише да би, ипак, могло бити нешто више. Јер, методологија лажних идентитета је део стварног и озбиљног обавештајног рада. Лажне идентитете користе све обавештајне службе света. Највише и најефикасније су то користили КГБ и Совјетски Савез. Западне обавештајне службе углавном користе пасоше пријатељских земаља и то углавном за неке акције или кратак период, јер је у основи тешко прикрити прави идентитет, на пример, једног Енглеза или Француза у страној земљи. Западне земље о тим инструментима имају државне уговоре и пасоши са лажним именима се издају “легално”, то није крађа. Совјетски Савез је много озбиљније користио нови или лажни идентитет, посебно за своју обавештајну мрежу у Америци и на Западу, а обавештајци нису увек били руског порекла, него и из других земаља. То је Совјетима омогућавао и културни амбијент на Западу. У Америци стварно мало људи зна нешто о другим људима, јер многи ни о самима себи не знају много. Слично је и у другим земљама Запада које су већ деценијама, а неке и вековима, као Британија, давале уточиште разно-разним имигрантима. У Совјетском Савезу је то за Запад било много теже, јер постоји култура да људи све знају једни о другима. Уз то, КГБ је другачије радио, инвестирао је на дужи рок. Па су тако слани људи у свет на двадесет или тридесет година кроз које стичу други идентитет, па тек онда почињу да раде.

О тој технологији Совјета подробно је објашњено у књизи “Митрохинов архив - КГБ у Европи и на Западу”, која је настала на основу архиве совјетске службе безбедности, чији је велики део у Британију донео пребег, бивши директор тог архива Васили Митрохин.

О тој технологији Совјета подробно је објашњено у књизи “Митрохинов архив – КГБ у Европи и на Западу”, која је настала на основу архиве совјетске службе безбедности, чији је велики део у Британију донео пребег, бивши директор тог архива Васили Митрохин. Аутори књиге су професор Универзитета у Кембриџу Кристофер Ендрју и сам Митрохин. [1] Та технологија је, да издвојим један занимљив пример, била примењена и у Стаљиновом покушају да убије лидера Југославије Јосипа Броза Тита, после 1948. године.

Било је неколико покушаја, али један, последњи, за мало и да успе. За реализацију тог последњег покушаја 1953. године изабран је Јосиф Григулевич. Он је, међутим, имао лажни идентитет. Давно пре Другог светског рата послан је био у Јужну Америку где је постао Теодоро Кастро и временом се убацио у дипломатску службу централно-америчке државе Костарике. После Другог светског рата постао је отправник послова амбасаде те земље у Риму, а потом и опуномоћени министар (амбасадор). Пошто је Костарика имала дипломатске односе са Југославијом, али није имала амбасаду у Београду, римски амбасадор као Теодоро Кастро је био акредитован и у Југославији. Према архиву КГБ-а, он се добровољно пријавио да убије Тита и током 1952. године је био у Београду два пута и, како се тврди, успоставио добро односе са Титовим окружењем. Обећан му је био и лични сусрет са Титом. Направљен је план на састанку КГБ оперативаца, у Бечу фебруара 1953. године. Тита је “амбасадор” требало да отрује отровним спрејем који је био намочен у “амбасадорово одело” или, као друга могућност, да га на пријему убије пиштољем са пригушивачем, после чега би била изазвана паника спрејом сузавца што би омогућило бекство. Трећа варијанта је била да се Титу поклони неки вредан поклон, неко злато, који би у ствари био бомба. То Титово убиство је требало да буде или на неком пријему у Београду, или на коктелу у Лондону где је Тито ускоро требало да путује. “Амбасадор Костарике” је, пише у архиву, био у добрим односима са тадашњим југословенским амбасадором у Лондону, па је могао да обезбеди позивницу и за себе. Чекала се реализација плана, Григулевич је био написао и опроштајно писмо својој супрузи у случају да буде ухапшен, и 1. марта 1953. године је КГБ послао писмо Стаљину да се још није десио неки пријем или коктел да би план убиства Тита био реализован. Наредног дана, 2. марта, Стаљин је умро и од планова Титове ликвидације се потом одустало. Та порука КГБ-а је вероватно била последњи документ који је Стаљин у свом животу прочитао. Веровало се, међутим, да би Григулевич успео, мада 1940. године његова слична акција убиства Лава Троцког није успела.

Најновија америчко-руска “шпијунска афера” заиста личи на фарсу али се, ипак, не може избећи основно питање: зашто се све то догодило. Коме је то било потребно? Многи хроничари верују да је то било уперено против америчког председника Барака Обаме. Против њега је, наводно, део моћног америчког естаблишмента јер се, тврди се, не слажу са његовом “помирљивом про-руском политиком” и такозваним “ресетовањем” односа са Москвом.

После Стаљинове смрти, маја 1953. године, “римски амбасадор Костарике” је, са својом женом Мексиканком, тајно напустио Италију и вратио се у Москву. Остало је забележено да његов нестанак из Рима нико није ни приметио месецима, таква је била активност те амбасаде. Једна белешка из 1980. године, у његовом КГБ досијеу, тврди да западне обавештајне службе нису никада откриле да се иза несталог дипломате Теодора Кастра крије совјетски обавештајац Григулевич. По повратку у Москву Григулевич је докторирао етнографију и 1958.  године постао виши истраживач Етнографског института Совјетске академије наука. Временом је постао водећи совјетски аутор и академски ауторитет за етнографију и религију Латинске Америке, а био је и потпредседник друштава Совјетско-Кубанског и Совјетско-Венецуеланског пријатељства.[2]

Али, да се из сећања и архиве вратимо времену данашњем. У појавној форми, најновија америчко-руска “шпијунска афера”, заиста личи на фарсу али се, ипак, не може избећи основно питање: зашто се све то догодило. Коме је то било потребно? Многи хроничари верују да је то било уперено против америчког председника Барака Обаме. Против њега је, наводно, део моћног америчког естаблишмента јер се, тврди се, не слажу са његовом “помирљивом про-руском политиком” и такозваним “ресетовањем” односа са Москвом. Кроз ту призму се гледа и на саопштење званичне Москве да је пристала на размену због “одржавања добрих и побољшаних односа” са Вашингтоном. Москва је, упркос почетном демантовању да има било какве везе са тим људима, променила став и без затезања великом брзином пристала на договор. Али, о каквом побољшању се ту говори ако се имају у виду најновије анти-руске изјаве државног секретара Хилари Клинтон, током посета Украјини, Пољској и Грузији. Ако је судити по тим изјавама, у односима двеју земаља нема битнијих промена. Или, можда, званични Вашингтон има неколико или спољних политика према Русији или најужи државни апарат “минира” председника Обаму? Да ли би то могло значити да сада Москва спасава председника Обаму од његових најближих сарадника? То је, ипак, помало апсурдно, али изгледа да има нечега у том делу приче. Постало је очигледно да је, барем са америчке стране, све било унапред испланирано, па и брза размена оптужених. У Америци је потврђено да је план за размену направљен давно, пре оптужби и хапшења. Подсећања ради, дан после хапшења у Москви се обрео бивши амерички председник Бил Клинтон, а он не одлази на пут “за пет минута”. Није неважна чињеница да су “руски шпијуни” ухапшени само три дана после посете руског председника Медведева Вашингтону. Још је занимљивије да је већина медија у Америци потпуно игнорисала ту посету, која је, по дефиницији, историјски важна. Многи медији нису објавили ни вест о посети Медведева, а потом су на сва звона писали о “шпијунској афери”.

Можда, званични Вашингтон има неколико или спољних политика према Русији или најужи државни апарат “минира” председника Обаму? Да ли би то могло значити да сада Москва спасава председника Обаму од његових најближих сарадника? То је, ипак, помало апсурдно, али изгледа да има нечега у том делу приче.

Сада када се мање-више прашина слегла, поставља се и питање ко је од свега имао више користи – Америка или Русија? Русија је добила десет људи а испоручила четворицу већ осуђених за обавештајни рад. Двојица су остала у Великој Британији а двојица отишла за Америку. И ту има неких дилема. На пример, стручњак за нуклеарно оружје Игор Сутјагин, који је из затвора у Русији, где је издржавао казну затвора од 14 година, пребачен у Велику Британију, није желео да оде из Русије. Тако каже његова мајка. С којим правом га је неко испоручио другој земљи. Утолико пре што он изворно у Русији није осуђен за шпијунажу него сарадњу са једном британском компанијом чији је, тврди се, власник ЦИА. Значи ли то да би се он могао вратити у домовину, вероватно не у затвор и под истим именом? Америка је показала својој јавности да је још јака и да странци и непријатељи не могу баш тако да вршљају по тој земљи, поготово што је реч о Русима, инсталираним непријатељима који најлакше буде емоције. А то што ти људи нису ни оптужени за обавештајни рад – то ће се брзо заборавити, утолико пре што је Русија прихватањем размене на неки начин признала да су они заиста сумњиви. Амерички потпредседник Џозеф Бајден је изјавио да су Америка и Запад добили “четворицу вредних”, а дали људе који “нису много радили”. Истовремено, и Америка и Русија су на добитку јер су, тако изгледа, показали да “брину о својим људима” и да их “никада не напуштају”. О стварним добицима је у овом часу, ипак, тешко  говорити. Можда се у Русији деси неко ново суђење са истим актерима. Или је све смишљено да се прикрију неке далеко озбиљније и опасније ствари.

Чињеница је да и после “хладног рата” обавештајна активност не јењава. И то свако свакога шпијунира, можда највише пријатеље. То је опште познато. На пример, западне земље сада више троше средстава на међусобно шпијунирање него за обавештајну мрежу у целој Русији.

Давна је конвенција да је обавештајни рад увек део политике, а у конкретном облику то је далеко озбиљнија и компликованија активност од најновије афере. Уз то, чињеница је да и после Хладног рата обавештајна активност не јењава. И то свако свакога шпијунира, можда највише пријатеље. То је опште познато. На пример, западне земље сада више троше средстава на међусобно шпијунирање него за обавештајну мрежу у целој Русији.

Најновија америчко-руска афера је, пре свега, симбол времена у коме живимо. Времена где је све постало медијска презентација и манипулација јавним мњењем. Том технологијом доминирају помало детињаст, у основи наиван, приступ и веровање да се тако може променити реалност. Све, без обзира колико је озбиљно и важно, постаје бајка или прича пред спавање. То, у сваком случају, није добар знак.

"Најновија америчко-руска афера је, пре свега, симбол времена у коме живимо. Времена где је све постало медијска презентација и манипулација јавним мњењем. Том технологијом доминирају помало детињаст, у основи наиван, приступ и веровање да се тако може променити реалност." На фотографији: Споменик творцима "Спутника", првог вештачког сателита. Пре пола века је СССР револуционарно изменио технологију шпијунаже.

Упутнице:

___________

[1] Коришћено прво издање на енглеском језику. Cristopher Andrew and Vasili Mitrokhin: The Mitrokhin Arćive, The KGB in Europe and the West, London 1999.

[2] Више детаља у књизи од 462. до 464. стране.

Већ почетком процеса уједињења Европе, „евроентузијазам“ је био праћен значајном дозом неповерења. Критички став, одговарајућих јавних личности, према процесу евроинтеграције опстао је без обзира на успешан развој „уједињене Европе“  из трговинске заједнице у царинску, спољнополитичку и монетарну унију. Дводеценијски раст привреде и благостања у Европској Унији, јавност је доживела као неодољив аргумент у прилог евроинтеграција. Под таквим утиском, јавности је изгледало да су критички ставови према ЕУ начелни, лоше аргументовани, малициозни и тичу се далеке будућности. Међутим, „будућност“ је изгледа неочекивано стигла. Европска Унија, у данашњим условима кризе, све више личи на бирократску супердржаву и поново се буди занимање за критичке ставове о ваљаности уједињења европских држава. Следи подсећање на неке критичке ставове који су раније звани „евроскептицизмом“, а које су током процеса „евроинтеграције“ износили државници, политичари, економисти и новинари који нису са балканског простора:

Детаљ са композиције "Слепа девојка", Џона Еверета Милеса. Фото: Википедиа.

„Најзагонетније у развојној политици ове деценије је очигледно опредељење западноевропских лидера да обнове Совјетски Савез у Западној Европи.“

Михаил Горбачов, председник СССР-а у периоду1985-1991, изјавио почетком деведесетих.

„Историчари ће се једног дана непристрасно осврнути на чињеницу да су у исто време, кад је Совјетски савез натеран да прихвати реалност распада власти на посебне државе и ограничи овлашћења  централне власти, неки у Европи покушавали да створе нову, вештачку државу, тако што би одузели овлашћења националним државама и концентрисали их у једном центру.“

Маргарет Тачер, британска премијерка 1981 – 1992.

„Европска монетарна унија је немачка ракета дизајнирана да се освоји Европа у целини. На томе, искрено говорећи, треба да захвалите Адолфу Хитлеру.“

Николас Ридли (1929 – 1993), државни секретар за трговину и индустрију у доба владе Маргарет Тачер, јула 1990.

„Политика ЕУ пати од мањка демократије и де факто суспензује поделу власти.“

Роман Херцог, бивши председник Немачке, 2007.

