КОСМОПОЛИС
ОГЛЕД О ЦЕЛИНИ СВЕТА
И УПРАВЉАЊУ СВЕТСКИМ ПОСЛОВИМА
(Четврти део)
Од 04. јуна 2010, овај рукопис доступан је у електронском облику на адреси Scribd.com
Београд, август 2005 – фебруар 2007.
© Copyright, Ljubomir Kljakić.
Космополис I
Космополис II
Космополис III
9.
Љубомир Кљакић: "Појам Нови Светски Поредак је после краткотрајног седмогодишњег циклуса у интерпретацији светског савеза сиромашних (Алжир 1973, Њујорк 1974, Коломбо 1976, Београд 1980), и после неуспешног покушаја Михаила Сергејевича Горбачова из 1988, поново уведен на светску позорницу, сада у интерпретацији светског савеза богатих. Преко ноћи, појам New World Order, NWO, у верзији Џорџа Х. В. Буша постао је главна светска лозинка."
Почетком 1975, сасвим у складу са новоустановљеним стандардима пливајућег курса, и југословенски динар постао је међународно конвертибилна валута. То је и овом потписнику омогућило да у јулу исте године, у Лондону и Паризу, у тамошњим мењачницама конвертује своје динаре за енглеске фунте и француске франке и то по истом курсу као и код куће. Председник САД Џералд Форд и државни секретар Хенри Кисинџер боравили су у Београду и разговарали са Ј. Б. Титом 3. августа 1975. У складу са стратегијом NIEO - NWICO, која је постала и стратегија ОУН, у Београду је, од 13. до 22. октобра 1975. одржана Међународна радионица посвећена образовању о животној средини, International Workshop on Environmental Education. Овај скуп, на коме је учествовало 96 учесника из 60 земаља света, организовао је UNESCO-UNEP International Environmental Education Programme (IEEP), у сарадњи са Центром за међународне студије Београдског Универзитета. Том приликом, усвојена је Београдска повеља. Глобални оквир за образовање о животној средини, The Belgrade Charter. A Global Framework for Environmental Education, документ који се данас сматра темељним међународним актом у овој области и свакако једним од документа на који се ослања извештај Брантове комисије из 1995. Реч је о документу у коме је први пут јасно дефинисана неопходност глобалног образовања о животној средини, њеној угрожености, значају њеног очувања и улози коју она има у светској стратегији одрживог развоја.[1]
Пети самит шефова држава или влада несврстаних земаља одржан од 16. до 19. августа 1976. у Коломбу, артикулисао је захтев за успостављање новог светског информационог и комуникационог поретка у конзистентну стратегију. Као своју, ову стратегију усвојио је UNESCOна 19. Генералној конференцији одржаној у Најробију. Истом приликом, именована је Међународна комисија за студију проблема комуникација, International Commision for the Study of Communication Problemsna. За председника комисије био је именован Шон Мекбрајд (Seán MacBride, 1908 – 1988, ирски државник, борац за људска права и писац, председник Amnesty International 1961 – 1975, председник Комисије УН за Намибију у рангу помоћника генералног секретара УН за ову земљу 1973 – 1977, добитник Нобелове награде за мир 1974. коју је поделио са Еисаку Сатом (1901 – 1975), премијером Јапана. За чланове комисије, именовани су: Ели Абел (Elie Abel, САД), Хуберт Буве Мери (Hubert Beuve-Méry, Француска), Елебе Ма Еконзо (Заир), Габриел Гарсија Маркез (Gabriel Garcia Marques, Колумбија), Сегеј Лосев (СССР), Мохтар Лубис (Mochtar Lubis, Индонезија), Мустафа Масмунди (Mustapha Masmoundi, Тунис), Мичио Нагаи (Michio Nagai, Јапан), Фред. И. А. Ому (Fred Isaac Akporuaro Omu, Нигерија), Богдан Осолник (Југославија), Гамал Ел Отеифи (Египат), Јоханес Пронк (Johannes Pieter Pronk, Холандија), Хуан Сомавиа (Juan Somavia, Чиле), Бубли Џорџ Велгезе (Boobli George Verghese, Индија) и Бети Цимерман (Betty Zimmerman, Канада).
Две године пре београдске конферецније UNECO-a, биле су и две последње активне године Ј.Б. Тита. Искористио их је најбоље што је могао. Током 1978. и 1979. срео се и разговарао са свим главним актерима на светској и домаћој сцени. Тако је од 7. до 9. марта 1978, на позив Џимија Картера, председника САД боравио у званичној посети тој земљи где је са Картером и другим америчким званичницима имао разговоре о билатералној сарадњи између две земље и светским пословима уопште. На позив британске владе, Тито је 10. и 11. марта боравио у Лондону, где се срео и разговарао са британском краљицом Елитзебетом II и бртанским премијером Џејмсом Калаганом. На слици: Елизабета II и Јосип Броз
Мандат ове комисије био је да за наредно заседање Генералне конференције UNESCO-a, предвиђено да се одржи 1980. у Београду, изради аналитички извештај о стању чињеница у области информација и комуникација и да предложи одговарајуће практичне акције усмерене ка успостављању NWICO.
Две године пре београдске конферецније UNECO-a, биле су и две последње активне године Ј.Б. Тита. Искористио их је најбоље што је могао. Током 1978. и 1979. срео се и разговарао са свим главним актерима на светској и домаћој сцени. Тако је од 7. до 9. марта 1978, на позив Џимија Картера, председника САД боравио у званичној посети тој земљи где је са Картером и другим америчким званичницима имао разговоре о билатералној сарадњи између две земље и светским пословима уопште. На позив британске владе, Тито је 10. и 11. марта боравио у Лондону, где се срео и разговарао са британском краљицом Елитзебетом II и бртанским премијером Џејмсом Калаганом. Хуа Гуофенг, председник ЦК КП Кине и Државног савета НР Кине боравио је од 21. до 29. августа 1978. у службеној посети Југославији и разговарао са Титом 21. августа у Београду.
Дана 8. септембар 1978, Тито је на Брду код Крања примио Вили Бранта, председника Социјалдемократске партије Немачке и председника Социјалистичке интернационале, такође и председника Независне комисије за питања међународног развоја, Independent Commission for International Developmental Issues (Брант је ову комисију основао 1977) и са њим разговарао о међународним, међудржавним и међупартијским односима, нарочито о проблему односа Север – Југ. Тито се са Брантом срео и наредне године, 11. јула 1979, на Брионима. Неколико месеци доцније, 2. октобра 1979, Тито је говорио на свечаној седници 34. Редовне годишње скупштине Међународног монетарног фонда и Међународне банке за обнову и развој и њених организација, која се одржавала у Центру Сава у Београду. Истог дана, Тито је примио Паула Николескуо Мизила, генералног директора UNCTAD-а, а затим се сусрео и са Дејвидом Рокфелером, председником њујоршке Chais Manhattan Bank, оснивачем и председником Трилатералне комисије. Четири дана касније, у Карађорђеву, Тито је примио и председника ММФ-а, Жака де Ларозиера. Најзад, 14. октобра 1979, Тито се срео са професором Хенријем Кисинџером, бившим државним секретаром САД и “задржао се са њим у дужем разговору, који се односио на актуелна питања међународних односа”. Крајем те године, Тито је, по савету лекара смештен у љубљански Клинички центар где је и умро 4. маја 1980.
Најзад, 14. октобра 1979, Тито се срео са професором Хенријем Кисинџером, бившим државним секретаром САД и "задржао се са њим у дужем разговору, који се односио на актуелна питања међународних односа". Крајем те године, Тито је, по савету лекара смештен у љубљански Клинички центар где је и умро 4. маја 1980. На слици: Јосип Броз и Вилхелм Брант
Октобра 1980, на својој 21. Генералној конференцији одржаној у Београду, UNESCO је примио и усвојио извештај и препоруке Мекбрајдове Међународне комисије за студију проблема комуникација, под насловом Many Voices One World, Много гласова, један свет.[2] Тако је стратегија несврстаних земаља за успостављање NWICO постала глобална стратегија коју ОУН заступа преко једне од својих агенција као што је то UNESCO. Циљеви које је стратегија NWICO имала да оствари били су:
1. Уклањање неравнотеже и неједнакости у области глобалних информација.
2. Уклањање негативних последица које производе јавни или приватни монополи у области информација.
3. Уклањање унутрашњих или спољашњих ограничења за слободан проток информација.
4. Успостављање и неговање плурализма извора и плурализма канала информација.
5. Слобода штампе и информација.
6. Слобода новинара која је нераздвојива од њихове одговорности.
7. Помоћ земљама у развоју да успоставе, развију и едукују властите људске и техничке информационе капацитете.
8. Поштовање културног идентитета сваког појединачног народа и право сваке нације да светску јавност информише о својим интересима, аспирацијама, културним и социјалним вредностима.
Ова такође хоризонтална стратегија постала је позната као доктрина слободног протока информација. Исте 1980. године, појавиће се и први извештај Брантове Независне комисије за питања међународног развоја, књига North-South: A Program for Survival, Север-Југ. Програм за преживљавање. Али, усвајање извештаја и препорука Мекбрајдове комисије није прошло без крупних проблема.
Представници Велике Британије и САД на београдском заседању UNESCO-a одбили су да прихвате извештај Many Voices, One World, нарочито због његових препорука усмерених ка успостављању слободног протока информација, демонополизацији и демократизацији светског информатичког простора. Због стратегије NWICO, медијска индустрија САД оптужила је UNESCO за покушај успостављања глобалне цензуре. Спор између UNESCO-a са једне, а САД и Велике Британије са друге стране, ескалирао је толико да је 28. децембра 1983, вашингтонска администрација председника Роналда Регана (Ronald Wilson Reagan, 1911 – 2004) донела одлуку да иступи из ове међународне организације. Истовременом, такође током 1983, појавио се и други извештај Брантове комисије, књига Common Crisis. North-South Cooperation for World Recovery, Заједничка криза. Сарадња Север-Југ за светски опоравак. Џорџ Шулц (George Schultz), државни секретар САД, упутио је првих дана јануара 1984. писмо Амаду-Махтар М’ Боу (Amadou-Mahtar M’Bow), генералном директору UNESCO-a, у коме га обавештава о тој одлуци своје владе. Био је то један од првих аката тзв. новог хладног рата који је као своју стратегију за обнову глобалне хегемоније САД заступала администрација Роналда Регана. На слици. Џорџ Шулц и Роналд Реган
Представници Велике Британије и САД на београдском заседању UNESCO-a одбили су да прихвате извештај Many Voices, One World, нарочито због његових препорука усмерених ка успостављању слободног протока информација, демонополизацији и демократизацији светског информатичког простора. Због стратегије NWICO, медијска индустрија САД оптужила је UNESCO за покушај успостављања глобалне цензуре. Спор између UNESCO-a са једне, а САД и Велике Британије са друге стране, ескалирао је толико да је 28. децембра 1983, вашингтонска администрација председника Роналда Регана (Ronald Wilson Reagan, 1911 – 2004) донела одлуку да иступи из ове међународне организације. Истовременом, такође током 1983, појавио се и други извештај Брантове комисије, књига Common Crisis. North-South Cooperation for World Recovery, Заједничка криза. Сарадња Север-Југ за светски опоравак. Џорџ Шулц (George Schultz), државни секретар САД, упутио је првих дана јануара 1984. писмо Амаду-Махтар М’ Боу (Amadou-Mahtar M’Bow), генералном директору UNESCO-a, у коме га обавештава о тој одлуци своје владе. Био је то један од првих аката тзв. новог хладног рата који је као своју стратегију за обнову глобалне хегемоније САД заступала администрација Роналда Регана.