„У Бриселу, законе доноси комитет министара од 27 чланова, чиме министар постаје део олигархије, комитета законодаваца, најмоћнијег у историји, који прави законе за 500 милиона Европљана и којег је немогуће сменити без обзира шта уради. Појединачни министри, с друге стране, добијају невероватну количину личне моћи, пошто се трансформишу у извршну руку ЕУ власти на националном нивоу.“

Ентони Кохлан, редовни професор на Тринити колеџу у Даблину, ЕУ Обсервер, 19. 10. 2009.

Temperantia (персонификација трајности), Едварад Брн Џонс. Фото: Википедиа.

„Данас постоје Европљани, али само у смислу да Немци нису баш сасвим Немци, или Белгијанци нису сасвим Белгијанци. Форсирање Лисабонског споразума до краја само илуструје недостатак националног идентитета на континенту. Ако би се томе додала изричита неспремност да се формирају, а камоли употребе, значајније војне снаге, ЕУ ће остати тигар од папира. Двадесетпрви век би на крају могао да испадне још један век Америке или Кине. Али, он неће бити век Европе.”

Доуг Бандов, бивши специјални асистент председника Роналда Регана, сарадник у “Америкен конзервејтив дифенс”, изјавио за „Нешонал интерест“, 5.8.2008.

„Мастрихтска Европа је могла бити створена само у одсуству демократије.“

Клод Шејсон, француски секретар министарства спољних послова, на конференцији Федерације малих предузећа, Њукастл, 27. 6. 1996. Цитирано према белешци сер Џејсона Голдсмита.

„Ово је прелазак Рубикона, након чега неће бити суверених држава у Европи са потпуно овлашћеним владама и скупштинама који представљају легитимне интересе својих грађана, већ ће преостати само једна држава. О основним стварима ће се одлучивати од стране удаљене „федералне владе“ у Бриселу, а,грађанин Чешке ће, на пример, бити само сићушни члан, чији глас и утицај ће се свести скоро на нулу… Ми смо против `европске супердржаве`.“

Вацлав Клаус, председник Чешке, за лист „Млада фронта днес“, 29. 9. 2003.

„ЕУ је постала `јединствена форма државности у XXI веку`, заснована на међусобној сарадњи и трговини националних елита и елита међународних корпорација које потпуно искључују европску јавност.”

Бруно Вотерфилд, бриселски извештач за Дејли телеграф од 2006.

„Кривци (за кризу) су еврократи који тврдоглаво одбијају да признају како се њихова маштовита конструкција руши попут Вавилонске куле.“

Стивен Луис, гл. економиста компаније Монумент Секјуритиз, изјава за „Сиенбиси“, забележио Пол Вотсон.

„Сценарио распада Европске Уније је веома једноставан. Довољно је да само један национални популиста, у некој од земаља чланица, постане уверен да је решење за кризу излазак из ЕУ.“

Џерард Селенте, амерички економиста, бизнис консултант који је предвидео наступајућу економску кризу у XXI веку.

Душан Пророковић:"Не постоји сила која није, што је дуже могуће, покушала да задржи лидерску позицију. Зато је и данашње упињање САД да се потврди као глобални лидер потпуно разумљиво. Гледано из угла Вашингтона, три су приоритета које је неопходно испунити: још чвршће и на дужи рок везати у војном смислу Европу за САД (преко НАТО); успорити економски раст Кине; успоставити потпуну контролу над енергетским ресурсима у средњој Азији."

Да је велики Солжењицин жив, вероватно би констатовао да је то воља Божија. Збиља, како другачије објаснити могућност да од државе која је, пре свега, петнаест година била на ивици грађанског рата, на чијим границама су ницали многобројни сепаратистички покрети, која је de facto банкротирала и чија се јавна управа готово распала, може зависити будућност света.

Нова политичка елита у Москви јесте спровела многобројне реформе у последњих десет година, јесте почела да сређује стање на унутрашњем плану и враћа Русију на место које јој и историјски и геополитички припада на спољном плану, можда и брже него што је било ко очекивао. Међутим, то ново постављање Русије у међународне оквире није могло бити, само по себи, довољно да би се Русија нашла у ситуацији у којој се данас налази. Данас се ситуација Русији „једноставно наместила“. На њу су утицали и „заглављени“ НАТО у Авганистану и Ираку, и екстремни привредни раст Кине, и јачање антиамериканизма у исламском свету, и јачање самопоуздања у југоисточној Азији и јужној Америци, и све веће напрслине међу савезницима у Западном блоку.

После деценије и по постојања светског поретка, који се на Западу дефинисао као „мултиполаризам са доминацијом САД“, на Истоку као „хегемонистичко постављање САД“, а у теорији је третиран као завршна фаза Pax Americana-е, сведоци смо новог редефинисања односа на глобалном нивоу.

У оквиру међународног политичког система, могућа су четири потенцијална сценарија редефинисања односа.

САД ће се трудити да одрже доминацију и остану једина глобална сила, и то је свакако прва могућност. Уколико им то не пође за руком, свет ће тежити мултиполарности, а мултиполарност може бити уређена (дефинисане зоне утицаја великих сила на основу договора и сагласности) или неуређена (велике силе дефинишу самостално властите зоне утицаја, без значајнијих договора међу собом, по цену оружаних конфликата нижег или средњег интензитета). Уколико режим међународних односа уђе у фазу неуређеног мултилатерализма, отвара се и опасност од продубљивања конфликата и оружаног сукоба великих размера (уколико један или више оружаних конфликата нижег или средњег интензитета ескалира и уколико се непосредно војно ангажују две или више великих сила), што представља четврту могућност.

После деценије и по постојања светског поретка, који се на Западу дефинисао као „мултиполаризам са доминацијом САД“, на Истоку као „хегемонистичко постављање САД“, а у теорији је третиран као завршна фаза Pax Americana-е, сведоци смо новог редефинисања односа на глобалном нивоу. На фотографији: Пропагандна карикатура уметничке групе "Куркрински" из доба Хладног рата.

Наставак доминације САД

Не постоји сила која није, што је дуже могуће, покушала да задржи лидерску позицију. Зато је и данашње упињање САД да се потврди као глобални лидер потпуно разумљиво. Гледано из угла Вашингтона, три су приоритета које је неопходно испунити: још чвршће и на дужи рок везати у војном смислу Европу за САД (преко НАТО); успорити економски раст Кине; успоставити потпуну контролу над енергетским ресурсима у Средњој Азији.

Ако и представља дилему којим редоследом утврдити други и трећи циљ САД, онда око циља број један уопште нема дилеме. То је даље војно учвршћивање САД у Европи и везивање европских држава кроз НАТО за САД. Без војног присуства у Европи, и без савеза са европским државама, који им омогућава слободан прелет, стационирање војних база, и могућност несметаног проласка (али и значајно учешће европских држава у заједничким акцијама, па самим тим и смањење трошкова војних операција), САД немају шта да траже на Блиском Истоку или у Средњој Азији, а самим тим једноставно престају да буду глобална сила. Главни проблем у даљем позиционирању САД у Европи представља Немачка. Геополитички интереси САД и Немачке се не поклапају, а и већ дуже време је врло тешко објаснити Немцима зашто морају да плаћају, директно или индиректно, трошкове војних акција у којима уопште не учествују. Немачка ће смоћи снаге да политички уђе у конфронтацију са САД, само уколико има партнера који јој у тој политичкој борби може помоћи. Као једина адреса на коју се Берлин може обратити, и гледано историјски, али и сходно актуелним приликама у свету, јесте Москва. Текстови који се последњих месеци могу прочитати у америчкој штампи, а који указују на могућност руско-немачког партнерства и последице по позицију САД, су готово хистерични и изражавају све фрустрације које у Вашингтону настају побољшавањем односа између Берлина и Москве[i]. САД могу покушати да утичу на ове ствари директним притиском на Немачку, што може оставити дугорочне последице по односе две земље; могу и покушати опструирањем Немачке преко мањих чланица ЕУ и НАТО, што им даје веће изгледе на успех, али што истовремено може бити врло спор и скуп процес; али могу и покушати уласком у партнерство са Русијом. Уколико пресеку линију комуникације између Берлина и Москве, Немачка готово сигурно остаје војно и политички изолована у оквиру ЕУ и НАТО, без неких већих могућности за самосталним спољнополитичким наступом.

Осигуравањем војне позиције у Европи, САД могу да размишљају о следећим корацима. Први наредни је: како зауставити економски раст Кине. А покушај неког вида спољне дестабилизације Кине у Азији једноставно нема ко да изведе. На фотографији: Кинески пропагандни плакат

Осигуравањем војне позиције у Европи, САД могу да размишљају о следећим корацима. А први наредни је: како зауставити економски раст Кине. Кина је 2010. године постала први светски извозник роба[ii], иако је пре само 25 година њен извоз у светским размерама био занемарљив. Кина је са собом повукла и остале земље југоисточне Азије, тако да данас зона коју обухвата мултилатерала АПТ (АСЕАН плус три-Кина, Јапан и Кореја) основана 1997.  године представља средиште светске производње роба широке потрошње, а седиште светске економије се са северно-атлантског региона невероватном брзином пресељава у пацифичко-азијски регион. Велики привредни раст узроковао је да Кина крене у озбиљно планирање и реализацију програма јачања и у осталим областима, пре свега на војном плану. Од краја 70-их па до средине 80-их година прошлог века, вијетнамска и кинеска морнарица су неколико пута улазиле у сукобе око острва Спретли. Данас, четврт века касније, Вијетнаму на памет не би пало да се упушта у такву авантуру са неколико пута јачим и опремљенијим кинеским оружаним снагама. Односно, уколико би до сукоба и дошло, исход би био више него известан.

Још 1994. године, Ли Кван Ју, који је преко три деценије био премијер Сингапура, је пророчки приметио да „је величина кинеског померања света таква да свет мора да нађе нову равнотежу. Немогуће је претварати се да је Кина још само један велики играч. Она је највећи играч у људској историји“[iii].

Кинеска економија је генератор и војног, и политичког, и дипломатског јачања Кине, и уколико САД желе да задрже примат на међународном плану, последњи је тренутак да нешто предузму. Покушаји унутрашње дестабилизације Кине преко координираних акција на Тибету и Сингђангу, кинеске власти су брзо и ефикасно угушиле. А покушај неког вида спољне дестабилизације Кине у Азији једноставно нема ко да изведе. Јапану и Кореји економски не одговара дестабилизација Кине, јер сваке године бележе значајне порасте размене са Кином[iv], а о војној реакцији ни не размишљају. Остале азијске земље су готово у потпуности зависне од кинеског тржишта и инвестиција и као једина каква-таква могућност за отварање фронта против Кине, остаје Тајван. Тајван, међутим, и поред огромне војне помоћи коју добија од Вашингтона и која ће само за 2010. годину износити преко 6 милијарди долара[v], нити својом величином, нити бројем становника не може представљати равноправног супарника, а и у тајванском јавном мњењу не постоји готово никаква подршка заоштравању односа са Пекингом[vi]. Дакле, једини ослонац у тихоморском региону, који може бити САД стабилна тачка за акцију против Пекинга, јесте руски Далеки исток. Најелегантнија акција, коју би могли заједнички да изведу Вашингтон и Москва, могла би се тицати дефинисања нове енергетске стратегије, којом би нафта и гас из Русије постали теже доступни кинеским потрошачима.

Једини ослонац у тихоморском региону, који може бити САД стабилна тачка за акцију против Пекинга, јесте руски Далеки исток.

Најелегантнија акција, коју би могли заједнички да изведу Вашингтон и Москва, могла би се тицати дефинисања нове енергетске стратегије, којом би нафта и гас из Русије постали теже доступни кинеским потрошачима.

Нафта и гас су централна тема и позиционирања САД у средњој Азији. А поред  Авганистана, у којем НАТО не би могао да функционише ако би Москва ускратила право прелета за НАТО авионе преко властите територије, све више се актуализује и питање Ирана. Заправо, право питање је: зашто до војне акције против Ирана још није дошло[vii]? Медијска кампања против Техерана и припрема јавности на Западу да ће до војне акције доћи траје већ неколико година; демонстрације опозиције против председника Ахмединеџада, према тврдњама иранских власти, су добро потпомогнуте споља, тако да је и фактор могућег изазивања унутрашње нестабилности „у игри“; а изгледа да Западне службе нису мирне ни око организовања сепаратистичког покрета у југоисточној провинцији Балуџистан[viii].

До сада је Иран половину својих енергената извозио Јапану, око трећину Кини и петину ЕУ. Потенцијалном кризом у Ирану, цена нафте и гаса на светском тржишту би енормно порасла, а Јапан, Кина и ЕУ би морали такву скупљу нафту и гас негде да купе. Дакле, интервенција САД против Техерана, аутоматски значи и нови екстра профит за Гаспромњефт у наредне две до три године и смањење конкурентности кинеских произвођача у истом периоду. Оно што извори превиђају, јесте да је то јединствена прилика да САД испроба нову врсту оружја - тзв. „тектонско“ и/или „метеоролошко“ оружје, на шта нити Русија, нити било која друга земља мимо НАТО једноставно не може да пристане.На фотографији: "Зороастер", платно Н. Рериха.