САД су се поново вратиле у чланство UNESCO-a тек 1990, када је Терес Пакет-Савињи (Thérèse Paquet-Sévigny), прва жена на дужности помоћника генералног секретара ОУН за информисање, јасно артикулисала анти-NWICO позицију светске организације и то са становишта службене политике и идеологије владе САД. “Током много година, међународна дебата о информацијама и комуникацијама није резултирала сагласношћу око заједничког приступа. Желим само да подсетим на неке од дискусија, на пример на концепте новог светског информационог поретка, који су у очима бројних актера у пољу комуникација угрожавали међународне напоре да се успостави светско информатичко друштво, a world-wide information society” (подвл. Љ.К.), изјавила је Терес Пакет-Савињи. Тако је стратегија НWICО стављена ad acta, а простор за реализацију једне другачије стратегије за успостављање новог светског поретка био је ослобођен од сваког алтернативног приступа.
10.
Покушај Михаила Сергејевича Горбачова да у име СССР и његових источноевропских савезника артикулише једну алтернативну стратегију за читав свет, такође није уродио плодом. Горбачов је ову стратегију представио у свом говору на 43. редовном заседању Генералне Скупштине ОУН, 7. децембра 1988. у Њујорку. Том приликом, Горбачов је и сâм први пут употребио појам Нови Светски Поредак, New World Order. Позивајући се на традицију Француске револуције из 1789. и Руске револуције из 1917, он је констатовао како је даљи светски напредак могућ једино кроз трагање за сагласношћу читавог човечанства око својстава и установа будућег Новог Светског Поретка. На слици: Михаил Горбачов и папа Јован Павле II
Покушај Михаила Сергејевича Горбачова да у име СССР и његових источноевропских савезника артикулише једну алтернативну стратегију за читав свет, такође није уродио плодом. Горбачов је ову стратегију представио у свом говору на 43. редовном заседању Генералне Скупштине ОУН, 7. децембра 1988. у Њујорку. Том приликом, Горбачов је и сâм први пут употребио појам Нови Светски Поредак, New World Order. Позивајући се на традицију Француске револуције из 1789. и Руске револуције из 1917, он је констатовао како је даљи светски напредак могућ једино кроз трагање за сагласношћу читавог човечанства око својстава и установа будућег Новог Светског Поретка. Сагласност читавог човечанства око будућег Новог Светског Поретка, може се, рекао је тада Горбачов, најделотворније успоставити у миру, кроз међусобну сарадњу (cooperation) свих земаља и народа света коју је назвао међусобним стваралаштвом (co-creation) и међусобним развојем (co-development).[3]
Наравно, Горбачовљев предлог плана за постизање међународне сагласности о Новом Светском Поретку није прошао као глобално решење. Сасвим у складу са улогом коју је СССР имао у америчко-совјетском светском поретку који је био успостављен после Другог саветског рата, Горбачевљев предлог за успостављање нове међународне архитектонике остао је локакализован као општи оквир за промене у СССР и источноевропским земљама његове интересне зоне. Пошто је делимично одиграо своју улогу у процесу самораспуштања комунистичких режима у СССР и Источној Европи, у процесу уједињења Немачке, као и на самом почетку Десетопгодишњег рата за наслеђе, тај план предат је забораву за нешто мање од две године пошто га је Горбачов представио у Уједињеним Нацијама.
Позив за успостављање Новог Светског Поретка тада је стигао са друге обале Атлантика, из Вашингтона. Наиме, непуне две године после Горбачевљевог предлога за постизање концензуса око Новог Светског Поретка, 17. августа 1990, било је то две недеље после инвазије Ирака на Кувајт, председник САД Џорџ Херберт Вокер Буш, и сâм је први пут јавно употребио појам Нови Светски Поредак, New World Order. Амерички председник изјавио је тада да инвезија неће успети зато што “прети Новом Светском Поретку”, “because it threatens the New World Order”. Дан касније, 7. августа 1990, председник Буш саопштио је да САД покрећу превентивну, “чисто дефанзивну”, војну Операцију Пустињски штит, Operation Desert Shield, са циљем спречавања Ирака да после Кувајта нападне и Саудијску Арабију. Као што је већ речено, ова операција била је планирана и одобрена у складу са тајном Директивом о националној безбедности 26, National Security Directive 26, коју је Буш потписао 2. октобра 1989. и која почиње констатацијом да је “приступ нафти у Персијском Заливу и безбедност главних пријатељских земаља у региону од виталног значаја за националну безбедност САД”. На слици: Џорџ Буш и Михаил Горбачов
Позив за успостављање Новог Светског Поретка тада је стигао са друге обале Атлантика, из Вашингтона. Наиме, непуне две године после Горбачевљевог предлога за постизање концензуса око Новог Светског Поретка, 17. августа 1990, било је то две недеље после инвазије Ирака на Кувајт, председник САД Џорџ Херберт Вокер Буш, и сâм је први пут јавно употребио појам Нови Светски Поредак, New World Order. Амерички председник изјавио је тада да инвезија неће успети зато што “прети Новом Светском Поретку”, “because it threatens the New World Order”.
Дан касније, 7. августа 1990, председник Буш саопштио је да САД покрећу превентивну, “чисто дефанзивну”, војну Операцију Пустињски штит, Operation Desert Shield, са циљем спречавања Ирака да после Кувајта нападне и Саудијску Арабију. Као што је већ речено, ова операција била је планирана и одобрена у складу са тајном Директивом о националној безбедности 26, National Security Directive 26, коју је Буш потписао 2. октобра 1989. и која почиње констатацијом да је “приступ нафти у Персијском Заливу и безбедност главних пријатељских земаља у региону од виталног значаја за националну безбедност САД”.
Тако је 7. августа 1990. године појам Нови Светски Поредак, New World Order, после краткотрајног седмогодишњег циклуса у интерпретацији светског савеза сиромашних (Алжир 1973, Њујорк 1974, Коломбо 1976, Београд 1980), и после неуспешног покушаја Михаила Сергејевича Горбачова из 1988, поново уведен на светску позорницу, сада у интерпретацији светског савеза богатих. Преко ноћи, појам New World Order, NWO, у верзији Џорџа Х. В. Буша постао је главна светска лозинка. Али, спор између заступника различитих концепција Новог Светског Поретка овим није био и завршен. Видели смо да је Брант већ крајем 1989. почео да ради на формирању своје Комисијe за глобалну управу, као и то да је, на првом иницијалном састанку, био присутан и Јен Пронк (Johannes Pieter Pronk), потпредседник Лабуристичке партије Холандије и један од чланова Мекбрајдове комисије.
Што се пак тиче наслеђа Мекбрајдове комисије, не само да од деведесетих година 20. века до данас сукцесивно заседа Мекбрајдов округли сто о комуникацијама, MacBride Roundtable on Communication, него је поново актуелан и рад Meny Voices, One World, онај извештај Мекбрајдове комисије усвојен на 21. Генералној конференцији UNESCO-a, октобра 1980. у Београду.[4] Историјска је иронија што Брантова комисија која се посредно и непосредно ослања на стратегију NIEO и NWICO која је током шездесетих и седамдесетих година 20. века развијана (и) у ондашњој Југославији, ову земљу, у друштву са исто тако злосрећном Руандом, у свом извештају из 1995. помиње једино као пример за грађански рат, етничко чишћење и деструкцију.
Тако је 7. августа 1990. године појам Нови Светски Поредак, New World Order, после краткотрајног седмогодишњег циклуса у интерпретацији светског савеза сиромашних (Алжир 1973, Њујорк 1974, Коломбо 1976, Београд 1980), и после неуспешног покушаја Михаила Сергејевича Горбачова из 1988, поново уведен на светску позорницу, сада у интерпретацији светског савеза богатих.
Преко ноћи, појам New World Order, NWO, у верзији Џорџа Х. В. Буша постао је главна светска лозинка.
Али, спор између заступника различитих концепција Новог Светског Поретка овим није био и завршен.
Како било да било, у случају стратегије коју заступа Брантова комисија реч је о стратегији која је напустила у декадентни и непродуктивни историјски концепт владања над људима и која настоји да се артикулише као управљање људским пословима и целином света у интересу човечанства и сваког његовог појединачног припадника. Овим је, на самом крају 20. века, теоријски напуштена идеја светске државе, која је кроз познату историју, а нарочито од краја 18. до краја 20. века, доминантно профилисала простор социјалног конфликта између заступника две екстремно удаљене могућности, оних који су заступали различите програме за идеално владање над људима с једне стране и оних који су заступали могућности за идеалну људску слободу с друге. Готово 200 година, најмање од 1848. па све до последње деценије 20. века, идеја светске државе била је и на левици и на десници политичког спектра доминатни супститут за идеју космополиса. На самом крају 20. века, социјални простор који се структурирао као последица овог конфликта између планетарне власти и планетане слободе, омогућио је артикулисање концепта глобалне управе и глобалног управљања.
Зато је једно од очигледних својства концепта глобалног управљања његова сродност са идејама светске федерације које су артикулисане унутар опште теоријске традиције социјализма 19. и 20. века. Ово не треба да нас чуди. Јер, концентрисани дестилат идеја о којима је реч постао је могућ и манифестан у оном истом “тренутку” наше новије прошлости када је, услед кумулативног дејства бројних фактора историјске, социјалне, економске, научне, технолошке и културне природе, дошло до структуралног профилисања актуелног облика светског система под претпоставкама његове историјске демисије, као и под претпоставкама опште перспективе људских послова која је тако била отворена.
11.
Овај “тренутак” структуралног профилисања и кристализације јесте мондијални талас синхроницитета познат као светска револуција 1968. године. Био је то масовни анти-системски покрет који је између 1964. и 1974. године, са 1968. као својим врхунцем, сасвим у складу са ритмом Кондратијевљевих дугих таласа, као мондијални талас синхронницитета заиста захватио човечанство, а нарочито младу, послератну генерацију. У складу са природом светског (капиталистичког) система који се тада манифестовао као државни капитализам и као државни социјализам, више фактора одредило је карактер овог планетарног покрета: дубоке структуралне промене светског друштва, посебно економске, културне, научне и технолошке промене које су не само саставни део него и сам темељ ове револуције; критика и одбацивање поретка светске доминације кроз подједнаку критику и одбацивање државног капитализма са САД као хегемоном, као и државног социјализма чији је хегемон СССР; критика и одбацивање сваког другог етатизма, сваке хијерархијски устројене организације и сваког облика опресије; најзад, трагање за делотворном алтернативом тог накарадно и погрешно устројеног света. На слици: Нереди у Паризу 1968. године. "
Овај “тренутак” структуралног профилисања и кристализације јесте мондијални талас синхроницитета познат као светска револуција 1968. године. Био је то масовни анти-системски покрет који је између 1964. и 1974. године, са 1968. као својим врхунцем, сасвим у складу са ритмом Кондратијевљевих дугих таласа[5], као мондијални талас синхронницитета заиста захватио човечанство, а нарочито младу, послератну генерацију. У складу са природом светског (капиталистичког) система који се тада манифестовао као државни капитализам и као државни социјализам, више фактора одредило је карактер овог планетарног покрета: дубоке структуралне промене светског друштва, посебно економске, културне, научне и технолошке промене које су не само саставни део него и сам темељ ове револуције; критика и одбацивање поретка светске доминације кроз подједнаку критику и одбацивање државног капитализма са САД као хегемоном, као и државног социјализма чији је хегемон СССР; критика и одбацивање сваког другог етатизма, сваке хијерархијски устројене организације и сваког облика опресије; најзад, трагање за делотворном алтернативом тог накарадно и погрешно устројеног света.[6]
У пуном складу са чињеницом да је овај анти-системски покрет био у опозицији према сваком облику ауторитарне, хијерархијске, конзервативне, етатизоване, милитаризоване, догматизоване и опресивне социјалне организације, трагање за алтернативом почело је као ново, инспиративно читање старих револуционарних програмâ за промену самог устројства света из 19. и прве половине 20. века, нарочито програмâ оних мислилаца чије су идеје о перспективама човечанства и људској слободи током времена биле системски маргинализоване и неутралисане. Ритам саме историје, нарочито она структурна динамика која од дугог 16. века до данас одређује општу таласну путању светског (капиталистичког) система[7], усмерили су трагање за алтернативом, уосталом као и читав ток светске револуције 1968, у овом правцу. [8]
Наиме, стари ауторитарни, хијерархијски, конзервативни, етатизовани, фрагментирани, милитаризовани и опресивни поредак света са свим својим посебним установама организације социјалног живота – државе, партије, идеологије, религије и цркве, образовање, економија, свакидашњи живот уопште – захваћен дубоком кризом нашао се на самом прагу своје историјске демисије. Светски систем блокирао је сам себе. Час промене био је неизбежан. Али, традиционалне системске идеологије – идеологија државног капитализма, идеологија државног социјализма, идеологија етатистичког националног ослобођења – које су до тада легитимисале главне фракције структурâ моћи светског система, нису могле понудити чак ни краткорочни излаз из тог стања дубоке структуралне кризе, нити су, следствено, као идеологије могле остати сачуване у дотадашњем, “чистом” облику. Као делотворна платформа за излазак из кризе није се, разумљиво, могла потврдити ни стратегија идеолошког признања чињеница о конвергентности државног капитализма и државног социјализма, стратегија коју су прокламовале обе главне фракције моћи светског система.[9]
Простор истина неформалног, али зато фактичког сусрета омогућио је нови циклус прожимања и конвертовања наизглед непомирљивих идеја и идеологија, па тако и “преливање” утопијских, либертерских и анархистичких идеја о људској слободи у подручја која су до тада била ексклузивни забрани традиционалних системских идеологија, укључујући овде и подручја под апсолутном доминацијом главних фракција моћи светског система. Разуме се, процес овог “преливања” био је обостран и двосмеран. Веома упечатљиво, ово се може видети у области истраживања и развоја, И&Р, research and development, R&D, у подручјима основних наука и, нарочито, високих технологија. Наиме, иако ова подручја традиционално представљају забране екстремно централизованих структура државне моћи уопште, а војно-безбедносних структура моћи посебно, управо су овде конципирани и дизајнирани пројекти који су, у највећој могућој мери, еквивалентни са, на пример, анархистичким идеалима светске федерације слободних аутономних појединаца и њихових слободних аутономних асоцијација. Историја Интернета идеалан је случај да се ово покаже. Данас, на пример, знамо и то да је ток догађаја који је довео до Интернета и његове Светске Мреже, такође био убрзан у време светске револуције 1968. На слици: "Ајфонов торањ", рад Аристарха Чернишева и Алексеја Шулгина на основу Татлиновог Торња, споменика III Интернационале.
Уосталом, сама стратегија идеолошког признања конвергенције била је и прокламована као прелазно, краткорочно решење. Ипак, не може се порећи допринос ове стратегије у једној ствари. Она је, наиме, омогућила да се боље схвате структуралне идентичности државног капитализма и државног социјализма као главних облика моћи светског система, омогућила је смањење напетости између фракција које су их заступале и, најзад, помогла је да се успостави простор комуникације и конвертибилности различитих теоријских и идеолошких модела за излазак из кризе.
Тај простор истина неформалног, али зато фактичког сусрета омогућио је нови циклус прожимања и конвертовања наизглед непомирљивих идеја и идеологија, па тако и “преливање” утопијских, либертерских и анархистичких идеја о људској слободи у подручја која су до тада била ексклузивни забрани традиционалних системских идеологија, укључујући овде и подручја под апсолутном доминацијом главних фракција моћи светског система. Разуме се, процес овог “преливања” био је обостран и двосмеран.[10] Веома упечатљиво, ово се може видети у области истраживања и развоја, И&Р, research and development, R&D, у подручјима основних наука и, нарочито, високих технологија. Наиме, иако ова подручја традиционално представљају забране екстремно централизованих структура државне моћи уопште, а војно-безбедносних структура моћи посебно, управо су овде конципирани и дизајнирани пројекти који су, у највећој могућој мери, еквивалентни са, на пример, анархистичким идеалима светске федерације слободних аутономних појединаца и њихових слободних аутономних асоцијација. Историја Интернета идеалан је случај да се ово покаже. Данас, на пример, знамо и то да је ток догађаја који је довео до Интернета и његове Светске Мреже, такође био убрзан у време светске револуције 1968. [11]
Све је то пресудно утицало на промену људске рецепције целине света, а следствено и на промену дотадашњег концепта космополиса као централизоване светске државе, као и читавог комплекса питања од значаја за проблем управљања светским пословима уопште.[12] Отуда је и данашњи концепт космополиса и глобалног управљања који је 1995. представила Брантова комисија сродан идејама светске федерације које су артикулисане унутар традиције социјализма 19. и 20. века, нарочито унутар њеног маргинализованог и потиснутог дела.
Пратимо ли логику овог тока догађаја, онда следи да је актуелни систем глобалног управљања једна историјска међуфаза до оног “тренутка” у ближој или даљој будућности када ће светска федерација, са својом федералном светском владом и мрежом њених установа заиста бити успостављена и формално проглашена као “надређени политички ауторитет” светског друштва. Изгледност ове перспективе потврђује функционална сродност између идеалне светске владе и густе, вишеслојно структуриране мреже политичких, социјалних, економских, финансијских, трговинских, безбедносних, здравствених, правосудних, комуникационих, енергетских, метеоролошких, хидролошких, научних и других флексибилних и адаптибилних установа данашњег система глобалног управљања, сродност која је тако изражена да појмове светска влада и глобално управљање до даљњег можемо користити као еквивалентне појмове.
Пратимо ли логику овог тока догађаја, онда следи да је актуелни систем глобалног управљања једна историјска међуфаза до оног “тренутка” у ближој или даљој будућности када ће светска федерација, са својом федералном светском владом и мрежом њених установа заиста бити успостављена и формално проглашена као “надређени политички ауторитет” светског друштва. Изгледност ове перспективе потврђује функционална сродност између идеалне светске владе и густе, вишеслојно структуриране мреже политичких, социјалних, економских, финансијских, трговинских, безбедносних, здравствених, правосудних, комуникационих, енергетских, метеоролошких, хидролошких, научних и других флексибилних и адаптибилних установа данашњег система глобалног управљања, сродност која је тако изражена да појмове светска влада и глобално управљање до даљњег можемо користити као еквивалентне појмове. На слици: "Водопад", рад Маркуса Корнелиуса Ешера, XX век.
Природа саме ствари успоставила је овај однос еквиваленције. Данашње стање планетарних чињеница добар је случај да се то покаже. Наиме, документовани проблеми светског друштва у условима његове актуелне транзиционе нестабилности и кризе, проблеми као што су то проблеми одржавања светског мира и светске безбедности, индивидуална, групна и колективна људска права, драматично отворени проблеми светске неједнакости и сиромаштва, исхране и незапослености, образовања и здравља, одрживог развоја и животне средине, последице великих природних катастрофа и климатских поремећаја, проблеми даље изградње планетарне економије и са њом повезаног глобалног развоја, а нарочито проблеми моћи и односа моћи, не могу се решити, чак ни идентификовати, нити се њима може рационално управљати, никако другачије него на глобалном новоу.[13]
“Јер, свет је један. Човечанство је целина.” А то значи да без без неког облика планетарног политичког система који ће осигурати инструменте за оптимално управљање пословима од интереса за читаво човечанство, нема ни решења за отворене проблеме са којима је човечанство данас тако драматично суочено, уз то са неизвесношћу која је без преседана у целокупној његовој историји.
После искуства са атомским бомбама баченим на Хирошиму и Нагасаки, управо на овај аспект ствари концентрисала се група светских научника и мислилаца који су, својим прилозима објављеним 1946. у заједничкој књизи Један свет или ниједан, One World or None, упозорили човечанство на опасност од атомског оружја и предложили успостављање планетарног ауторитета, фактичке светске владе, која би ову опасност могла да отклони.[14] Разуме се, ово су централне теме и данашњих расправа о глобалном управљању.
Отуда је и 2005. године, током припрема за обележавање и током самог обележавања 60 година постојања Уједињених Нација[15], организације света коју су 1945. многи поздравили као најзад успостављену светску владу, централна тема била реформа ове светске асоцијације суверених држава.[16] Реч је о настојањима да се Уједињене Нације редефинишу, реорганизују и осавремене тако и толико да прерасту у мрежу ауторитативних међународних институција и инструмената који ће бити довољно ефикасни, флексибилни и адаптибилни да се заиста могу употребити као инструменти глобалног управљања пословима од универзалне важности за читаво човечанство.[17]
Исто тако, тачно 60 година после 1946. када је опасност од атомске бомбе и нуклеарне катаклизме била аргумент за успостављање одговарајуће установе на коју се делегира део суверенитета традиционалног националних држава и која имају планетарну власт и моћ, као веома уверљив аргумент у овој ствари године 2006. нарочито се истиче проблем глобалног отопљавања и климатских промена које он производи.