Одговор на ово питање је: зато што не постоји шира подршка у међународној заједници. Односно, зато што не постоји подршка Русије. Зато је последње изјашњавање Савета безбедности УН о увођењу нових санкција Ирану, за које је гласала и Русија, донео огромно олакшање у Вашингтону[ix]. Дан после гласања, САД и ЕУ су новоуспостављене санкције тумачиле на један начин[x], Русија на други (портпарол руског МИД-а је чак тврдио да „изгласане мере не значе прекид војне сарадње са Ираном“), али сама чињеница да су се како-тако, Велика Британија и Француска с једне, и Русија с друге стране усагласиле око нових мера против Ирана, дала је повода „добро обавештеним изворима“ да почну да калкулишу са могућим договором на релацији Вашингтон-Москва. Према тим калкулацијама, Русија наводно неће реаговати на будуће акције САД против Ирана, на исти начин на који Вашингтон уопште није реаговао на победу Виктора Јануковича на председничким изборима у Украјини и потоњим одлукама које су Кијев поново вратиле на „московски колосек“. У прилог овој меркантилистичкој тези, Иран за Украјину, наводи се и то, да је до сада Иран половину својих енергената извозио Јапану, око трећину Кини и петину ЕУ. Потенцијалном кризом у Ирану, цена нафте и гаса на светском тржишту би енормно порасла, а Јапан, Кина и ЕУ би морали такву скупљу нафту и гас негде да купе. Дакле, према овој школи мишљења, интервенција САД против Техерана, аутоматски значи и нови екстра профит за Гаспромњефт у наредне две до три године и смањење конкурентности кинеских произвођача у истом периоду. Оно што исти извори међутим превиђају, јесте да, када говоре о војној интервенцији против Ирана, „зли језици“ најављују и да је то јединствена прилика да САД испроба нову врсту оружја-тзв. „тектонско“ и/или „метеоролошко“ оружје[xi], на шта нити Русија, нити било која друга земља мимо НАТО једноставно не може да пристане.

Све у свему, на коју год страну да крене, САД се среће са Русијом и више је него јасна жеља Вашингтона да са Москвом „ресетује односе“[xii] и уреди односе на један нови начин. Питање је да ли је то и у интересу Москве и шта она тиме добија, а шта губи? И уколико Москва не подржи даље акције САД у Ирану, енергетско, економско и војно окруживање Кине и изоловање Немачке, Вашингтон ће се наћи пред избором. Или ће, заједно са вољно и невољно прикупљеним партнерима моћи да крене у реализацију геополитичких планова, што би се вероватно претворило у „силовање решења“ попут војне окупације Ирака, успостављање цивилне управе у Авганистану или проглашења независности Косова. Или, прихватити чињеницу да се фаза глобалне доминације завршава и да свет улази у ново раздобље-уређеног мултилатерализма.

На коју год страну да крене, САД се среће са Русијом и више је него јасна жеља Вашингтона да са Москвом „ресетује односе“ и уреди односе на нови начин. Питање је да ли је то и у интересу Москве и шта она тиме добија, а шта губи?

Уколико Москва не подржи даље акције САД у Ирану, енергетско, економско и војно окруживање Кине и изоловање Немачке, Вашингтон ће се наћи пред избором:

- Или ће, заједно са вољно и невољно прикупљеним партнерима моћи да крене у реализацију геополитичких планова, што би се вероватно претворило у „силовање решења“ попут војне окупације Ирака, успостављање цивилне управе у Авганистану или проглашења независности Косова.

- Или, прихватити чињеницу да се фаза глобалне доминације завршава и да свет улази у ново раздобље-уређеног мултилатерализма.

Уређени мултилатерализам

У најкраћем, то би подразумевало дефинисање неспорних зона утицаја регионалних сила, око којих би се регионалне силе сагласиле. Остала отворена питања могла би се решавати преговорима и контролисаним процесима, а могући сукоби би, у таквим околностима, могли да се развију само на локалном нивоу. У таквој ситуацији, наравно, отворило би се питање шта може бити регионална сила и колико их на свету може постојати, а да систем буде функционалан? Ако у обзир узмемо предвиђене стопе раста националних економија[xiii], елементарне параметре који се тичу јачине војних снага појединих држава[xiv], као и геополитичку позицију и природне ресурсе[xv], несумњиво се истиче неколико земаља: САД у Северној и Средњој Америци, Бразил у Јужној Америци, Европска Унија у Европи, Кина и Индија у Азији, и евентуално Јужноафричка Република у Африци. Могуће је још очекивати и уздизање до нивоа велике регионалне силе једне од муслиманских држава-Пакистана, Саудијске Арабије, Ирана или Турске, али за сада свака од наведених има одређене ограничавајуће факторе да то буде.

У таквом свету, САД би остале војно доминантне, Кина би била прва светска економска сила и највећи произвођач роба на свету, Индија би била највећи пружалац услуга, а Европа би могла да се фокусира на развој иновација и технологија. Међутим, само Русија би могла својим постављањем да игра улогу балансера и тако ствара равнотежу у укупним међународним односима.

По питању глобалне безбедности, Русија и САД су упућене на међусобну сарадњу, ако ни због чега другог, онда због решавања све комплексније ситуације у средњој Азији. Русија такође има више него успешну војно-техничку сарадњу са Индијом[xvi], а са Кином (и осталим партнерима) је формирала Шангајску организацију за сарадњу.

Уређени мултилатерализам:

У таквом свету, САД би остале војно доминантне, Кина би била прва светска економска сила и највећи произвођач роба на свету, Индија би била највећи пружалац услуга, а Европа би могла да се фокусира на развој иновација и технологија. Међутим, само Русија би могла својим постављањем да игра улогу балансера и тако ствара равнотежу у укупним међународним односима.

У области економије, чланица је мултилатерале-БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина), која окупља четири економије са највећим потенцијалом и има статус специјалног партнера у односима са ЕУ[xvii].

У области енергетике, представља незабиолазан фактор и када се говори о будућој енергетској безбедности Европе, али и југоисточне Азије.

Политички гледано, то је једина земља према којој постоји минимум поверења у свим деловима света. САД би тешко могле да посредују у политичким стварима у арапском или латиноамеричком свету, Европа ту улогу не би могла да одигра у Азији и Африци, а Кина у Европи. Једноставно, при избору балансера се не тражи најбоље решење, већ најмање лоше решење.

Русија, за коју важи правило да никада није била онолико слаба колико су њени непријатељи хтели, нити онолико јака колико су њени пријатељи желели, јесте решење, између осталог, и зато што нема амбицију за глобалним лидерством.

Неуређени мултилатерализам:

Свет може функционисати и без балансера, али је онда ризик од погоршавања укупних међународних односа у свету већи.

Уколико не постоји посредник и гарант спровођења споразума, неповерење међу великим регионалним силама само ће се повећавати.

На крају, геополитичка позиција је таква да Русију чини регионалном силом са глобалним утицајем и играчем који је незаобилазан партнер осталим регионалним силама у појединим сегментима.

ЕУ се показала као делотворна економска интеграција, али је, оптерећена бројним унутрашњим проблемима и непостојањем заједничких спољнополитичких циљева и независних војних снага, политички преслаба да би се постављала као неко ко треба да ствара равнотежу међу осталим силама. САД и Кина би на период уређеног мултилатерализма вероватно гледали као на привремено стање, трудећи се да САД-поврате, а Кина-оствари глобалну доминацију и једни би другима оспоравали могућност да постану светски посредници. Индија се још увек бори са огромним процентом властитих грађана који живе на ивици сиромаштва и на решавање тог проблема ће бити фокусирана барем још неколико деценија, а Бразил је ипак на геополитичкој периферији.

"ЕУ се показала као делотворна економска интеграција, али је, оптерећена бројним унутрашњим проблемима и непостојањем заједничких спољнополитичких циљева и независних војних снага, политички преслаба да би се постављала као неко ко треба да ствара равнотежу међу осталим силама." На фотографији: детаљ са слике "Офелија" Џона Еереста.

Мултиполарни свет може функционисати и без балансера, али је онда ризик од погоршавања укупних међународних односа у свету већи.

Такав мултилатерализам би се могао назвати-НЕУРЕЂЕНИМ МУЛТИЛАТЕРАЛИЗМОМ. Уколико не постоји посредник и гарант спровођења споразума, неповерење међу великим регионалним силама само ће се повећавати. У таквом систему, међународни односи се регулишу низом билатералних споразума које силе међу собом постижу, што би у игру увукло значајно већи број играча.

Систем неуређеног мултилатерализма се зато не може ограничити на свега неколико великих регионалних сила, као што би то било у систему уређеног мултилатерализма. У том случају, поред САД, Русије, Кине, Индије, Бразила и ЈАР, себе би као регионалне силе вероватно видели и Јапан, Пакистан, Турска, Саудијска Арабија, Иран, Нигерија, Мексико, Европа би се вероватно поделила на два крила: британско-француско и немачко, а значајну улогу би још могли играти и Египат, Индонезија и Аргентина.

Овакав систем би се могао окарактерисати као дифузан и у њему би било врло тешко контролисати процесе. Односно, ескалација било које кризе у свету могла би да увуче у конфликт већи број регионалних сила, а самим тим и могућност избијања сукоба ширих размера је извеснија.

Држава која је у највећој почетној предности је Русија. Из једноставног разлога  јер је Русија регионалне циљеве, постављене пре неколико година, већ остварила.

Русија представља земљу која је задате геополитичке приоритете испунила и у могућим системима неуређеног мултилатерализма или дифузног хаоса, може заузети позицију потпуне неутралности и немешања, што јој доноси компаративну предност у односу на друге земље.

А опет, уколико дође до тако драматичног развоја ситуације на глобалном плану, држава која је у највећој почетној предности је Русија. Из једноставног разлога јер је Русија регионалне циљеве, постављене пре неколико година, већ остварила. Партнерство са Казахстаном и Белорусијом је продубљено стварањем царинске уније[xviii] (новонастале несугласице са Минском ипак не могу да угрозе стратешко партнерство), нови споразум о коришћењу црноморских лука и приобаља за бродове ратне морнарице је потписан са Украјином за наредних четири деценије[xix], граница са Кином и Монголијом је преко савезништва у Шангајској организацији за сарадњу обезбеђена[xx], билатералним споразумима о војно-техничкој сарадњи са Ираном, и енергетско-привредној са Турском[xxi], дефинисан је оквир за миран суживот и сарадњу са две највеће муслиманске земље у региону, а значајно су повраћене позиције и утицај на периферијама руских интереса у Србији, Грчкој, Јерменији, Сирији, Узбекистану и Азербејџану, а како ствари стоје, после наредних избора, слична ситуација ће бити и у Грузији. Дакле, мање-више, Русија представља земљу која је задате геополитичке приоритете испунила и у могућим системима неуређеног мултилатерализма или дифузног хаоса, може заузети позицију потпуне неутралности и немешања, што јој доноси компаративну предност у односу на друге земље.

Закључак

Русија је у трагању за једним или више партнера који јој најефикасније могу помоћи на пољу модернизације производних капацитета и диверзификације националне економије, која би била мање зависна од експлоатације природних добара, а више од производње роба широке потрошње. Можда од избора партнера зависи и низ ствари политичког карактера које ће се десити у будућности.

И док су потребе других за сарадњом са Русијом више него јасне, поставља се питање какве су потребе Русије за сарадњу са другима. У овом тренутку, чини се да званична Москва више пажње посвећује унутрашњој политици и да ће се то наставити најмање још десетак година. С једне стране, то јесте разумљиво. Привредни опоравак земље, обнављање огромне инфраструктуре, решавање проблема одлива становништва и негативних демографских трендова, пре свега у источним крајевима земље, јесу приоритетни проблеми којима се садашња администрација мора позабавити. Међутим, с друге стране, питање је када ће се Русија поново наћи у ситуацији у којој се налази данас. Јер, као што јој се шанса да одлучује о томе како ће изгледати сутрашњица света указала данас, исто тако може нестати већ колико прекосутра.

Очигледно, Русија је у трагању за једним или више партнера који јој најефикасније могу помоћи на пољу модернизације производних капацитета и диверзификације националне економије, која би била мање зависна од експлоатације природних добара, а више од производње роба широке потрошње. Можда од избора тог/тих партнера зависи и низ ствари политичког карактера које ће се десити у будућности.