Исто тако, тачно 60 година после 1946. када је опасност од атомске бомбе и нуклеарне катаклизме била аргумент за успостављање одговарајуће установе на коју се делегира део суверенитета традиционалног националних држава и која имају планетарну власт и моћ, као веома уверљив аргумент у овој ствари године 2006. нарочито се истиче проблем глобалног отопљавања и климатских промена које он производи. Глобално отопљавање и климатске промене ће, недвосмислено закључује Николас Стерн (Nickolas Stern) у свом извештају Преглед економије климатских промена, Review on the Economics of Climate Change (извештај који је Стерн, као главни економски саветник британске владе радио за њене потребе, први пут је представљен јавности после Стерновог састанка са премијером Блером и канцеларом Брауном, у Лондону 30. октобра 2006), током наредних 15 – 20 година довести до несумњиво катаклизмичких последица за читаву планету, уколико се не постигне глобална сагласност да се неумитни ток догађаја преусмери и опасност ублажи.[18] Импликација Стерновог извештаја јесте да је за преусмеравање овог више него изгледног тока догђаја, неопходну успостављање неке установе са глобалним ауторитетом, као и средствима да тај ауторитет потврђује у сваком конкретном случају, укључујући овде и земље као што су то САД, Индија, Кина и Аустралија, односно земље које нису потписале тзв. Кјото протокол о смањењу емисије гасова који утичу на глобално загревање, ефекат тзв. стаклене баште и климатске промене. Ово је разлог због кога је управо Александар Гор, бивши амерички подпредседник, ангажован за промоцију Стернових налаза у САД. Извештај Међувладиног панела ОУН о климатским променама, UN’s Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC, представљен светској јавности на конференцији Оквирне конвенције Уједињених Нација о климатским променама, United Nations Framework Convention on Climate Change, UNFCCC, одржаној 2. фебруара 2007. у Паризу, у свему је потврдио налазе Стерновог документа и такође позвао на хитну глобалну акцију поводом глобалног отопљавања.[19]
Поново је отворена она стара расправа о империји, односно универзалној светској империји. Овај пут, то је дискусија о разлозима за и против настојања да се свет уреди као империја САД, односно као универзална светска империја ове последње данас преостале супер-силе. Хана Арент (Hannah Arendt) је, уосталом, показала како је идеал Римске републике као савршене универзалне државе од које је само корак до универзалног светског царства и његових Цезара, уграђен у саме темеље велике северноамеричке федералне републике, као узор и као надахнуће неких међу њеним оснивачима. На слици: Детаљ мозаика Јустинијана Великог из катедрале Сан Витале у Равени, VI век.
Паралелно са овим током догађаја, уз остало и са много више ентузијазма и борбене горљивости сукобљених страна, води се једна другачија дискусија, такође од интереса за проблем светске владе, односно глобалног управљања. Поново је, наиме, отворена она стара расправа о империји, imperium, empire, односно универзалној светској империји. Овај пут, то је дискусија о разлозима за и против настојања да се свет уреди као империја САД, односно као универзална светска империја ове последње данас преостале супер-силе.
Хана Арент (Hannah Arendt) је, уосталом, показала како је идеал Римске републике као савршене универзалне државе од које је само корак до универзалног светског царства и његових Цезара, уграђен у саме темеље велике северноамеричке федералне републике, као узор и као надахнуће неких међу њеним оснивачима.[20]
Што се тиче дебате о светској империји САД, она у тој земљи практично траје већ преко 150 година, сасвим прецизно од оног летњег дана 1845, када је у време кампање за присаједињење нових области северноамеричкој Унији (територија Орегон, Република Тексас, делови Мексика; данашње савезне државе Орегон, Тексас и Нови Мексико, некада познате као Дивљи Запад, данас се називају Западне Сједињене Државе), први пут била употребљена фраза Manifest Destiny, Објава Судбине, како би се популарисала и оправдавала експанзионистичка и империјалистичка политика вашингтонске администрације.[21]
Када је реч о критици овог концепта империјалне моћи у тој земљи, она је артикулисана са оснивањем Америчке анти-империјалистичке лиге, American Anti-Imperialist League, године 1898.[22]
Данас САД уживају неподељени углед једине земље са амбицијом да читав свет организује као своју империју. Читаву дебату о овом проблему веома добро илуструје богата библиографија радова о САД као империји који су у тој земљи објављени од 1990. године до данас. На слици: Совјстски плакат из доба Хладног рата
Актуелни циклус расправа о империјалној моћи САД покренут је 1960. године.[23] Дискусија је поново интензивирана после 1990. и краја хладног рата. Наиме, после окончања хладног рата, самораспуштања комунистичких режима у Европи и самораспуштања самог СССР, земље коју су до тада, нарочито у САД, називали црвена империја, у складу са оном доктринарном изјавом Роналда Регана о СССР као империји зла, evil empire,[24] претежан део светске јавности препознаје управо у текућој међународној политици САД амбицију тамошњих носилаца моћи и власти, да се читав свет организује као њен глобални империјални посед.
Тако данас САД уживају неподељени углед једине земље са амбицијом да читав свет организује као своју империју. Читаву дебату о овом проблему веома добро илуструје богата библиографија радова о САД као империји који су у тој земљи објављени од 1990. године до данас. [25]
Природа самог проблема, а то је проблем управљања целином светских послова, омогућила је да се и у случају данашње дискусије о империјијалној моћи САД, успоставе односи еквивалентности између различитих појмова.
Јасно је, наиме, да поред бројних разлика, такође и непремостивих разлика, између светске владе, нарочито светске федералне владе, глобалног управљања и светског царства, постоји и њихова, веома изражена функционална сродност.
Поставимо ли читав проблем довољно апстрактно, видећемо да се светским пословима може управљати подједнако не-успешно унутар сваког од ова три модела организовања света.
Разматрање природе саме ствари, а то је архитектоника људског друштва, његова базична унутрашња структура као јединствене и целовите манифестације свих терестријалних потенцијала, претходи свакој расправи о различитим моделима који су током људске историје били артикулисани са амбицијом да се ова целина схвати и да се практично операционализује таква организација, такав планетарни политички систем који би омогућио да се том целином оптимално и управљања.
Другим речима, разматрање природе саме ствари, а то је архитектоника људског друштва, његова базична унутрашња структура као јединствене и целовите манифестације свих терестријалних потенцијала, претходи свакој расправи о различитим моделима који су током људске историје били артикулисани са амбицијом да се ова целина схвати и да се практично операционализује таква организација, такав планетарни политички систем који би омогућио да се том целином оптимално и управљања.
Расправа, дакле, почиње разматрањем базичних структуралних разлога на којима почивају све досадашње идеје космополиса и светске владе у историји човечанства.
Наставак текста
Упутнице:
[1] Видети,
The Belgrade Charter. A Global Framework for Environmental Education,
http://portal.unesco.org/education/en/file_download.php/47f146a292d047189d9b3ea7651a2b98The+Belgrade+Charter.pdf;
The Belgrade Charter, in
Environmental Education, EE,
http://www.gdrc.org/uem/ee/belgrade.html;
The Belgrade Charter, in
North American Association for Environmental Education, NAAEE, Perspectives- Foundations of EE,
http://eelink.net/pages/Perspectives-+Foundations+of+EE;
Education for sustainability: an agenda for action,
http://www.gcrio.org/edu/pcsd/endnotes.html.
[2] Видети, Communication and Society Today and Tomorrow. Many Voices One World. Towards a new more just and more efficient world information and communication order. Report by the International Commision for the Study of Communication Problems, Kogan Page – London, Unipub – New York, UNESCO – Paris 1980, интегрални текст на адреси http://unesdoc.unesco.org/images/0004/000400/040066eb.pdf.
[3] Видети, Mikhail Gorbachev: Address to 43rd U.N. General Assembly Session, December 7, 1988: http://www.coldwarfiles.org/files/Documents/1988-1107.Gorbachev.pdf; http://www.cnn.com/SPECIALS/cold.war/episodes/23/documents/gorbachev/; http://www.answers.com/topic/address-to-the-43rd-u-n-general-assembly-session; http://www.writespirit.net/inspirational_talks/mikhail_gorbachev_talks/united_nations_address.
[4] Видети, Joseph A. Mehan (International Communications, School of International Affairs, Columbia University, New York): Why the NWICO never had a chance with the American media, http://www.idsnet.org/Papers/Communications/JOSEPH_MEHAN.HTM; Michael D. Basil (Department of Mass Communications, University of Denver, CO): Alternative visions for NWICO: An historical and comparative evaluation, Paper presented to the Ninth MacBride Roundtable on Communication, October 1, 1997, Boulder, CO, USA, http://www.idsnet.org/Papers/Communications/MICHAEL_BASIL.HTM; New World Information and Communication Order (NWICO) Debates, in Culture and Communication, Fall 2000, Professor Leslie Regan Shade, Department of Communication, University of Ottawa, http://137.122.151.31/CMN2180/nwico.htm; Micky Lee: A historical account of critical views on communication technologies in the context of NWICO and the MacBride Report, Paper presented at Information Society: Visions and Governance. The World Summit on the Information Society and beyond, The European Institute for Communication and Culture, EURICOM & University of Padua (Padova), Padova, Italy 5th – 7th May 2003, http://www.bfsf.it/wsis/Storia_ordine_mondiale.html; Dr Ulla Carlsson (Director, NORDICOM, The Nordic Information Centre for Media and Communication Research), Göteborg University: The Rise and Fall of NWICO – and Then? From a Vision of International Regulation to a Reality of Multilevel Governance, Paper presented at EURICOM Colloquium: Information Society: Visions and Governance, Venice 5 – 7 May, 2003, http://www.bfsf.it/wsis/cosa%20dietro%20al%20nuovo%20ordine.pdf; Andrew Calabrese: The MacBride Report: Its Value to a New Generation, In press in Quaderns del CAC (quarterly journal of the Catalonian Broadcasting Council), 2005, in Global Policy Forum. Empire, http://www.globalpolicy.org/empire/un/2005/macbride.htm.
[5] О Кондратијевљевим дугим таласима или К-таласима како се овај аналитички модел још назива, укључујући и литературу од интереса у тој ствари, опширније сам писао на другим местима; видети, Љубомир Кљакић: Стратегија Ешер. Срби и Американци у светским пословима кроз историју и отворена питања будућности. Једна стратегија истраживања, предавање у оквиру заједничког циклуса трибина Српско-америчког центра и Коларчеве задужбине, Београд 5. април 2004, посебно Део 2 тог рада, http://www.sac.org.yu/sac/tribina/T012_KljakicLj/PredavanjeKljakicLj_T12?stdlang=us; исти: Дуготрајна двогласна музика. Једна увертира за истраживање ритма будућности у времену историјске демисије светског система, ФПН, Последипломске студије, Смер Политичка социологија, Историја политичких теорија, Београд, фебруар 2005, стр. 24 – 28; исти: Студије будућности 1987 – 2004, Народна књига, Београд 2005, нарочито рад Последњи циклус последње кризе или ритам будућности, стр. 241 – 255.
[6] Видети, The Chomsky Reader. Noam Chomsky, ed. James Peck, Pantheon Books, New York 1987.
[7] Феномен динамике светског капиталистичког система, као и главна својства читаве мондијалне структуре која се репродукује на таквим претпоставкама, идентификовни су још почетком 1848: “Буржоазија је у историји одиграла крајње револуционарну улогу. [...] Буржоазија не може да постоји а да непрекидно не револуционише оруђа за производњу, дакле односе производње, па према томе, и цијелокупне друштвене односе. А свима ранијим индустријским класама био је, напротив, први услов егзистенције задржавање старог начина производње. Буржоаска епоха се разликује од свих ранијих епоха по сталном револуционисању производње, по непрекидном потресању свих друштвених слојева, по вјечној несигурности и сталном кретању. Она растаче све чврсто, зарђале односе са свим старинским редставама и схватањима који их прате; сви нови односи застаријевају прије но што очврсну. Све што је чврсто и устаљено претвара се у дим; све што је свето скрнави се; људи најзад бивају присиљени да на свој животни положај, на своје међусобне односе погледају трезвеним очима. / Потреба за све пространијим тржиштеима на којима ће продати своје производе гони буржоазију преко цијеле Земљине кугле. Свугдје она мора да се угњезди, свугдје да се насели, свугдје да успостави везе. / Буржоазија је експлоатацијом свјетског тржишта дала космополитски карактер производњи и потрошњи свих земаља. На велику жалост реакционара, она је извукла национално тло испод ногу индустрије. Уништене су прастаре националне индустрије и уништавају се свакодневно и даље. Потискују их нове индустрије, чије увођење постаје животно питање за све цивилизоване нације, инудустрије које више не прерађују домаће сировине, већ сировине које долазе из најудаљенијих области, и чији се фабрикати не троше само у земљи, већ у исто вријем у свим дијеловима свијета. На мјесто старих потреба, задовољаваних домаћим производима, ступају нове, које за своје задовољење траже производе најудаљенијих земаља и поднебља. На мјесто старе локалне и националне самодовољности и ограђености ступа свестрани саобраћај, свестрана узајамна зависност нација. А како је у материјалној, тако је и у духовној производњи. Духовни производи појединих нација постају општа добра. Национална једностраност и ограниченост постају све немогућније, а из многијх националниох и локалних књижевности ствара се свјетска књижевност. / Брзим побољшањем свих оруђа за производњу, бескрајно олакшаним саобраћајем, буржоазија увлачи у цивилизацију све, па и најварварскије нације. [...] Она присиљава све нације да прихвате буржоаски начин производње, ако неће да пропадну; она их присиљава да саме код себе уведу такозвану цивилизацију, то јест да постану буржуји. Једном ријечи, она ствара свој свијет по сопственом лику.” (подвл. Љ.К.) Karl Marx, Fridrich Engels: Manifest Komunističke partije, MED, isto, tom 7, str. 382 – 383.
[8] “Студентски покрет 1968. рехабилитује идеје солидарности и самоорганизовања. Кропоткинови списи поново налазе публику, заинтересовану не толико за појединачне тезе и аргументе колико за општи интелектуални и животни став. Карактеристично је да ренесанса анархистичких мотива не наступа као реакција на кризу подржављеног социјализма него као израз кризе традиционалног политичког система у демократским друштвима Запада. Тиме је на одређени начин потврђено Кропоткиново уверење да тек развијена индустријска друштва омогућавају успостављање трајних облика самоорганизовања.” Видети, Zoran Đinđić: Beleška o P. A. Kropotkinu, predgovor za P. Kropotkin: Zapisi jednog revolucionara, Velika edicija Ideja, Mladost, Beograd bez godine izdanja (verovatno 1984. ili 1985) str. 11. Низ наслова објављених уочи и током светске револуције 1968, веома добро илуструју ово трагање за делотворном антисистемском алтернативом. Видети: James Joll: The Anarchists, Little, Brown & Co., Boston 1964; Collectivisations: L’Oeuvre constructive de la Révolution espagnole, prvo izdanje Barcelona 1937, Editions C.N.T., Toulouse 1965; Noam Chomsky: Cartesian Linguistics, Harper & Row, New York 1966; Ni Dieu, ni Maítre, ed. Daniel Guérin, La Cité Editeur, Lausanne , n.d.; Shlomo Avineri: The Social and Political Thought of Karl Marx, Cambridge University Press, London 1968; Hugh Scanlon: The Way Forward for Workers’ Control, Institute for Workers’ Control Pamphlet Series, no. 1, Nottingham, England, 1968; Daniel Guérin: Pour un marxisme libertaire, Robert Laffont, Paris 1969; Walter Kendall: The Revolutionary Movement in Britain 1900 – 1921, Weidenfeld & Nicolson, London 1969; Paul Mattick: Marx and Keynes: The Limits of Mixed Economy, Extending Horizons Series, Porter Sargent, Boston 1969; The New Left: A Collection of Essays, ed. Priscilla Long, Porter Sargent, Boston 1969; César M. Lorenzo, Les Anarchistes espagnols et le pouvoir, 1868 – 1969, Editions du Seuil, Paris 1969; Daniel Guérin: Pour un marxisme libertaire, Robert Laffont, Paris 1969; Noam Chomsky: At War with Asia, Pantheon Books, New York 1970; Daniel Guérin: Anarchism: From Theory to Practice, Monthly Review Press, New York 1970; Gaston Leval: Espagne libertaire, 1936 – 1939: L’Oeuvre constructive de la Révolution espagnole, Editions du Cercle, Paris 1971; Frank Mintz: L’Autogestion dans l’Espagne révolutionaire, Editions Bélibaste, Paris 1971; Michael Bakunin: Bakunin on Anarchy, ed. and trans. by Sam Dolgoff, Alfred A. Knopf, New York 1972. На истом трагу је и обнова интересовања за радове Сен Симона и Шарла Фуријеа; њихова сабрана дела штампана су између 1966. и 1968. у Паризу; видети: Oeuvres de Claude-Henri de Saint-Simon, vol. I – VI, Éditions Anthropos, Paris 1966; Oeuvres de Charles Fourier, vol. I – XII, Éditions Anthropos, Paris 1966 – 1968; као VII књига Фуријеових сабраних дела, први пут је објављен његов Нови љубавни свет, Le Nouveau Monde amoreux, дело веома утицајно током светске револуције 1968. и доцније; тада најављену XIII књигу Фуријеових сабраних дела, Антхропос није објавио; у вези с новом рецепцијом Фуријеа, видети Roland Bart: Sad, Furije i Lojola (1971), Vuk Karadžić, Beograd 1979.
[9] Видети, Andrei Sakharov: Progress, Coexistence, and Intellectual Freedom, Norton, New York 1968 [рад чувен као Манифест, такође познат под насловом Thoughts on Progress, Coexistence and Intellectual Freedom].
[10] “Револуција долази. Она неће бити као револуције прошлости… (биће то) револуција нове генерације”, каже C. Reich u The Greening of America, New York, 1970; видети, такође, Lasky: The Birth of a Metaphor: On the Origin of Utopia an Revolution, Encounter, Mar. 32, 1970; J. Revel: Ni Marx Ni Jésus; de la seconde révolution américaine à la seconde révolution mondiale, Paris 1970, engleski prevod Without Marx or Jesus, New York 1971; J. D. Rockefeller: The Second American Revolution, New York, 1973; T. Wertime: The New American Revolution, Washington Post, 1976, Jul 5, A23 (једно прудонистичко залагање за револуцију); Lasky: Utopia and Revolution, Chicago 1976 (један преглед 2.500 година историје утопија и револуција); J. Beré: The Second American Revolution, Vital Speeches, Jan 15, 1978; F. and F. Manuel: Utopian Thought in the Western World, Cambridge, Mass, 1979… Исто тако, видети, James H. Billington: Fire in the Minds of Men. Origins of the Revolutionary Faith, Basic Books Inc., New York 1980 (један опширан и учен, премда не и потпун, преглед револуција од 18. до 20. века; централну тезу ове књиге, тезу о историјском крају епохе револуција, догађаји демантовали само четири године после њеног појављивања; наиме, године 1984, са првим персоналним рачунарима, почела је информатичка револуција и сав онај цивилизацијски, социолошки, психолошки, научни, културни, економски и сваки други заплет у вези са том револуцијом).