"Док су потребе других за сарадњом са Русијом више него јасне, поставља се питање какве су потребе Русије за сарадњу са другима. У овом тренутку, чини се да званична Москва више пажње посвећује унутрашњој политици и да ће се то наставити најмање још десетак година." На фотографији: детаљ са слике "Иду" Андреја Рјабушкијна

Упутнице:

[ii] http://www.manufacturingnews.com/news/06/0905/art1.html

[iii] Сукоб цицилизација, С. Хентингтон, ЦИД Подгорица, 2000, стр.256

[iv] http://www.stat.go.jp/english/data/handbook/c11cont.htm

[v] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/06/03/AR2010060302296.html

[vi] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/06/29/AR2010062900163.html

[vii] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/07/07/AR2010070702120.html

[viii] http://www.irna.ir/En/View/FullStory/?NewsId=753601&idLanguage=3

[ix] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/138055.sr.html

[x] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/07/08/AR2010070805070.html

[xi] http://www.defence.pk/forums/u-s-foreign-affairs/45669-usa-using-haarp-system.html

[xii] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/07/06/AR2010070604101.html

[xiii] www.bankresearch.org/economicpolicyblog/2006/07/after_brics_gol.html

[xiv] Информације о војним снагама појединих држава и њихово упоређивање вршени према подацима узетим са https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/

[xv] Global Trends 2025: A Transformed World. Washington D.C.: NIC/US Government Printing Office, November 2008, s. 9-14. ISBN 978-0-16-081834-9

[xvi] http://www.izvestia.ru/politic/article3139635/

[xvii] према http://edc.tsu.ru

[xviii] http://www.izvestia.ru/politic/article3143607/

[xix] http://ukraineanalysis.wordpress.com/

[xx] http://www.sectsco.org/RU/

[xxi] http://www.izvestia.ru/politic/article3142739/

Синиша Љепојевић: "Сведоци смо једне од најдубљих међународних криза у последњих деведесет година. Та криза ће донети тектонске промене. Будуће генерације ће живети у потпуно другачијем међународном поретку, а излаз из савремене кризе ће дефинисати тај нови поредак. Какав ће тај поредак бити, нико не може поуздано да предвиди

Све учесталији наговештаји, званични и полузванични, да би Европска Унија могла зауставити своје ширење закључно са Хрватском, потврђују старе сумње да би на западном Балкану, и у неком новом међународном поретку, поново могла бити успостављена нека врста границе. Да ли су границе светова судбина Балкана? Ако је веровати историји, барем у последњих хиљаду година, и једном од највећих историчара Балкана Летнену Ставросу Ставрианосу (1913.- 2004.), границе су, изгледа, балканска судбина.

У том светлу, ти наговештаји су далеко озбиљнији проблем. Емотивне реакције актуелних политичких елита, пре свега у Хрватској и Србији, једни су одушевљени, други “изненађени и увређени”, су, наравно, разумљиве али проблем је далеко већи и озбиљнији. Он и нема велике везе ни са Хрватском ни са Србијом и те земље, у основи, не могу много да утичу на његов развој. Али, оно што могу и што би требало да раде је помно праћење развоја тог проблема и правовремена припрема уколико то постане и реалност.

Политичко-економска историја савременог света је историја криза, то је ваљда природа људског живота. Сада смо сведоци једне од најдубљих међународних криза у последњих нешто више од деведесет година. Та криза ће донети, и већ је донела, истински тектонске промене. Будуће генерације ће живети у потпуно другачијем међународном поретку, а излаз из савремене кризе ће дефинисати тај нови поредак. Какав ће тај поредак бити нико у овом часу не може поуздано да предвиди, мада се неке контуре, исписане кроз тражење изласка из кризе, већ назиру. Зато су изузетно важни наговештаји балканског заустављања Европске Уније и стварања неке нове границе.

Унија je у “егзистенцијалној кризи”. Наравно, о изласку из те кризе највише брину они који су у тај пројекат највише и уложили, и вероватно од њега највише и добили, а то је Немачка. Сасвим је природно да Немачка, као најбогатија и по броју становника највећа земља Уније, највише и брине и сасвим је очигледно да ће од Уније остати или бити оно шта Берлин одлучи.

Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте.

За земље бивше Југославије и целог Балкана је, наравно, међу најважнијим питањима судбина Европске Уније, европске интеграције у којој су четири државе региона (рачунам и Словенију, мада Словенија тврди да није Балкан), а остале желе да буду у Унији. Европска Унија је, међутим, у дубокој, највећој до сада кризи и то је, сада већ јасно, пропао политичко-економски пројекат. Неки то воле да кажу да је Унија у “егзистенцијалној кризи”. Наравно, о изласку из те кризе највише брину они који су у тај пројекат највише и уложили, и вероватно од њега највише и добили, а то је Немачка. Сасвим је природно да Немачка, као најбогатија и по броју становника највећа земља Уније, највише и брине и сасвим је очигледно да ће од Уније остати или бити оно шта Берлин одлучи. То је природа ствари у Европској Унији. У Немачкој је, очигледно, нестао “идеализам Европе” и та земља више нема илузија, али жели да у актуелној кризи сачува своје интересе и заштити, пре свега, себе. То, уосталом, раде и све друге земље. Такав распад било које интеграције, па и досадашње идеје о Европској Унији, за већину историчара значи да се међународни односи враћају на “технологију” 19. века, а што значи стварање “регионалних забрана” за највеће и најмоћније, стварање неких нових граница. Истовремено, 19. век значи да се савезништва и мењају, па тако и ти “забрани”. Нико, додуше, у овом тренутку не може поуздано да каже шта ће на крају од свега тога бити, али је чињеница да је Немачка покренула разговоре о новом устројству Европске Уније, иако још нема ни годину дана како је на снази Лисабонски уговор који је требало да значи будућност Европе. Многе земље, укључујући и Велику Британију, се противе променама Лисабона и другачијем устројству Уније, али изгледа да су немачке идеје такве да неке од тих земаља не могу ни да утичу на њих. Колико је познато Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте. Верује се да је то увод у стварање једне далеко мање интеграције у којој би, поред Немачке, биле и Француска, Аустрија, земље Бенелукса али и Словенија и Хрватска. И то је то.

Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте. Верује се да је то увод у стварање једне далеко мање интеграције, у којој би поред Немачке биле и Француска, Аустрија, земље Бенелукса али и Словенија и Хрватска. И то је то.

Ако се само и део тих немачких идеја оствари то би значило да Бугарска, Румунија и Грчка не би више биле у (немачкој) Унији, а остале земље Балкана и Турска то, ионако, нису ни биле. То за многе звучи невероватно, али све су чешћа упозорења оних “који знају” да ће Европа морати да се суочи и са “незамисливим”. Али, шта ће бити са тим делом Балкана који остане изван (немачке) границе? То је већ далеко компликованије питање. Конвенционално размишљање одмах упућује на Русију и њену “забран”, али и на Америку. И вероватно је тако, Америка и Русија ће бити кључни конкуренти за остатак Балкана. И једна и друга сила имају ограничавајуће факторе у тој конкуренцији, али и предности. Америка има јаку политичку инфраструктуру, већина политичких лидера су њени: или курсисти или нескривени симпатизери. Уз то, после тајног политичко-обавештајног рата између Немачке и Америке на Косову, Америка је у предности и утемељила се у албанском делу Балкана. Ту позицију је тешко променити. Јака је и у Грчкој и Македонији, а сада све интензивније ради на Србији. Ових дана је амерички амбасадор у Београду Мери Ворлик изјавила да Америка “све више гледа Србију као кључног партнера”. Могло би се тако десити да насупрот Немачкој на Балкану не буде Русија него Америка. Недостаци Америке су њена дубока унутрашња криза, политички хаос у самом врху администрације који намеће питање шта је уопште данашња америчка спољна политика. У бившој Југославији се и даље примењује шаблон из деведесетих година прошлог века, иако се ситуација темељно променила. Америка тренутно нема довољно капацитета и могло би се десити да јој све предности које има на Балкану не значе много. Да би се то избегло, за Америку су кључни инструменти НАТО, мада је мала корист од тога, то је још једна илузија, и Турска. У том светлу би, такође, упркос независним амбицијама те земље, требало гледати на њено поновно откриће Балкана. Недостаци Русије су слаба политичка инфраструктура у региону, а за њену изградњу су потребне године и године, и добрим делом недовољно ефикасан спољнополитички апарат. Предности Русије су економске инвестиције и Немачка. Русија је један од највећих инвеститора енергетске и базичне привредне инфраструктуре на Балкану. Вероватно је да то многима у тим земљама није по вољи, али немају избора у садашњој кризи. Са таквим економским присуством временом ће доћи и политички утицај. Друга предност је Немачка. Русија и Немачка, а све више и Француска, газе новим савезничким стопама. Не само у економији, него и у изградњи још увек нејасног новог модела европске безбедности. Иако се о том моделу у јавности мало зна, иза затворених врата су разговори о томе поодмакли. Америка су одлучно противи тој идеји, али није успела да је заустави. Могло би се тако десити да немачки наговештаји о заустављању проширења Уније и стварању нове границе на Балкану имају везе и са немачко-руским савезништвом.

Србија под хитно мора да се суочи с новом реалношћу и да највећи део својих дипломатско-политичких капацитета инвестира у сагледавање онога шта се стварно дешава.

И шта би у тим околностима требало и могло да буде интерес Србије, а не бирократије у Бриселу, и европске и натовске. Можда би нешто могла и да научи од Грчке која је, изгледа, схватила да од “Европе” нема ништа.

Шта би све то требало да значи за Србију? Лидери Србије би, пре свега, требало да схвате да се реалност темељно променила од времена 2000. године када је њихова, назови опција, дошла на власт. Није, наравно, спорна њихова такозвана европска оријентација, јер Европа је природни амбијент, али је суштинско питање шта је то Европа данас. У сваком случају, то више није само Европска Унија. Стиче се утисак да лидери Србије једноставно не желе да верују шта се дешава. На вести из Немачке о заустављању проширења на Хрватској, они одговарају разочарењем, све чешће и љутњом темељеном на уверењу да то није природно, није фер. У реалности се, међутим, дешавају ствари и које нису природне, без обзира на цену. Србија под хитно мора да се суочи с новом реалношћу и да највећи део својих дипломатско-политичких капацитета инвестира у сагледавање онога шта се стварно дешава. И шта би у тим околностима требало и могло да буде интерес Србије, а не бирократије у Бриселу, и европске и натовске. Можда би нешто могла и да научи од Грчке која је, изгледа, схватила да од “Европе” нема ништа. Настављен је пројекат руског гасно-нафтног терминала у Александрополису, а део луке Пиреј је на тридесет година продат Кинезима.

Нема никакве сумње да у државном апарату Србије има довољно људи који разумеју ту реалност и који су способни да је аналитички прате.

Проблем је што политичка елита није заинтересована и нема никакав други програм нити визију изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи. То је тако јер, заиста, не постоји никакав други програм, никакво другачије виђење реалности.

“Пуна уста” Европе, а у свакодневном животу је све другачије…

Нема никакве сумње да у државном апарату Србије има довољно људи који разумеју ту реалност и који су способни да је аналитички прате. То је неопходно и како рече, већ споменути историчар, професор Ставрианос: “збивања на Балкану су увек била део ширих међународних криза и тим кризама су и изазвана”. Проблем је што политичка елита није заинтересована и нема никакав други програм, нити визију, изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи. То је тако јер, заиста, не постоји никакав други програм, никакво другачије виђење реалности. Па чак и тај назови програм “Европске Уније” је празан. “Пуна уста” Европе, а у свакодневном животу је све другачије, па све личи на непријатан апсурд.

Србија, разуме се, не може да утиче на шира кретања, али може да својим ставом и унутрашњим понашањем, другим речима уређењем државе, подстакне друге, велике силе, да и о њој другачије размишљају и да колико је год могуће спремно дочека нови међународни поредак. Без обзира на њене ограничене могућности, ни једно решење на Балкану, као региону, не може да траје или да буде ефикасно ако на тој страни није и Србија.

Србија не би требало да се љути ни на кога и да губи време у разочарањима и обманама сопствене јавности. Накнадна памет у животу није од велике користи.

"Лидери Србије би, пре свега, требало да схвате да се реалност темељно променила од времена 2000. године, када је њихова назови опција дошла на власт. Није, наравно, спорна њихова такозвана европска оријентација, јер Европа је природни амбијент, али је суштинско питање шта је то Европа данас." На фотографији: Евроинтеграције за сликање - лидери Србије са представницима ЕУ након потписивања ССП-а.

Синиша Љепојевић: "У духу ингорисања реалности одржан је потом полугодишњи редовни самит Групе 20. Званично, то је група најразвијенијих и земаља које се убрзано развијају и већ располажу великим богатством. У реалности, нико не зна колико та група заиста има чланова."

Ових дана је у Канади, у Торонту, одржан још један самит Групе 20 (Г20) која окупља најбогатије земље света и оне које иду ка богатству. Претходио је састанак Г8, некада најексклузивнијег светског клуба. Оба скупа су, како наричу заговорници пропадајућег светског поретка, била неуспешна. Али, та два самита која су коштала равно милијарду долара, нису била неуспешна – била су бесмислена. У времену у којем живимо такав облик организовања света, без обзира на репрезентативни узорак светске политичке елите, одавно је изгубио смисао. Време и реалност су прегазили и Г8 и Г20. Те групе су по својој идеји и начину организације остаци прошлог времена, оне су потпуно изван реалности у којој живи савремени свет. Зато није ни чудо што на тим скуповима није ништа договорено, нити је било елементарне сагласности о кључним политичким и економским питањима. Додуше, сложили су се да се не слажу. То је, изгледа, постао најомиљенији принцип савремених међународних односа.

“Програм група” у Торонту је почео редовним годишњим самитом Групе 8. Та група се, такође, ни око чега није договорила а нити је, изгледа, озбиљно разговарала. И то је било очекивано јер је Г8 одавно изгубила значај и смисао. Међу чланицама те групе  економских проблема нема једино Канада и донекле Русија, а све остале чланице су одавно у “црвеном”. Неке, у ствари, већина њих, у потпуном су економском колапсу – Америка, Британија, Италија и Француска, а Немачка и Јапан муку муче са дефицитиом и дуговима иако су њихове привреде и даље веома јаке. Како онда да таква група одређује другима шта ће да раде и како да живе?