[11] Данас, на пример, знамо и то да је ток догађаја који је довео до Интернета и његове Светске Мреже, такође био убрзан у време светске револуције 1968. Advanced Research Projects Agency, ARPA, Агенција за напредне истраживачке пројекте – организација коју је, као војни стратешки пројекат највишег степена поверљивости, влада САД основала још 1957. са циљем да понуди адекватне научне и технолошке одговоре САД на Спутник, први сателит у Земљиној орбити који је те године лансирао СССР – основала је управо 1968. године Мрежу агенције за напредне истраживачке пројекте, Advanced Research Projects Agency Net, ARPANET, чији је задатак био да више компјутера повеже у интегрисану, функционалну и комуникабилну нецентрализовану мрежу аутономних јединица – што сваком компјутеру омогућава да сачува своју пуну радну самосталност – и да тако реализује једну замисао која се јавила шест година раније. Наиме, команда ратног ваздухопловства САД ангажовала је 1962. своју корпорацију РАНД да, под претпоставком прилика које могу настати после хипотетичког нуклеарног удара на територију САД и озбиљног нарушавања, или чак распада командно-комуникационог система, направи истраживање и студију одрживости комуникација између командно-контролних центара с једне стране, а са друге авиона и ракетних система с друге стране. Пол Баран (Paul Baran), истраживач корпорације РАНД, направио је такво истраживање и у свом извештају предложио више решења за постављени проблем. Као оптимално решење, предложио је концепт packet switched network, испрекидана пакетна мрежа. По том концепту, било који пакет информација може се кроз мрежу аутономних јединица преносити скоковито, од једне до друге јединице, а оптималне услове за такав скоковити трансфер информација пружа мрежа међусобно повезаних компјутера. Другим речима, нека команда, односно пакет информација, емитује се из командно-контролног центра и шаље примаоцу (подређеној команди, авиону или ракети) тако да се скоковито прослеђује од једног до другог аутономног актера мреже, односно компјутера који су истовремено и аутономани у свом раду и повезани у јединствену, комуникалбилну мрежу. Уколико унутар мреже дође до било каквог проблема који би прекинуо или онемогућио даљи трансфер овог пакета информација, он се у сваком моменту може поново послати преко других аутономних јединица повезаних у мрежу. Управо ову замисао мрежног повезивања више компјутера имао је 1968. године да практично реализује ARPANET. И заиста, већ 1969, постављена је прва функционална мрежа компјутера међу којима је остварен пренос пакета нформација на даљину. Ова претеча Интернета имала је четири компјутера у четири лабораторије ангажоване у војним истраживањима на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, SRI у Станфорду, на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари и на Универзитету Утах. Капацитет преноса података ARPANET-a као прве функционалне компјутерске мреже био је 50Kbps. Године 1972, дизајниран је и први програм електронске поште, e-mail, а прво е-писмо прослеђено је кроз ARPANET. Због стратешког значаја постигнутих резултата за америчку војску, ARPA је исте године преименована у Агенцију за напредне одбрамбене истраживачке пројекте, The Defense Advanced Research Projects Agency, DARPA, a ARPANET у Мрежу агенције за напредне одбрамбене истраживачке пројекте, The Defense Advanced Research Projects Agency Net, DARPA; пројекат је био непосредно подређен Министарству одбране, Department of Defens, DoD. Посредством тзв. NCP, Network Control Protocol, мрежа је у том тренутку повезивала већ 23 компјутера са исто толико универзитета укључених у овај програм војних истраживања и развоја. Када је 1973, био дизајниран протокол касније назван TCP/IP, онда је то омогућило различкитим компјутерима умреженим у DARPANET да се аутономно повезују и међусобно комуницирају. Тако су постављени темељи Интернета, начелно најотворенијег и најдемократскијег медија комуникација у досадашњој историји. Видети, Ben Segal/ CERN IT–PDP–TE: A Short History of Internet Protocols at CERN, April, 1995, http://ben.home.cern.ch/ben/TCPHIST.html; Dave Kristula: The History of the Internet, March 1997, update: August 2001, http://www.davesite.com/webstation/net-history.shtml; Hobbes’ Internet Timeline v8.1 by Robert H’obbes’ Zakon, Zakon Group LLC, (c)1993-2005, http://www.zakon.org/robert/internet/timeline/. Година 1995, у којој је Комисија за глобално управљање, позната и као Брантова комисија, представила свој концепт космополиса као неформалне и непроглашене светске федерације са њеном планетарном мрежом установа глобалног управљања, била је, такође, година у којој је Интернет доживео и произвео праву информатичку, али и социјалну, културну и, нарочито, економску светску револуцију. Последице промена које је ова светска револуција изазвала 1995. године, на пример у Европи, упоређиване су са променама које је Европа доживела у револуцији 1848. године.
[12] С тим у вези, посебно видети, Donella H. Meadows, Dennis L. Meadows, Jørgen Randers, William W. Behrens III: Granice rasta (1972, rad poznat kao Prvi izveštaj Rimskom klubu), Stvarnost, Zagreb 1974; Lester R. Brown: Svijet bez granica (1972), Globus, Zagreb 1979; Ervin Laszlo i suradnici: Ciljevi čovječanstva. Izvještaj Rimskom klubu o novim horizontima svjetske zajednice (1977), Globus, Zagreb 1979; Willy Brandt: North-South: A Program for Survival, isto; Sean McBride: Many Voices, One World, isto; Olof Palme: Common Security: A Blueprint For Survival, Simon and Schuster, New York 1982; Gro Harlem Brundtland: Our Common Future, Oxford University Press, Oxford, UK 1987. О данашњем стању стратегија глобалног управљања, практичној примени ових стратегија и њиховим резултатима, видети, James N. Rosenau and Ernst-Otto Czempiel (eds.): Governance without Government: Order and Change in World Politics, Cambridge University Press, Cambridge, Massachusetts 1992; J. Camilleri and J. Falk: The End of Sovereignty? The Politics of a Shrinking and Fragmenting World, Ashgate, Brookfield, Vermont 1992; Craig N. Murphy: International Organization and Industrial Change. Global Governance since 1850, Oxford University Press, New York 1994; David Held: Democracy and the Global Order. From the Moderne State to Cosmopolitan Governance, Stanford University Press, Stanford 1995; Our Global Neighborhood. The Report of the Commision on Global Governance, isto; Derek Heater: World Citizenship and Government: Cosmopolitan Ideas in the History of Western Political Thought, St. Martin’s Press, New York 1996; Global Governance. Drawing Insights from the Environmental Experience, Edited by Oran R. Yung, MIT Press, Cambridge, Massachusetts – London, England 1997; Mark Duffield: Global Governance and The New Wars, Zed Books, London 2001; William Fisher and Thomas Ponniah, eds.: Another World is Possible: Popular Alternatives to Globalization at the World Social Forum, Zed Books, London 2003; Global Governance Initiative. Annual Report 2004, World Economic Forum, Washington, D.C. – London 2004; Derk Segaar: Corporate Power and Democratic Responsiveness: The Impact of Corporations on Global Public Policy, Center on International Cooperation at New York University, New York 2004; Global Governance Initiative. Annual Report 2005, World Economic Forum, D.C. – London 2005.
[13] Према показатељима Програма за развој УН, United Nations Development Program, године 1999, близу 800 милиона људи патило је од сталног недостатка хране, а око 500 милиона људи било је хронично неисхрањено; више од трећине укупног броја деце било је, такође, хронично неисхрањено; чак и у вискоразвијеним постиндустријским земљама, више од 100 милиона људи живело је испод границе сиромаштва, више од 5 милиона људи били су бескућници, а без посла је било око 40 милиона људи; од око 23 милиона људи заражених вирусом HIV/AIDS преко 93% живело је у земљама у развоју, највише у Подсахарској Африци; преко 840 милиона одраслих, од чега 538 милиона жена, било је неписмено; око 2 милиона деце умрло је услед оружаних конфликта током деведесетих година; 160 милиона предшколске деце у земљама у развоју патило је од хроничне неисхрањености; 1,2 милијарде људи живело је без чисте воде за пиће; 110 милиона неексплодираних мина било је расејано у 68 земаља широм света. Истовремено, нето богатство 10 најбогатијих светских милијардера износило је 1999. године 133 милијарде USD, што је за 1,5 пута више од укупног националног дохотка најнеразвјенијих земаља. Цена искорењивања сиромаштва процењена је 1999. на 1% укупног светског дохотка; такође је процењено да би ефективна помоћ од 5,5 милијарди USD била довољна да се реши проблем глади у 20 најсиромашнијих земаља на свету; ова сума једнака је цени изградње Евро Дизниленда код Париза; исто тако, израчунато је да би обезбеђивање универзалног приступа основним облицима социјалне заштите (здравство, школство, становање…) широм света коштало укупно 80 милијарди USD, што је било мање од нето богатства седморице тада најбогатијих људи на свету. Истовремено, године 1999, у шест најразвијенијих земаља света трошило се сваких девет дана 700 милиона USD, односно око 29 милијарди USD годишње, на храну за кућне љубимце, псе, мачаке и друге; исто тако, у свету је 1999. било потрошено 92 милијарде УСД на брзу храну, junkfood, 66 милијарди USD на козметику и 800 милијарди USD на трошкове наоружања. Видети, United Nations Development Programme. Facts and Figures on Poverty, http://www.undprog/teams/english/facts.htm. Од 1999, ствари се нису промениле, осим што је после 11. септембра 2001. дошло до драстичног скока улагања у наопружање, нарочито у САД; са 800 милијарди USD колико је у свету потрошено на наоружање 1999. године, сума је порасла на преко 1.100 милијарди USD данас; такође је порастао и број особа заражених вирусом HIV/AIDS, са 23 милиона 1999. на 45 милиона данас. Други показатељи нису се променили. Тако, на пример, компаративни преглед извештаја Светске Банке, World Bank (World Development Indicators 2004), Организације за храну и пољопривреду УН, Food and Agriculture Organisation; FAO (The State of Food Insecurity in the World 2004) и Програма за развој УН, United Nations Development Program (World Development Report 2004), показује да је 2001. године (а то су последњи прикупљени и анализирани показатељи) 2,733 милијарде људи живело са мање од 2 USD дневно (око 1,40 USD), односно у условима сиромаштва по критеријумима Светске Банке, што је готово половина укупне светске популације; од тог броја чак 1,101 милијарда људи живи са мање од 1 USD дневно (око 0,70 USD), односно у условима екстремног сиромаштва. Подсахарска Африка и Јужна Азја су најсиромашнији светскли региони; у Подсахарској Африци 76.3% популације живи са мање од 2 USD дневно, а 46,5 %, односно 514 милиона људи живи у условима екстремног сиромаштва са мање од 1 USD дневно. У Јужној Азији, ови проценти су 76,9 % и 31,1 %. Према подацима FAO, у периоду 2000 – 2002, чак 852 милиона људи патило је од хроничне глади. Такође према подацима FAO, више од 5 милиона деце умре од глади сваке године. Видети, Globalincom.com. Facts & Figures, http://www.globalincome.org/Facts&figures.html.
[14] Видети, One World or None. A Report to the Public on the Full Meaning of the Atomic Bomb, Edited by Dexter Masters and Katharine Way, Contributors: Foreword by Niels Bohr, Introdction by Arthur H. Compton, H. H. Arnold, Hans Bethe, E. U. Condon, Albert Einstein, Irving Langmuir, Walter Lippmann, Philip Morrison, J. R. Oppenheimer, Louis Ridenour, Frederick Seitz, Harlow Shapley, Leo Szilard, Harold Urey, Eugene P. Wigner, Gale Young and the Federation of American (Atomic) Scientists. Whittlesey House, McGraw-Hill Book Company, Inc., New York 1946, у електронском формату, доступно на адреси The Federation of American Scientists, http://www.fas.org/oneworld/index.html
[15] Име Уједињене Нације, Унитед Натионс, сковао је, изгледа по аналогији са именом своје земље Уједињене Државе Америке, United States of America, председник САД Френклин Рузвелт именујући тако, на почетку Другог светског рата, земље које су у рату са силама Осовине (Немачка, Италија, Јапан и њихови локални савезници). Пошто су 14. августа 1941, на америчком ратном броду Аугуста, негде у Атлантику, Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил потписали заједничку декларацију, познату као Атланска повеља, Atlantic Charter, и пошто су овај документ о циљевима које треба постићи како би свет после рата ушао у период мира и просперитета, на дан 24. септембра исте године у Лондону потписали и овлашћени представници још девет земаља – прво СССР, а затим по редоследу енглеске абецеде: Белгија, Чехословачка, Грчка, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Југославија, као и представници француског покрета отпора генерала де Гола (Charles de Gaulle) – име Уједињене Нације могло је да буде употребљено и службено. Први пут, то се догодило у Декларацији Уједињених Нација, Declaration by United Nations, коју су 1. јануара 1942, потписали прво представници четири главне силе антихитлеровске коалиције, председник Рузвелт у име САД, премијер Черчил у име УК, Максим Литвинов у име СССР и Т.В. Сунг (T.V. Soong) у име Кине; сутрадан, представници 22 остале земље које су исто тако биле у рату са силама Осовине, међу којима и на првом месту представници оних осам земаља које су претходно потписале Атлантску повељу, такође су потписали Декларацију Уједињених нација; то су, по редоследу енглеске абецеде: Аустралија, Белгија, Канада, Костарика, Куба, Чехословачка, Доминиканска Република, Ел Салвадор, Грчка, Гватемала, Хаити, Хондурас, Индија, Луксембург, Холандија, Нови Зеланд, Никарагва, Норвешка, Панама, Пољска, Јужноафричка Унија и Југославија; после тога, Декларацији су се, једна за другом, прикључиле и друге земље и то, по редоследу потписивања: Мексико, Филипини, Етиопија, Ирак, Бразил, Боливија, Иран, Колумбија, Либерија, Француска, Екватор, Перу, Чиле, Парагвај, Уругвај, Турска, Египат, Саудијска Арабија, Сирија и Либан. После постигнутих договора о подели интересних сфера између САД, СССР и УК на конференцијама у Dubmarton Oaksu и на Јалти, дана 25. јуна 1945, у Сан Франциску, у тамошњој Opera House, присутни представници 50 земаља усвојили су акламацијом Повељу Уједињених Нација, United Nations Charter. Сутрадан, на свечаној церемонији пред публиком у Veterans’ Memorial Hall, овлашћени представници 50 земаља заузели су своја места за великим округлим столом на коме су се налазила два историјска документа, Повеља Уједињених Нација и Статут међународног суда правде, Statute of the International Court of Justice. Иза представника сваке од земаљ стајали су остали чланови његове делегације. Постављене у полукруг, заставе свих 50 земаља оснивача УН, посебно су наглашавале историјски значај овог тренутак. Док су унаоколо севали блицеви и рефлектори бројних фото-репортера и филмских екипа, приступило се свечаном потписивању Повеље. Кини, првој жртви агресије сила Осовине, припала је и част да буде први потписник Повеље Уједињених Нација. Оснивачкој конференцији УН у Сан Франциску присуствало је 850 људи са статусом делегата; има ли су у виду и бројно саветодавно и техничко особље сваке делегације, као и особље секретаријата саме конференције, онда је укупан број учесника тог историјског догађаја био 3.500 особа; осим тога, више од 2.500 новинара, као и посматрача бројних друштава и невладиних организација, такође је присуствовало овој конференцији. На дан 24. октобра 1945, када су Кина, Француска, СССР, УК и САД, као и већина других потписница, ратификовале Повељу, процедура оснивања Уједињених Нација била је окончана и оне су почеле са радом. Земље оснивачи Уједињених Нација, биле су, по редоследу енглеске абецеде: Аргентина, Аустралија, Белгија, Боливија, Бразил, Белорусија, Канада, Чиле, Кина, Коломбија, Костарика, Куба, Чецхословачка, Данска, Доминиканска Република, Екватор, Египат, Ел Салвадор, Етиопија, Француска, Грчка, Гватемала, Хаити, Хондурас, Индија, Иран, Ирак, Либан, Либерија, Луксембоург, Мексико, Холандија, Нови Зеланд, Никарагва, Норвешка, Панама, Парагвај, Перу, Филипини, Пољска, Руска Федерација, Саудиска Арабија, Јуђна Африка, Сирија, Турска, Украина, УК, САД, Уругвај, Венецуела, Југославија; током 1949. и 1959, на Еаст Риверу у Њујорку, изграђено је, по пројекту архитекте Оскара Нејмура (Oscar Niemeyr) седиште УН; ова зграда подигнута је на земљишту које је Џон Рокфелер (John D. Rockeffeler, Jr.) поклонио Уједињеним Нацијама као донацију вредну 8,5 милиона тадашњих USD; седиште УН свечано је предато на употребу 9. јануара 1951; главне агенције УН смештене су у Женеви, Хагу, Бечу и другде. Видети, Extracted from: Basic Facts About the United Nations 2000, Sales No. E.00.I.21; About the United Nations/ History, http://www.un.org/aboutun/history.html; 60th Anniversary of San Francisco Conference, http://www.un.org/aboutun/sanfrancisco/history.html; History of Charter of the United Nations, http://www.un.org/aboutun/charter.html; United Nations, in Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/UN , као и друге изворе.
[16] Дискусија о неопходности да се Уједињене Нације реформишу у правцу достизања високог степена међународног ауторитета ове организације, практично је отпочела већ у тренутку њиховог оснивања, а свакако 1947. године. Ова дискусија поново је интензивирана током протеклих петнаест година, као што се то, на пример, може видети из опширне, премда не и целовите библиографије ових радова која је представљена у Edward C. Luck: Reforming the United Nations: Lessons from a History in Progress, International Relations Studies and the United Nations Occasional Papers, No.1, 2003.
[17] Kofi Annan: We the Peoples: The Role of the United Nations in the 21st Century, aka Millenium Report of United Nations Secretary-General at Millennium Assembly of the United Nations held as Millenium Summit, New York, September 5 – 8, 2000, http://www.un.org/millennium/sg/report/summ.htm#1; The United Nations in the 21st Century: We the People, report of the Millenium Forum, summit held by non-governmental organizations on 22-26 May 2000 at UN Headquarters, http://www.millenniumforum.org/index.html; Investing in Development. A Practical Plan to Achieve the Millennium Development Goals, Millenium Project (Commisioned by the and Suported by UN Development Group, headed by Professor Jeffrey Sachs), Report to the UN Secretary-General, New York 2005, http://www.unmillenniumproject.org/reports/index.htm; Global Policy Forum, http://www.globalpolicy.org/, stranica UN Reform, http://www.globalpolicy.org/reform/index.htm i drugo.
[18] Видети, Stern Review on the Economics of Climate Change, HM Treasury. Cabinet Office, http://www.hm.treasury.gov.uk/independent_reviews/stern_review_economics_climate_change/sternreview_index.cfm. Збирни преглед критика Стерновог извештаја, видети у CCNet (Cambridge Conference Net)160/06, 22 November 2006, Stern review won’t survive economic scrutiny; CCNet (Cambridge Conference Net) EXTRA, 12 January 2007, The Stern review: a dual critique.
[19] Видети, Intergovernmental Panel on Climate Change, http://www.ipcc.ch/; UN’s Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC, http://unfccc.int/2860.php.
[20] “…И када Сен-Жист узвикује: ‘Од Римљана свијет је био празан, испуњен само сјећањима на њих, која нам сада пророчки најављују слободу’, тада он само нешто театралније изражва оно што је Џон Адамс мислио кад је рекао, ‘да је римско уређење исковао најплеменитији народ и створио највећу моћ која је икада постојала’… Утицај римског примјера на духовни став људи револуција био је у сваком случају тако пресудан да се чини неизвесним да ли би се они без овога свијетлог примјера уопште усудили да се упусте у оно што је потом требало ипак да буде безпримјерно.” Видети, Hana Arent: O revoluciji. Odbrana javne slobode (1963), Filip Višnjić, Beograd 1991, str. 171. У том духу, чак и Томас Пејн почиње своју песму Hail Great Republic, Поздрав Великој Републици, следећим стиховима: “Поздрав за велику Републику света/ која је своју империју уздигла на Западу/ где је развијена славна Колумбова застава,/ која је намученој Евопи понудила сцене спокоја;/ Заувек буди велика и слободна,/ Земљо Љубави и Слободе!” (подвл. Љ.К.) Thomas Paine: Hail Great Republic, Thomas Paine National Historical Association, http://www.thomaspaine.org/images/imagesold/mw1/HailGreatRepublic.htm; датовање ове Пејнове поеме у част велике светске републике није поуздано; једни сматрају да је Пејн песму написао одмах после рата за америчку независност, док други налазе да је песма вероватно настала између 1802. и 1806.
[21] Објава Судбине, Manifest Destiny, јесте фраза којом се изражава уверење да САД имају божанску мисију да се шире, прво преко континента, а потом и широм света и да тако проносе своје идеале и установе демократије и слободе. Овом фразом, такође се именује скуп владајућих идеја у северноамеричком друштву од друге половине до краја 19. века, на пример идеја о англо-саксонској расној супериорности и сл. Фраза се данас користи као стандардни историографски појам, а често и као синоним за колонијалну експанзију САД преко северноамеричког континента у правцу Тихог Океана током друге половине 19. века. Како је установљено 1927, фразу Објава Судбине, сковао је и први пут јавно објавио њујоршки новинар Џон Л. О’Саливен (John L. O’Sullivan, утицајни аутор познат и као писац есеја Велика нација будућности, The Great Nation of Futurity, 1839) у есеју Анексија, Annexation, штампаном у јулско-августовском броју часописа Democratic Review, гласила Демократско-републиканске партије САД, такође називане Џексонови демократи (по Ендрју Џексону, Andrew Jackson, седмом председнику САД [1829 - 1837], првом изабраном демократи на том положају). О’Саливенова Анексија, имала је да подржи политику проширења Уније припајањем нових територија на западу. Поред осталог, О’Саливен у Анексији каже следеће: “наша објављена судбина јесте да се вођени Провиђењем проширимо преко континента” (подвл. Љ.К.). Иако је убрзо после објављивања Анексије Тексас заиста био анектиран, О’Саливенова фраза Објава Судбине, Manifest Destiny, није тада изазвала већи пажњу јавности. Писцу се, међутим, посрећило када је ову фразу употребио други пут. Дана 27. децембра 1845, у листу New York Morning News, О’Саливен је објавио чланак поводом преговора које је влада у Вашингтону водила са Великом Британијом о уступању територије Орегон. У том чланку, О’Саливен се снажно залажио за право САД на “цели Орегон”, јер оно проистиче из “права наше објављене судбине да се, уједињени самоуправом која нам је поверена, проширимо и запоседнемо читав континент који нам је Провиђење предало ради развоја великог експеримента слободе.” (подвл. Љ.К.) Објава Судбине поново је одиграла своју улогу на јавној сцени крајем 19. века, нарочито деведесетих година тог столећа када су, овај пут републиканци, заговарали прекоморску колонијалну експанзију САД. И заиста, САД су окупирале и за своје колоније прогласиле Кубу и Порторико, а 1898 извршиле су анексију Филипина. Бројне студије баве се проблемом Објаве Судбине и њене улоге у историји САД; видети, на пример, Albert K. Weinberg: Manifest Destiny: A Study of Nationalist Expansionism in American History, Johns Hopkins, Baltimore 1935 (knjiga koju citiraju brojni autori, a po mnogim mišljenjima i najbolja knjiga o problemu Objave Sudbine); Frederick Merk: Manifest Destiny and Mission in American History: A Reinterpretation, Knopf, New York 1963; Ernest Lee Tuveson: Redeemer Nation: The Idea of America’s Millennial Role, University of Chicago Press, Chicago 1968; Reginald Horsman: Race and Manifest Destiny: The Origins of American Racial Anglo-Saxonism, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts 1981; Stuart, Reginald C. United States Expansionism and British North America, 1775 - 1871, University of North Carolina Press, Chapel Hill, N.C. 1988; Anders Stephanson: Manifest Destiny: American Expansionism and the Empire of Right, Hill and Wang, New York 1995; William Earl Weeks: Building the Continental Empire: American Expansion from the Revolution to the Civil War, Ivan R. Dee, Chicago 1996; Sam W. Hayes and Christopher Morris, eds.: Manifest Destiny and Empire: American Antebellum Expansionism, Texas A&M University Press, College Station, Texas 1997; Walter A. McDougall: Promised Land, Crusader State: The American Encounter with the World Since 1776, Houghton Mifflin, New York 1997. Видети Manifest Destiny, Wikipedia, http://en.wikipedia.org./wiki/Manifest_Destiny/.