Политичке празнине су се медијски прикривале приземним бизарностима. На пример, “нови дечко у граду”, британски премијер Дејвид Камерон, није ишао на трчање тамо где и сви други лидери, него се једноставно окупао у локалном језеру. Онда је неко рекао да је то нормално, јер он једини може да се скине и не стиди се свог физичког изгледа на шта је, наводно, реаговао италијански премијер Силвио Берлускони показивањем фотографије како је он раније, у младости, добро изгледао. Невероватно! Детињарија. Да ли заиста неко може да поверује да је Берлускони знао како Камерон неће да трчи по шуми па је понео своју фотографију из младости? Или можда Берлускони заиста са собом у новчанику, или међу поверљивим премијерским документима, носи своје старе фотографије? Али, новине су купиле ту причу.

Група 20 је формално основана 1999. године у Берлину и то као самит министара финансија и гувернера централних банака.

Њено оснивање је, у ствари, био први наговештај надолазеће кризе.

Другим речима, она је део кризе а не решења.

Празнине су попуњаване и саопштењима за јавност у којима доминира осуда  Северне Кореје од стране Г8 због “потапања јужнокорејског војног брода”. Није, међутим, јасно шта је стварно договорено, јер је представник Русије касније новинарима демантовао да је о осуди постигнута сагласност. Русија, наиме, сматра да још није јасно ко је потопио јужнокорејски брод и да је Москва због тога тражила да се са осудом сачека. Осуда је, према саопштењу, утемељена на налазима такозване “независне међународне комисије”. Али ова комисија је све, само не независна пошто су је предводили представници Америке, Британије, Аустралије и Шведске.  Уз то, у документу комисије се нигде не тврди да је Северна Кореја потопила јужнокорејски војни брод, већ само да је на том делу дна мора “пронађен остатак торпеда севернокорејске производње”. Као нека врста “Корејског Рачка”.

Занимљив је положај Русије. Учешће Русије на скуповима Г8 као и на другим међународним скуповима се све више претвара у накнадно демантовање јавних саопштења. А саопштења, ипак, остају као документи.

Израелски лист “Хаарец” је објавио да је Г8 “дала сагласност” да се војнички нападне Иран. Извор информације је наводно Силвио Берлускони.

По истом принципу израелски лист “Хаарец” је објавио да је Г8 “дала сагласност” да се војнички нападне Иран. Извор информације је наводно Силвио Берлускони.

Скуп Г8 у Торонту је, на жалост, само још једна потврда да је тај сада већ самопроглашени ексклузивни клуб превазиђена институција која је пре свега део проблема а не решења. То је тугаљиво самозаваравање оних који своју некадашњу моћ сада морају да деле са другима, али још не желе то да признају. Као осиромашени енглески аристократа.

Скуп Г8 у Торонту је, на жалост, само још једна потврда да је тај сада већ самопроглашени ексклузивни клуб превазиђена институција која је пре свега део проблема а не решења. То је тугаљиво самозаваравање оних који своју некадашњу моћ сада морају да деле са другима али још не желе то да признају. Као осиромашени енглески аристократа.

У таквом духу ингорисања реалности одржан је потом и полугодишњи редовни самит Групе 20. Званично, то је група најразвијенијих и земаља које се убрзано развијају и већ располажу великим богатством. У реалности, нико не зна колико та група заиста има чланова. Тврди се да је у чланству 19 земаља плус Европска унија (ЕУ). Некада је то Г21, некада Г22, па Г23, а понекад и Г20 плус. “Основни” чланови Г20 су поред осам земаља Г8 и Јужна Африка, Мексико, Аргентина, Бразил, Кина, Јужна Кореја, Индија, Индонезија, Саудијска Арабија, Турска и Аустралија. На захтев Француске и Италије од 2009. године позвани су у Групу Шпанија и Холандија. Значи Г21. Међу члановима је и Европска Унија мада није јасно кога бирократија из Брисела представља. Кажу, ЕУ представља оне земље које су у њој интегрисане, а које нису у Г20. Можда Бугарску и Грчку? Ако се узме и ЕУ онда је то Г22, а не Г20.

Група 20 је формално основана 1999. године у Берлину и то као самит министара финансија и гувернера централних банака. Њено оснивање је, у ствари, први наговештај надолазеће кризе. Другим речима, она је део кризе а не решења. Од 2003. године је та организација је подигнута на ниво шефова држава или влада, мада се и министри и гувернери и даље састају на одвојеним скуповима. Од 2008. године Г8 и Г20 су “поделиле задатке” сугеришући да су заједно, нека врста једне целине. Г8 је себе прогласила надлежном за безбедност а Групи 20 је додељена брига о економији и финансијама.

У Торонту, међутим, ни Г20, (или како је већ правилније било именовати), није успела да се договори о било чему новом или важном. Њена саопштења за јавност не значе ништа.

На пример, пре непуних 15 месеци, на скупу у Лондону, Г20 је, судећи према тадашњем саопштењу, “договорила одлучне мере и координисану акцију на превазилажењу кризе”.

И од тада ништа није урађено.

У Торонту, међутим, ни Г20, (или како би је већ правилније било именовати), није успела да се договори о било чему новом или важном. Њена саопштења за јавност не значе ништа. На пример, пре непуних 15 месеци, на скупу у Лондону, Г20 је, судећи према тадашњем саопштењу, “договорила одлучне мере и координисану акцију на превазилажењу кризе”. И од тада ништа није урађено. Криза је само продубљена. Тако је и са саопштењем из Торонта. Кључни елеменат тог саопштења је да су земље Г20 договориле смањивање дефицита на половину до 2013. године. То је, на жалост, увреда за интелигенцију. Прво, све земље захваћене кризом су већ и пре самита у Торонту донеле појединачне мере за смањивање дефицита и то на дужи, а не трогодишњи рок. Према томе, то није ништа ново и  већ на снази и без Г20. Није успео покушај да се уведе међународни порез на банкарске трансакције, него је то остављено свакој појединачној земљи. Није успео ни амерички притисак на Кину у вези њене монетарне политике. Није успео ни притисак на Немачку да одустане од сопствених мера штедње које, како тврде Британци и Американци, угрожавају опоравак других земаља чију би робу требало да купују Немци али неће имати новца за то. Поново детињаста политика замајавања, изругивање реалности.

Кључни елеменат саопштења је да су земље Г20 договориле смањивање дефицита за половину до 2013. године.

То је, на жалост, увреда за интелигенцију.

Све земље захваћене кризом су већ пре самита у Торонту донеле појединачне мере за смањивање дефицита и то на дужи рок а не трогодишњи рок.

Није успео покушај увођена међународног пореза на банкарске трансакције.

Није успео амерички притисак на Кину око њене монетарне политике.

Није успео ни притисак на Немачку да одустане од сопствених мера штедње.

Реално, међутим, јасно је да самит Г20 у Торонту није могао на прође боље. Није имало смисла очекивати било какав договор јер би био само још једна лаж. Истовремено би се на неки начин могло рећи да је самит у Торонту био успешан. Зашто? Зато што је, (ако заборавимо саопштења за јавност), потврдио реалност света у коме живимо. Не постоји више међународна заједница као таква и не постоје више они који ће наређивати другима и на тај начин живети од њиховог рада и новца. То време је прошло. Г20 је основана као покушај оних који губе моћ и утицај да изговором потребе међународне “координације” задрже своје изгубљене позиције и наставе да живе од туђег рада и новца. То је пројекат не само да се задрже позиција и моћ, него и да се терет (цена) економског колапса западних економија пребаци на друге. Предводници овог пројекта су пре свега Америка и Велика Британија. Они који раде, производе и зарађују новац не желе да прихвате тај пројекат. Једино још прихватају да долазе на те бесмислене самите. Од тога се, међутим, не живи. Али, изгледа да то почињу да схватају и неки од аутора пројекта па је тако нови британски премијер Дејвид (пливач) Камерон одмах после самита Г20 у Лондону одржао предавање у којем је поручио да ради изласка из кризе Британија мора пре свега да се ослони на себе саму и своје грађане. Не треба очекивати ничију помоћ јер, поручио је, “свет није дужан да обезбеђује живот нама у Британији”.

Канадски самит је показао да се распао не само “крем” међународне заједнице него да су се разишли и западни савезници. Свако је кренуо својим путем изласка из кризе и свака земља појединачно мора пре свега да се ослони на себе саму. Међународна сцена тако подсећа на време из 19. века, што значи да “свако ради на себи и за себе”, а да су савезништва тренутна и често се мењају. У основи, трајна савезништва не постоје. Надања у трајнија савезништва или помоћ неке од већ постојећих интеграција су узалудна, немају смисла. Требало би, међутим, подсетити како је стање у међународним односима током 19. века, (на које изгледа личи почетак 21. столећа), на крају довело и до два светска рата.

Канадски самит је показао да се распао не само “крем” међународне заједнице него да су се разишли и западни савезници. Свако је кренуо својим путем изласка из кризе и свака земља појединачно мора пре свега да се ослони на саму себе.

Кина је отпочела са великим војним маневрима на својој источној обали.

Нема, наравно, никакве сумње да су састанци и координација на међународној сцени по дефиницији неопходни и неизбежни, али ово што се сада нуди изгубило је било какву ефикасност. Или тачније, изгубило је било какав смисао. То само подсећа на ону причу о коцкару који губи. Неопходно је пронаћи нове облике сарадње и координације на међународном нивоу, али изгледа да садашња политичка елита у свету за то нема ни капацитета ни жеље.

Утисак је како је претходно наведено основна порука самита у Торонту. Онај који губи, међутим, тешко одустаје и не жели да прихвати пораз, па ће бити још таквих самита. Занимљиво је са каквом је брзином самит у Торонту нестао из медија (за дан), као да никада није ни био. Реаговале су додуше берзе са великим падом вредности иако се у економији у међувремену ништа ново није догодило. То сугерише да је неко стварно нешто очекивао од тог скупа или га је  у то уверавала влада његове земље. У јавности, међутим, пост-канадску празнину су брзо попуниле приче о хапшењу “десет руских шпијуна” у Америци. Нема времена за размишљање. Ухапшено је 11 особа, “руских шпијуна”, али не зато (како је саопштено) што су тражили или се докопали неких тајни, него што су “радили на инфилтрацији у америчко друштво”. То би могло бити ново поглавље у историји “другог најстаријег заната на свету”, да је неко шпијун иако не тражи нити открива тајне него што се дружи са комшијама и чита новине. Али, о томе неком другом приликом.

Додуше, и једна “друга страна” из Торонта има свој одговор на “неуспех” самита. Кина је отпочела са великим војним маневрима на својој источној обали. Америка је за Кину “исток”.

"Реално, међутим, јасно је да самит Г20 у Торонту није могао на прође боље. Није имало смисла очекивати било какав договор јер би био само још једна лаж. Истовремено, могло би се, на неки начин, рећи да је самит у Торонту био успешан. Зашто? Зато шсто је, ако се забораве саопштења за јавност, потврдио реалност света у коме живимо. Не постоји више међународна заједница као таква и не постоје више они који ће наређивати другима и тако живети од њиховог рада и новца. То време је прошло. Г20 је основана као покушај оних који губе моћ и утицај да под изговором потребе међународне “координације” задрже своје изгубљене позиције и наставе да живе од туђег рада и новца. То је пројекат да се не само задрже позиција и моћ него и да се терет, цена економског колапса западних економија пребаци на друге." На слици: Град Торонто у прелепој, далекој, Канади.

Филозофија, Рафаел.

У свом Протесту (од 14. јуна о.г.) поводом доделе почасног доктората аме­ричком профе­сору Мајклу Волцеру и осталим реаговањима до сада нисмо по­мињали струч­ност лауреата и предлагача. Развојем догађаја и нарочито реак­цијама с Факул­тета по­лити­ч­ких наука, као подносиоца званичног предлога, нате­рани смо да се из­ја­с­нимо и по том питању. То чинимо у овом тексту, кри­ти­ч­ком анализом Пред­лога овог фа­кул­тета у погледу начина образложења Вол­це­рових заслуга за тако високо при­знање.

На стра­ни­цама које следе бавимо се квалитетом, чињеничном заснова­но­шћу и научном вредношћу образложења предлога. Оригинални текст у целини штампан је курзивом, а „испре­се­цан“ је нашим аналитичким комен­та­ри­ма, да бисмо на крају изложили општи закључак.

ПРЕДЛОГ ЗА ДОДЕЛУ ПОЧАСНОГ ДОКТОРАТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Поводом учешћа на међународној научној конференцији ИЛЕКС

То је повод? У Протесту од 14. јуна, указали смо на то да је сама конференција спорна. А  свом тексту у Печату (18. јуна) обја­снили до које мере су Волцер и ИЛЕКС (у оригиналној концепцији) неспојиви. Али пред­ла­гачу ништа од тога није познато, јер на конференцији никада није учествовао, па није ни био у прилици да прати њен дисконтинуитет.

и гостовања на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, Наставно научном већу Факултета и Сенату Универзитата предлаже се да се професору Мајклу Волцеру (Michael Walzer) додели титула Doctor Honoris Causa, почасни доктор.

Текст који следи, дакле, прошао је НН Веће ФПН, што је предлогу обезбедило инсти­туционално покриће да га Сенат Универзитета прими на поверење. Видећемо колико је предлагач са ФПН о том поверењу водио рачуна.

Мајкл Волцер је професор емеритус на престижном Институту за напредне студије универзитета Принстон, САД.

Професор чега? Како и зашто се то изоставља? Шта је предавао пре емеритирања? Можда зато што уопште нема одређену струку или због „непријатних“ чињеница?

По чему је поменути институт „престижан“? Зато што је при престижном Уни­верзитету Принстон? То не следи нужно. Таквих института има на сваком универзитету у САД, а овај није ништа посебно у научном смислу. Штавише! Чувен је само по томе што  је првобитно замишљен као азил за научнике који су уочи II светског рата бежали из Хитлерове Немачке, а нису били подобни за рад са студентима јер су били соци­јалисти или комунисти. Поред Алберта Ајнштајна, ту су били Јохан фон Нојман, Курт Гедел, Пол Дирак, Едвард Витен, Роберт Опенхајмер, итд.; шарено друштво на распону од физике, и математике до филозофије и уметности. Ето шта даје одређен смисао „пре­­стижа“, али уз рђаву политичку позадину макартијевског типа.

Професор Волцер је један од најутицајнијих живих политичких филозофа.

Ево „пријатне чињенице“! Али, откуд предалагачу идеја да је Волцер филозоф, кад није ни фи­лозоф по струци. Ово је у противречности са самим текстом доле где пише да је завр­шио поли­тичке науке. Ако је филозоф, зашто га не предлаже Филозоф­ски Факултет? Да питамо колеге с тамошње катедре да ли би предожили „највећег жи­вог фи­лозофа“? Наравно да би, само што то сигурно не би био Волцер.  И сад, ако на ИЛЕКС дође Ричард Фалк (као што за мало није неколико пута), филозоф и водећи теоретичар међународних односа, треба ли  ФФ да га предложи за honoris causa? Зашто је ФПН-у било потребно да полити­колога прерушава у филозофа? Чак и Волцерова wikipedia каже да је његов највећи допринос заступање „комуни­та­риа­низма“ у поли­тичкој теорији, а поли­тичка теорија у САД, као и код нас, није филозофија већ се ради у оквиру поли­тичких наука.

и ангажованих критичких интелектуалаца.

Шта је сад то? И шта има неки факултет да се тиме бави? Критички инте­лек­туалац, као мислилац „опште праксе“ који има мишљење и пише о свему – какву то има тежину са становишта критеријума за доделу тако високог признања БУ? Како је иза­бран управо овај а не неко други и заслужнији за културне везе своје земље и Србије? Шта је он то значајно критиковао да би био кандидован и да ли је важно да то буде значајно за ову земљу и њену највишу институцију? Видећемо да тако нечега – нема, али да предлагачима то не смета. У складу с програмом критичког интелектуалца као мислио­ца „опште праксе“ даље се каже:

Његове области интересовања су широке и до сада је писао о многим темема: со­ци­јалној правди, толеранцији, политичким обавезама, револуцијама, праведним и непра­ведним ратовима, политичком радикализму, национализму, итд.

Ово је преписано из његовог CV: http://www.sourcewatch.org/index.php?title=Michael_Walzer

Речено је сигуран знак да није аутор прве категорије. Ови се фокусирају на једну об­ласт и обрађују је годинама. А опет се пос­тав­ља питање критеријума, зашто би Вол­це­рово сваштарење било нешто позитивно и важно за БУ?

Поред академског рада познат је и по интелектуалном ангажману и левичарској ори­јентацији.

С мистификацијом се наставља. Овај исказ не каже ништа ако се не раздвоји зна­чење левице код нас и у САД. Прво, зар се нисмо отарасили времена када је левичарска оријентација била пресудан аргумент за академску каријеру? Каквог то значаја има данас са становишта БУ и значи ли то да му је наука квалитетнија ако би била леви­чар­ска? Уз то, шта значи истицање леви­чарског опредељења од стране факул­тета који је, као бивши бастион самоуп­рав­љања, на основу коњуктурног преок­рета већ годинама познат као најтврђи домаћи бастион нео­ли­берализма. И док су спремни да домаћег леви­чара гледају само попреко или с потсмехом, као да су спремни су да се клањају запдном левичару. У накарадном споју ова два става имамо то да факултет-предлагач промовише окорелог за­говорника неоли­бе­рал­ног импери­јализма маскирајући га у леви­чара за домаће прилике. Досетљиво, нема шта, али и лажљиво!

А шта то значи левичарска оријентација у Америци? (Да је то тамо нешто сасвим друго него у Европи вид. у књизи Neil Jumonville, Critical Crossing, Berkeley, Univ. Of California Press, 1990) Ако леви став по минималном значењу захтева супротстављање импе­ри­јализму, онда је Волцер десничар, јер се залагао за сваки рат који је започињала нека демо­крат­ска администрација у САД  и сваки рат Израела.  Какав је сад то левичар који подржава „демократске“ ратове (које води Демократска странка) у сврху ширења моћи америчких корпорација. Уоста­лом, Волцер следи линију задужбине коју је осно­вала глобална корпорација United Parcel Service која се бави „испоруком пошиљ­ки“ (заиста, врло одређено). Врло левичарски. Но, оставимо ли по страни то да је оно горе нетачна или бес­мислена карак­териза­ција, опет се поставља питање критеријума: зашто је сад па то важно и позитивно за БУ?

Налази се на листи сто најутицајнијих светских интелектуалаца о којој су гласали читаоци часописа Foreign Affairs и британског Prospect magazine.

Јесу ли читаоци гласали о листи, или о интелектуалцима који ће се на њој наћи? Куку мајко, писмености, а шта је с научном озбиљношћу! Какав је, наиме, научни углед ова два часописа да би глас њихових читалаца био значајан за БУ? Foreign Affairs је магазин који прире­ђује Council on Foreign Relations (CFR). Реч је о приватној групи ос­нованој у Њујорку 1921, с циљем да „унапређује разумевање америчке спољне по­ли­тике и улоге у свету.“ (Пропагандом и употребом интелек­ту­алаца као што је Волцер, то тече врло глатко.). То је једна од три најутицајне организације које је основао и фи­нансира Рокфелер. Ко су ту „читаоци“ и зашто су значајни за БУ? Керол Куигли, про­фесор историје на Џорџтаун Универзитету пише, „Савет за спољне послове је аме­ричко друштво настало у Енгле­ској које се води уверењем да треба избрисати све гра­нице и успоста­вити једну светску владу“ (вид. Tragedy & Hope: A History of the World in Our Time, G. S. G. & Associates, Inc., 1975). Дакле, по ком критеријуму тзв ЦФР-овце БУ треба да гледа с научним респектом?

А Prospect Magazin је једна неозбиљна публикација с аспекта било каквог ака­дем­ског стандарда: као проевропски часопис левог центра бави се бројним темама од економије до политичког тероризма, али без иоле препознатљивог озбиљ­нијег ака­демског крите­ри­јума да би био од било ког значаја за БУ.

Мајкл Волцер је рођен 1935. године. Дипломирао је историју на Брандајс универзитету 1956, а последипломске студије завршио на Кембриџу (1956-1957) и Харварду. Докто­рирао је политичке науке (Government) на универзитету Харвард 1961. године.

Дакле, ни на основним студијама ни на посдипломским он није студирао фило­зофију. Мишљење предлагача да је реч о „највећем филозофу“ зачуђује тим пре што је Волцер, као политиколог, познат још само као „професор друштвене науке“ на поме­нутом Инс­ти­туту за напредне студије. То што није дипло­мирани фи­лозоф не би било одлу­чу­јуће, да је показао фи­ло­зофски нерв. Међутим, сам је признао да му филозофско писа­ње о политици није пола­зи­ло за руком, јер га, како рече, нервирају „мисаони експе­ри­менти“. А то значи да уопште не разуме суштину филозофског мишљења и аргу­­ментације. Ево цитата: „Покушавао сам да о политици пишем више филозофски. Не верујем да сам икада био успешан у правој филозофији. На високом нивоу апст­ракције који филозофија захтева, ја сам се гушио док су се моје колеге с групе у томе осећале сасвим угодно. Убрзо ме је издало стрпљење, због хипотетичких случајева који нас све више и више удаљавају од света у коме живимо.“ (Вид. на адреси: http://jeffweintraub.blogspot.com/2003_08_01_archive.html). Ово су заиста речи типичне за човека који нема ни трунке талента за филозофију.

Предавао је на универзитету Принстон (1961-1966), Харвард (1966-1980), а од 1980 године је стални члан Института за напредне студије на Принстону. На Харварду је 1971. године заједно с Робертом Нозиком држао прослављени заједнички курс „Капи­тализам и социјализам“, у коме су супростављали властите позиције о друштвеној правди.

Преписано из Wikipedia само што су додали оно „прослављени“. Шта би сад то значило? Претраживање по интернету не доноси никакве показатеље да се ради о „прослављеном“ курсу, осим што га Волцер помиње у својим интер­вјуима и Уводу у књигу Sferes of Justice. И овде се питамо за критеријум значајности за БУ: шта ако је с Нозиком предавао неки курс 1971. године? Пошто Роберт Нозик, наравно, јесте велико име у политичкој филозофији, ово личи на покушај да се Волцер уздигне „провла­че­њем“ уз његово име?

Предавао на универзитетима широм света и члан је управног одбора Хебрејског уни­верзитета. Дугогодишњи је уредник уредник часописа Dissent, члан уредништва часо­писа Philosophy and Public Affairs, Political Theory и The New Republic. Професор Вол­цер је добитник је престижних међународних награда, укључујући холандску наг­раду Spinoza Lens, која се додуљује сваке друге године и немачку Dr.-Leopold-Lucas награду.

Зашто у овом ређању не кажу да има почасни докторат од Тел Авив универзитета, кад је већ величина? Је ли идеја да се прикаже да бу му на БУ био први почасни докто­рат? Па то чини ствари још горим, пошто испада да једино ми мислимо да он то за­служује, као да смо тек ми запазили његову величину.

Професор Волцер је  био један од уредника велике едиције The Jewish Political Tradition. Његове књиге (око 15 превођених наслова) су преведене на више од двадесет светских језика. На српски језик су преведене књиге Подручја правде и Шта значи бити амери­канац.

Какав значај за БУ у контексту предлога има уређивање наведеног часописа? Такође, зашто се помиње ова друга књига и ком жанру припада? Да ли је то психија­т­рија, педагогија, или пропаганда на тему „како у савременом свету постати (не)по­жељан“. Каква год била не види се у чему би био њен научни значај за БУ.

Позиција Мајкла Волцера била је различито описивана.

Која позиција? Политиколошка или политичка? Већ долази до изражаја систе­ма­тска мисаона аљкавост предлагача!

Највише као комунитарна, али и као радикално демократска, социјално-демократска или либерална. Разлог за то је свакако оригиналност и вишеслојност његовог рада која се опире једноставним класификацијама и етикетирању.

А зашто разлог не би био у непрецизности, конфузности, неубедљивости његове приче? Зашто је неко аутоматски „оригиналан“ кад постоје нејасноће чак и у погледу класи­фикације онога у прилог чега се наводно залаже? Већ горња реченица сведочи о томе: како неко озбиљно становиште може да се тумачи час као социјалдемократско час као либерално? Може једино ако је „мешовито“ до противречности. А као „ради­кално демократско“ може, у смислу радикалног присталице Демократске странке.

Разлог зашто се уз Мајкла, Чарлса Тејлора и Аластера Мекинтајера сматра једним од најважнијих заступника комунитаризнма јесте (тај) што верује да су друштвени про­цеси и њихово разумевање специфични за посебне заједнице и зависе од специфичне историје и културе.

И ово је преписано из Wikipedie само су (погрешно) ставили Тејлора уместо Мајкла Сендела. Независно од тога, представља опште место које зна сваки апсолвент социологије. Како то тривијално веровање може да буде разлог да неко постане „један од најважнијих заступника комунитаризма“? Само под условом да представља откри­ће за предлагача.

Због тога треба бити опрезан у погледу интервенционистичких политика и прихва­тити одређени степен културног релативизма.

Ова реченица ништа не значи. Ко у сврху опреза треба да прихвати кул­турни ре­лати­визам: интервенционистичка политика или комунитариста теоретичар. Ако је реч о политици, чему тај празни нормативизам („треба“)? Хоће ли уз опрез политика бити мање интервенционистичка и нежнија? У чему је уопште ствар при спајању ових „баба и жаба“?

Међутим, Волцер такође прихвата да мора постојати и одређени минимално нере­лативистичко морално језгро које важи за сва друштва  и укључује забрану ропства, геноцида и тешких злочина почињених од стране државе.

Ето, кад ни Волцер а ни писац ових редова није филозоф, па не виде опште место: да наведено просто следи из универзалности морала. А када се наглашава, личи на откривање рупе на саксији.

Због тога је Волцерово решење нетипичо за комунитарне ауторе, оно уважава поли­тичке и културне специфичности и очување суверености држава као најбољег сред­ства заштите малих и мање моћних држава од имеријалних политика, али и захтева минимално поштовање људских права као услов признања права на самоо­пре­дељење заједница.

Ха, па није ли уважавање политичке и културне специфичности иначе типично за кому­нитарне ауторе, с једне стране, и како се то Волцер залаже за сувереност малих држава када се залагао за интервенције широм света, бомбардовање Југославије и оти­мање Косова и Метохије. Није ли у противречности са собом када се залаже за пош­то­вање људских права до права на само­опредељење мањинских заједница, што ће рећи до наруша­вања суверенитета држава, за шта се такође залаже. И нарочито, како то суве­ренитет може малу државу да заштити од империјалистичке политике моћне државе? У овом пасусу имамо свачега само не јасне мисли.

Због давања великог значаја праву на самоопредељење многи су његову теорију сма­трали радикално-демократском.

С једне стране то је тачно, што је чини врло функционалном са становишта аме­рич­ке империјалне интервенционистичке политике с ослонцем на „суверенитет гра­ђана“ као „угрожених мањина“. С друге стране, то је део његове противречности, јер не може се засту­пати суверенитет као вредност уз истовремено цепкање државе подр­жа­вајући свако „само­оп­редељење“.

Као трајни доприноси Волцерове теорије најчешће се истичу његова теорија „сло­жене једнакости“ и обнављање теорије о праведном рату. Теорију сложене једна­кости је изложио у књизи Подручја правде као одговор на славну Ролсову Теорију правде. Према његовој верзији егалитаризма друштвена добра би требало делити у складу с културно специфичним друштвеним значењима према принципима која важе за сваку друштвену сферу понаособ, а не према апстрактним моралним принципима који важе за сва друштва и цела друштва. Основни извор доминације (што је извор неправде) јесте то што се критеријуми за расподелу одређених добара примењују и изван подручја њиховог важења. Због тога је важно да ниједно добро (новац или по­литичка моћ) не доминира у другим сферама друштва у којима се захтева другачија расподела. Посебно су угрожене оне сфере у којима се захтева строго егалитарна расподела, какве су образовање или здравствена заштита. Ова књига представљала је једну од три најутицајније теорије правде у последње две деценије двадесетог века.

Никада оригиналан мислилац и критичар, коментатор или опонент не могу да дођу у исту раван. Неозбиљно је изједначавати их, јер је Ролс данас амерички класик кога пореде с Хобсом (како знају да кажу нама Европљанима: „Ви имате Хобса, ми имамо Ролса“), што Волцер никад неће бити, јер нема на основу чега. Својом књигом Подручја правде он је ипак само други и то ће остати, попут небројених кри­тичара или апологета који су током седамдесетих година плавили странице часописа и правили каријеру критикама Ролса.

Професору Волцеру се такође одаје признање за убедљиву обнову теорије праведног рата која је била одбачена у име хуманитарног права и теорије хуманитарне интер­вен­иције.

Писци предлога хоће да кажу да прича о „праведном рату“ иде против приче о „хума­нитарној интервенцији.“ Волцер се, тобоже, супротставља идеји о оправ­даности хума­нитарних интервенција неком причом о „праведним“ ратовима? То би било лепо, али он је заправо заступник хума­ни­тарних интервен­ција и пошто не воли „апстрактне фило­зофске експерименте“ био је врло конкретно за бомбардавање Југославије као при­мер оправдане хуманитарне интервенције илити „праведног“ рата. Праведан рат за Волцера је агресија моћне државе против слабе у циљу искоришћења побуне мањина ради њеног разарања и колонизовања, а с албијем „да буде што мање жртава и патњи“. Када је реч о праведном рату, то је постављање ствари на главу. Такође, извртање ства­ри од стране писа­ца предлога може само да заве­де оне који нису ни дужни да позна­ју овог „велико мислиоца“, а у ситуацији су да одл­у­чују о утемељености предлога.

Он сматра да је потребно процењивати разлоге за вођење рата и начин на који се он води а не само средства којима се зараћене стране користе.

Овде такође више имамо посла са знањем писаца овог предлога.  Каква је раз­лика између „начина на који се рат води“ и „средстава којa се користе“? Како би је писци објаснили, загонетно је, пошто је реч о бесмисленој разлици без разлике.

Основна начела су начело реципроцитета и апсолутне имунизације небораца од рат­них дејстава.

Не „начело“ него ваљда „начела“ (по смислу реченице). Заводљиво звучи, али Волцер се у пот­пуности оглушио о начело реципроцитета кад год је писао о Израелу. (вид. шире у анализи оспо­равања Волцеровог става: http://www.swans.com/library/art15/ajokic05.html )

А да не говоримо о томе на који начин извршити „имунизацију небораца од рат­них дејстава“; и зашто се не говори јасно о њиховој заштити, а поготово не о „имуни­зацији“ бораца.

Његова теорија је покушај увођења строгих етичких норми у процену ратних сукоба избега­вајући пацифизам као неодрживу опцију. Отуда и његов амбивалентан став према НАТО интервенцији у Србији  и оштро противљење ратовима у Авганистану и Ираку [подвл. наше].

Ово је највећа неистина у Предлогу. Никад Волцер није имао „амби­валентан став“, што је потврдио за време свог боравка у Београду признањем да је подржавао „НАТО интервен­цију“. Штавише, био је истомишљеник с генералом Весли Кларком,  речима да је „не баш успешна ваздушна кампања у крајњем праведна“ (вид. на адреси: http://www.tikkun.org/article.php/Tikkun-TheAgonyofDefeat). То је доказ моралног прос­ти­туисања с теоријом „праведног“ рата. Управо Волцер оваквом употребом  дотичне теорије (у више случајева) представља моралну и интелектуалну сра­моту академске заједнице, као један од оних који су урадили највише да је oбeзвреде прет­варајући је у средство отворене по­литичке апо­ло­гетике.

Зато је фор­му­лација предлагача шокантна за некога ко с научним звањем пише овакав предлог (па још у Београду). Бар овде би требало да буде јасно да се ради о бесправној агресији на држа­ву која никог није напала, а поготово је обавеза предла­гача с титулама да се обавесте о кандидату којег тако рекламирају. Горња реченица је срамна лаж, или фалсификат.

Био је у групи од 58 интелектуалаца потписника Манифеста против ратних похода председника САД Џорџа Буша млађег након терористичког напада 11. септембра 2001. године.

Па шта с тим? И то је још један разлог да му се дâ почасни докторат? Зашто би   најед­ном Волцеров потпис против Буша биио врлина, значајна за БУ? Зашто није демонстрирао против бом­бардовања Југославије – па да буде кандидован за речено признање – већ је, нап­ротив, био врло гласан заговарник тог бом­бар­довања (што није био разлог против кан­дида­туре)? Није тешко одговорити на то питање. У САД тзв. „критички интелек­туалци“ су партизански подељени да подржавају поступке једне партије кад је на власти а пишу против друге кад дође на власт. Волцер је „демо­кратски“ оперативац (што га, наравно, не чини левичаром, јер је америчка Демократска странка исто десничарска као и Републиканска). Дакле, као „демократски“ у смислу једне од тамош­њих странака, а не као демократа у уобичајеном смислу, Волцер је бранио Клинтонове ратове и бомбар­довања Сомалије, Ирака и Авганистана, а нападао је Бушове ратове. Обрнуто раде кобајаги десничарски „talking heads“ који су нападали Клинтонове, а бранили Бушове бомбе. Обе групе, међутим, при руци су кад год је потребно наћи оправдање за аме­рички империјализам, да би јавност подржала било који рат (без обзира која странка је на власти). Тако ће Волцер у случају да Израел и САД ове године нападну Иран из свег гласа то заступати неком верзијом своје при­лагодљиве (и зато морално љигаве) приче о „праведном“ рату. Вид. шире обја­шњење у:  http://www.swans.com/library/art12/ajokic01.html

Академски и јавни ангажман професора Волцера усмерен је на ширење идеје дру­шт­вене правде, демократије и успостављање толерантнијег режима међународних од­носа у међународним односима.

Материјално, ово је још једна неистина. Став је одржив једино ако се употпуни

начином ширења дотичних вредности: путем „хуманитарних интервенција“ или „пра­вед­них“ ратова које Шеста флота води час овде час тамо, ради „заштите грађана од не­де­мок­ратских режима“. Волцер те интервенције подржава (вид. http://www.dissent­maga­zine.org/article/?article=740) док верује да исте доносе правду, демократију и пре­станак патњи. (Притом, ни у једном случају није ex post facto, у светлу огромних жртава и патњи, извукао критичке поуке из такве подршке.) Независно од овога реченица представља обману, а граматички је бесмислена.

Његова велика заслуга је што је показао да је о конкретним проблемима нашег времена могуће расправљати с апаратуром политичке теорије и политичке филозофије које су сматране апстрактним дисциплинама удаљеним од политичке реалности.

Шта је ово? Да је тако нешто било ко од нас написао за дома­ћег колегу децени­јама би био предмет потсмеха, због тривијалности. Зар ће неко да поверује да је тек Волцер открио како се дотичним појмовима могу промиш­љати конкретни проблеми. Зар то не указује да је образло­жење припремљено преко колена, јер предлагач није био начисто с тим шта уверљивије да стави на папир. То је срозавање „великог мисли­оца“, а у исти мах показатељ да он и нема допринос који би заиста био велики у науч­ном погледу. Да га има навели би га.

Што се тиче примењене етике као гране филозофије она је  свој полет имала раних 1970-их година захваљујући Рејчелсовим текстовим о еутаназији, Џудит Томп­сон о абортусу и тако даље, у чему је реч управо о примени апстрактних филозофских пој­мова на конкретне проблеме. Отада наовамо уопште није било потребе да Волцер у том погледу  било шта доприноси филозофији, око чега се није ни трудио јер и сам рече да није филозоф. Овај параграф, поред тривијалности, садржински је потпуно нета­чан. А опет, зашто би за то некога на ФПН уопште било брига?

За адекватно схватање и процену политичких прилика у данашњем свету потребна је сложена теоријска апаратура и пажљива процена аргумената и контрааргумената без моралне охолости и самоуверености која води поједностављивању и црно-белој слици света.

Ко то види ствари црно-бело, за разлику од Волцера? Ово су паушалне и триви­јалне тврдње без озбиљног оправдања. Када су за Волцера имали значај контра­арг­у­менти Југославије, Ирака, Ирана, Авганистана, итд. Никада! У ствари је реч о контрар­гу­мен­­тима на штимованим конференцијама где истомишљеници у вези „праведних“ ратова раско­мо­ћено схоластички дискутују о финесама.

Вишедеценијско уредништво у часопису Dissent који негује левичарску и антиимп­ер­ријалну оријентацију

Ово је смешно. Dissent су основали 1954. Ирвинг Хоу (Irving Howe), Луис Козер (Lewis A. Coser), Хенри Пахтер (Henry Pachter), и Мејер Шапиро (Meyer Schapiro). Ова група са Сидни Хуком (Sidney Hook, једини фи­лозоф међу њима и задрти антико­му­ниста), Ирвингом Кристолом (Irving Kristol), и Норманом Подхорецом (Norman Pod­horetz)  (ова дво­јица, први преко сина, били су активни као водећи неокон­зер­вативци у последњој Бушовој админист­ра­цији) били су чланови тзв. Congress for Cul­tural Freedom. Ову организацију је офор­мила и богато финансирала ЦИА с циљом да контролише оно што излази из ко­бајаги „левичарских“ интелектуалних кругова и коба­јаги левих ма­га­зина. То је данас толико познато да је на самом сајту ЦИА текст где се то отворено признаје: (https://www.cia.gov/library/center-for-the-study-of-intelligence/csi-publications/csi-studies/studies/95unclass/Warner.html).

Иначе је познато да ЦИА под контролом држи све трајније левичарске кругове у САД, услед чега је тамошња левица обмана и естрадна поза (шире у књизи Frances S. Saunders, The Cultural Cold War: The CIA and the World of Arts and Letters, The New Press, New York (2000), на адреси:  http://www.amazon.com/gp/product/ B000OVLNK6/ sr=1-1/qid=1277568674/ref=sr_1_ 1_oe_1?ie=UTF8&s=books&qid=1277568674&sr=1-1).

Дакле, предлагачи својим мишљењем о томе да Dissent заступа левичарску и антиимпе­рија­листичку оријентацију откривају одсуство елементарних знања. Оставимо ли незнање по страни, опет се поставља питање критеријума важности за БУ: и да је Dissent левичарски и антиимперијалистички, шта је то нама донело, јесу ли се побу­ни­ли против бомбардовања? Нису, напротив. Dissent одавно, ако је икад био, није кри­тичан према америчком хегемонизму, већ одавно служи за нападе на антиим­пери­јали­стички оријентисане интелектуалце (вид. http://louisproyect.wordpress.com/category/liberalism/).

сведочи о једном таквом покушају. Покушају да се на теоријски захтеван начин активно утиче на практичну политику, а који је снажно инспирисан идеалима правде и међукултурне толеранције.  То је промоција културе дијалога која разликује насиље и доминацију од размене аргумената.

Утиче на практичну политику? Свашта, све што се дешава је да се оправдава све што Демократе раде и напада све што републиканци раде (а они у суштини раде исто) да се створи нека илузија утицаја и оправданости онога што твоја страна ради.

Као водећи политички филозоф данас у свету

што се не види ни из једне реченице Предлога, док се из овог коментара готово у сваком пасусу види неоснованост тог титулисања. Не вреди само наваљивати с тврдњама, треба(ло) је то (и) показати.

професор Волцер ће 17. јуна отворити 14. међународну конференцију о међународном праву и етици, The International Law and Ethics Conference Series (ILECS). Ове конфе­ренције су од 1996. године окупљале водеће моралне, правне и политичке филозофе а у организацији проф. Јована Бабића и др Петра Бојанића

НА ФПН о овој конференцији до овог скандала нису знали ништа. Зато не чуди што предлагачи пишу елементарне нетачности о оснивачима исте (о томе шире, Печат, од 18. 06. о. г).

уз подршку Српског филозофског друштва и Оделења за филозофију Филозофског факултета.

Тим поводом ће бити објављене и две књиге Мајкла Волцера (Праведни и неправедни ратови, у издању „Службеног гласника“ и Политика и филозофија у издању „Албат­роса плус“) и професор Волцер ће одржати предавање на Факултету политичких наука, на последипломском курсу „Теорије правде“. На Факултету политичких наука је до сада одбрањено неколико дипломских радова посвећених Волцеровој теорији о под­ручјима правде, а у већем броју магистарских и докторских теза његов допринос по­литичкој филозофији комунитаризма је био предмет анализе.

Волзерова теорија о подручјима правде је саставни део неколико курсева на Факул­тету политичких наука („Историја политичких теорија“, „Савремена поли­тичка теорија“, „Теорије правде“, „Политика отпора и грађанска непослушност“)

Све ово је споредно и само сведочи о стилској несређености текста и аљкавости предлагача. Наслов друге књиге наведен је нетачно (тачан наслов: Морал и прљаве руке: филозофија, политика и рат). Чак и да је у овом пасусу све написано тачно остаје питање: у реду, али зашто почасни докторат? Има сигурно барем још 50 аутора о ко­јима се код нас пишу деипломски и докторски радови, чије књиге се преводе, па ипак нико од њих није предложен.

Сматрамо да би додела почасног доктората Мајклу Волцеру допринела афирмацији Београдског универзитета у свету и представљала подстицај за даље развијање међу­на­родне сарадње.

Рзмотрени Предлог, као што видимо у претходно изложеном, није уте­ме­љен. Ништа од изложеног не може да се резимира у скуп довољних разлога којима би предлог за тако високо признање био оправдан. Што се Волцеровог научног дела тиче, није нам намера била да га негирамо, него само да истакнемо да се по томе  у најбољем случају не издваја од десетине других аутора – које нико никад неће предложити за нешто слично. И раније смо наглашавали да само дело није довољно. Ни овај Предлог не каже у чему је Волцеров допринос научној међународној сарадњи између БУ који почаст треба да додели и било ког сегмента америчке културе или академске заједнице. Може једино да се говори о са­рад­њи са званичним Вашингтоном и њего­вом политиком уоквиреном Волцеровом теоријом „праведног“ рата. Али, онда партнер не може да буде БУ, па ни држава Србија која (мора да) у тој сарадњи лавира, може само первертована конференција ИЛЕКС (17-19. јун) која се истиче као повод за овако високо признање. Повод, дакле, знамо, али разлог не, чак и по окончању ове анализе.

Говорити, дакле, о „подизању угледа Београдског универзитета у свету“ на овакав начин (како је то током овог скандала у више наврата речено са ФПН), награђивањем оваквих прегалаца као што је овде размотрени лауреат, пред­став­ља дилетантизам или цинизам.

Предлог ФПН се завршава датумом:

У Београду, 29. марта 2010. г. – без потписа аутора –

Општи закључак

Видели смо да је текст Предлога у садржинском погледу нетачан, да садржи не­истине до степена фалсификата, да је неутемељен, да сведочи о необавештености пред­лагача до степена недостојног профе­сорског позива, да се искупљује поли­тичким ста­вовима који не могу да имају научни значај, да је идеолошки-пропагандно про­фи­лисан, да је срочен аљкаво и на моменте чак непи­смено. Узмемо ли у обзир да је на основу оваквог образложења почасни докторат ипак додељен скандал добија сасвим неоче­кивану димензију. Оправдано је, наиме, закључити да је процедура спроведена на осно­ву двостепене обмане. Аутори предлога заслужују санкције од стране своје уста­но­ве јер су обманули НН веће ФПН, а овај факултет зас­лу­жује да сноси санкције због обмане Сената БУ и Ректора.

Логично је да се пред­лог за овако високо признање прима по принципу поверења у факултет-пред­лагача као надлежну институцију, да чланови Сена­та, који доносе одлу­ку, и сам Ректор, нису дужни да буду експерти у датој области, да би могли кометентно да испрате процедуру одлу­чивања. Утолико је у овом скандалу најод­го­вор­нији ФПН, најпре зато што је на свом Научном већу од 22. априла уопште пустио ова­кав предлог, који сам по себи представља случај научне бруке. Додатни еле­мент бруке је у томе што је документ одштампан на папиру без заглавља и без потписа предлагача (?!), тако да је се ни дан данас не зна(ју) његов(и) аутор(и). Да ли је могуће да је овакав текст дошао на Сенат Универзитета?

Што се тиче кандидата, а сада већ лауреата, видело смо да је реч о полити­кологу који се не издваја толико својим науч­ним делом (има их барем десетак који су по делу јачи од њега), него по интелектуалном ангаж­ману на начин стручњака „опште праксе“ специјализованог за промоцију америчког интер­вен­цио­низ­ма у амбалажи теорије о „праведном“ рату и етичком оправдању „хума­ни­тарне интер­­венције“, односно бомбар­довања сваког ко се нађе на путу тог неоимпе­рија­лиз­ма (само под условом да је до­во­љ­но слаб да не носи опасност „повратног удар­ца“). Посебно остаје загонетно зашто је предлагач фалсификовао чињеницу да је Вол­цер био заговорник бомбар­до­вања Србије и отимања Косова и Метохије, што он сâм није прећутао на церемонији до­деле приз­нања.

Изложено обезбеђује још један разлог да се, да се Униве­рзитет огласи, дато при­знање опозове, почасни докторат одузме и изрекне санкције ФПН због неодго­вор­ности. Ако до тога не би дошло, не види се зашто се с оваквом праксом не би наставило до на­грађивања осталих, сличних кан­дидата, Хави­јера Солане до Била Клинтона, генера­ла Кларка и осталих јунака из 1999. године, укључујући и бројне „убице тас­та­туром“, стране и домаће „анти­ратне профи­тере“ који се диче ангажманом сличног типа и који се с овим предлогом слажу, само што схватају да још није опор­туно да то јавно кажу.

Да ли је могуће стварање некакве “балканске уније” чији би Пијемонт била неоосманистичка Турска?

Др Дарко Танасковић: " Има основаних разлога за претпоставку да је окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али не би морала, да се прикључи Европској Унији. Пијемонт такве „балканске уније“ била би, наравно, Турска."

Пре свега, неоосманизам је више од идеологије. Он је филозофија историје, цивилизацијска парадигма и поглед на свет својствен већини припадника савремене турске нације, а особито њеној интелектуалној елити. Неоосманизам је рационализација непревладане империјалне носталгије једне велике историјске нације незадовољне својим положајем и улогом у свету. Као такав, он је дубинска константа спољне политике Турске, упркос свим стварним и привидним идејним и политичким дисконтинуитетима, укључујући и Ататуркову радикалну секуларистичку традицију. Неоосманизам уме да тече и као понорница.

Захваљујући битно измењеној међународној констелацији после престанка Хладног рата и распада СССР, Турској се отворио простор за знатно самосталније осмишљавање и реализовање сопствених државно-националних интереса, што се испољило и кроз све самосвесније испољавање, у почетку недекларисаних неоосманистичких амбиција. Иако исходи из чињеница и митова прошлости, неоосманизам је политички изразито прагматичан и прорачунат, што у спољнополитичкој операционализацији долази до пуног изражаја. Целовиту програмску доктрину савременог неоосманизма формулисао је универзитетски професор, а од 2009. године министар иностраних послова Турске, Ахмет Давутоглу, у књизи Стратегијска дубина (2001). Та доктрина се данас укупним државним потенцијалима Турске систематично спроводи у дело.

Наредне године и деценије ће показати има ли, објективно, Турска носивости за све амбициозне планове чијем се остваривању посветила.

У спровођењу спољне политике засноване на начелима доктрине „Стратегијске дубине“, које је крајем прве деценије ХХI века ушло у интензивну фазу, Турска настоји да искористи све компаративне предности свог геостратегијског положаја, економске моћи, војне снаге и поливалентног цивилизацијског идентитета. Она жели да одржи постојећа савезништва, али и да успостави нова, како би у мултиполарном светском поретку, који се рађа, обезбедила статус утицајне макро-регионалне силе и уважаваног партнера главних центара одлучивања на глобалном нивоу. Турска у том смислу, на многим правцима, постиже конкретне резултате и остварује значајне продоре. Ипак, с обзиром на сложеност околности, изукрштаност интереса и неке трансисторијске, релативно стабилне конфигурације односа међу народима и државама, неоосманистичка политика Турске суочава се и с озбиљним тешкоћама и ограниченостима које произилазе из унутрашње противречности њених приоритета. Наредне године и деценије ће показати има ли, објективно, Турска носивости за све амбициозне планове чијем се остваривању посветила.

Неоосманизам је више од идеологије. Он је филозофија историје, цивилизацијска парадигма и поглед на свет својствен већини припадника савремене турске нације, а особито њеној интгелектуалној елити. Неоосманизам је рационализација непревладане империјалне носталгије једне велике историјске нације незадовољне својим положајем и улогом у свету. Неоосманизам уме да тече и као понорница. На слици: Туркиња ваби кумрије, детаљ слике, 19. век.

На глобалном плану, за Турску су најважнији односи са САД, Русијом, ЕУ и Кином и у тој равни спољна политика заснована на доктрини „стратегијске дубине“ улаже велике напоре да оствари и одржи равнотежу између новог  приоритета диверзификовања односа и успостављања симетрије у билатералној сарадњи са свим важним субјектима светске политике, с једне, и очувања традиционално привилегованих партнерстава и савезништава, с друге стране, што се показује као крајње тежак и неизвестан задатак.

На регионалним правцима, приоритети нове турске спољне политике су Блиски исток, Кавказ и Балкан, области које су током прошлости дуже или краће време биле у саставу Османског царства. У вези с регионалном применом принципа доктрине „стратегијске дубине“, важно је схватити да Турска, и онда кад се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реализује своје интересе. Ако се они могу уклопити у неки повољни шири сценарио, утолико боље, а ако не, Турска неће презати ни од разилажења с плановима великих, што се током последњих десетак година у више наврата потврдило, посебно на Блиском истоку. Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник. Неоосманизам искључује послушништво, али се не одриче сврсисходног тактизирања и корисних компромиса с најмоћнијима.

Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тло у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета. Зато му поклањају нарочиту пажњу. Муслиманске заједница на Балкану, а у првом реду Албанци и Бошњаци, главни су ослонац турског ангажовања у овом комплексном региону и Анкара отворено наступа као њихов савезник и адвокат. Југословенска криза, сукоби на бившем југословенском простору и коначна дезинтеграција федерације, створили су погодне услове за убацивање и неоосманистички размах турске политике, како у склопу деловања међународне заједнице тако и самостално. Кроз механизам билатералних, трилатералних и мултилатералних дипломатских иницијатива, у којима посредује, турска дипломатија жели да се наметне и докаже као најауторитативнији и најефикаснији фактор остваривања помирења, стабилности и просперитета у региону, за регион, али и за Европу. Има, међутим, основаних разлога за претпоставку да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али не би морала да се прикључи Европско Унији. Пијемонт такве „балканске уније“ била би наравно, Турска.

Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тло у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета.

Зато му поклањају нарочиту пажњу.

Турска је држава објективно такве снаге и значаја, поготово у регионалним размерима, да се без њеног учешћа и конструктивне сарадње са њом не могу остварити трајна стабилност и развој Балкана, поготово у широко схваћеној економској, али и политичкој сфери. Ради равноправног остваривања сопствених државно-националних интереса, партнери Турске на Балкану морали би, међутим, адекватно и доследно узимати у обзир и неоосманистичу природу мотива и циљева наглашеног турског занимања за регион који је у очима многог савременог Турчина и данас, пре свега, Румелија.

Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. С аспекта историјске логике и „утилитарне етике“ (С. Стојановић), могло би се чак рећи да је и легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде. Подједнако непрепоручљиво је избегавати суочавање с чињеницом његовог постојања и „политички коректно“ га препуштати пределима игнорантског прећуткивања или саучесничког подразумевања. Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.

Текст је преузет из закључка књиге др Танасковића: “Неоосманизам – повратак Турске на Балкан“, коју је објавио Службени гласник, Београд.