[22] Америчка анти-империјалистичка лига, American Anti-Imperialist League, основана је 15. јуна 1898, после америчке окупације Кубе и Порторика, две земље које ће постати колоније САД (иако је формално била независна, Куба је фактички била колонијални привезак САД; САД су имале “признато право” да интервенишу у свим унутрашњим и међународним пословима те острвске земље све до 1937. године), са циљем да се бори против прекоморског империјалног експанзионзма владе у Вашингтону, а нарочито против њене одлуке да анектира Филипине. Међу члановима AAIL, били су угледни грађани САД као Џорџ С. Ботвел (George S. Boutwell, бивши државни секретар Трезора, изабран за председника Лиге), Ендрју Карнеги (Andrew Carnegie), Гровер Кливленд (Grover Cleveland), Џон Дјуи (John Dewey), Вилијам Џејмс (William James), Марк Твен (Mark Twain) и други. Лига је распуштена 1921. Видети, Maria Lanzar-Carpio: The Anti-Imperialist League, Philippine Social Science Review 3 – 5 (1930 – 1933), http://www.boondocksnet.com/ai/lanzar/; Jim Zwick, ed., Anti-Imperialism in the United States, 1898-1935, http://www.boondocksnet.com/ai/; Modern History Sourcebook: American Anti-Imperialist League, 1899, http://www.fordham.edu/halsall/mod/modsbook.html; R. Titta: Mark Twain and the Onset of the Imperialist Period, in Internationalist Group. League for the Forth Inernational, http://www.internationalist.org/marktwain3.html.
[23] Баран и Свизи (Paul A. Baran, Paul M. Sweezy) у Монополном капиталу (1966), нарочито истичу значај појаве Ван Алстинове knjige The Rising American Empire, из 1960: “Позитивна улога владе (мисли се на владу САД, прим. Љ.К.) била је сведена на неколико функција које су уживале одобравање готово свих елемената богатих класа: проширење националног подручја и заштита интереса америчких пословних људи и инвеститора у иноземству, а то су управо активности које су у цијелој националној хисторији биле прва брига федералне владе…” На овом месту, Баран и Свизи дали су следећу напомену: “Највећа је слабост дијела америчке хоисторијске литературе што не схваћа ту чињеницу. Међутим, постоје изузеци. Види, на примјер, R.W. Van Alstyne, The Rising American Empire, New York, 1960, гдје се правилно оцијењује одлучни карактер односа с иноземством у обликовању националног развитка од најранијих дана.” Видети, Paul A. Baran, Paul M. Sweezy: Monopolni kapital. Esej o američkom ekonomskom i društvenom poretku, Stvarnost, Zagreb 1969, стр. 148, са напоменом бр. 17 на истој страни.
[24] Сматра се да је Роналд Реган први пут јавно говорио о СССР и тадашњем комунистичком поретку у свету уопште као о империји зла, evil empire, на дан 8. јуна 1982, у говору којим се у Лондону обратио Британском парламенту. Међутим, уместо саме кованице империја зла, Реган је у том говору користио синоним тоталитарно зло, тоталитариан евил. Видети интегралну верзију овог говора, Reagan’s Westminster Speech, Ronald W. Reagan, Address to Members of the British Parliament, June 8, 1982, in The Heritage Foundation, http://www.heritage.org/Research/Europe/WM106.cfm; такође видети и скраћену верзију истог говора, Ronald Reagan: Evil Empire Speech, June 8, 1982. Speech to the House of Commons London, UK, June 8, 1982, in Modern History Sorcebook, http://www.fordham.edu/halsall/mod/1982reagan1.html. Први пут, Реган је експлицитно употребио кованицу империја зла, evil empire, непуних годину дана после свог наступа пред члановима Британског парламента, и то у говору који је одржао на Годишњој конвенцији Националне евангелистичке асоцијације у Орланду, Флорида, 8. марта 1983. Видети, Ronald Reagan: The “Evil Empire” Speech. Remarks at the Annual Convention of the National Association of Evangelicals, Orlando, Florida, March 8, 1983, in American Reformation Project, http://www.americanreformation.org/Freedoms-Documents/Evil%20Empire%20Speech.htm. Као што то већ бива у сличним случајевима, када је Роналд Реган умро у јуну 2004, онда су неоконзервативци, неоцон, пре свега они амерички, са изражено некритичким патосом помињали његове заслуге, а нарочито значај његове кованице империја зла. Као узоран пример таквог приступа може се навести чланак Велики Ослободилац. Реган је разумео зашто човек мора бити слободан, The Great Liberator. Reagan understood why men must be free, младог неоконзервативца Дамјана де Крњевиц-Мисковица објављен у online издању неоконзервативног вашингтонског часописа National Review. Овде се, поред осталог, каже и следеће: “Тако ће Роналд Реган – за нас који смо рођени у тирањи – заувек бити упамћен као човек који нам је повратио слободну вољу.” Видети, Damjan de Krnjevic-Miskovic: The Great Liberator. Reagan understood why men must be free, nationalreviewonline, June 06, 2004, 3:25 p.m, http://www.nationalreview.com/comment/krnjevicmiskovic200406061525.asp.
[25] Веома исцрпну библиографију, претежно критичких радова о настојањима да се САД успоставе као нова светска империја, публиковао је 2004. Carnegie Council on Ethics and International Affairs u okviru svog projekta Empire and Democracy. Videti, Carnegie Council on Ethics and International Affairs. International Ethic: Empire and Democracy Project, Empire Bibliography, http://www.carnegiecouncil.org/page.php/prmID/205. Са ове листе, издвајам, Geir Lundestad: The American “Empire” and Other Studies of US Foreign Policy in Comparative Perspective, Oxford University Press & Norwegian University Press, Oxford – New York & Oslo 1990; Gore Vidal: The Decline and Fall of the American Empire, Odonian Press, Berkeley, CA 1992; James F. Petras: Empire or Republic?: American Global Power and Domestic Decay, Routledge, New York1995; Richard N. Haass: Intervention: The Use of American Military Force in the Post-Cold War World, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, DC., 1994; Christopher Lasch: The Revolt of the Elites and the Betrayal of Democracy, W. W. Norton, New York 1995; Anthony V. Bouza: The Decline and Fall of the American Empire: Corruption, Decadence, and the American Dream, Plenum Press, New York 1996; Walter A. MacDougall: Promised Land, Crusader State, Houghton Mifflin, Boston 1997; Daniele Archibugi, David Held and Martin Köhler, eds.: Re-Imagining Political Community: Studies in Cosmopolitan Democracy, Polity, Cambridge, Mass. 1998; Ernest W. Lefever: America’s Imperial Burden: Is the Past Prologue?, Westview Press, Boulder, CO 1999; Rebuilding America’s Defenses: Strategy, Forces and Resources for a New Century, Donald Kagan and Gary Schmitt, project co-chairmen, Thomas Donnelly, principal author, Project for the New American Century, Washington, DC. September 2000; William Blum: Rogue State: A Guide to the World’s Only Superpower, Common Courage, Monroe, ME, 2000; David Halberstam: War in a Time of Peace: Bush, Clinton and the Generals, Scribner, New York 2001; Michael Hardt and Toni Negri: Empire, Harvard University Press, Cambridge, Mass. 2001; Jesse Helms: An Empire for Liberty: A Sovereign America and Her Moral Mission, Regnery, Washington, DC. 2001; Andrew J. Bacevich: American Empire: The Realities & Consequences of U.S. Diplomacy, Harvard University Press, Cambridge, Mass. 2002; Walter Russell Mead: Special Providence: American Foreign Policy and How It Changed the World, Routledge, New York 2002; The White House: The National Security Strategy of the United States, Washington, DC., September 2002; Charles Kupchan: The End of the American Era: US Foreign Policy and the Geopolitics of the Twentyfirst Century, Knopf, New York 2002; Niall Ferguson: Empire: The Rise and Demise of the British World Order and the Lessons for Global Power, Basic Books, New York 2003; Neil Smith: American Empire: Roosevelt’s Geographer and the Prelude to Globalization, University of California Press, Berkeley, CA 2003; Ivo H. Daalder and James M. Lindsay: America Unbound: The Bush Revolution in Foreign Policy, Brookings Institution Press, Washington, DC., 2003; Michael Mann: Incoherent Empire, Verso, New York 2003; Emmanuel Todd: After the Empire: The Breakdown of the American Order, Columbia University Press, New York 2003; Immanuel Wallerstein: The Decline of American Power, New Press, New York 2003; Michael Hudson: Super Imperialism: The Origin and Fundamentals of U.S. World Dominance, Pluto Press, London and Sterling, VA 2003; Ignacio Ramonet: Transition to an Empire, in Le Monde Diplomatique, Paris, May 1, 2003; Claes Ryn: America the Virtuous: The Crisis of Democracy and the Quest for Empire, Transaction Publishers, 2003; Noam Chomsky: Hegemony or Survival: America’s Quest for Global Dominance (The American Empire Project), Henry Holt & Company, 2003; Benjamin Barber: Fear’s Empire: War, Terrorism, and Democracy, W. W. Norton, New York 2003; Alex Callinicos: New Mandarins of American Power: The Bush Administration’s Plans for the World, Polity Press, 2004; Richard Clarke: Against All Enemies: Inside America’s War on Terror, The Free Press, New York 2004; Niall Ferguson: Colossus: The Price of America’s Empire, Penguin Press, New York 2004; Chalmers Johnson: The Sorrows of Empire: Militarism, Secrecy, and the End of the Republic, Metropolitan Books, 2004; Jennifer Pitts: A Turn to Empire, Princeton University Press, Princeton 2004. Исто тако, видети, радове публиковане на Global Policy Forum, http://www.globalpolicy.org/ (нарочито страница Empire), http://globalpolicy.org/empire/empireindex.htm; Oil Empire, http://www.oilempire.us; Empire Journal, http://www.theempirejournal.com…
Радивоје Огњановић | 
04 23rd, 2012| 
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН