– на нулу.”

Волтер

Шта је новац?

Радивоје Огњановић: Инфлација није последица слободног тржишта нити има икакве везе са слободним тржиштем и тржишном економијом. Инфлација није дело неке више силе нити је нека природна непогода која долази и пролази сама од себе. Инфлација је нешто сасвим друго – инфлација је увек унапред осмишљена и намерно спровођена политика.

Ако у једном друштву нема размене производа, онда у таквом друштву нема ни потребе за новцем. Новац није неопходан ни у систему заснованом на директној размени производа (директна трампа) јер учесници размењују своје производе за друге производе и конзумирају све оно што су на тај начин добили. Такође, новац није неопходан ни у чистом социјалистичком систему, али је зато неопходан у систему заснованом на приватном власништву, подели рада и тржишној економији.

У систему заснованом на подели рада тржишни учесници размењују своје производе за неке друге разменљиве производе. Међутим, нису сви производи погодни за тржишну размену јер за неке производе постоји само повремена и ограничена тражња, а за неке друге производе постоји стална тражња. Сви они који своје слабо разменљиве производе замене за разменљивије производе, биће за корак ближе свом циљу – прибављању робе коју је најлакше разменити за било коју другу робу. На тај начин ова најразменљивија роба постаје општеприхваћено средство размене, тј. новац.

Једном успостављена новчана јединица има улогу рачуноводствене јединице, као и заједничког имениоца за све цене, али је тај новац (роба-новац) и даље у стању трампе у односу на све остале производе и услуге. У систему трампе нема јединствене цене пшенице, млека, уља, или било ког другог производа. Сваки производ ће имати “бесконачно” много различитих цена у односу на све остале производе и услуге. Када се један производ, рецимо – злато, издвоји из свих осталих производа и постане средство размене, стварају се услови да сви остали производи и услуге добију своју цену изражену у том изабраном средству размене, тј. новцу.

На тај начин сваки производ добија своју цену у злату, али се онда поставља питање: која је цена злата? За разлику од свих осталих производа који сада имају јединствену цену у злату, цена самог злата би била његова куповна моћ у односу на сваки други производ појединачно. Дакле, цена злата, или другачије речено – куповна моћ злата, ће бити количина сваког другог производа или услуге која се може добити за једну златну јединицу (новчану јединицу).

Карактеристике новца

Да би нека роба била што разменљивија у процесу размене, потребно је да поседује неколико основних особина: препознатљивост, дељивост, носивост (portability), високу вредност у односу на свој обим и масу, дуготрајност, и најважнију од свих других особина – немогућност фалсификовања. Често се може чути да је “злато једини прави новац”, али то није тако – свака роба са претходно наведеним особинама је потенцијални кандидат за обављање улоге новца.

Новац је погодан за чување, а та особина, како то каже Мизес, му даје способност преношења вредности кроз време, а осим тога, новац омогућава и преношење вредности кроз простор.

Чување новца је један од начина на који можемо користити наше богатство. Када бисмо знали шта ће нам будућност са собом донети, ми бисмо онда чували ону робу која ће нам у тој будућности бити најпотребнија. Али, како је будућност увек неизвесна, и како никада нећемо знати за којим производима ће у тој неизвесној будућности постојати највећа тражња, ми онда немамо другу опцију него да чувамо оно што је најлакше разменити за све друге производе, тј. – новац.

Када услед повећања производње дође до тога да се повећа индивидуална тражња за неким производним или потрошним добрима – само тада долази до напретка једног друштва.

И произвођачи и потрошачи могу повећати своје богатство само путем размене роба.

Вредност новца

Централни проблем новца је његова објективна вредност у процесу размене новца за производе, или како се то другачије назива – куповна моћ новца.

Позната је Мизесова реченица да је “цена мера вредности, а да је новац мера цене”, која је многе економисте навела на поједностављени закључак да је онда и “новац мера вредности”.  Иако се на то питање, узимајући у обзир садашњу ситуацију, може гледати као на периферно економско питање, ипак је корисно разјаснити и ту забуну како би се и то питање скинуло са дневног реда.

Мизес, као следбеник Карла Менгера, једног од твораца субјективне теорије вредности, јасно каже да: “Мера за економску вредност не постоји.”

Не постоји објективна мера за субјективну вредност. Ми можемо рећи да је вредност једног производа већа од вредности другог производа, али не можемо рећи колико неки производ вреди јер не постоји јединица мере вредности, нити одредити количину те вредности. Субјективно вредновање само рангира производе у складу са њиховим значајем; оно не мери њихову вредност већ само рангира њихов значај.

Сваки економски поступак захтева компарацију вредности. Свака особа бира неки производ између великог броја производа и размењује један производ за други. Зато Мизес каже да се на сваки економски поступак може гледати као на неку врсту размене производа.

Конкретно, Мизес о новцу као мери објективне цене (односа размене) каже следеће: “Не постоји тако нешто као апстрактна вредност, постоје само појединачни чинови вредновања. Новац је мера објективних цена (односа размене), и ако, у том смислу, желимо да на новац гледамо као на меру цене, не постоји разлог зашто то не бисмо учинили.”[1]

Дакле, субјективна вредност новца увек зависи од субјективног вредновања осталих економских добара који се за њега могу добити у процесу размене, и зато не може бити исто рећи да је новац “мера објективних цена” и рећи да је новац “мера вредности”.

Универзална роба

Када говоримо о купцима и продавцима, онда обично под купцем подразумевамо некога ко има новац, а под продавцем некога ко има неки производ. Међутим, узимајући у обзир Мизесову дефиницију новца која каже да је новац “најразменљивија роба”, онда је јасно да су купци истовремено и продавци јер “продају новац”, и да су продавци уједно и купци јер “купују новац.”

Продавац новца је универзални купац јер оно што он нуди на продају (новац) је најтраженија роба. Оно што он продаје је универзална роба јер је новац општеприхваћено средство размене.

Сликовит опис свега тога даје нам Gary North[2] када каже да продавац новца стоји пред гомилом људи и каже:

“Ја имам оно што сви ви желите. Ја имам робу коју је најлакше заменити за било коју другу робу. Ја имам новац и очекујем ваше понуде.”

Дакле, за разлику од оних економиста који не разумеју економију и заговарају идеју да је у процесу трговине власник новца слабија страна, North нам говори нешто сасвим друго – да су власници новца увек у предности у односу на власнике робе. Међутим, да би се разумело ово о чему говори North, мора се напоменути да све то важи само у слободном тржишном систему. Ако држава разори новац и суспендује тржишне законе, онда ништа од свега овог не важи јер онда и немамо економски систем већ антиекономски систем.

Нови новац у систем никада не улази равномерно; нови новац се не шири равномерно, нити се цене производима повећавају у истом проценту и равномерно. Нови новац ће деловати различито на сваког произвођача и на сваког појединца, а све у зависности од фазе када ће тај нови новац доспети до њих.

Да ли је економији потребан нови новац?

Ако Мизес каже да је новац “најразменљивија роба”, онда се поставља питање: да ли је новац потрошно добро или производно добро? Да ли је новац један облик капитала?

Одговарајући на то питање, Мизес објашњава да новац није ни потрошно ни производно добро (и производња и потрошња су могући и без новца), већ да новац само олакшава процесе производње и потрошње. Новац је економско добро, тј. – посебна аналитичка категорија. Самим тим што новац није капитал, Мизес закључује да повећање количине новца ни на који начин не доприноси напретку једног друштва.

За разлику од потрошних и производних добара, чији би губитак довео и до губитка у погледу задовољења неких људских потреба, то не можемо рећи и за случај губљења неке количине новца. Ако посматрамо читаво човечанство као један затворен систем, промена у количини новца, тј. промена номиналне вредности новца, не може утицати на економску позицију човечанства.

Када услед повећања производње дође до тога да се повећа индивидуална тражња за неким производним или потрошним добрима – само тада долази до напретка једног друштва. И произвођачи и потрошачи могу повећати своје богатство само путем размене роба. Дакле, да би једно друштво повећало своје богатство, потребно је да барем два његова члана добровољно размене своје производе, тј. да барем два члана буду богатија.

Да би претходно речено учинили још јаснијим, најбоље је да за тренутак занемаримо данашњи новчани систем и вратимо се у време када је злато било новац. Мизес нам сасвим јасно говори да ако се произведе ново злато, и ако власник неке робе пожели више новца (злата), и своје производе размени за то новопроизведено злато – друштво неће постати богатије услед ове добровољне размене. Управо је због тога за Мизеса новац – посебна аналитичка категорија.

Родбард: “Када се измени тражња за неким производом – мења се и његова цена, што значи да новац током свога путовања кроз систем – мења и структуру тражње и ценовну структуру.”

Мит о неутралном новом новцу и стабилним ценама

Ако друштво има корист од тога што један произвођач повећа своју производњу и за те производе нађе купца, онда то значи да ћемо имати два добитника и ниједног губитника. Са друге стране, ако произвођач повећа своју производњу, а онда те производе замени за злато са произвођачем злата, и обе стране су задовољне том разменом јер у супротном не би ни трговале, а друштво, као што смо рекли, од те размене неће постати богатије – да ли то значи да ћемо тим поступком имати два добитника док ће остали чланови друштва бити губитници јер је тиме дошло до смањене куповне моћи новца?

Без икакве сумње, одговор на то питање мора бити – да. Нови новац се никада не појављује путем неке магије и на начин да сваки појединац добије свој део новчаног колача, већ новац у систем увек улази само на неким његовим местима. Нови новац у систем никада не улази равномерно; нови новац се не шири равномерно, нити се цене производима повећавају у истом проценту и равномерно. Нови новац ће деловати различито на сваког произвођача и на сваког појединца, а све у зависности од фазе када ће тај нови новац доспети до њих.

Тај процес нам додатно појашњава Родбард[3] на примеру повећања количине новца за 20%. Ако се количина новца повећа за 20%, неће се догодити да се све цене повећају за 20%, већ ће доћи до промене у структури тражње, а самим тим ће се изменити и структура куповне моћи новца. У стварном свету, новац у систем никада не улази на неутралан начин, већ увек фаворизује прве примаоце новца. Први примаоци новца, у складу са својим потребама, усмеравају новац ка одређеним производима и услугама, и на тај начин повећавају тражњу за тим производима и услугама. Са повећањем тражње за тим производима долази до повећања њихових цена, а самим тим и до повећања профита тог дела привреде. Како новац путује кроз систем, тако се и цео претходни поступак понавља. Дакле, чим се измени тражња за неким производом – мења се и његова цена, што значи да новац током свога путовања кроз систем – мења и структуру тражње и ценовну структуру.

Мизес: “Ако дође до промене куповне моћи новца, онда у том систему више ништа неће бити исто.”

Отуда и она Мизесова реченица коју смо раније помињали: “Ако дође до промене куповне моћи новца, онда у том систему више ништа неће бити исто.”

У процесу убацивања “новог новца” у систем – најбоље пролазе први примаоци новца, затим други, трећи итд., а најгоре пролазе они код којих новац стигне на “крају ланца”, као и они, наравно, до којих нови новац никада и не стигне. Дакле, последица инфлационизма је вештачки “zero-sum game”, тј. цео процес се претвара у игру у којој се привилегована мањина првих прималаца новца богати на рачун каснијих прималаца новца.

Мизес посебну пажњу посвећује тој широко распрострањеној грешци у погледу неутралности новог новца и каже[4] да ниједна државна власт, чак и када би то заиста хтела, није у стању да створи монетарни систем који би решио проблем редистрибуције богатства који настаје услед тога што неки делови привреде и становништва имају приступ новом новцу раније, а неки касније.

Да би се избегли евентуални неспоразуми по том питању, одмах можемо рећи да је Мизес био потпуно свестан чињенице да се тај проблем не може избећи ни у условима златног стандарда и ненарушеног слободног тржишта, али је зато био потпуно убеђен да ненарушено слободно тржиште, због високих трошкова производње нових количина злата, на најбољи могући начин смањује доток новог новца у економију, а самим тим и минимизује негативне последице.

Дакле, Мизес се за златни новац (pure gold standard) залагао само из једног разлога – зато што не постоји бољи новац. Исто тако, ако знамо да је Мизес био велики поборник слободног тржишта, онда је јасно да он никако није могао подржати закон који би забрањивао добровољну размену добара или право на проналажење и копање новог злата. Самим тим, за Мизеса је било немогуће спречити повећање количине новца тако што би се копачима злата забранило да новоископано злато придодају постојећој количини новца. Дакле, још једном, Мизес никада није рекао да је злато перфектан новац, већ само то да од злата бољег новца нема.

Привредни систем је сложен систем и зато ће у њему увек долазити до промена у погледу расположивости неких привредних ресурса; увек ће се мењати приоритети чланова једног друштва, а самим тим увек ће долазити и до промена у односима размене и до промене куповне моћи новца. Самим тим што новац никада не може бити неутралан и имати стабилну куповну моћ, ни једна државна власт никада не може одредити количину новца која би била непристрасна и поштена према свим члановима друштва.

Мизес: “Постојећа количина новца у привредном систему је увек довољна да свима обезбеди све оно што новац стварно чини и што стварно може да учини.”

Оптимална количина новца

Као што смо већ рекли, када се у систем убаци нова количина новца – у том систему више ништа неће бити као што је било. Са убацивањем новог новца у систем, у друштву ће доћи до прерасподеле богатства; неки чланови друштва ће бити богатији, неки сиромашнији, неки ће имати више посла, неки мање, а неки ће постати незапослени.

Самим тим, поставља се логично питање: која је оптимална количина новца у систему? Одговор на то питање је веома једноставан и састоји се од само две речи – постојећа количина. Количина новца се не сме ни повећавати ни смањивати, што значи да колико год тренутно новца било у систему – толико новца треба и да остане у систему.

Сваки појединац, као и сви појединци заједно, могу у потпуности искористити све предности које им доноси индиректна размена добара и новац, без обзира да ли је укупна количина новца велика или мала. Или, како то сјајно објашњава Мизес:

“Постојећа количина новца у привредном систему је увек довољна да свима обезбеди све оно што новац стварно чини и што стварно може да учини.”

Дакле, нема никакве недоумице у погледу Мизесовог становишта у погледу монетарне експанзије. Он је био против сваког вештачког повећања количине новца у оптицају, без обзира да ли то чинила директно држава, централна банка, или банке путем механизма “делимичних банкарских резерви”. За Мизеса је новчана инфлација само метод који државним властима, централној банци или банкама, омогућује да одузму богатство политички беспомоћном делу становништва.

Мизес: “Кратковиди економски посматрачи могу видети само краткорочне ефекте инфлационе политике, али никада не виде праве ефекте, тј. да се инфлацијом никада не може повећати производња, већ само обогатити појединци и мање групе, а све на рачун свих осталих. Најкобнија грешка свих кратковидих економских посматрача је у томе што они занемарују секундарне ефекте инфлације, а то су – разарање капитала и погрешне инвестиције.”

Повећање количине новца и друштвена корисност

Мизес, као што смо већ рекли, по питању вредности прихвата Менгерово учење и сасвим јасно каже да се економска вредност не може измерити, тј. – да је економска вредност увек ствар субјективне процене.

Ако је то тако, ако је све ствар субјективне процене вредности, и ако нема објективне мере за субјективну вредност, онда не постоји ни начин за упоређивање субјективне вредности између појединаца. Појединац може да упоређује и рангира своје субјективне вредности, али их не може измерити. Ако не можемо измерити своје вредности, онда је јасно да их не можемо измерити ни код других.

За разлику од свих других економских школа које заговарају постојање, од државе независне, централне банке, којој се даје монополистички положај у погледу вођења монетарне политике, Аустријска школа економије нам говори да насилна државна интервенција у сфери: новца, банкарства и монополистичког положаја централне банке – само умањује људске слободе и њихову имовину.

Свака инфлација, кад-тад, мора доћи на наплату у облику: економске кризе, разореног капитала, промашених инвестиција, деформисаног ценовног система, изгубљених штедних улога, банкрота банака, паралисаног финансијског система, банкрота огромног броја предузећа, разорених пензијских и свих других фондова, огромне незапослености, страховитог пада животног стандарда итд. На слици: Исплаћивање плата радницима у Вајмарској Немачкој 1923. год.

Главни разлог због кога су државне власти и њена бирократија увек против политике стабилног новца, као и за својевремено укидање златног стандарда и конфискацију злата, је тај што им политика стабилног новца не дозвољава даље штампање новца. Свако помињање стабилног новца је увек критиковано од оних који живе од инфлације, тј. на рачун свих оних који стварно раде и стварају.

Ако једно друштво жели да изађе из привредног хаоса, први и основни задатак је – спречавање инфлације. Све док се државна власт и њене бирократске институције не зауставе у свом бесомучном послу повећавања количине новца у оптицају – никакав привредни опоравак није могућ. У том погледу је свакако најважније да се једном за свагда раскрсти са примитивним веровањем да државна власт и банке, креирањем новца ни из чега, могу оживети економију, запослити нову радну снагу и обезбедити привредни раст. Или како то сјајно каже Мизес:

“Кратковиди економски посматрачи могу видети само краткорочне ефекте инфлационе политике, али никада не виде праве ефекте, тј. да се инфлацијом никада не може повећати производња, већ само обогатити појединци и мање групе, а све на рачун свих осталих. Најкобнија грешка свих кратковидих економских посматрача је у томе што они занемарују секундарне ефекте инфлације, а то су – разарање капитала и погрешне инвестиције.”

Свака инфлација је штетна, али морамо рећи да не постоји начин за идентификовање прецизног броја нето добитника или губитника. Прецизан број је немогуће утврдити, али се са сигурношћу може рећи да би већина људи била у губитку. Са малим променама у количини новца у оптицају тешко је у потпуности уочити процес смањења куповне моћи новца, али је то веома лако уочити у условима хиперинфлације јер тада губици постају више него очигледни.

На слици: Деца се играју са безвредним новцем у Вајмарској Немачкој 1923. год.

Ако државна власт изгуби компас у погледу монетарне експанзије, онда се на тај начин друштво присиљава на повратак на систем трампе, а самим тим читаво друштво постаје сиромашније јер је систем трампе далеко неефикаснији систем у односу на систем са стабилним новцем.

Није тешко схватити да повећање количине тржишно верификованих производа и услуга доноси корист члановима једног друштва, тј. да повећава степен задовољења њихових жеља. Што већа размена производа – то веће богатство једног друштва. Што већа понуда разноврсних производа – то већи избор за сваког појединца. Другим речима речено, једно друштво остварује привредни раст тако што са истом количином новца задовољава више својих потреба и има већи избор роба.

Супротно томе, са повећањем количине новца у оптицају нити се повећава степен задовољења чланова једног друштва, нити се повећава избор роба. Са повећањем количине новца, избор ће се повећати само за прве примаоце новца, а за све остале чланове друштва избор ће се смањити. Што већа монетарна експанзија – то драстичније смањење избора за велику већину чланова друштва.

То је уједно и аргумент који јасно указује на штетно дејство фалсификованог новца. Фалсификатори новца, помоћу фалсификованог новца, извлаче двоструку корист:

1) креирају лажни новац којим купују реалне производе, и

2) остварују додатну корист као “ први примаоци новца”.

У својој суштини, закон против фалсификовања новца је ништа друго до државни инструмент чији је основни циљ – очување ексклузивног права на фалсификовање новца. Исто тако, ако знамо и да су скоро све светске валуте, више или мање, такође без покрића, онда су, у таквом систему, државне власти само чланови једног огромног међународног картела фалсификатора новца.

Фалсификовани новац

Ако фалсификаторе новца посматрамо као “прве примаоце новца”, онда је јасно да они својим лажним новцем купују производе и услуге по ценама које су се формирале у односу на “стару” количину новца у оптицају, и да на тај начин максимизују своју корист.

Није потребно посебно наглашавати чињеницу да би убацивање фалсификованог новца у систем довело до редистрибуције богатства међу члановима једног друштва, али то не би била најштетнија последица – много већи проблем би био погубан утицај фалсификованог новца на привредну структуру.

Фалсификовани новац би пореметио ценовни систем, тј. тржишним учесницима би послао погрешне сигнале у погледу реалне тражње. Ако би фалсификовани новац остао непримећен, онда би он трајно пореметио ценовни систем, а све цене, било да се ради о ценама производа, радне снаге или осталих привредних ресурса – би се, пре или касније, прилагодиле тој новој, увећаној, новчаној маси. Повећана новчана маса би смањила куповну моћ новчане јединице, што значи да би негативне последице осетио скоро сваки члан друштва.

Фалсификовани новац би погрешно усмеравао расположиви капитал и на тај начин креирао boom & bust циклусе. Фалсификовани новац би предузетнике навео на погрешан закључак да је повећана тражња резултат повећане реалне куповне моћи становништва, а ако би тај лажни новац доспео у банкарски систем онда би он на вештачки начин обарао каматне стопе и на тај начин обмануо све инвеститоре јер би их навео на закључак да је тај “нови расположиви новац” резултат нечије штедње. Инвеститори би неминовно закључили да су се остали чланови друштва добровољно одрекли садашње потрошње зарад веће потрошње у будућности, и са таквим погрешним уверењем би ушли у процес инвестирања.

Али, у стварности свега тога нема: нема повећане реалне тражње, нема уштеђеног новца, нема добровољног одрицања од садашње потрошње зарад веће будуће потрошње, нема робног покрића за фалсификовани новац, а уместо свега тога имамо само – фалсификовани шарени папир који разара постојећи капитал и ствара услове за будући неизбежни хаос.

Инвеститори би кренули са новим пројектима, али највећи део тих пројеката никада не би био завршен јер би се показало да се њихова целокупна рачуница заснивала на фалсификованим информацијама у погледу стварне тражње. Резултат свега тога је – bust, тј. оно што називамо економском кризом.

Више је него јасно да је проблем фалсификовања новца – проблем редистрибуције богатства путем преваре јер фалсификатори на тржиште не излазе са производима и услугама, већ само са зналачки одштампаним шареним папиром. Новац без покрића у роби никако не може бити од користи за једно друштво, па макар он био усмерен и у производне сврхе.

Фалсификовани новац је изузетно штетан и зато свака држава доноси законе којима се прописују казне за починиоце тог кривичног дела. Када се уоче фалсификоване новчанице, држава их одузима без обзира да ли ће се против власника покренути кривични поступак или не. Без обзира да ли смо новчанице фалсификовали или смо само жртве преваре, све фалсификоване новчанице које се нађу у нашем поседу биће заплењене, што значи да наше незнање или евентуална незаинтересованост није оправдање пред законом.

Дакле, све је јасно, са свиме се можемо сложити и у потпуности разумети разлоге због којих закон прописује санкције и за фалсификаторе и за дистрибутере лажног новца. Све можемо разумети, али једно не: зашто онда дражава ради то исто?

На страну сада “закон” и “легалност”, новац није правна већ економска категорија, а са економске стране посматрано – свако државно повећање новчане масе је ништа друго до фалсификовање новца. Нема разлике између једног или другог фалсификованог новца. Без обзира да ли је фалсификовани новац у систем доспео као последица нечијег самовољног чина или уз знање и одобрење власти, погубне последице ће бити исте – неки појединци или групе ће бити добитници, а сви други губитници.

Свака инфлација, кад-тад, мора доћи на наплату у облику: економске кризе, разореног капитала, промашених инвестиција, деформисаног ценовног система, изгубљених штедних улога, банкрота банака, паралисаног финансијског система, банкрота огромног броја предузећа, разорених пензијских и свих других фондова, огромне незапослености, страховитог пада животног стандарда итд. Најкраће речено, свака инфлација се увек мора завршити потпуним привредним хаосом, а што већа инфлација – утолико већи хаос.

У својој суштини, закон против фалсификовања новца је ништа друго до државни инструмент чији је основни циљ – очување ексклузивног права на фалсификовање новца. Исто тако, ако знамо и да су скоро све светске валуте, више или мање, такође без покрића, онда су, у таквом систему, државне власти само чланови једног огромног међународног картела фалсификатора новца.

Новац је и срце и крвоток сваког економског система. Било каква грешка у сфери монетарне политике увек ће проузроковати проблеме у целокупном привредном систему. Што лошија монетарна политика – то катастрофалније последице за привредни систем.

Монетарна политика

У слободном тржишном систему цене се формирају путем два основна економска закона: 1) закона понуде и тражње, и 2) система лицитације у којем побеђује онај који понуди више (high bid wins). Ако се, из било ког разлога, одступи од ова два основна закона, онда то значи да слободног тржишта више нема. Све ово би морало важити и за монетарну теорију и за монетарну политику.

Новац је и срце и крвоток сваког економског система. Било каква грешка у сфери монетарне политике увек ће проузроковати проблеме у целокупном привредном систему. Што лошија монетарна политика – то катастрофалније последице за привредни систем.

Мизесова теорија новца нам говори да новац није оно што нам држава говори да он јесте, а ту државну теорију новца он назива “номиналистичком теоријом новца”. По тој теорији, новац је само номинална количина вредности и “нешто” што је утврђено законом.

Шта год државне власти радиле у погледу утицања на куповну моћ новца, све то ће увек искључиво зависити од субјективне процене неколико привилегованих људи на власти. Без обзира шта о томе говориле власти и режимски економисти, свако повећање новчане масе је ништа друго до – фаворизовање неких појединаца и група, а све на рачун слабијих појединаца и група. Ма колико пута државне власти рекле супротно, нови новац не доприноси ни “општем просперитету” ни “јавном интересу”, већ само богаћењу појединаца и привилегованих група.

Бернанке: “Влада САД-а поседује технологију, штампарију новца (или, данас, њен електронски еквивалент), која јој омогућава да произведе долара колико год пожели, и то, практично, без икаквих трошкова.”

Некада се улога државе по питању монетарне политике завршавала на томе што је контролисала процес ковања новца, како би се обезбедило снабдевање тржишта новцем који би био прихваћен од свих и у кога би сви могли имати пуно поверење. Данас, нажалост, држава контролише све, а “општеприхваћеност новца” и “ поверење у новац” држава обезбеђује путем силе или под претњом употребе силе.

Иако је питање монетарне политике питање куповне моћи новца, у “модерној економији” то је питање замаскирано на веома перфидан начин како би се од јавности прикрила његова права природа. Компликовани механизам новца и кредитног система је упакован у тамну хартију нејасних речи и конфузије, а уместо знања и објашњења – јавности се увек нуде само кодиране фразе које, често, не разумеју чак ни они који их у јавност пласирају.

Да бисмо што боље схватили сву трагедију данашњег “савременог света”, “науке” и “модерне економије”, најбоље је да цитирамо речи председника најмоћније светске финансијске установе, председника ФЕД-а – Бена Бернанке-а:

“Влада САД-а поседује технологију, штампарију новца (или, данас, њен електронски еквивалент), која јој омогућава да произведе долара колико год пожели, и то, практично, без икаквих трошкова.”[5]

Шта сад рећи? Којим речима ово назвати? Са једне стране имамо Мизеса, економског генија, који је на тему новца написао неколико хиљада страница и објаснио скоро све што се може објаснити, а онда, пуних сто година од објављивања Мизесове Теорије новца и кредита (1912), читамо и слушамо овакве и сличне лудости које пишу и изговарају домаћи и страни економски “експерти”, “професори”, “доктори”, “магистри” и “успешни бизнисмени”, који на новац гледају само као на техничко питање штампања новца, или креирање његовог електронског еквивалента у облику битова и бајтова. Иако данашњи новац више није ни злато, ни било која друга роба, они и даље говоре о “производњи новца” и “трошковима производње новца”. За све оне који се не баве економијом, можемо само додатно рећи да се на нашим и светским универзитетима не учи Мизесова економија, већ марксизам и кејнзијанизам, тј. илузионизам који нам је на најотворенији и најједноставнији могући начин изложио Бернанке.

Права грађанска власт не би смела имати никакву улогу у погледу одређивања количине новца у оптицају. Једина права монетарна политика је политика константне новчане масе. Једина права монетарна политика је политика повратка на здрав и стабилан новац. Свака друга монетарна политика је – антимонетарна и антиекономска политика.

Узгред, можемо одговорити и на оно што се код нас често може чути, да се Мизес назива “монетаристом.” Са једне стране, ако се зна да је Мизес највећи део свог живота посветио том проблему и о новцу написао неколико хиљада страница и одржао неколико стотина предавања, логично је да можемо рећи да је Мизес био највећи монетариста свих времена. Али, ако то исто  посматрамо са друге стране и узмемо у обзир шта је основни закључак свега онога о чему је Мизес писао и говорио, онда се пре може рећи да је Мизес био највећи антимонетариста свих времена. Све оно што је Мизес написао о монетарној економији може се свести на то да права грађанска власт не би смела имати никакву улогу у погледу одређивања количине новца у оптицају. Једина права монетарна политика је политика константне новчане масе. Једина права монетарна политика је политика повратка на здрав и стабилан новац. Свака друга монетарна политика је – антимонетарна и антиекономска политика.

Први корак ка стварању система у коме би владали тржишни закони, морао би бити – безусловно одбацивање сваке додатне инфлације. Укупна количина новца, без обзира како се он формално звао и каква све “законска обележја” имао, се не би смела даље повећавати. Нико не сме повећавати новчану масу, а то се односи како на државу, тако и на централну емисиону банку, банке, или било коју државну или парадржавну институцију.

Први корак ка стварању система у коме би владали тржишни закони, морао би бити – безусловно одбацивање сваке додатне инфлације. Укупна количина новца, без обзира како се он формално звао и каква све “законска обележја” имао, се не би смела даље повећавати. Нико не сме повећавати новчану масу, а то се односи како на државу, тако и на централну емисиону банку, банке, или било коју државну или парадржавну институцију.

Дакле, за Мизеса не постоји никаква “државна монетарна политика”. Ако држава жели да буде добра држава, онда треба само да обезбеди: стабилан новац, спровођење уговора и да спречи насиље. Или, како је то у једној својој књизи Мизес написао: “Улога државе је да чува мир, слободу и имовину.”[6]

Инструменти монетарне политике

Најважнији инструмент који државна власт има на располагању у вођењу монетарне политике је – избор новца.

Ако држава има “метални стандард”, онда је једина мера монетарне политике коју држава има на распогању – замена једног новца другим новцем. Другим речима речено, метални стандард држави избија из руку могућност манипулације у погледу понуде новца, тј. онемогућава државне власти да на вештачки начин мењају куповну моћ новца.

Наравно, све је супротно када се легализује новац без покрића (fiat money) и кредитни новац. Тада је држава у могућности да утиче на вредност новца тако што ће повећавати (или смањивати) количину новца у оптицају. Сасвим је јасно да је то изузетно суров начин мешања државе у привредни систем, а последице вештачког мењања вредности новца су увек катастрофалне.

Мизес није бранио чак ни “традиционални златни стандард” јер је био потпуно убеђен да га ниједна државна власт не би могла спровести. Најједноставније речено, за Мизеса је неприхватљиво да држава има било какву улогу, било у креирању новца, било у уништењу новца. Управо се због тога Мизес залагао за слободно банкарство јер није веровао да би било која државна власт могла спровести 100%-не банкарске резерве.

Осим Аустријске школе економије, која на најјаснији и најотворенији могући начин ствари назива правим именом, све остале економске школе затварају очи пред чињеницама и заговарају постојање централних банака као “независних институција” неопходних за очување: економског развоја, стабилности цена и усмеравања тржишних процеса. По њиховом мишљењу, једна отуђена група законом заштићених бирократа, која никоме не одговара за своја недела, је најбољи начин за одређивање “оптималне” количине новца у оптицају. По тим истим економским школама, монетарну политику ће најбоље водити један “бирократски централни комитет”, који нити коме одговара, нити сноси било какве последице за вођење своје катастрофалне политике.

Ако желите да уништите једну државу, прво што треба да урадите је да уништите њен новац. И супротно томе – ако желите да одбраните једну државу, онда морате одбранити њен новац.

Прва линија одбране сваке државе мора бити одбрана здравог и стабилног новца.

Кад умре новац

Ако желите да уништите једну државу, прво што треба да урадите је да уништите њен новац. И супротно томе – ако желите да одбраните једну државу, онда морате одбранити њен новац. Прва линија одбране сваке државе мора бити одбрана здравог и стабилног новца.

Савремени свет је заснован на систему поделе рада и изузетно комплексном ценовном систему, а њих не може бити без стабилног новца. Хиперинфлација би уништила и ценовни систем и систем поделе рада, а онда би уследио такав привредни колапс кога, нажалост, још многи нису свесни. И зато Gary North каже: “Кад умре новац – онда умиру у људи”.

Мађарска инфлаторна новчаница од квинтилион пенга из 1946. године.

Ако већ говоримо о хиперинфлацији, а куриозитета ради, онда можемо поменути и светског инфлацијског рекордера – Мађарску и њену централну банку, која је 1946. године издала новчаницу са номиналном вредношћу од 100 трилиона пенго-а (100.000.000.000.000.000.000).[7] Од краја 1945. године до августа 1946. године, када је пенго замењен форинтом, дошло је до толике инфлације да је једна новоуведена форинта заменила чак 40 квадрилијарди пенга  (40.000.000.000.000.000.000.000.000.000). На врхунцу инфлационистичког лудила, количина новца се дуплирала сваких 15 сати.

Југословенска инфлаторна новчаница од 500 милијарди динара из 1945. године

Зимбабве је имао новчаницу са номиналном вредношћу од 100 билиона (100.000.000.000.000) зимбабвеанских долара, а количина новца се дуплирала сваких 25 сати.

Упркос свим напорима, Југославија није успела да обори мађарски рекорд, тако да се на листи рекордера налази тек на трећем месту, са дуплирањем количине новца за 34 сата, а највећа новчаница је имала номиналну вредност од 500 милијарди динара (500.000.000.000).

Из више разлога, посебно је интересантна хиперинфлација у Вајмарској Немачкој 1923. године. Иако су британски шилинг, француски франак и италијанска лира у 1913. години вредели приближно исто као и немачка марка, само десет година касније за сваку од тих валута могло се добити чак билион (1.000.000.000.000) немачких марака, а највећа новчаница коју је издала тадашња Reichsbank-a имала је номиналну вредност од 100 билиона марака (100.000.000.000.000).

Немачка је у то време била рурална земља у којој је око 70% становништва живело у селима и мањим градовима. Поређења ради, иако је тада Немачка имала око 60 милиона становника, само је највећи град (Берлин) имао два милиона становника, а ниједан други град није имао више од 600.000 становника.

Степен специјализације и урбанизације тадашње Немачке, у односу на степен специјализације данашње Америке и других “савремених држава”, био је минималан. Систем снабдевања градског становништва је био једноставан, сеоско становништво је било равномерно распоређено, а све то заједно је значило да се тадашње становништво далеко лакше могло вратити на систем трампе, а самим тим и да се далеко лакше могла избећи масовна глад и помор становништва.

За разлику од Вајмарске Немачке, данашњи “модерни свет” је устројен на илузионистичким социјалистичким принципима, тј. на принципима који су у сукобу са логиком и економским законима. За разлику од некадашњих времена када су се градови повећавали на природан начин, тј. због повећане тражње за индустријском радном снагом – у данашњим “модерним” градовима реално запосленог становништва скоро да и нема. Читав систем је постављен на марксистичко-кејнзијанском концепту који нити прави разлику између реалних и измишљених радних места, нити рачуна са чињеницом да неограничених привредних ресурса нема.

Шта то значи? То значи да када би се некадашња хиперинфлација поновила данас – велики део становништва се више не би ни могао вратити на систем трампе јер не производи ништа што би се у систему трампе могло разменити. Огромни градови, или како то данашњи комунисти кажу “богати градови”, преко ноћи би постали сиротињски градови. Данашњи гигантски градови, градови са по десет, петнаест или чак двадесет милиона становника, постали би аветињски градови. Чак и по оптимистичком сценарију, чак и ако систем снабдевања не би био потпуно паралисан, био би барем значајно отежан, а и то би било сасвим довољно да се данашњи “богати градови” претворе у царство криминала и незапослености.

За разлику од некадашњих времена када су се градови повећавали на природан начин, тј. због повећане тражње за индустријском радном снагом – у данашњим “модерним” градовима реално запосленог становништва скоро да и нема. Читав систем је постављен на марксистичко-кејнзијанском концепту који нити прави разлику између реалних и измишљених радних места, нити рачуна са чињеницом да неограничених привредних ресурса нема.

Дакле, због свих наведених разлога, сви би морали бити свесни тога да до хиперинфлације не сме доћи, а то значи да се данашњи дугови никада не могу монетизовати. Ако нема монетизације, онда је алтернатива – економска депресија, али не обична депресија већ највећа депресија у историји човечанства.

Ако се посматрају постојеће алтернативе и њихове последице, можемо поставити питање: у чему је онда разлика између хиперинфлације и “хипердефлације”? У погледу краткорочних последица – разлике скоро да и нема јер ће оне и у једном и у другом случају бити катастрофалне, а једина суштинска разлика је у томе што би се са “депресионом опцијом” барем сачувао новац (новчани систем), тј. сачувао би се основни услов за успоставу неког новог, будућег, ценовног система, и успоставу неке нове, будуће, поделе рада, што значи да би барем остала нада да се свет може вратити разуму и истинској слободи.

Са друге стране, “хиперинфлациона опција” би потпуно разорила: новац, новчани систем, ценовни систем и поделу рада; настао би потпуни хаос, ратови, грађански ратови и депопулација становништва, а коначни резултат би био – испуњење Марксове жеље и стварање светског комунистичког царства или, алтернативно, неколико регионалних комунистичких царстава.

Мизес: “На инфлационизам не смемо гледати као на неки изоловани феномен. Инфлационизам је само део једног укупног система који проистиче из политичко-економских и социолошко-филозофских идеја нашег времена. Исто као што је политика стабилног новца и златног стандарда ишла руку под руку са либерализмом, слободном трговином, капитализмом и миром – тако је и инфлационизам саставни део империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”

Најкраће речено, прелазак из света илузионизма у свет реалности никако не може бити једноставан, јер када једном дође до вештачки измењене привредне структуре, онда лаког решења нема. За све оне који свет посматрају кроз ружичасте наочаре и говоре о садашњој кризи као о неком пролазном феномену, као и за оне који на монетарну економију гледају само као на један елегантан начин за редистрибуцију богатства, а да све остало у систему остаје непромењено – за њих само можемо рећи да не знају шта говоре. У великој су заблуди сви они који мисле да се новцем могу играти, а да се, касније, на систем стабилног новца увек могу лако вратити. О тој заблуди “лаког враћања на здрав новац” Мизес каже следеће:

“Велика је грешка веровати да се до здравог монетарног система може доћи без коренитих промена у економској политици. Прво и најважније, потребно је одрећи се свих инфлационистичких заблуда. То одрицање не може опстати ако није праћено потпуним раскидом са идејама империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”[8]

А затим, на сличан начин и уз сличне аргументе, то додатно повезује са правим узроцима инфлационизма:

“На инфлационизам не смемо гледати као на неки изоловани феномен. Инфлационизам је само део једног укупног система који проистиче из политичко-економских и социолошко-филозофских идеја нашег времена. Исто као што је политика стабилног новца и златног стандарда ишла руку под руку са либерализмом, слободном трговином, капитализмом и миром – тако је и инфлационизам саставни део империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”

Закључак

Са разарањем здравог новчаног система и увођењем “папирног стандарда”, државне власти су оствариле стари алхемичарски сан да се од нечега скоро потпуно безвредног може направити нешто вредно, тј. нешто што има своју куповну моћ. Веровање у политику “јефтиног новца” је ништа друго до веровање у алхемичарско чудо да се у систем може убацити шарени папир (или битови и бајтови), а да се он, путем неке магије, онда може претворити у хлеб, млеко или неки други реални производ.

Инфлација није последица слободног тржишта нити има икакве везе са слободним тржиштем и тржишном економијом. Инфлација није дело неке више силе нити је нека природна непогода која долази и пролази сама од себе. Инфлација је нешто сасвим друго – инфлација је увек унапред осмишљена и намерно спровођена политика.

У нормалном друштвеном систему, у систему правих грађанских слобода и истински слободних људи – нико се не би ни усудио да заговара алхемичарску идеју о “јефтином новцу” јер би га слободни људи извргли руглу. Међутим, након систематског вишедеценијског испирања мозгова путем државних инструмената за испирање мозгова као што су: државно образовање, државна наука, државна култура и државна средства информисања – постало је све могуће, па чак и то да се инфлационизам народу представља као: “начин за повећање друштвеног богатства”, “неопходан услов привредног развоја”, “најуспешнији начин борбе против економске кризе”,  “начин за смањење незапослености”, или, веровали или не, као “инвестирање у будућност.”

Први корак у борби против садашње економске кризе, као и у борби против спречавања свих будућих економских криза, мора бити – освешћивање. Све док јавно мњење не изађе из стања колективне марксистичко-кејнзијанске хипнозе, истинске борбе против економске и друштвене кризе не може бити. Тек када друштво престане да верује у бајке, чуда, илузије и магију – тек тада ће се створити услови за праву борбу и привредни опоравак.

Радивоје Огњановић: “Први корак у борби против садашње економске кризе, као и у борби против спречавања свих будућих економских криза, мора бити – освешћивање. Све док јавно мњење не изађе из стања колективне марксистичко-кејнзијанске хипнозе, истинске борбе против економске и друштвене кризе не може бити. Тек када друштво престане да верује у бајке, чуда, илузије и магију – тек тада ће се створити услови за праву борбу и привредни опоравак.”

Упутнице:

[2] Gary North: “Mises on Money”

[3] Murray N. Rothbard: “Economic Controversies”

[4] Ludwig von Mises: “Human Action”

[5] http://www.federalreserve.gov/boarddocs/speeches/2002/20021121/default.htm

[6] Ludwig von Mises: “Liberalismus”

[7] U sredstvima informisanja se često mogu naći pogrešni prevodi naziva velikih brojeva. Ono što je na američkom-engleskom jedan bilion, to je na srpskom jedna milijarda. Ono što je kod njih jedan trilion, to je kod nas jedan bilion. I tako redom: kvadrilion=bilijarda, kvintilion=trilion, sekstilion=trilijarda, septilion=kvadrilion, oktilion=kvadrilijarda, nonilion=kvintilion itd.

[8] Ludwig von Mises: “The Causes of the Economic Crisis”

Јово Дробњак: Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.

Снагу српске нације чини како матица са укупним природним и друштвеним ресурсима и историјским наслеђима, тако и свеукупна биолошко-умна енергија и економска моћ српског народа, независно на коме се делу планете налази. Управо због тога, српску дијаспору треба и посматрати као интегрални део свеукупног српског корпуса. Степен његове кохезије увек је у сразмери са друштвено-економским приликама и политиком у матици, односно са снагом њених конститутивних чинилаца.

Уводне напомене

Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој српској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.  

Бивша нам заједничка држава обухватала је готово половину Балканског полуострава и бројала близу пола његовог укупног становништва. Више од половине у њој су били Срби који су у балканским размерама најбројнији народ, а њихова матична земља централни део Балкана и његов кључ. Балканско полуострво је најповољнија природна веза између западне и средње Европе са Блиским истоком и Медитераном. Спојна и транзитна функција Балкана одређивала му је трајне вредности геополитичког положаја, што је значајно утицало на историјска збивања, одређивала његову етно–демографску сложеност и културно–цивилизацијску стварност. У тако сложеним условима, српски народ је на тромеђи цивилизација, између три царства, уз велике жртве одиграо и улогу Пијемонта Југославије која је настала и нестала у двадесетом веку.

Ради се о територији која има велико геополитичко значење, са бурном историјом пуном драматичних обрта, где су се сударали интереси и успостављале границе цивилизација и интересних сфера између Истока и Запада. У близини је и повучена граница између источног и западног Римског царства. Ту је кроз цео средњи век било поприште сукоба римско-немачких и византијских царева. Ту је непосредно и линија раскола католичке и православне цркве. Ту су се одиграли најсуровији сукоби хришћанства и ислама. Ту су геополитичке интересе имали: Турска, Аустрија, Русија, Немачка, затим Енглеска, Француска и у новије време Америка.

Сава Владиславић Рагузински. Овај исељеник из родног Гацка је Србин који је у Русији постигао величанствену каријеру.

Чести ратови односили су све предности повољног географког положаја који је, према писању нашег научника Јована Цвијића, њихов и главни узрок. Да би што сликовитије приказао његов значај и сталне претензије великих сила, Цвијић пише да су Срби саградили кућу на путу. Како је могуће трајније остварити његове ,,особине спајања и прожимања” и истовремено очувати територијалну и биолошку целовитост на овако сложеном и замршеном балканском геополитичком чворишту, питање је свих питања. До сада није пронађена стратегија са којом би се неутралисале аспирације великих сила. Као што је и поменуто, преко наше територије укрштају се путеви и сударају интереси Запада и Истока и сучељавају цивилизације, религије и културе. То је ,,капија’’, односно главна стратешка тачка преко које империјалне силе одувек настоје проширити своју хегемонију. Надаље, кроз Србију протиче Дунав у дужини преко 580 километара који представља хидрографску и саобраћајну кичму Европе. Контрола тог воденог пута је други важан мотив сталних претензија и насртаја. Ето, то  су неки од узрока честих насртаја и ратова, а поводи су измишљани према тренутним потребама. У највише случајева земља је после ратова распарчавана, а народ подстицан на свађе и поделе како би се неутралисао српски утицај. У режији Западних сила недавно је демонстриран такав сценариј. Прво су протерани Срби из Републике Српске Крајине, а потом су отцепили Црну Гору да Србија не би имала излазак на море. Косово и Метохију су силом отели, а Републици Српској не дозвољавају да се припоји својој матици. Све су то последице неизграђене адекватне националне стратегије. Вековима нисмо успевали створити трајније стратешко партнерство и пријатељство са неком европском силом да би неутралисали сталне насртаје. Увек смо невоље сами подносили. Истина, понекада је Русија била уз нас, али у принципу када је год нама било тешко и Русија је била у тешкој ситуацији.

Руђер Бошковић - Чувени српски научник, који је стекао светску научну славу, напустивши родни Орахов До код Требиња.

Из ратова смо увек излазили биолошки десетковани, расељени и економски уништени, па је значајан део преживеле популације тражио економску егзистенцију изван своје матице. Тако је настајала Српска дијаспора. Нажалост, морамо констатовати да је исељена популација од Косовског боја па до краја 19. века потпуно одрођена (исламизација, католичење, асимилација) и национално обесвешћена. На то су утицали разни чиниоци у које можемо убројати велике раздаљине и лоше тадашње комуникације, као и агресивно понашање домицилне политике, вере и културе према дошљацима. Губљењем контакта са својом матицом неминовно је доводило до асимилације са тамошњим народима.

Настајање Српске дијаспоре

Од почетка исељавања па до данашњих дана бележена су само масовна исељавања, а стихијска и појединачна исељавања остајала су непримећена па нису ни записана. Зато ћемо се и у овом тексту фокусирати само на масовне таласе исељавања.

1. И с е љ а в а њ а   п о с л е   К о с о в с к о г   б о ј а

Одмах после Косовског боја уследиле су турске одмазде и велики зулуми који су натерали српски народ на масовно исељавање. Тај егзодус трајао је десетинама година, а нарочито се интензивирао после пада Смедерева и Српске деспотовине 1459. године. Бежећи испред злочина, Срби су напуштали своја огњишта само да би сачували голе животе.

2. И с е љ а в а њ е  1690.  г о д и н е.

Друго масовно исељавање десило се из истоветних разлога као и прво. Тада је патријарх Арсеније III Чарнојевић 1690. године, пред најездом турских злочина, повео део српског народа  на север. Његова намера није била да се тамо Срби стално населе, већ да се биолошки сачувају и да отуда крену у ослобађање својих огњишта. Нажалост, турска моћ је све више јачала на Балкану, па су тамо Срби заувек и остали. Задржали су се у северним деловима данашње Војводине, а највише у јужним деловима Мађарске, претежно у регији око Сент Андреје. Од тада па до данашњих дана, у тој регији асимиловано је преко 98 одсто српског народа.

3. И с е љ а в а њ е  1737.  д о  1739. г о д и н е

Никола Тесла, Геније светске науке из Смиљана, дословно је осветлио цео свет, а савремене телекомуникације почивају на његовим открићима. Све успехе је остварио у емиграцији.

После аустријско-турског рата 1737. до 1739. године, у коме су и Срби учествовали на страни Аустрије у борби против Турака, уследила је турска одмазда. Правили су стравичне злочине над српским народом, па је то приморало Србе на ново исељавање из своје матице. Тако долази до трећег таласа масовног исељавања под вођством патријарха Арсенија Четвртог.

4. И с е љ а в а њ е  у  XVIII  в е к у,  п о з н а т о   п о д   и м е н о м  ,,П у т  н а  и с т о к”

Ново масовно исељавање Срба у XVIII веку, познато под именом “Пут на исток”, опет је проузроковано турским злоделима. Због неподношљивих злочина, Срби су породично напуштали своја огњишта само да би сачували животе. Прву групу исељеника предводио је 1751. године пуковник Јован Хорват, а другу групу 1752. године генерал Јован Шевић и пуковник Рајко Прерадовић. Населили су се на просторе данашње Украјине и Русије. И ово је био пут без повратка.

Сеоба је било и после Првог српског устанка, али се не могу окарактерисати као масовна исељавања.

5. И с е љ а в а њ а   к р а ј е м  XIX  и  п о ч е т к о м  XX  в е к а

Крајем XIX и почетком XX века дошло је до петог масовног исељавања Срба, које се разликује од пређашњих јер је уследило искључиво из економских разлога. Углавном, у овом таласу Срби су се исељавали из пасивних динарских предела – Херцеговине, Лике, Босанске Крајине, и Црне Горе. Пут их је водио у САД, Канаду и Јужну Америку.

6. И с е љ а в а њ е  з а  в р е м е   Д р у го г   с в е т с к о г   р а т а

Ново масовно исељавање десило се у току Другог светског рата и непосредно у поратним годинама, и то искључиво из политичких разлога. Због неслагања са комунистичким режимом, Срби су се исељавали у западне земље, и тако је настала бројна политичка емиграција.

7. Е к он о м с к а   е м и г р а ц и ј а   од  1960.  д о  1990.  г о д и н е

Михајло Пупин Идворски није постигао у емиграцији политички успех попут Саве Владиславића, нити научни успех попут Тесле. У зрелим годинама остварио је "амерички сан" и један је од најзаслужнијих Срба заостварење вековног народног сна - уједињења Срба у једној држави. На слици: Михајло Пупин са орденом "Чешког лава". Фото: Новости"

Велика економска миграција уследила је у периоду од 1960. до 1990. године када су Срби одлазили на привремени рад и то претежно у земље западне Европе.

8. И с е љ а в а њ е   о д  1991.  д о  2000.  г о д и н е

Ново масовно исељавање десило се, у периоду од 1991. до 2000. године, због тешког живота под суровим санкцијама које су уведене нашој земљи, као и због бујања грађанског рата на просторима бивше СФРЈ. У овом таласу највише се присилно иселило Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Тамо је, уз помоћ Западних сила, проведен прави етнички инжењеринг од стране тамошњег већинског народа.

9. И с е љ а в а њ е   п о с л е  2000.  г о д и н е

Нажалост, због немогућности обезбеђења егзистенције, исељавање се наставило и после промене власти и друштвено-економског система 2000. године и оно још увек траје. Углавном одлазе млади и школовани стручњаци чији се одлазак интензивирао у последње три године. Стално осипање и губљење тог “биолошко-умног блага” не може се ничим надокнадити. Овакав одлив младих и школованих људи (у свету познат под именом “браин-драин”) катастрофално ће се одразити на економско-технолошки опоравак и будућност Србије.

Срби у дијаспори, њихова бројност и статус

Као што је већ и поменуто, наши исељеници до краја деветнаестог века су асимиловани са тамошњим народима где су се и доселили,  па овде можемо говорити само о дијаспори коју чине: економска емиграција с краја деветнаестог века, политичка емиграција из Другог светског рата, економска емиграција после шездесесетих година прошлог века, затим присилно исељени Срби из Хрватске и БиХ од 1991. године до краја прошлог века, као и емиграција која настаје после 2000. године. Они данас живе у више од 100 земаља, а највише их има у САД, Канади, Аустралији и земљама западне Европе. И поред тога што је матица веома мало урадила за дијаспору, наши исељеници су у великој мери сачували своју самобитност – језик и писмо, културу, веру и обичаје.

Патријарх Арсеније Чарнојевић (из Бајица, Црна Гора) је 1680. године повео Велику сеобу Срба у Угарску.

Према писању Славка Вејновића у књизи “Срби у дијаспори”, данас у расејању живи четири милиона Срба који су сачували своју самобитност. Слични су подаци и Српске православне цркве, мада има и неких истраживача који указују да у расејању данас живи око седам милиона Срба који су сачували своју самобитност и припадност свом народу. Ипак, у овом тексту задржаћемо се на подацима Српске православне цркве.

Данас Срби у дијаспори имају тројак статус, и то: статус исељеника – у САД, Канади и Аустралији, статус националних мањина – у Румунији, Мађарској, Македонији и Хрватској (док у Словенији и Албанији немају ни статус националних мањина), и статус грађана Србије на привременом раду у иностранству – претежно у земљама западне Европе.

Под дијаспору не можемо подвести Црну Гору, Косово и Метохију и Републику Српску, јер су то српске земље које су, за сада, одвојене од своје матице.

Односи матице и дијаспоре

Наши исељеници су у прошлости доживљавали разне прогоне, неправде и понижавања од власти у матици. Комунистички режим их је сматрао народним непријатељима и било им је онемогућено да одржавају контакте и сарадњу са образовним, научним и културним институцијама у матици. Само су потајним везама преко своје родбине одржавали неку врсту контаката са матицом. Супротно су се понашале неке друге Републике бивше СФРЈ према својим исељеницима. Зато је Српска православна црква, као и много пута кроз историју, стално окупљала и сабирала своје ,,стадо”. Дружење и упознавање на Богослужењима јачало је њихове жеље да се боље организују и више друже. Формирали су разна удружења, клубове и културно-уметничка друштва путем којих су чували и на потомке преносили српски језик, културу и обичаје. Тако су наши исељеници, уз мисију Српске православне цркве и своје самоорганизовање, чували и очували своју самобитност.

Бајо Соколовић из села Соколовићи код Рудог, постао је Велики везир Мехмед-паша и стварни владар Отоманског царства у доба његовог врхунца. Обновио је јединство српске Цркве у XVI веку, а остао је упамћен по својим величанственим задужбинама, од којих је најпознатија Ћуприја на Дрини.

Тек после распада СФРЈ, почели су се отопљавати односи матице према Србима у дијаспори. Формирано је и министарство за Србе ван Србије. Почеле су се успостављати везе и контакти са удружењима и клубовима наших исељеника, а и они су се почели интензивније интересовати за своју матицу. Неки од њих су после 50 и више година први пут посетили своја родна огњишта. Њихова наталожена жудња прерасла је у велика очекивања. Очекивали су да ће одмах бити изједначени са грађанима у матици, односно да ће добити држављанство Србије, право активног и пасивног гласа, повратак одузете имовине и др. Своје жеље преточили су у захтеве и исте поднели Влади Србије. Међутим, тадашња власт, вероватно због процене да неће моћи  контролисати бирачко тело дијаспоре, није испунила њихове захтеве, а истовремено је од њих очекивала значајнију економску помоћ у тим судбоносним временима. Пошто захтеви исељеника нису испуњени, нереално је било и очекивати њихову већу економску помоћ. Познато је да без права нема ни обавеза, па су зато само братски односи остали на нивоу обострано лепих жеља и очекивања.

Тек доношењем Митровданског Устава, који је Србија донела 2006. године, створени су услови да наши исељеници могу добити држављанство и остварити друга грађанска права. Међутим, треба напоменути да није направљена остала неопходна надградња путем које би се регулисало практично остваривање њихових права. Нису направљена законска акта са којима би се прописале процедуре и начин остваривања активног и пасивног права гласа, организација и начина гласања, као и начин остваривања осталих уставних права. Није законски прецизирана ни квота коју би требали имати исељеници у институцијама власти. Од свега тога, засада је остављена само теоријска могућност исељеницима да могу гласати у дипломатским представништвима у земљама у којима живе, иако је познато да то право не може остварити, на малом броју гласачких места, чак ни један промил исељеника.

Емир Кустурица из Сарајева, стекао је светску славу филмског редитеља и престижно признање "Витез француске културе". Вратио се да настави градитељску традицију у свом народу. На слици: Емир Кустурица одликван орденом француске легије части. Фото: www.nightlife-belgrade.com

Матица би морала посветити већу пажњу тој другој Србији, односно Србима у расејању.

Дијаспора – интегрални део матице

Данас на нашој политичкој сцени постоје заговарања о две Србије унутар своје суверене територије и то:

-,,Реформска”- како себе називају заговорници подела које чине невладине организације, вазалне политичке странке и групе глобалиста и

-,,Ретроградна” – како је заговорници називају, а у коју спадају државотворне и патриотске политичке странке, удружења, културне инстититуције и национално свесни грађани.

- Надаље, постоје још и поделе на ,,добре Србе’’ који живе у матици и оне ,,лоше’’ који живе у расејању.

Овакве и било какве друге поделе су веома штетне и опасне по српско друштво и његову будућност. Зато се треба стално борити против свих подела које разједињују српски народ. У уводном делу текста је речено шта су нам кроз историју поделе донеле.

Било би нормално да се говори само о местима у којима Срби живе, односно о Србији која је матица свих Срба и дијаспори која је одредница за Србе који живе у расејању. То значи да се разлике могу правити само по местима живљења Срба, а никако се не смеју делити на оне ,,добре’’ Србе који живе у матици и оне ,,лоше’’ који живе у дијаспори. Надаље, погубно је делити Србе и по било којим другим основама као нпр.: ,,реформске’’ и “ретроградне’’, републиканце и монархисте, четнике и партизане и …  Срби, ма где да живе и ма које идеолошке погледе да имају, они чине свеукупни српски корпус. Из плурализма интереса, идеја и жеља, треба демократски изналазити најбоља решеља за српску будућност. Због тога и сматрамо да је дијаспора интегрални део матице. Српски корпус не чини збир неких територија или државица, већ обједињена биолошка и интелектуална енергија Срба, независно где они живе. На оваквом обједињавању и стварању српске кохезије треба стално радити. То не може бити краткорочни задатак, већ трајни процес. Предности оваквог обједињавања се огледају у следећем:

Свети Симеон - Стефан Немања, у старости је напустио престо и настанио се на Светој Гори, где је са сином, Св. Савом, подигао манастир Хиландар, који је од XIII века до данас остао стожер српске духовности.

- Обједињени и уједињени Срби, постали би респектабилан чинилац у светској заједници,

- Проширио би се утицај матице у светској прерасподели ресурса и у прерасподели глобалних политичких односа,

- Дошло би до концентрације искустава и знања, а поред тога привукао би се и капитал, као и високе технологије у матицу, и

- Матица би се стабилније и брже развијала.

Имајући у виду да у дијаспори живи преко четири милиона Срба, међу којима је преко 300.000 високообразованих и више од 5.000 доктора наука, одговорни у матици би морали што хитније започети процес трајног обједињавања свеукупног српског бића. То што Срби живе у разним земљама света, представља само компаративну предност за матицу. Највећи део њих живи у замљама које су економски и технолошки развијеније од Србије и нама су потребна њихова знања и искуства. Стварањем монолитног српског корпуса, створиле би се реалне претпоставке за улагање њиховог капитала и уношење савремених технологија, као и привлачење осталих инвеститора који би допринели бржем опоравку и развоју земље.

Сентандреја код Будима: Град - споменик српске културе XVIII века у емиграцији.

Коначно, 2009. године донет је Закон о дијаспори, али у истоме нису многе ствари регулисане, па се намеће потреба за његовим изменама и допунама. У изменама Закона и у осталима актима требало би јасно регулисати обавезе матице према дијаспори, као и права и обавезе наших грађана у расејању према матици.

*П о д   о б а в е з а м а   м а т и ц е   п о д р а з у м е в а   се:

- Провести попис Срба у дијаспори, направити базу података и увести их у бирачке спискове,

- Омогућити нашим исељеницима да могу гласати у местима становања и направити правила по којима ће гласати – електронски или на неки друго прихватљив начин,

- Направити квоте које ће дијаспора имати у органима власти, као и правила по којима ће наши исељеници  предлагати своје кандидате за органе власти у матици,

- Успоставити најједноставнији начин издавања српских докумената свим нашим исељеницима,

- У сардњи са клубовима и удружењима у дијаспори, успоставити најефикаснији облик организовања Српске дијаспоре,

Потомак српских емиграната, Мулутин Дорословац из Будимпеште, био је писац, преводилац и сценариста у Бечу током XX века.

- Увести позитивну дискриминацију према нашим исељеницима за изградњу кућа и отварање производних погона који би запошљавали нпр. преко 10 радника,

- Регулисати начин и организацију отварања школа за децу наших исељеника, као и начин на који ће се снабдевати са уџбеницима,

- Предвидети начин обезбеђивања учитеља и наставника из матице за школе у дијаспори,

- Успоставити одржив систем очувања српског језика, културе, вере и обичаја  код наших исељеника,

- Уз доношење неопходних законских аката, требало би израдити националну страатегију која би обавезивала све политичаре и владе у матици да изграђују јединство у свесрпском корпусу, независно од земље у којој су рођени и где данас живе, као и јединство Српске православне цркве у матици и дијаспори,

- Направити одрижив концепт помагања културно-уметничких друштава у дијаспори,

- Израдити концепт међусобног помагања и лобирања за српске интересе у свету,

- Успоставити систем одржавања сталних везе између матице и дојаспоре,

- Макроекономском политиком Србије требало би стално градити повољан правно-економски амбијент који ће мотивисати наше исељенике да инвестирају у своју матицу,

Књижевник Данило Киш је рођен у Суботици, одрастао на Цетињу, а потом живео ирадио у Београду и Паризу. Један је од наших највећих књижевника XX века.

- Надље, требало би уредбом Владе утврдити разумне привелегије за инвестциона улагања наших исељеника у матицу,

- Такође, требало би израдити критеријуме за награде нашим исељеницима који доведу друге инвеститоре да улажу у Матицу.

*П о д  о б а в е з а м а   н а ш и х   и с е љ е н и к а   п о д р а з у м е в а   с е   с л е д е ћ е:

- Да се лојално односе према својој матици,

- Да испуњавају уставне обавезе према матици и да уживају сва уставна права.

- Да инвестирају у своју матицу и остварују профит,

- Да привлаче и остале инвеститоре у матицу,

- Да активно учествују у друштвено-политичком животу и економском развоју матице,

- Да сарађују са образовним, научним и културним институцијама у матици,

- Да заједно са матицом граде свесрпски лоби – политички, економски, културни, спортски и др. и да се путем фонда солидарности међусобно испомажу независно где живе,

- Да заједно са матицом формирају српски фонд за стипендирање српских талената на престижним светским универзитетима који би се после завршетка враћали у матицу,

- Да буду прави амбасадори своје матице у лобирању за српске интересе и да шире српске утицаје где је год то могуће,

- Да гаје јединство матице и дијаспоре,

- Да чувају српски језик и писмо, културу и обичаје,

- Да поштују Српску православну цркву и чувају њено јединство.

Српска Дијаспора је један од највећих потенцијала матице

Обједињавање српског корпуса и тешње повезивање матице и дијаспоре, треба да се заснива на премисама патриотизма и интереса. Једно без дугог је немогуће.

Обједињавање српског корпуса и тешње повезивање матице и дијаспоре, треба да се заснива на премисама патриотизма и интереса. Једно без дугог је немогуће. Наши исељеници поседују дозу патриотизма и желе помоћи својој матици, али из свега тога желе и извући неки свој интерес. Такође, у последње време сазрева свест и у матици да је дијаспора њен интегрални део и значајан потенцијал, па се с правом очекује од својих сународника из дијаспоре да се активније укључе у обнову и развој заједничке домовине. Према изјавама појединаца из дијаспоре, постоји велики број исељеника који би се определио да инвестира у своју матицу, али се од матице очекује да направи правила и подстицаје за улагања. Синергијом патриотизма и интереса остварили би се значајни ефекти. Ако би се само 10% наших исељеника одлучило да уложи део свог капитала у матицу, то би био број од 400.000 људи. На темељу овога броја може се направити претпоставка о износу потенцијалних инвестиција као нпр.:

Са сигурношћу можемо тврдити да наша дијаспора представља велики биолошко-умни и инвестициони потенцијал. Из напред направљене рачунске претпоставке, на бази само 10% наших исељеника који би се одлучили да инвестирају, у Србију би дошло 38 милијарди директних инвестиција. Ако би наведени износ динамизирали на 5 година, то значи да би сваке године имали по 7,6 милијарди евра директних инвестиција. Овде се не помињу богатији Срби чија би појединачна улагања била значајнија, као ни њихов утицај на стране држављане да улажу у Србију. Не помињу се ни они Срби који ће са својим рођацима улагати у ,,мали бизнис”, нпр. од 5 до 50.000 евра. Имајући у виду наведено, требамо се запитати зашто се на оваквим и сличним пројектима  није ништа до сада урадило или бар зашто се сада ништа не предузима око активирања наше дијаспоре. Познато је да без нових инвестиција нема опоравка, као што ни без сталног инвестирања нема напретка.

Зашто су успорена улагања дијаспоре у матицу?

Чињеница је да велики део Срба у дијаспори има знатан капитал и да су патриотски мотивисани, али још увек нема озбиљнијих инвестиција. За такво стање постоје два битна разлога.

Прво, наши исељеници још увек памте прогоне од стране комунистичког режима који их је обесправио и имовински оштетио.

Други разлог недовољне инвестиционе активности наших исељеника лежи у чињеници што још увек немамо изграђен адекватан економско-правни амбијент за нормално пословање.

Чињеница је да велики део Срба у дијаспори има знатан капитал и да су патриотски мотивисани, али још увек нема озбиљнијих инвестиција. За такво стање постоје два битна разлога. Прво, наши исељеници још увек памте прогоне од стране комунистичког режима који их је обесправио и имовински оштетио. Та власт је, тобоже у име српаког народа, одбацила 4 милиона Срба и одрекла се те драгоцене биолошке и интелектуалне енергије. Одузела им је основна људска права и имовину. Несумњиво, то је био прави злочин према свом народу и према будућности свеукупног српског корпуса. Ако се овоме дода и чињеница да се човек као свесно и стваралачко биће не ствара преко ноћи, онда су последице још трагичније. Свакако да је ово један од разлога због чега су наши исељеници још увек недовољно одлучни да инвестирају у своју матицу. Стога се намеће потреба да се учињене грешке према сопственом народу што пре исправе.

Други разлог недовољне инвестиционе активности наших исељеника лежи у чињеници што још увек немамо изграђен адекватан економско-правни амбијент за нормално пословање. Под овим се подразумева: недовољна лична и имовинска сигурност, непостојање гаранција од политичког ризика за уложени капитал, нестимулативна пореска политика, велике таксе и остали намети, монопилисано финансијско трежиште због чега су цена капитала и банкарске услуге превисоки, непостојање економских подстицаја за инвестициона улагања, непостојање подстицаја за остварење добити, непостојање транспарентних правила и подстицаја за запослење радника, држање на снази застарелих и спутавајућих закона, недисциплина у примени важећих законских прописа и селективна примена истих, негативан утицај спољних политичких чиниоца на макроекономску политику и њена нетранспарентност,  бирократска неефикасност и неажурност, спутавање нормалног пословања од стране разних институција, политика нереалног курса националне валуте, превелика корупција у институцијама власти и сл. Значи, неповољан и нездрав економско-правни амбијент је други битан чиниоц који успорава значајније инвестирање наших исељеника. То нас упућује на закључак да се постојеће стање треба што пре мењати и ствараити надградњу која ће бити у функцији развоја и општег напретка друштва.

О свему наведеном, актуелни државни менаџмент не брине и не труди се да се стање побољша. Они не могу или не желе да сагледају које су последице макроекономске политике коју воде, и колико је катастрофалан постојећи економско-правни амбијент кога су изградили. Не брину их ни неправде које су учињене нашим исељеницима, а још мање осећају државничку одговорност да се исте исправе.

О свему наведеном, актуелни државни менаџмент не брине и не труди се да се стање побољша. Они не могу или не желе да сагледају које су последице макроекономске политике коју воде, и колико је катастрофалан постојећи економско-правни амбијент кога су изградили. Не брину их ни неправде које су учињене нашим исељеницима, а још мање осећају државничку одговорност да се исте исправе. Због своје неспособности они нису у стању да оцене потенцијале наше дијаспоре нити знају да највећи девизни прилив управао долази од дијаспоре који ће у 2011. години износити преко 5,5 милијарди долара.

Зато, још једном желимо потенцирати неопходност доношења измена и допуна Закона о дијаспори као и доношење сета прописа о подстицајима за улагања у Србију. Надаље, проактивном политиком и адекватним одлукама требало би регулисати све социолошке, правне, политичке и економске аспекте за дијаспору. Да не би губили на времену, неопходно је хитно израдити и усвојити ,,Мапу пута” о сарадњи са дијаспором и израдити таблицу подстицајних мера за инвестиције.

У наставку текста поменућемо неке од предлога које би требало уградити у “мапу пута”:

Београђанин Владимир Величковић, био је најпознатији српски сликар у Француској и постао члан француске Академије уметности. На слици: Владимир Величковић, одликован француским орденом легије части. Фото: http://www.novine.ca

1. Један од најважнијих задатака Србије требао би бити израда стратегије за дијаспору у циљу обједињавања целокупног српског корпуса, независно од места рођења и места живљења Срба, да би се концентрисали биолошки, интелектуални и економски потенцијали. Добром Стратегијом створила би се кохезија која може бити јача од оне у омеђеним границама.

2. Изједначити права Срба у расејању са правима грђана који живе у Србији и извршити све обавезе према исељеницима.

3. Вратити или правично надокнадити одузету имовину. Ако за ово не постоје реалне финансијске могућности, онда се то може инвеститорима надокнадити путем компезације за порезе које би они требали плаћати по основу пословања у Србији.

4. Израдити таблицу подстицајних мера за инвестирање наших исељеника, као и таблицу стимулација за довођење других инвеститора.

5. Свим Србима из расејања, који желе инвестирати у Србију преко 50.000 евра и запослити више од 10 радника, додељивати без накнаде комунално опремљене локације на којима би стицали право власништва тек после 10 година успешог рада.

6. Омогућити свим инвеститорима увоз опреме и технологија без плаћања царина и пореза.

7. Све инвеститоре ослободити плаћња пореза на добит у првих 5 година рада, као и након тога рока ако добит реинвестирају у проширење материјалне основе својих компанија у Србији путем којих се ствара могућност за запослење нових радника.

8. Израдити таблицу награда за запослење радника из Србије, као нпр. до 10 радника по раднику, од 10 до 20, од 20 до 50, од 50 до 100, од 100 до 200 и од 200 па навише.

Милош Црњански је био писац чији рад је обележила тема психолошке везе емигранта са завичајем. И сам је значајан део живота провео у емиграцији.

9. Израдити таблицу награда за довођење других инвеститора у Србију. Предлаже се награда 3% од вредности завршене инвестиције.

10. Омогућити приоритет нашим исељеницима у добијању инвестиционих послова у Србији.

11. Омогућити нашим исељеницима партнерске односе за улагања у инфраструктурне и комунлне објекте по принципу “јавно – приватног партнерства’’.

12. Свим угледним и имућним Србима у расејању доделити титуле “амбасадора добре воље” и доделити им  дипломатске пасоше.

13. Свим инвеститорима дати државне гаранције за политички ризик на уложени капитал.

14. Направити српски сабор о уједињењу матице и дијаспоре на који би требало позвати све угледније и имућније Србе из дијаспоре. На сабору би требало донети декларацију о јединству матице и дијаспоре и усвојити ,,Мапу пута” за имплементацију одлука и свих појединости по питању права и обавеза.

15. Стратегија о дијаспори треба да се заснива на равноправности Срба у матици и расејању, на јединству и чувању српских вредности, на стимулацијама за инвестиције и друге доприносе матици, на гаранцијама матице за улагања наших исељеника и на синергиј и патриотизма и интереса.

Ово су само нека од питања која би требало размотрити, а потом их и унети у “Мапу пута”. Пројект о обједињавању и стварању јединственог српског корпуса треба третирати као трајан процес који изискује сталне анализе, оцене, усаглашавања и унапређења макроекономске политике и законских прописа. Овакав пројект би свака одговорна Влада  сврстала у стратешке пројекте српског народа.

Циљ аутора овог текста јесте да се ово важно питање покрене са мртве тачке у циљу јачања српског корпуса и државе Србије.

Слободан Јовановић је био, правник, историчар, књижевни критичар и један од оснивача српске политичке историографије и политикологије. Родио се у Новом Саду, где му је отац боравио у политичкој емиграцији. Умро је у Лондону у који је емигрирао услед фашистичке окупације своје отаџбине, а комунистичке власти су му потом онемогућиле повратак срамно га осудивши у одсуству као "злочинца" и "сарадника окупатора".

Извори података:

______________

- Подаци Српске православне цркве,

- Књига Славка Вејновића “Срби у дијаспори’’,

- Објављени текстови разних аутора.

„Хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац..." На слици: Предраг Драгић Кијук

Господ је позвао Своје јагње, превремено… Слава му.

Нећу да овде исписујем његове биографске податке и да набрајам дела и заслуге овог српског и светског великана духа. То је све одавно забележено, његови добри трагови из једног злог времена остају неизбрисиви.

Поменућу само уводну и закључну реченицу његовог представљања у Википедији:

„Хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац…

Никада није био члан нити једне партије, не припада ниједној филозофској или књижевној школи, као што није члан нити једне квазимистичне или езотеријске организације.“

Његово слеђење Христосу, његово светосавско православљање Небеског Сведржаоца је значило живљење вере, љубави и наде. Његов неуморни рад је увек био у служби добра, у служби ближњих и даљних људи, његова љубав је била посвећена породици, пријатељима и свом народу.

Његова светионичка свећа у Христосу је горела и догорела, слава му.

Нисам сигурно, и Богу хвала, једини који је имао срећу да га познаје, да буде пријатељ с њим, да сарађује. Нисам сигурно ни једини, Богу хвала, коме је он својим примером увек изнова давао снагу и бодрио дух.

Видели смо се последњи пут у време ове последње календарске Нове године у Београду, договарали се о озбиљним стварима а потом попричали и о свакодневим, те се и од срца насмејали.

Јер, у томе смо се увек слагали, ако човек не нађе више снаге ни да се повремено насмеје свакодневници, онда…

Потом ми је за Божић стигло његово последње овоземаљско јављање:

„Драги ми брате у Господу,

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећан празник Богомладенца и Спаса човечијег. Радостан, светли празник рођења Христовог, благословену и сваким добром испуњену 2012-у годину Господњу, желим и срдачно отпоздрављам са небоземним смислом Речи:

ВАИСТИНУ ХРИСТОС СЕ РОДИ!“

Ове последње речи, које је упутио мојој породици и мени, као и вечита успомена на његову јединствену појаву у српском сазвежђу духовног универзума човечанства, дају ми и даље снагу и бодре дух.

Примам тај његов последњи дар са неумрлом љубављу и бескрајном захвалношћу.

Јер – Господ је позвао Своје јагње, превремено… Слава му.

Иван Нинић: Уколико се пажљиво анализирају све три листе од по 100 пореских дужника, лако се закључује да је режим Бориса Тадића уствари, по ко зна који пут, обмануо јавност и Србији, извргао руглу и спрдњи материју пореске политике и јасно поручио да је кабинет са Андрићевог венца неприкосновен у креативним манипулацијама.

Кроз диспозитиве својих решења, кроз ауторске чланке и јавне наступе, у више наврата Повереник за информације упозоравао је Владу Србије да постоји законски основ за обелодањивање имена пореских дужника. Без обзира што је Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, још од свог доношења 2004. године, као lex specialis „отварао“ врата Пореске управе кабинет Мирка Цветковића се искључиво позивао на рестриктивне одредбе лошег системског закона. У међувремену притисак јавности постајао је све јачи и кулминирао је недавним новчаним кажњавањем Пореске управе од стране Повереника. Демократе су схватиле да им предизборно таласање не иде на руку, извршено је „интерно“ консултовање унутар ДС-а и коначно је пала одлука да се списак обелодани. Потпуно логичан след догађаја, јер предходно фризирани подаци никако не могу да штете пробраним тајкунима код којих је та странка „на инфузији“.

Можемо, а не морамо

У члану 7. постојећег закона додат је нови став који гласи: „Пореска управа може квартално, са пресеком стања на последњи дан у последњем месецу квартала, да на веб сајту Пореске управе објави обавештење о износу пореског дуга свих пореских обвезника, чиме обавеза чувања службене тајне није повређена“. Дакле, демократе су прописале алтернативну правну норму (може, а не мора) само да би деклеративно показали да се у правној „уређеној“ држави ништа не препушта случају и да је Влада чврсто опредељена да сваки потез заснује искључиво на закону. „Да смо објавили списак пре него што је измена закона ступила на снагу то би било кривично дело“, тврди директор Пореске управе Драгутин Радосављевић. Наравно да су ове речи Радосављевића неутемељене са аспекта права на доступност информација и срачунате на изналажење оправдања зашто нешто што је логички исправно и друштвено пожељно није урађено протеклих година.

Прво, правних лица, предузетника и грађана који су евидентирани као порески дужници има око 50.000, па је тако обелодањена бројка од 300 дужника симоличног карактера.

Друго, требало је објавити списак активних дужника који тренутно послују на тржишту, а не измирују пореске обвезе према држави.

Треће, на листи од 100 предузећа, чак 87 дужника је у стечају, реструктурирању или је обрисано из регистра, док свега 13 дужника и даље активно послује.

Уколико се пажљиво анализирају све три листе од по 100 пореских дужника, лако се закључује да је режим Бориса Тадића уствари, по ко зна који пут, обмануо јавност и Србији, извргао руглу и спрдњи материју пореске политике и јасно поручио да је кабинет са Андрићевог венца неприкосновен у креативним манипулацијама. Прво, правних лица, предузетника и грађана који су евидентирани као порески дужници има око 50.000, па је тако обелодањена бројка од 300 дужника симоличног карактера. Друго, требало је објавити списак активних дужника који тренутно послују на тржишту, а не измирују пореске обвезе према држави. Треће, на листи од 100 предузећа, чак 87 дужника је у стечају, реструктурирању или је обрисано из регистра, док свега 13 дужника и даље активно послује. Исти је случај и са предузетницима међу којима активно послује свега 20 њих, док је статус преосталих 80 споран. Дакле, свега 33 привредна друштва и предузетника од 200 обелодањених дужника данас несметано обавља своју делатност.

Пробрани дужници

Када новинари питају директора Пореске управе зашто није објављен цели списак он на то одговара: „Пореска управа има могућност да објави цели списак, али то није наша законска обавеза“!? Како квалификовати речи Драгутина Радосављевића? Није ли ово спрдња са грађанима Србије, демонстрација силе извршне власти и најобичнија симулација некакве квази транспарентности? Уз то још Радисављевић каже да се „није обрукао“ објављивањем комичних и скандалозних спискова и додаје: „Пореска управа ће свака три месеца објављивати по 100 пореских дужника појединаца, предузетника и привредних друштава“!? Ово намеће могући закључак да ће неко из централе ДС-а бити задужен да непослушним тајкунима и миљеницима режима благовремено сигнализира да се на свака три месеца њихових 300 имена може наћи на стубу срама. Значили то да ће можда репрограм или отпис дуга, односно брисање са потенцијалне тзв. „листе срама“ бити могуће уз давање провизије за партију или за добошара из партије!? Ко каже да овакав сценарио у данашњој Србији није немогућ?!

Списак не само да је изазвао општу пародију, него је сам по себи непоуздан, јер јавност и медији немају механизме којим би се утврдило да ли је било који порески дужник пре објављивања тенденциозно обрисан са неког места на листи!? На слици: Сакупљач пореза, рад Паула Воса, 1543. година

Списак од 300 дужника, ако се уопште и може назвати списком, не сигнализира крупне зверке које су приватизовале и опустошиле Србију попут Бека, Мишковића и других сивих еминенција ове Владе организованих у Клуб Привредник са Дедиња. “Ми смо најквалитетнија управа у органу државне управе. И наравно да ништа не радимо на брзину. Управо реакције на списак говоре да је списак реалан, објективан, да није политички обојен, да није нико стављен у заштиту“, каже директор Пореске управе Драгутин Радосављевић. Притом је одмах по објављивању списка готово већина прозваних демантовала и оспорила приказана дуговања према држави. Списак не само да је изазвао општу пародију, него је сам по себи непоуздан, јер јавност и медији немају механизме којим би се утврдило да ли је било који порески дужник пре објављивања тенденциозно обрисан са неког места на листи!?

Много се извињавамо

„Топ четири“ дужника су банке које су у стечају и које као такве данас постоје само на папиру, а реч је о Беобанци (24 милијарде), Инвест банци (18 милијарди), Астра банци (15 милијарди) и Инвест банци (13 милијарди). На петом месту по неплаћенм порезу је ЈП за подземну експлоатацију угља „Ресавица“ (7,5 милијарди), у коме се зараде запосленима исплаћују из субвенција Владе Србије, док је на шесто месту гигант Сартид (5,5 милијарди), који је Влада ДОС-а за багателу поклонила американцима. Од познатијих дужника на листи нашли су се: Ваљевска пивара, Јагодинска пивара, ГСП Београд, Симпо, Мостоградња, Борба, Верано моторс, Србијашуме, ИМР, РТБ Бор, Застава камиони, Ласта Београд, Трајал, Застава оружије, Слобода, КМГ Трудбеник, Крушик… Међу дужницима је и предузеће бизнисмена из Суботице Војина Ђорђевића, име човек из света спорта Ратка Буторовића, бивше министарке Маргит Савовић, Секретара за животну средину града Београда Горана Тривана…

„Топ четири“ дужника су банке које су у стечају и које као такве данас постоје само на папиру, а реч је о Беобанци (24 милијарде), Инвест банци (18 милијарди), Астра банци (15 милијарди) и Инвест банци (13 милијарди).

На петом месту по неплаћенм порезу је ЈП за подземну експлоатацију угља „Ресавица“ (7,5 милијарди), у коме се зараде запосленима исплаћују из субвенција Владе Србије, док је на шесто месту гигант Сартид (5,5 милијарди), који је Влада ДОС-а за багателу поклонила американцима.

Од познатијих дужника на листи нашли су се: Ваљевска пивара, Јагодинска пивара, ГСП Београд, Симпо, Мостоградња, Борба, Верано моторс, Србијашуме, ИМР, РТБ Бор, Застава камиони, Ласта Београд, Трајал, Застава оружије, Слобода, КМГ Трудбеник, Крушик…

Међу дужницима је и предузеће бизнисмена из Суботице Војина Ђорђевића, име човек из света спорта Ратка Буторовића, бивше министарке Маргит Савовић, Секретара за животну средину града Београда Горана Тривана…

* * *

Минули период је показао да ДС нема никакав концепт реформе пореске политике који би обухватао сузбијање сиве економије, бољу контролу, односно наплату пореза и строжију казнену политику.

Најбржи и медијски најзаступљенији деманти о постојању пореског дуга од 1,8 милијарди динара стигао је од градоначелника Београда Драгана Ђиласа, који је саопштио да је Београд регулисао на време све своје обавезе. Ђилас се драматично увредио па је, сем брисања са листе дужника, од свог партијског саборца и првог човека Пореске управе затражио јавно извињење, уз претњу да ће у супротном затражити његову смену. „Признајемо грешку и ту грешку смо исправили. Упућујем овом приликом извињење градској управи“, усплахирено је за РТС истог дана изјавио Драгутин Радосављевић, а то су даље дистрибуирали сви „слободни“ медији. Чини се да је мало фалило да силни Ђилас саборцу Радосављевићу због кобне грешке „одруби“ главу. А то би уједно и другима служило за пример да једном за свагда науче лекцију о томе ко је најјачи у Србији и партији, али и то ко је будући лидер партије. Само пуком срећом директор Пореске управе избегао је „сечу кензова“, након чега је Ђилас почео да оштри сабљу изнад главе државног ревизора Радослава Сретеновића.

Отписати камате!?

Поједини дужници заговарају тезу да држави не дугују ништа, неки пак тврде да су у процесу реструктурирања, док поједини кажу да обавезу измирења преузме нови власник када се оконча приватизација. Овакви случајеви, како сада тако и убудуће, намећу питање да ли ће због грешака и брљотина Пореске управе на крају штету платити поново грађани Србије?! „Ми апсолутно стојимо иза објављених података. Не кажем да је могуће да се у толиком броју поткраде нека грешка, али се она мери промилима. Дакле, спискови су тачни, порески дужници су се препознали и већ се јављају“, каже државни секретар Министарства финансија Миодраг Ђидић. Он објашњава да камате чине више од половине дуга и предлаже да се се оне отпишу несавесним обвезницима.

„Нека будућа влада може да размишља о оваквом још једном потезу, да би пробали да релаксирамо и привреду али и Пореску управу од дугова који можда тешко могу да се наплате, а ако се отпишу камате, то би можда била ињекција многим предузећима да преживе ово тешко време и постану солвентна“, отворено каже Ђидић, иначе функционер ДС-а. Дакле, Ђидићев предлог би се пуквално могао схватити као предизборно улагивање тајкунима и гробарима српске привреде који су лични луксуз стекли преко грбаче радника и државе. Минули период је показао да ДС нема никакав концепт реформе пореске политике који би обухватао сузбијање сиве економије, бољу контролу, односно наплату пореза и строжију казнену политику. Уосталом Драгутин Радосављевић је само политичка фигура у Пореској управи Србије и са те позиције је обавезан да спроводи директиве и политику ДС-а. Намеће се питање да ли било где у уређеној држави у свету име директора Пореске управе може да се нађе на списку донатора владајуће странке, као што је то случај Радосављевића и ДС-а.

Иван Нинић: "Списак од 300 дужника, ако се уопште и може назвати списком, не сигнализира крупне зверке које су приватизовале и опустошиле Србију попут Бека, Мишковића и других сивих еминенција ове Владе организованих у Клуб Привредник са Дедиња." На слици: "Биљна злоколица" или "Алегорија тулипоманије" која је упропастила привреду холандије након неумерено брзог раста, рад Хендрика ван Пота из 1640.

већ као доказ победе моје обавезе.

Стефан Љубибратић, митрополит далматински

Како извештава Танјуг (14.01.2012), Европска банка за обнову и развој изабрала је Божидара Ђелића за члана саветодавне групе „Од транзиције ка транзицији“ која пружа помоћ новим арапским владама у економским реформама. Танјуг такође извештава да је Божидар Ђелић у писаној изјави достављеној медијима навео да се нада да ће његово искуство, стечено претходних година, не сaмо у Србији, већ и у Пољској и Русији, допринети бољем раду саветодавне групе.

Јован Б. Душанић: "Већина саветника који су у транзиционе земље долазили из иностранства направили су «блиставе» личне каријере, а за њима је у земљама у којима су гостовали, остајао хаос у привреди и додатно осиромашен народ. Због тога се за њих у иностраној литератури користе називи као “guest stars” (“гостујуће звезде” – алузија на артисте који привремено остављају своју трупу, да би на другом месту гостовали и добро зарадили) или “carpetbaggers” (“кофераши” – алузија на чиновнике – авантуристе који су после америчког грађанског рата масовно са Севера одлазили на Југ са једним кофером, а враћали се са огромним богатством) или “economic hit man” (“економске убице” – алузија на економске “експерте” који су спремни да за добру плату, без било каквих моралних дилема, обаве сваки посао за послодавце)."

У вези са овом информацијом, подсетићу како сам пре више од једне деценије (децембар 2000. године) објавио чланак „Југословенска привреда на почетку трећег миленијума“ који је објављен у часопису Финансије (јануар-фебруар 2001), а касније и у књизи „Транзиција – велика шанса али и опасна замка“ (Београд, 2001). Тада сам, између осталог,  написао и следеће:

Југославија се тек сада, на почетку трећег миленијума, са великим закашњењем, налази на почетку неопходних суштинских економских реформи. Закашњење од једне деценије је огроман недостатак, али и велика шанса да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су прошле друге привреде у транзицији.

Искуство других привреда у транзицији показује да је потребно напустити наивно веровање економиста – (нео)либерала да ће стабилизација, либерализација и приватизација аутоматски решити све економске проблеме и бити свестан да у реформисању привреде кључну улогу има држава и њене институције, те да је потребна поступност, а не никакав радикализам у спровођењу реформи. Исто тако, неопходно је да урађени програм економских реформи буде резултат »домаће памети« (да се тако једноставно изразим), а никако већ готов програм који се »увози са стране«.

Од изузетне важности је и да програм економских реформи у Југославији буде конципиран и спровођен од стране људи који представљају аутентичну домаћу елиту са јасно артикулисаним националним интересима заснованим на истинском патриотизму, а не компрадора чији је првенствени циљ лично богаћење и сопствено укључивање у светску елиту (макар то био и њен периферни слој).

Југославија би требало да избегне судбину великог броја малих и економски недовољно развијених земаља у којима су противуречности између интереса транснационалног и националног капитала решавани увлачењем последњег у службу међународних корпорација и стварањем компрадорске националне елите која (због служења интересима транснационалног капитала) бива укључена у периферферни слој светске олигархије.

Од изузетне важности је и да програм економских реформи у Југославији буде конципиран и спровођен од стране људи који представљају аутентичну домаћу елиту са јасно артикулисаним националним интересима заснованим на истинском патриотизму, а не компрадора чији је првенствени циљ лично богаћење и сопствено укључивање у светску елиту. На слици: "Наоружани младић", рад Ђорђонеа

Када говоримо о светској олигархији ми под тим појмом, једноставно речено, подразумевамо веома сложену и разнородну свеукупност крупних транснационалних (и њима потчињених) корпорација и банака, научних, консултантских и правних институција које их опслужују, међународних финансијских организација које раде у њиховом интересу, те разних формалних и неформалних организација које утичу на формирање јавног мнења. Без обзира на сву њену аморфност светска олигархија у пракси делује веома координирано због једноставне чињенице да је повезује исти економски интерес – слободно кретање транснационалног капитала и потчињавање својим интересима привреда што већег броја земаља у циљу стварања максималног профита. Због тога би било погрешно објашњавати деловање светске олигархије разним теоријама завере или активностима неких сатанских сила него објективним економским интересом крупног капитала.

У циљу реализације сопствених интереса светска олигархија настоји да ослаби националне системе безбедности и институције државне власти и националног суверенитета (замењујући их међународним правом и институцијама), те уништи националне економске структуре (потчињавајући их интересима транснационалног капитала). То се остварује на различите начине: увлачењем земље у велику дужничку зависност, подстицањем хаотичног стања у друштву, подривањем ауторитета државе и њених темељних институција, корумпирањем и деморалисањем њене националне елите, формирањем великог броја невладиних организација (од којих се највећи број, добрим делом, обучава, финансира и подржава из иностранства и има анационалну усмереност), релативизацијом устаљеног система вредности и оспоравањем кључних националних институција (цркве, академије наука и сл.) као и позитивног наслеђа националне историје, обликовањем јавног мнења кроз средства масовног информисања која се (директно или индиректно) стављају под контролу фактора ван земље.

Унапред се проналазе и припремају компрадори који би у погодном тренутку заузели кључна места у држави, разним средствима покушавају да се доведу на одговорне државне функције и по сваку цену се настоји обезбедити њихов што дужи опстанак на власти, нуде се готова решења за вођење економске политике, предлажу се »независни« економски саветници из иностранства и слично. На слици: "Двоструки портрет", рад Ђорђонеа.

Унапред се проналазе и припремају компрадори који би у погодном тренутку заузели кључна места у држави, разним средствима покушавају да се доведу на одговорне државне функције и по сваку цену се настоји обезбедити њихов што дужи опстанак на власти, нуде се готова решења за вођење економске политике, предлажу се »независни« економски саветници из иностранства и слично. Идеолошку основу такве политике, по правилу, представља радикални (нео)либерализам.

У истом тексту осврћући се на негативна искуства која је имала Русија са транзицијом своје привреде у периоду када је главни економски саветник Бориса Јелцина био Џефри Сакс, написао сам:

Интересантно да је Џефри Сакс, професор Универзитета у Харварду и саветник у многим земљама у транзицији, који је био на челу групе економских саветника председника Бориса Јелцина у првим годинама радикалних економских реформи, тек после финансијског краха у Русији објавио у цењеном московском листу “Независимаја газета” (16.09.1999) “покајнички” текст “Неуспех руских реформи”. У њему Сакс признаје да су његови савети били универзални за све земље у транзицији, па и за Русију, и да је велика грешка што се при спровођењу реформи у Русији у обзир нису узимале њене специфичности.

Надамо се да је и његов сарадник господин Божидар Ђелић свестан катострофалних грешака које су они (Сакс и његова екипа сарадника) учинили при саветовању влада Пољске (у периоду 1991/92. године) и Русије (као саветник Анатолија Чубајса), те да то неће сада поновити у својој отаџбини. Као будући министар финансија Србије надамо се да ће мр Божидар Ђелић представљати “домаћу памет” што није био случај у Пољској и Русији, те нешто касније и у Румунији.

Већина саветника који су у транзиционе земље долазили из иностранства направили су «блиставе» личне каријере, а за њима је у земљама у којима су гостовали, остајао хаос у привреди и додатно осиромашен народ.На слици: "Портрет богатог Ванецијанца", рад Витореа Карпаћа, 1510. година.

О улози иностраних саветника у транзиционим земљама писао сам и касније, па сам  у једном краћем осврту „Од кауча у теткином стану до виле на Сењаку“ (видети у књизи „Деструкција економије“ – књига друга, Београд, 2011) написао:

Већина саветника који су у транзиционе земље долазили из иностранства направили су «блиставе» личне каријере, а за њима је у земљама у којима су гостовали, остајао хаос у привреди и додатно осиромашен народ. Због тога се за њих у иностраној литератури користе називи као “guest stars” (“гостујуће звезде” – алузија на артисте који привремено остављају своју трупу, да би на другом месту гостовали и добро зарадили) или “carpetbaggers” (“кофераши” – алузија на чиновнике –  авантуристе који су после америчког грађанског рата масовно са Севера одлазили на Југ са једним кофером, а враћали се са огромним богатством) или “economic hit man” (“економске убице” – алузија на економске “експерте” који су спремни да за добру плату, без било каквих моралних дилема, обаве сваки посао за послодавце).

Интересантно да ће исти инострани економски саветници из влади Анте Марковића (Џефри Сакс са својим сарадницима) своје услуге нудити многим постсоцијалистичким привредама у транзицији. У неким земљама ће се њихових услуга одрећи, а у неким ће оне бити прихваћене. Време је показало да су најбоље резултате постигле управо земље (на пример, Словенија) које су се одрекле њихових услуга. У земљама где су они били саветници (на пример, Пољска и Русија) постигнути су катастрофални резултати и до опорaвка привреда тих земаља дошло је тек када им се захвалило на „помоћи“.

У земљама где су они били саветници (на пример, Пољска и Русија) постигнути су катастрофални резултати и до опорaвка привреда тих земаља дошло је тек када им се захвалило на „помоћи“. На слици: "Спаситељ света", Коређо, 1515. године.

На опаску новинара (Политика, 14.10.2002) да су словеначки економисти «отерали» Џефри Сакса (својевремену мегазвезду транзиције) из Словеније проф. др Јанез Прашникар одговара: «Нисмо га баш отерали. Он је увек радо виђен гост. Али словеначки економисти су јасно рекли да имају своје становиште које је другачије од његовог. Он је дошао у Словенију као што је ишао и у разна друга подручја. Одржао је говор у Словеначком парламенту, а ми смо после отворено у јавности рекли да није добар такав транзициони пут. Јавност је прихватила наш став. Сакс је имао став који је могао да спроводи у Монголији, али не и у Словенији.»

У Србији није присутан Џефри Сакс али ту је (после СФР Југославије, Пољске, Русије, Румуније) његов ученик Божидар Ђелић који ће после «српске октобарске револуције“ од 2000. године, заједно са „експертима“ Г 17 плус (Мирослав Лабус, Млађан Динкић, Радован Јелашић…), бити главни промотер економских реформи базираних на Вашингтонском договору. Божидар Ђелић овако описује почетак сарадње са Џефри Саксом (видети: Б. Ђелић, Бољи живот треба мало причекати, Профил, бр. 37/02): На Харварду сам одлазио и на часове Џефри Сакса…(који) је упоредо постао саветник и пољске (Мазјовецки) и југословенске (Анте Марковић) владе. На једном од часова он ме је тада питао: «Ти си на –ић. Да ниси случајно из источне Европе? Ако знаш економију – ’ајмо заједно!» Буквално већ два дана после тога смо летели за Варшаву… и непрестано сам боравио у Варшави или Београду. У наставку Божидар Ђелић каже: Мене наши људи увек “добронамерно” питају: А ко је то платио?… Док сам био у Русији, моје трошкове сносиле су Фордова фондација, једна финска фондација “Вајдер”, и на крају – Харвард, пошто сам био запослен као саветник Харвардовог Института за међународни развој.“ А о Харвардовом Институту за међународни развој (Harvard Institute for Internacional Development – HIID) и раду њених саветника у Русији подробно пише Џенин Ведл са Института за европске, руске и евроазијске студије Универзитета Џорџ Вашингтон. Наслов и поднаслов њеног рада (“Момци са Харварда сређују Русију. Како су најбољи и најбриљантији амерички “експерти” помогли да се уништи руска привреда”) речито говори сам за себе. (Видети: Janine R. Wedel, The Harvard Boys Do Russia. How the best and brightest American “experts” helped destroy the Russian economy, The Nation, Vol.266, No.20, June 1, 1998).

Сваки додатни коментар, мислим да је сувишан.

Божидар Ђелић:"На Харварду сам одлазио и на часове Џефри Сакса…(који) је упоредо постао саветник и пољске (Мазјовецки) и југословенске (Анте Марковић) владе. На једном од часова он ме је тада питао: «Ти си на –ић. Да ниси случајно из источне Европе? Ако знаш економију – ’ајмо заједно!» Буквално већ два дана после тога смо летели за Варшаву…" На слици: "Три доба" или Христос позива богатог младића да раздели своје богатство и да га следи, рад Ђорђонеа

Матија Бећковић

Данашњи жреци Европе не хуле на олтар Азије, већ на изреку „Косово је најскупља српска реч“. Откуд то? Отуд што је реалност развејала њихове сањарије, и мора почети свођење рачуна колико кошта наша отета имовина. Иде време када ће Срби и Албанци схватити да је НАТО на Космет дошао да у име држава чланица, а за рачун васељенских богаташа, отме од грађана Србије њен део вредан више од хиљаду милијарди долара.

Плавозелени опал са Космета, откривен близу границе са Македонијом.

Nuda proprietas

Непријатна истина даље гласи да је албанском становништву Космета дата лажна нада у конвалидацију статуса лажне независности лажне државе Косово, чиме би стање дубоко патолошке хајдучије могло постати правни статус. Што се тиче капитала Космета, имовинска права којима се ова хајдучија нада суштински би постала nuda proprietas[1]. Својинска овлашћења на имовини и богатствима Косова и Метохије одавно расподељује и користи шачица пребогатих империјалиста, на основу услужне делатноти НАТО-а, чијом злоупотребом су фактички овладали капиталом наше јужне Покрајине.

Какву дугорочну корист има албанско становништво на Косову и Метохији од тога што су њихови хајдуци купили наду у голу својину за туђе бубреге[2]? Скоро никакву, осим што ће убудуће, приликом плаћања изнуде, моћи да се споразумевају на свом матерњем језику.

Какву корист имају војници НАТО-а на Косову и Метохији? Привремено су запослени и примају редовне плате за вршење услужне делатности светском ћесару, уместо да седе кући незапослени услед кризе која је увод у коначан финансијски крах Запада.

Сфалерит и пирит са Космета

Корист од овог међународно-разбојничког стања има врло узак круг лица, за чији рачун је Космет стекао лажну независност, а која користе и располажу капиталом наше државе. А да не заборавимо, тај капитал није само имовина државе Србије и српског народа, већ свих осталих њених држављана, укључујући наравно држављане Србије на Косову и Метохији, албанске и других националности.

Од најниже до највише цене отете имовине на Косову и Метохији

И поред медијске блокаде у условима цивилне окупације Србије, домаћа јавност је ипак могла сазнати по нешто о вредности отете имовине на Космету. Још 2005. године се писало о томе да је Светска банка проценила рудна богатства КиМ на 13.5 милијарди евра[3], али др Раде Јеленковић није изнео агрегатне податке који представљају државну тајну[4]. Бојан Пантић је у уводнику свог чланка[5] навео да „у домаћој јавности још није сасвим разјашњено питање интереса Србије на Косову“, а „поједини економски аналитичари тврде да ствари треба посматрати прагматично“.

Заиста, хајде да будемо прагматични. Информацији коју је пред нашу јавност најпре изнело „Време“ не можемо безусловно веровати,  пошто је информацију Independent Commission for Mines and Minarals[6] допунила обавештењем да се само резерве лигнита на КиМ[7] процењују на 250 милијарди долара.

Халкопирит са кварцом и калцитом из Старог Трга

Слободан Кљакић је у „Политици“ 2007. године објавио процену „да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора (седам стратегијских руда) на Космету и до 1.000 милијарди америчких долара[8]“, а од ове вредности, према речима покојног др Михаила Станишића, „само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. Том податку, због кога смо пре више од четири године обојица наилазили и на подсмехе, постепено се приближава вредност коју је проценио `Волстрит џорнал`“[9]. У сваком случају, распродавачи наше имовине на КиМ маме инвеститоре проценама према којима су резерве лигнита на КиМ шесте на свету[10].

Раскорак у износима цене наших имовинских права је упадљив, а кампања „атлантских интеграција“ са штетником иритирајуће неаргументована, па је требало размотрити која су то наша имовинска права узурпирана и покушати да се одреди њихов минимални износ.  Током 2010. године писао сам о висини имовинске и неимовинске штете нанете Србији и њеним грађанима услед НАТО бомбардовања, о вредности узурпираних предузећа, државне (и друштвене) и приватне имовине која је отета на КиМ, о вредности јавних добара[11]. Наравно, не смемо губити из вида да се осим просте штете, коју су непосредно или посредно изазвале чланице НАТО-а и њени помагачи, у појам штете урачунава и измакла добит Србије и њених грађана, као и измакла добит услед деценије противправног поступања штетника[12]. Испитујући елементе за утврђивање наших имовинских права, тада сам тврдио како је врло вероватно да најмањи износ штете премашује триста милијарди долара. Никако не смемо заборавити да су и накнадни следбеници узурпације наше имовине такође узурпатори као и њихови претходници, пошто је по међународним прописима (извори ОУН, ОЕБС, међународни уговори итд.) и према унутрашњем праву Србије (заснованом на Уставу Србије из 2006. године) Космет у саставу Републике Србије, а да насиље и отимачина не могу постати право, а ignorantia legis nocet.

Комбинат "Фероникл" Глоговац

Qui bono?

Од проглашења лажне државе на територији Косова и Метохије, Западни стручњаци јавно износе податке о нашим имовинским добрима на њему. Тако је, на пример, US Geological Survey током 2010. године објавио студије Марка Брининстола о индустрији минерала на Косову[13]. Ова студија даје прилично прецизне податке о 2008., 2009. и 2010., па и осврт на раније године.

Извоз основних метала са КиМ је 2007. године износио 9.7 милиона долара, а до 2008. године је достигао 180 милиона. Извоз руда у истом периоду је са 24 милиона долара порастао на 557 милиона. Бирнинстол је дао прецизне податке о структури произведених врста метала, руда и лигнита[14], али и о привредним субјектима у том послу: Adi Nikel (Албанија), Alferon Management Ltd[15] (везан за Eurasian Natural Resources Corporation[16]. из Казахстана), Cunico Resources BV[17] (припада IMR[18]-у, фирми чијег оснивачког удела се домогла претходно наведена казахстанска фирма ENRC[19])  и BSG Resources LTD[20] (из Гернзија, Каналска острва у саставу Велике Британије). Производња и извоз су  расли 2009. године[21] и 2010. године[22]. Наравно, мора се поменути да је у руднику Трепча обновљено рударство под руководством британске фирме Selection Trust[23].

ТЕ Обилић

Противправна творевина на територији државе чланице ОУН је септембра 2010. године донела „Закон“ о рудницима и рудним богатствима, којим покушава да симулира конвалидацију противправне експлоатације наших рудника и рудног блага на КиМ[24]. Али, у послове експлоатације и извоза минералног богатства нашег Косова и Метохије ушле су и турске фирме. Да ли знате да је у Смирни (Izmyr) 2009. године одржан Трећи (!) балкански рударски конгрес? Сјем Азије, ђе им је гњијездо, саопштио је да „Косово још увек може да се похвали са 50% резерви никла бивше Југославије[25], 48% резерви цинка и олова, 47% магнезијума и 36% лигнита[26]“. Велике пројекте експлоатације угља на КиМ, у склопу изградње нових термоелектрана мимо правног поретка Србије, „пријатељска“ Турска већ развија (Ciner група[27] и Koç група, конкретно Ciner‘s Park Mining and Koç’s Demir Export[28]). Од 2010. године, међународна корпорација Avrupa Minerals Ltd[29] је почела систематска истраживања минералног богатства Косова и Метохије. Истраживања су већ обављена на пољима Главеј, Каменица, Режанац и Бајгора[30]. У светлу ових чињеница вам је вероватно сасвим јасно и шта је био економски ratio деструктивне дипломатије „европске Србије“ према Турској након 2008. године[31].

Хилдренит из Трепче

Удео олова, цинка, хрома, никла и боксита у цени „најскупље српске речи“

Стратешке информације о нашим минералним резервама на КиМ, које јавности није хтео да саопшти савесни српски стручњак 2005. године, „агенције“ лажне НАТО-државе већ нуде на тацни ради олаке распродаје: „Резерве олова и цинка Косова износе око 48 милиона тона, никла 16 милиона тона. Резерве хрома достижу 89 милиона тона, а резерве боксита 13.2 милиона тона.[32]“. Наравно да податке износе јавно. Па није то њихов капитал да би се савесно понашали према њему? Ако вас више занима, уз помоћ података на сајту Лондонске берзе[33] можете приближно израчунати колики је удео цене поменутих метала у укупној цени „најскупље српске речи“. Почетком 2012. године приближна цена по тони метала износи око 2.000 (цинк), 2.045 (олово), 19.480 (никл), 8.185 (бакар), а хром 21.600 долара (за плаћање у кешу). Што се тиче Трепче, податке је изнео Драгољуб Петровић[34]. Наравно, рачуница мора да узме у обзир трошкове производње и пласмана, удео метала у руди, али морамо знати да је Србија на Косову и Метохији изградила сва одговарајућа индустријска постројења за производњу и прераду (и задужила се ради тога). А српску имовину на Косову и Метохији је НАТО[35] симулацијом установа лажне државе Косово распродао привилегованим купцима.

Галенит и сфалерит из Трепче

Знаменита CIA у свом Factbook-у, у одредници о економском прегледу Косова[36] за 2011. годину, даје још неке занимљиве податке. На КиМ се 2006. године производило 832 милијарде KWh струје, а трошило 4.281 милијарда KWh. У 2009. години се произвело 4.777 милијарди KWh, а потрошило 5.388 KWh. Међутим, раст производње и потрошње су социјално неоправдани, јер је 45% радно способног становништва незапослено[37].

У публикацијама Запада, минерално богатство Косова и Метохије се већ разматра заједно са минералним богатством Албаније[38]. Али, такође се зна и да су Бил Клинтон, Ђерђ Шорош и албански милијардер Сахит Муја ради минералног богатства Косова и Метохије увукли САД у рат на Космету[39].

Захвалност непријатељима

Жречеви српског евроатлантизма деценијама су се гњавили видовданским култом и митоманијом као изразом српског популизма, колективног лудила и слављења пораза. Дуга контракампања је трошила њихову енергију, па су постали идеолошки и финансијски  зависни од поменутих фабулација.

Арсенопирит из Трепче

Током деценија неравноправне борбе онемогућили су нас да равноправно користимо иста средства ради заступања наших романтичних ставова и натерали нас да мислимо позитивистички; да користимо легитимна и легална средства која су они заборавили с почетком хладног мира и, уместо епике, употребимо средства заштите сопственог јавног и приватног интереса.

Остало нам је само поље одбране наших права, пошто нас је Бог, хвала богу, уклонио с поља одбране правде чим се српски народ дозвао памети и 2000. године, демократски, коначно напустио комунизам.  Сада морамо да утврдимо имовински износ цене „најскупље српске речи“, а цена Косова и Метохије је у овом тренутку много скупља од хиљаду милијарди долара, и биће неупоредиво виша сутра када фјучерси коначно постану наплативи на крају краја историје Запада, када се обезвреди светска монета.

Грумен лигнита са Косова и Метохије

Дугорочна неодрживост режима лажне државе Косово

Ако су наши грађани албанске националности Косово и Метохију предали у руке НАТО-у, ми нисмо. То је наша земља на којој је још Брозов комунистички режим њима доделио аутономију. На тој територији је имовина грађана Србије. Сем тога и Албанцима на КиМ је натурена лажна инсталација на чијем челу су лица која изгледа осећају одговорност само пред локалним и међународним криминалним картелима. Водеће силе Запада су, по свему судећи, сасвим свесне да стање симулације правног статуса режима на КиМ на дуги рок није одрживо[40].

Господари НАТО-а и њихови сарадници су инсталирали правила према којима поред силе правде нема, убеђени да ћемо у евроатлантској кориди ми довека бити шути а они рогати. Њихов агитпроп у Србији управо оглашава да је „Косово воденични камен о врату Србије“. Гле ко то говори! Исти они који нам као једину наду нуде обећања о приступању туђим фондовима и пружају да потпишемо рачун без крчмара за мизерне накнаде[41] и скупе вересије, обећавају донације (милостињу) и апликације (просјачење) у свету где све бајаги може како се хоће, а само „Европа нема алтернативу“.

Ако су наши грађани албанске националности Косово и Метохију предали у руке НАТО-у, ми нисмо.

Ако наша имовинска права у јужној Покрајини заиста коштају хиљаду милијарди долара, зар од тог богатства не би смо сви могли да живимо добро? Зар не би смо могли да будемо запослени и најзад владамо својом судбином? Зар да постанемо просјаци и слепци на Атлантиди која се одавно дави у својој непринципијелности, коју је наравно приписала Балканцима[42].

Душан Ковачев: "Ако наша имовинска права у јужној Покрајини заиста коштају хиљаду милијарди долара, зар од тог богатства не би смо сви могли да живимо добро? Зар не би смо могли да будемо запослени и најзад владамо својом судбином? Зар да постанемо просјаци и слепци на Атлантиди која се одавно дави у својој непринципијелности, коју је наравно приписала `Балканцима`." Упоредна табела светских резерви лигнита, табела објављена на сајту Invest in Kosovo.

Упутнице и коментари:

[2] У прилогу: Линкови ка страним текстовима о трафикингу органа на Косову и Метохији и у БиХ (прикупила Светлана Максовић) и објављеним текстовима и преводима Светлане Максовић на сајту Фонда Слободан Јовановић (прикупио Душан Ковачев).

[3] Kosovareport, 28. January 2005.

[4] Пантић, Бојан – Олово и војници, Време бр. 777, 26. 11. 2005.

[5] Ibitem

[6] http://www.kosovo-mining.org

[7] http://www.lignitepower.com/

[8] Текст је доступан на сајту Видовдан: Кљакић, Слободан – Рат за косметско рудно благо, Видовдан, 14. 11. 2011.

[9] Текст је доступан на сајту Видовдан: Кљакић, Слободан – Рат за косметско рудно благо, Видовдан, 14. 11. 2011.

[10] Investing in Kosovo, Investors guide, 3. Principal industrial in bussnies sectors, 3.6 mining and energy

[11] Ковачев, Душан – Триста милијарди разлога против Алијансе, Магазин Видовдан, 2010. Доступно на: Ковачев, Душан – Триста милијарди разлога против чланства у НАТО, Фонд Слободан Јовановић, 8. 6. 2011.

[12] Приликом овог разматрања, уопште нисам испитивао питање накнаде штете лицима која су оштећена услед илегалне трговине органима у шта су дебело умешане власти илегалне НАТО-државе на Космету. Политичко питање илегалне трговине органима на КиМ је отворено тек усвајањем Извештаја који је поднео Дик Марти, за шта се веома заинтересовала штампа у ЕУ (прилог), али правне последице овог криминала који на простору бивше СФРЈ траје дуже од 10 година, на међународном плану Русија тек има намеру да покрене. Видети: Танјуг – Русија истражује трговину органима, доступно на Бе 92, 23. 1. 2011.

[13] Brininstol, Mark – The mineral industry of Kosovo, US minerals yearbook, US Geological Survey, december 2010. Веома вреди обрадити пажњу на литературу коју користи Бирнинстол, пошто из ње зазнајемо чињенице о томе ко има увид у тачне податке о индустрији производње и прераде руда на нашем Косову и Метохији. Видети такође Бирнинстолове извештаје за 2008. и 2009. годину.

[14] Занимљиво је да се и Бирнинстол позива на процену резерви лигнита коју је изнео Independent Commission for Mines and Minarals, која износи 14.7 милијарди кубних метричких тона, а тај податак се налази и на сајту Ministry of Trade and Industry Investment Promotion Agency of Kosovo: www.invest-ks.org

[15] http://www.cdrex.com/alferon-management-limited-286676.html

[16] http://www.enrc.com/

[17] http://www.rmg.se/RMDEntities/C3/Cunico_Resources_BV_CUNICO.htm

[18] http://www.ims-grp.biz/en/group/imr

[19] ENRC will buy Samancor stake from IMR

[20] http://www.bsgresources.com

[21] Brininstol, Mark – The mineral industry of Kosovo, US minerals yearbook, US Geological Survey, October 2009. Веома је занимљиво да аутор у овом чланку изричито наводи да је „17. фебруара 2008. године српска провинција Косово прогласила независност.“

[22] Brininstol, Mark – The mineral industry of Kosovo, US minerals yearbook, US Geological Survey, August 2011.

[23] Веома је битна чињеница да је једина енглеска фирма која директо учествује у експлоатацији рудног богатства на КиМ она која је у томе учествовала пре доласка комуниста на власт у Србији, наравно тада у складу с правним поретком Краљевине Србије и Југославије. Зашто је то битно, видети упутницу 39.

[24] Elezaj, Zenun, Kosovo Quarry Plan, Ljubljana, 20/22. September 2011. Аутор је био довољно неопрезан да као један од примера природног богатства наведе један каменолом у околини манастира Дечани, из којег је грађевински материјал експлоатисан ради манастира Високи Дечани у XIV веку.

[25] Мисли се на СФР Југославију.

[26] Da Chuna, Aogostina – Turkey Is Moving In On The Balkans’ Nascent Mining Industry, Bysines Insider, 1. November 2010.

[27] http://www.cinergroup.com.tr

[28] http://www.demirexport.com.tr

[29] http://www.avrupaminerals.com

[30] Видети извештај председника и директора Avrupa Minerals Ltd., Paul W. Kuhn-а: Аvrupa Minerals Kosovo Exploration Report, Avrupa Minerals LTD, 1. 2. 1011.

[31] Ковачев, Душан – Резюме дипломатии Вука Еремича, Фонд Слободан Јовановић, 15. 9. 2010.

[32] Подаци Косовске агенције за приватизацију, Ministry of Trade and Industry Investment Promotion Agency of Kosovo: www.invest-ks.org

[33] http://www.lme.com/

[34] Корпоративни стручњаци за руде и минерале саопштили су крајем 2008. процену да резерве олова у „Трепчи“ износе 425.000 тона олова, 415.000 тона цинка и 800 тона сребра; да су резерве никла 185.000 тона и кобалта 6.500 тона; да су у руднику „Гребник“, јужно од Глине, доказане резерве 1,700.000 тона боксита. Четири тоне боксита садрже две тоне глинице, из којих се добија тона алуминијума. „Гребник“ би, дакле, могао да произведе 425.000 тона алуминијума. До сада утврђене резерве фероникла на Космету су 15,000.000 тона, али се процењује да су и много веће, пише Политика. Петровић, Драгољуб – Сорош хоће да експлоатише косовски лигнит, Балкан Магазин, 13. 11. 2011.

[35] Након споразума „Берлин плус” 2002. године су мисије ЕУ укључене у безбедносну структуру НАТО-а, а од 2006. године и  цивилне организације и цивилна лица (Самит у Риги).

[36] Kosovo Economy 2011, CIA World Factbook and Other Sources

[37] Kosovo Economy 2011, CIA World Factbook

[38] Large mineral reserves exist in Albania and Kosovo worth hundreds of billions of dollars, I-wire, 3. February, 2010.

[39] Serbia: Kosovo has 1 trillion dollar in coal and mineral reserves, Mila Johanevich, Bussiness, 13. November 2011.

[40] Упадљиво је да британске фирме не учествују у приватизацији на КиМ директно, већ им корист обезбеђују неке фирме с простора Великог Балкана? Зар међу директним „купцима“ игде можете наћи име неког америчког богаташа? Олако заборављамо да Ватикан није признао независно Косово. Осим тога, правно утврђење трајне независности државе господара Србљем је адоптирано у поредак Запада још 1217. године када је милошћу папе Хонорија III Велики жупан и Севастократор Стефан I стекао власт Regis Rasciae.  Поред свог зла XX века заборављамо да међународна моћ папа у међународним односима без доследности не би могла да опстане. А дуга историја је пред нама.  Шта више, силе Запада се чак нису потрудиле да разматрају икакав легитимитет за отцепљење Косова и Метохије од Србије. Уместо тога, упадљиво су оркестрирано понаваљале да је „Косово јединствен случај“. Будућност ће доказати да је садржина тог случаја голо насиље (nuda potestas). Међутим, случај (case) не може бити преседан. Противправни случај не може бити извор права.

[41] Врзић, Никола, Викиликс, тајне београдских депеша, Фонд Слободан Јовановић и Печат, 2011., стр. 39.

[42] Ковачев, Душан – Балканизација као светси процес, НСПМ, 2007.

Морамо одбацити мртворођену идеју о урођеној

стабилности, ефикасности и еластичности тржишта

и омогућити кризној економији да заузме заслижено место.

Нажалост, многи наизглед разумни људи верују

да је недавна криза случајан и непредвидив догађај.

Nouriel Roubini – Stephen Mihm: CRISIS ECONOMICS

Проф др Јован Б. Душанић: "Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била научно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи (тачније, диктату) са ММФ."

На питање српског председника зашто нико од економиста (нарочито оних који критикују рад владе) није предвидео финансијску кризу и на време упозорио каква се опасност спрема, уследио је лаконски одговор (Политика, 16.11.2011) медијски најекспонираније српске економисткиње – Данице Поповић, сараднице ЦЛДС (Центар за либерално демократске студије), да ниједан економиста није предвидео кризу због тога што се оне не могу предвидети, јер им је то и кључна особина.

Из председниковог питања произилази да је је за колапс српске привреде одговорна светска економска криза која је власт онемогућила да грађанима већ сада омогући толико обећавани „бољи живот“, а да су економисти криви јер нису предвидели кризу и власт на време упозорили на опасност која се спрема. Ако детаљније анализирамо како је у Србији вођена економска политика и погледамо резултат који су постигнути до избијање светске економске кризе (2008) године, лако ћемо закључити да се у одсуству дугорочне стратегије развоја, те у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била научно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи (тачније, диктату) са ММФ. Усвајање меморандума и остваривање њихових циљева ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и за њен приступ међународном тржишту капитала. Поред тога, под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, нове српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде.

Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља. Основни проблем, ипак, није у ММФ-у, јер се он одлично стара о интересе оних чији је експонент и које заступа, него у некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичком дискурсу који доминира на домаћој академској и медијској јавној сцени.

До избијања светске економске кризе већина државне (друштвене) имовине је распродана и најатрактивнији део (такозвано „породично сребро“) је прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан. Он је крајем 2000. године износио 10,8 милијарди долара, а већ у 2008. години (и поред отписа 4,7 милијарди долара – од стране Париског и Лондонског клуба) достигао је 30,7 милијарди долара. Спољнотрговински дефицит који је у Србија до 2000. био мањи од 2 милијарде долара годишње у првој половини 2008. години износи месечно више од једне милијарде долара. Многа предузећа у Србији су уништена, а огроман број радника је остао без запослења. Индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998. године – у време економских санкција, а број запослених у Србији је у 2008. години за преко 100.000 људи мањи него 2001. године.

Многа предузећа у Србији су уништена, а огроман број радника је остао без запослења. Индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998. године – у време економских санкција, а број запослених у Србији је у 2008. години за преко 100.000 људи мањи него 2001. године.

Србија је до сада забележила девизни прилив од око 35 милијарди долара само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака (грађана) из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом била усмерена у текућу потрошњу. У свим годинама од 2001. потрошња је у Србији већа од БДП-а (једноставно речено више трошимо него што стварамо). Тако је у 2006. години потрошња била за невероватних 35% већа од БДП-а.

Држава се годинама понаша као сеоски бећар који ништа озбиљно не ради осим што распродаје очевину (приватизација) и задужује се код комшија (инокредити) и све то одмах троши на „бољи живот који не може да чека“ (текућу буџетску потрошњу).  Катастрофално стање у коме се налази привреда последица је, пре свега, погрешне економске политике која се годинама спроводи у Србији, а светска економска криза само је убрзала и заоштрила неизбежно суочавање са суровом истином да „бећарска економија“ не може дуго да траје и да увек има неизбежан тужан крај.

Одговор да ниједан економиста није предвидео кризу због тога што се оне не могу предвидети, јер им је то и кључна особина, једноставно није тачан.

Наведимо пример само два најпознатија имена који су то учинили неколико година пре избијања кризе:

Професор Универзитета у Чикагу, Рагхурам Раџан је јасно кризу наговестио 27.08.2005. године на симпозијуму у Џексон холу пред водећим експертима из области економије.

Професор са Универзитета у Њујорку, Нуриел Рубини је то учинио 07.09.2006. године у свом излагању које је одржао у ММФ-у.

Одговор да ниједан економиста није предвидео кризу због тога што се оне не могу предвидети, јер им је то и кључна особина, једноставно није тачан. Наведимо пример само два најпознатија имена који су то учинили неколико година пре избијања кризе. Професор Универзитета у Чикагу, Рагхурам Раџан је јасно кризу наговестио  27.08.2005. године на симпозијуму у Џексон холу пред водећим експертима из области економије, а професор са Универзитета у Њујорку, Нуриел Рубини је то учинио 07.09.2006. године у свом излагању које је одржао у ММФ-у. Међутим, одговор наше економисткиње, убеђене присталице неолиберализма је очекиван јер системску кризу (каква је актуелна светска криза) није ни могуће објаснити језиком неолиберала који фанатично верују у аутоматизам тржишног регулисања.

Економски неолиберали и тржишни фундаменталисти убеђују нас како је тржиште један поуздан саморегулирајући ефикасни механизам који је увек у праву и који обезбеђује ефикасност и стабилност у свим условима. Криза се посматра као мало вероватан непредвидиви изузетак са краткотрајним и занемарљивим  последицама. Они нас убеђују како ће „невидљива рука” тржишта све поставити на права места и довести до тога да сваки појединац, водећи рачуна о својим интересима, у исто време доприноси благостању свих, односно убеђују нас како се алхемијом слободне трговине ђубре личног егоизма претвара у злато социјалне сигурности (нобеловац, Џемс Тобин).

Сва досадашња историја показује да цене не могу бесконачно расти, те да балон, пре или касније, пуца и долази до економских криза. Језиком неолиберала то није могуће објаснити јер једна од њихових базних претпоставки јесте рационално понашање свих тржишних учесника. На слици: Мехури од сапунице, рад Жана Пјера Шардена

Међутим, историја савременог капитализма показује да су кризе биле пре правило него изузетак и имале су озбиљне последице, те да су оне настајале због тржишног бума и стварања спекулативног „балона“ који се све више „надувава“ због тога што је цена неке активе расла знатно више од њеног оправданог и рационалног нивоа. Сва досадашња историја показује да цене не могу бесконачно расти, те да балон, пре или касније, пуца и долази до економских криза. Језиком неолиберала то није могуће  објаснити јер једна од њихових базних претпоставки јесте рационално понашање свих тржишних учесника.

Муњевити раст цена неке активе, по правилу,  је изазван појавом  важних технолошких иновација и развоја нових економија. То је, например, била појава железнице средином ХIХ века или интернета, односно ИТ технологија крајем ХХ века, а  које су довели до економских криза  – да поменем само две: једну од првих и једну од последњих криза. Због очекивања да ће доћи до високих стопа раста нових економија, средином ХIХ века долази до значајног раста цена акција железничких компанија (али и цена земљишта на коме се очекивала градња железничких пруга), а крајем ХХ века цене акција ИТ компанија. Тако например, пред пуцање балона ИТ технологија цене акција неких компанија из ове области су се удвостручавале за само неколико месеци, а капитализација компаније Yahoo била је 1.200 пута већа од њеног годишњег профита. Једноставније речено, купац акције је могао повратити своја уложена средства тек за 1.200 година и поред тога тражња за акцијама компаније Yahoo била је велика. Огроман број људи се нерационално понаша, без обзира што историја свих претходних криза показује да цене не могу бесконачно расти и да балон, пре или касније, пуца. Они то не желе да прихвате и убеђују сами себе да ће овога пута то бити другачије, јер је наступило ново време када старе законитости више не важе. То се до сада понављало безброј пута у свим временима који су претходили свакој од криза.

Уместо прозивања економиста који критикују рад Владе, од председника Бориса Тадића смо могли очекивати питање за економска струковна удружења и научне институте, те владине функционере и економске саветнике, због чега су од 2000. године подржавали и пропагирали неолибералну економску политику која је довела до колапса српске привреде.

Такође смо могли очекивати и његово објашњење зашто се српска власт окружила искључиво економистима-неолибералима и кључне економске ресоре више од једне деценије препустила у руке Млађану Динкићу и Божидару Ђелићу који су одмах по избијању светске кризе 2008. године, као потпредседници у Влади и економски „експерти“, тврдили да ће нас светска криза заобићи, а на основу тога и сам председник тврдио да је криза, чак, наша развојна шанса.

За разлику од наведене две, и већину осталих криза, које су после пуцања „балона“ и банкротства многих компанија иза себе оставиле нове технологије које су се брзо шириле и великом броју људи дале многе користи (железница, интернет …) иза најновије актуелне кризу мало чега ће корисног остати за човечанство, јер је бум на тржишту некретнина био омогућен финансијским иновацијама које саме по себи не представљају било какву реалну вредност за економију. Нажалост, био је то чисто спекулативни балон и ништа више осим тога. (О томе сам детаљно писао у књизи: Доларска алхемија и казино економија)

Уместо прозивања економиста који критикују рад Владе (а на прсте једне руке се могу избројати економисти који су од 2000. године до сада непрестано указивали на погрешну економску политику која се води у Србији) од председника Бориса Тадића смо могли очекивати питање за економска струковна удружења (Научно друштво економиста и Савез економиста Србије) и научне институте, те владине функционере и економске саветнике (нарочито вишедеценијске медијски експониране „кумровачке и сегединске курсаџије“ – како то духовито примети колега Данијел Цвјетићанин) због чега су од 2000. године подржавали и пропагирали неолибералну економску политику која је довела до колапса српске привреде. Такође смо могли очекивати и његово објашњење зашто се српска  власт (он је од 2004. године председник државе, а пре тога министар од 2000. године) окружила искључиво економистима-неолибералима и кључне економске ресоре  више од једне деценије (са кратким прекидима) препустила у руке Млађану Динкићу и Божидару Ђелићу који су одмах по избијању светске кризе 2008. године, као потпредседници у Влади и економски „експерти“, тврдили да ће нас светска криза заобићи, а на основу тога и сам председник тврдио да је криза, чак, наша развојна шанса.

Међутим, питање које председник поставља и одговор који  на њега добија имају везе са реалношћу као и званичне оцене експонената светске олигархије да је Србија земља-лидер у реформама, главни српски економски реформатори најбољи министар финансија на свету (Млађан Динкић), односно један од 200 младих светских лидера (Божидар Ђелић), а најревноснији пропагатор неолиберализма (ЦЛДС) најбољи научни институт из земаља Западног Балкана и један од 10 најбољих у земљама Централне и Источне Европе.

Јован Б. Душанић: "Држава се годинама понаша као сеоски бећар који ништа озбиљно не ради осим што распродаје очевину (приватизација) и задужује се код комшија (инокредити) и све то одмах троши на „бољи живот који не може да чека“ (текућу буџетску потрошњу). Катастрофално стање у коме се налази привреда последица је, пре свега, погрешне економске политике која се годинама спроводи у Србији, а светска економска криза само је убрзала и заоштрила неизбежно суочавање са суровом истином да „бећарска економија“ не може дуго да траје и да увек има неизбежан тужан крај." На слици: "Весела браћа, жалосна им мајка", рад Уроша Предића.

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2012/01/20/jovan-b-dusanic-kakvo-pitanje-takav-odgovor/feed/ 1 http://www.slobodanjovanovic.org/2012/01/19/radovan-kalabic-milovan-milovanovic-1863-1912/ http://www.slobodanjovanovic.org/2012/01/19/radovan-kalabic-milovan-milovanovic-1863-1912/#comments Thu, 19 Jan 2012 16:53:32 +0000 Радован Калабић http://www.slobodanjovanovic.org/?p=37066 Навршио се век од смрти Милована Миловановића, великог српског дипломате и државника, а да му средина из које је поникао, до данас, није одала ни заслужено признање, ни дужно поштовање. Отпочела је и стота годишњица од склапања српско-бугарског споразума, који је његово највеће практично дело и блистава круна његовог дипломатског рада.

Радован Калабић: "Навршио се век од смрти Милована Миловановића, великог српског дипломате и државника, а да му средина из које је поникао, до данас, није одала ни заслужено признање, ни дужно поштовање." На слици: Ретровизор Радована Калабића.

Преговарање започето у Миловановићевом дому у Светогорској улици у Београду, а довршено у купеу једног вагона  на београдској железничкој станици, послужило је као основа за склапање ширег Балканског савеза. Његовој нагодби са бугарским колегом Иваном Гешовим, утаначеној под руским покровитељством и у строгој тајности, ускоро су се прикључиле Црна Гора и Грчка. Тек после овог историјског уговора уследио је одлучујући обрачун хришћанских држава са турским завојевачем и његово протеривање са Балкана и са европског континента.

Из истог „дипломатског купеа“,  Миловановић је војводи Путнику отворио правац победничког наступања према Куманову. Славна битка на брду Зебрњаку свршила се такође пре једног столећа. Одмах иза ње уследило је ослобођење Косова и Метохије, након његове безмало полумиленијумске окупације и распећа. Увидом у „повесни ред вожње“ испоставило се да је са тог истог београдског перона и Аустроугарска монархија добила свој коначни  залет – само у супротном смеру. У пропаст и ништавило.

„Несумњиво, већег, опаснијег и суптилнијег непријатеља Хабсбуршка монархија није никада имала. Миловановић је припремио њену смрт, а она, можда, његову.“

„Несумњиво, већег, опаснијег и суптилнијег непријатеља Хабсбуршка монархија није никада имала. Миловановић је припремио њену смрт, а она, можда, његову.“ На слици: Милован Миловановић

1.

Титулу доктора правних наука Миловановић је стекао на Сорбони. Стипендиста српске владе изабрао је Гарантне уговоре у XIX веку за тему своје докторске дисертације. Тезу је одбранио јануара 1888. године пред комисијом којом је председавао чувени париски правник Рено. Рад је награђен златном медаљом и штампан је као његов ауторски првенац. Миловановић је своје обимно дело, на неких 400 страница, завршио следећом реченицом : Само народи који хоће да се бране наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари. Већ у овом раду он је испољио реалистичне, утилитаристичне и скептичне погледе на међународно-правне уговоре и на политику уопште. Зато не пропушта да и на овим страницама, као двадесетпетогодишњак, опомене како : Треба увек имати сув барут и наоштрен мач, две ствари које ни једна гарантија не може да замени.

Оцењујући Миловановићев рад највишом оценом, Рено се упустио и у смелу прогнозу ауторове каријере. „Књига је изврстан почетак на научном пољу једног младог човека који ће (…) служити на част и својој земљи и школи у којој је учио.“ И није се преварио. Миловановић и данас служи на част Србији као један од њених најузорнијих синова, који се, уместо да пише, одважио да ствара њену славну историју. Пуне четири године, од анексионе кризе до избијања Првог балканског рата, он је своју Отаџбину предводио и проводио кроз најтеже опасности, чувајући јој достојанство и штитећи је од смртоносих повреда. Истовремено је снажећи и стрпљиво је припремајући да у најподеснијем часу закорачи према најузвишенијим, ослободилачким циљевима. Да вишевековни сан генерација претвoри у јаву праведне освете Косова.

Титулу доктора правних наука Миловановић је стекао на Сорбони. Стипендиста српске владе изабрао је Гарантне уговоре у XIX веку за тему своје докторске дисертације. Тезу је одбранио јануара 1888. године пред комисијом којом је председавао чувени париски правник Рено.

Рад је награђен златном медаљом и штампан је као његов ауторски првенац. Миловановић је своје обимно дело, на неких 400 страница, завршио следећом реченицом :

Само народи који хоће да се бране наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари.

Но, пре проласка кроз ту тријумфалну националну капију, он је имао да се спотиче и пада на стрмим и кривудавим стазама наше унутрашње политике, која је скоро ендемски била захваћена корупцијом, непотизмом, лажима и обманама, поделама и партијашењем, популистичком демагогијом и празнословљем, завишћу и мржњом, личним амбицијама и обрачунима, користољубљем, најприземнијим страстима, подвалама и подметачинама… Дневнополитичком зверињаку вазда је недостајало нове крви, младих и образованих људи неукаљане прошлости, којима би се, истовремено, заклањао, китио се, показивао их и махао њима пред очима својих бирача и пред тзв. великим светом. Међутим, по диктату политичког тренутка такви људи су и најлакше одбацивани и гурани у чељусти  гневне јавности и незадовољних партијских војски.

Као умерени радикал, који у странци никада није задобио пуно поверење, Миловановић је за кратко време избачен у сам врх популарности. Сјај и слава нове политичке звезде добацивали су и изван граница Србије. Балачко је имао само 26 година, а већ је словио као стручњак за уставна питања. Он је секретар Уставног одбора и лични саветодавац краља Милана. Нарочиту пажњу је поклањао Изборном закону, којим је хтео да елиминише утицај и контролу полицијске власти. Он је први у српском изборном праву применио нечело сразмерног представништва.

Одмах по повратку из Париза, у коме је за прво време становао у резиденцији нашег посланика и очевог пријатеља Јована Мариновића, Миловановић је постављен за професора на Високој школи, на катедри државног права и енциклопедије Правног факултета.

Одмах по повратку из Париза, у коме је за прво време становао у резиденцији нашег посланика и очевог пријатеља Јована Мариновића, Миловановић је постављен за професора на Високој школи, на катедри државног права и енциклопедије Правног факултета. Већ првим предавањем он скреће пажњу на себе, на своје знање, говорничку вештину и професорски дар, али га сиренски зов политике брзо одвлачи од универзитетске каријере. Када год је на најнепосреднији начин схватао да га гнусна каљуга партијашења дави и одбацује, Миловановић је са чежњом и покајањем погледао на универзитетску катедру. У три маха је покушао да се врати професури. Узалуд. Политички разлози су се сваки пут показали као непремостива препрека његовом повратку за катедру. Као што је из истих разлога пропао и предлог да буде изабран за члана Српске краљевске академије.

2.

Радован Калабић и Мита Ђорђевић након уручивања награде проф. Ђорђевићу у Матици Исељеника 2006. године. Ђорђевић је писац најисцрпније биографије Балачкове. Као припадник штаба 501 ЈУРАО, робијао је у Пожаревцу, а затим се отиснуо у воде политичке емиграције. Предавао је историју балканских народа на Универзитету у Санта Барбари у САД, где је и преминуо.

Преломни тренутак у Миловановићевој каријери представљала је његова чврста одлука да напусти бављење унутрашњом политиком и да одлучно заплива у спољнополитичким водама. Овој његовој одлуци, коју професор Димитрије Ђорђевић оцењује као најважнију и најпаметнију,  претходила су два избацивања из државне службе. У 33. години живота Миловановић је доживео да га и трећи пут најуре и из те слижбе и са места министра правде. То, међутим, није представљало никаву новину за једну земљу хроничне политичке нестабилности и перманенте парламентарне кризе. Земљу у којој су се брзо смењивале владе, склапали и раскидали партијски савези и коалиције, цепала страначка руководства и из њих настајале нове партије. У којој се често посезало за опструкцијом парламентарног живота из ситностраначких интереса и побуда. У којој се могло владати и без скупштине, па чак и против ње. Те, коначно, улазити и у посланичке клупе са само два добијена гласа (двогласци), као што су у пракси показали Двору блиски напредњаци.

Истина је, Слободан Јовановић започиње каријеру у Министарству иностраних дела као писар, док Миловановић 1890. године одмах ускаче на место начелника. Али је истина и да Балачка одмах шаљу у Беч као члана једне залудне делегације која треба да преговара о закључењу новог трговинског уговора са Аустроугарском. У знак „добродошлице“ домаћин је представницима нове радикалске владе приредио забрану извоза свиња на своје тржиште, чиме је учинио још неповољнијим по Србију и онај протекционистички уговор из 1880. године, који је моћном суседу гарантовао најповлашћенији трговински положај. Зато не треба да чуди што су се Миловановић и Вујић из царске Вијене вратили празних шака.

Преломни тренутак у Миловановићевој каријери представљала је његова чврста одлука да напусти бављење унутрашњом политиком и да одлучно заплива у спољнополитичким водама.

* * *

Привредно ослобођење земље Миловановић је сматрао као нужни услов за вођење слободне националне политике.

Привредно ослобођење земље Миловановић је сматрао као нужни услов за вођење слободне националне политике. У расправи Наши трговински уговори он записује :

Србија добија све јаче карактер државе која није свој господар (…) опомиње све јаче на оне државе под туђинским протекторатом, којима управљају министри резиденти држава заштитница.

Од његове прве неуспеле мисије у Бечу морале су да прођу пуне две деценије тешке борбе за привредну самосталност, која је укључивала и тзв. Царински рат са Аустријом (1906-1911), па да Миловановић са скупштинске говорнице с поносом закључи : … да је тек сада (1910) Србија постала у најпотпунијем смислу независна држава.

Призната на Берлинском конгресу (1878) као независна држава, Србија је ту своју независност практично изгубила након само две године. Мудри и сталожени Јован Ристић, суверениста и либерал, одолевао је са својом владом колико је могао пред притисцима и уценама који су долазили из Беча. Он је, испоставило се с правом, сматрао да : што више будемо попуштали то ћемо све веће жртве приносити једном злу. Ристић је, наиме, процењивао да ће један кардинални уступак у трговинским односима са Бечом повући за собом серију нових захтева и условљавања, па и оних чисто политичке и војне природе. Те да томе неће бити краја, све док се по спољашњем диктату Србија не потчини до понижавајућег вазалног положаја, или не пружи отпор и, евентуално, не уђе у отворени сукоб са поробљивачем.

Призната на Берлинском конгресу (1878) као независна држава, Србија је ту своју независност практично изгубила након само две године. Мудри и сталожени Јован Ристић, суверениста и либерал, одолевао је са својом владом колико је могао пред притисцима и уценама који су долазили из Беча. Он је, испоставило се с правом, сматрао да : што више будемо попуштали то ћемо све веће жртве приносити једном злу.На слици: Јован Ристић

С таквим уверењем Ристић одбија да прихвати ултиматум од 5. октобра 1880. године и подноси оставку на место председника владе. Само две недеље након његове оставке Чедомиљ Мијатовић, напредњак и повереник кнеза Милана за „све његове недопуштене послове тога доба“, не само да без премишљања потписује спорни уговор, већ иза леђа својих колега у новој влади дописује једну удворичку реченицу којом се топло препоручује Хабсбуршкој монархији. Потписивањем злогласне Тајне конвенције, на Видовдан 1881. године, Србија испоручује свој државни и национални суверенитет Бечу и практично каптулира у мирнодопским условима. Свој потпис и на овај документ ставља Чедомиљ Мијатовић, кога цар Фрањо Јосиф тајно одликује Крстом гвоздене круне и титулом грофа, а Милану у изглед ставља скоро признање краљевске круне.

3.

Све до маја 1903. године, до свирепог смакнућа Милановог сина Александра као последњег Обреновића, српској дипломатији су биле везане руке. Једним чланом Тајне конвенције Србија се чак обавезала да неће преговарати са неком трећом државом без претходног увида и одобрења од стране Хабсбуршке монархије. Другим чланом, пак, Милан и Чедомиљ су се обавезали да ће контролисати своје сународнике изван матичне државе и да ће енергично сузбијајати сваки покушај пропаганде који би са те стране био уперен против Беча. Једниим чланом Србија је гарантовала да на своју територију неће пуштати никакву војску, па чак ни под видом добровољаца…

Ушавши у такве облигационе односе са моћним западним суседом, Србија је до гуше загазила и у његове спољнополитичке воде. Са таквим околностима и са таквим ограничењима имала је да се суочи свака политичка гарнитура, која би на власт у Србији дошла чак и после абдикације краља Милана. Јер је важност Тајне конвенције продужена само неколико дана пред његово одступање од престола. Први краљ поново ослобођене Србије абдицирао је 1889. године, тачно на 500. годишњицу од Косовског боја. А потпис и на документ о прудуженој важности Тајне конвенције ставио је, додуше тајни али ипак гроф, Чедомиљ Мијатовић.

Једним чланом Тајне конвенције Србија се чак обавезала да неће преговарати са неком трећом државом без претходног увида и одобрења од стране Хабсбуршке монархије. Другим чланом, пак, Милан и Чедомиљ су се обавезали да ће контролисати своје сународнике изван матичне државе и да ће енергично сузбијајати сваки покушај пропаганде који би са те стране био уперен против Беча. Једниим чланом Србија је гарантовала да на своју територију неће пуштати никакву војску, па чак ни под видом добровољаца... На слици: Чедомиљ Мијатовић

Увезану нераскидивим ланцима за политику бечког двора, коме је препустила и своју државну и националну судбину, Србији из тог времена преостало је или да се бори да те окове раскине, или да се бави трицама и кучинама. Да се затупљује и исцрпљује праћењем пикантерија везаних за развод краљевског пара. Да се прегања око стварних и измишљених антидинастичких завера и афера. Да се забавља и заглупљује пресним шалама и вицевима који су долазили из престоничких котерија и салона, или су се на њих односили.

Миловановић не одолева искушењу да се огласи и да стручно арбитрира поводом два случаја. По трагикомичном протеривању краљице Наталије (1891) он стаје на страну краља Милана и објављује брошуру под називом Удаљавање краљице Наталије није противно Уставу. Тад добија први озбиљан ударац : од јавности, којој су симпатије и наклоност према некоме пречи од било ког слова закона, и од напредњака. Бранећи се од њихових напада, Миловановић оптужује напредњаке да су вешали жене по затворима (случај Илке Марковић), подмеће им антидинастичко држање и оптужује их за намеру да поново зајашу на народној грбачи. Тада је и коначно раскинуо са напредњачком породичном традицијом.

По линији партијске солидарности, Миловановић се, у тзв. Чебинчевој афери (1894), прихвата одбране утицајног радикала Аце Станојевића, родом из Књажевца. Испоставило се, међутим, да је та афера имала искључиво антидинастички карактер и да је после ње насамарени Миловановић пао у немилост и код краља Александра и код Милана. Ова два „адвокатска ангажмана“ представљају, уједно, и најнижу тачку у Миловановићевом спуштању на ниво приземног парничења, у којима је свака од завађених страна од њега очекивала експертски глас у своју корист.

Балачко, међутим, није био ни рођен, ни васпитаван, ни учен за наступе у тесним и загушљивим судницама. У њима се он осећао као спутани орао „кога је зла година натерала да зимује међу кокошкама“. За њега су биле широке и прозрачне позорнице у престоницама европске дипломатије. Тек на том преговарачком и медијском полигону до пуног изражаја  долазио је овај врсни беседник са наглашеним личним шармом. Уједно разложан и духовит, маштовит и инвентиван, он је на савршеном француском језику својом аргументацијом пленио и највеће оновремене државнике, попут једног Жоржа Клемасоа. Француски премијер је 1909. године тврдио да не познаје ни једног европског политичара Миловановићевог калибра.

Миловановићева расправа Наша спољна политика и до данас се сматра катехизисом спољне политике Србије.

Рашчлањујући наше спољнополитичке задатке, он је у први план истакао два циља.

- Први је унутрашњег карактера и односи се на нужност очувања државне независности.

- Други је „спољашњи“ и он налаже ослобођење и уједињење целокупног српства.

Миловановић је сматрао да дамар српског живота куца ван граница Србије и да срећено или несрећно решење тог питања за Србију је исто што и питање опстанка.

4.

Миловановићева расправа Наша спољна политика и до данас се сматра катехизисом спољне политике Србије. Рашчлањујући наше спољнополитичке задатке, он је у први план истакао два циља. Први је унутрашњег карактера и односи се на нужност очувања државне независности. Други је „спољашњи“ и он налаже ослобођење и уједињење целокупног српства. Миловановић је сматрао да дамар српског живота куца ван граница Србије и да срећено или несрећно решење тог питања за Србију је исто што и питање опстанка.

Овако је, дакле, размишљао неко чија породица потиче из срца Шумадије, из Жабара код Тополе, у чијој је непосредној близини рођен и вожд Карађорђе. Неко ко је рођен у Београду, у непосредној близини Вазнесенске цркве.

Милованов отац Ђорђе прошао је пут од коњичког официра, преко судије, попечитеља и саветника до министра правде. Он је био велики обреновићевац и заједно са кнезом Милошем превезао се у истој лађи на земунску страну, на пут изгнанства на коме се није дуго задржао и са кога се брзо повратио у Србију. Милован се у дечаштву играо са вршњацима у порти Вазнесенске цркве. У тој порти је, да би се несметано играо са другом децом, додељивао друговима на чување једног ратоборног јарца. Па би „заборављао“ да се и сам прихвати обавезе да га и он држи за рогове како би се и други безбедно играли. Касније је ову згоду из своје ђачке прошлости помињао кад год је хтео да на шаљив начин опише положај у коме се, као министар иностраних дела, нашао за време анексионе кризе. Тада је, по Миловановићу, Пашић заузео његову пређашњу улогу из црквеног дворишта, а Милован је држао опаког јарца за рогове.

Нашу спољну политику Миловановић је доводио у директну везу са начином решавања Источног питања и са аустријско-руским односима. Српској спољној политици, сматрао је он, треба одредити оквире, уз претходну анализу руске и аустријске политике на Балкану.

Миловановић није гајио предрасуде о пријатељству у спољнопој политици великих сила.

Зато је стао на реалистично становиште да и руску и аустријску политику на Балкану покрећу завојевачки мотиви и циљеви. Њих је поделио на две врсте, и руски је препознавао у политичком, а аустријски у територијалном.

После Берлинског конгреса Русији је постало јасно да се мора одрећи територијалних циљева. Али је зато у политици независних балканских држава видела највећу корист за себе.

Миловановић је био интелигентно, живахно и несташно дете за чију је будућност нарочито мајка била забринута, па га је због тога, кажу, тукла све до петог разреда гимназије. Ђачке обавезе он је с лакоћом испуњавао. Очевим залагањем удешено је да за време студија у Паризу станује баш код зета Мише Анастасијевића. Оног Капетана Мише који се обогатио уз књаза Милоша и био можда чак богатији од њега. Након протеривања његовог пословног ортака из Србије, Капетан Миша је сањао да његова кћерка Сара постане српска кнегиња. Процењује се да је потрошио 100.000 дуката на кампању за свргавање кнеза Александра Карађорђевића и довођење на престо старијег Карађорђевог унука Ђорђа. У ту сврху саградио је за Ђорђа и Сару нови двор, велелепно здање на Студентском тргу, које је после поклонио Београдском универзитету. Зграда Ректората и данас стоји на истом месту „као спомен на ту пропалу комбинацију, којом је Капетан Миша и нехотице помогао да се 1858. године у Србију врате Обреновићи“.

Нашу спољну политику Миловановић је доводио у директну везу са начином решавања Источног питања и са аустријско-руским односима. Српској спољној политици, сматрао је он, треба одредити оквире, уз претходну анализу руске и аустријске политике на Балкану. Миловановић није гајио предрасуде о пријатељству у спољнопој политици великих сила. Зато је стао на реалистично становиште да и руску и аустријску политику на Балкану покрећу завојевачки мотиви и циљеви. Њих је поделио на две врсте, и руски је препознавао у политичком, а аустријски у територијалном. После Берлинског конгреса Русији је постало јасно да се мора одрећи територијалних циљева. Али је зато у политици независних балканских држава видела највећу корист за себе. Те државе, наиме, могле би да представљају бедем којим ће се окружити Цариград и Мореузи. Истовремено, руске балканске савезнице могле би да одиграју улогу јаког фронта против германског притиска. На тој тачки, ценио је Миловановић, наш интерес се поклапа са руским и зато политику Србије треба усмерити према Русији.

Миловановићева девиза је била да политичар мале земље не сме ићи пред догађајима, него треба да их користи. Док је Ристић у својој спољној политици вукао Русију, а Милан и Чедомиљ Мијатовић бежали од ње као ђаво од крста, дотле је Миловановић све чино да се Србија постави тако да буде преко потребна званичном Петрограду. Србија, сматрао је он, мора унети : себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и циљеви поклапају у свему са руским циљевима у Источном питању. На слици: Цар Иван грозни, рад Иље Рјепина.

5.

Миловановићева девиза је била да политичар мале земље не сме ићи пред догађајима, него треба да их користи. Док је Ристић у својој спољној политици вукао Русију, а Милан и Чедомиљ Мијатовић бежали од ње као ђаво од крста, дотле је Миловановић све чино да се Србија постави тако да буде преко потребна званичном Петрограду. Србија, сматрао је он, мора унети : себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и циљеви поклапају у свему са руским циљевима у Источном питању.

У руским плановима Бугарска због свог положаја има несумњиво првенство. Миловановић је то увиђао и то није крио. Али се одмах и питао:

Која друга сила ставља српске интересе макар и на друго место?

Похвално се изражавајући о Миловановићевим дипломатским погледима и ставовима, Слободан Јовановић је закључио:

Српске интересе имао је стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе.

Као француског ђака и „западњака“, Миловановића је обрадовало и охрабрило склапање француско-руског савеза. Оно му је улило и наду да се више неће поновити ситуација са Берлинског конгреса, на коме је Русија остала усамљена наспрам осталих западних сила и принуђена да Србију упути у споразумевање у свему са Аустроугарском. Зато је проценио да је дошао најповољнији тренутак за везивање за Француску, а преко Русије. Тако би српска спољна политика добила и оно европско рухо, без кога је био незамислив њен наступ на међународној сцени.

Беч је Србију чврсто држао у шаци и није намеравао да попушта. На тој страни Миловановић није видео могућност измирења. Све агресивнија политика Дунавске Монархије према Србији давала му је за право. Споразумевање са Бугарском добија тако све већи значај у Миловановићевим стратешким плановима, а његова основна мисао је подела Македоније на основу српско-бугарског споразума. Борба за националне интересе све више је узимала маха код једног умереног грађанског политичара какав је с почетка био Милован Миловановић.

Похвално се изражавајући о Миловановићевим дипломатским погледима и ставовима, Слободан Јовановић је закључио: "Српске интересе имао је стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе". На слици: Портрет Слободана Јовановића. Рад Уроша Предића из 1931. САНУ.

Повратком краља Милана у Србију, Миловановић 1897. године по трећи пут бива избачен из државне службе. На владу у личном режиму долази доктор Владан Ђорђевић и он Миловановићу нуди место конзула у Битољу. С обзиром на његове амбиције, на његову дипломатску и правничку спрему, Миловановић је понуду да се у звању конзула пресели у турску касабу доживео као покушај деградације и као личну увреду. Он одлази у Беч одакле активира своје стара познанства из Париза. Постаје дописник француског Тана, кроз који од тада иде сва радикалска критика на рачун тзв. владановштине и на рачун краља Милана.

Преко својих веза Милан је сазнао да иза беспоштедних критика на његов рачун у француској штампи стоји Миловановић. Иако су имали сличне склоности према гурманској кухињи, добром вину, позоришту, женама и картама Милан и Милован су се разишли већ на питању наше спољне политике. Међутим, до њихових правих сукоба дошло је тек након овог Милановог открића, после чега он наређује да Балачка избаце са једног пријема у двору „као кучку“. Помирили су се, међутим, само на кратко, јер се убрзо догодио Ивањдански атентат, наког кога је дошло до њиховог дефинитивног разлаза и отвореног непријатељства.

6.

Неуспели покушај бившег ватрогасца Ђуре Кнежевића да 1899. године у близини Калемегдана убије Милана Обреновића дао је повод за ново гушење политичких слобода, за обрачуне са радикалском опозицијом и свим противницима династије. У тренутку напада на њега, Милан је практично био сувладар свом сину Александру и командант Активне команде војске. Позадина овог атентата никада до краја није ни расветљена. Али се зато показао тачним закључак кога је Слободан Јовановић изрекао још поводом Тенкине завере из 1857. године : Код нас се, у оваквим приликама, истрага никада не води да се дозна права истина, него да се постигне један политички резултат.

Миловановић је понуду да се у звању конзула пресели у турску касабу доживео као покушај деградације и као личну увреду.

Он одлази у Беч одакле активира своје стара познанства из Париза.

Постаје дописник француског Тана, кроз који од тада иде сва радикалска критика на рачун тзв. владановштине и на рачун краља Милана.

У Београду и у подунавском округу проглашено је ванредно стање и уведен је преки суд. Атентатор Кнежевић је осуђен на смрт и одмах стрељан. На смрт је, у одсуству, осуђен и бивши народни посланик и трибун Ранко Тајсић. Ухапшени првак радикала Никола Пашић одмах је дао изјаву лојалности краљу, као и да жали због антидинастичких елемената у својој странци, чиме се практично оградио од својих осумњичених партијских другова, истовремено сваљујући на њих сву кривицу за атентат. Он је и помилован истог дана када му је и изречена пресуда, а ту краљевску милост имао је да захвали руској дипломатији која је преко Аустрије вршила притисак на Милана да буде максимално попустљив према Пашићу. Стојан Протић и Коста Таушановић били су међу онима који су добили временске казне затвора у трајању од 5-20 година. Услед недостатка доказа ослобођени су као невини Аца Станојевић са још неколицином оптужених.

У време Ивањданског атентата Милован Миловановић се затекао у Карлсбаду, у садашњим Карловим Варима у Републици Чешкој. Његови ретки биографи записали су податак да је тада тежио преко 100 килограма, да је држао дијету и жалио се што уместо плзенског пива мора да пије лековиту минералну воду. Иако је због физичког одсуства из Београда имао необорив алиби, полиција упада на његову београдску адресу, претреса стан и односи све белешке и хартије које је тамо нашла.

Против Миловановића се подиже оптужница због увреде Милана и династије, а службене Српске новине позивају га да се одмах врати у земљу ради суђења. Била је то огољена режимска освета због једног Миловановићевог чланка објављеног у бечком Цајту, у коме је оштро критиковао и Милана и стање у земљи.

Против Миловановића се подиже оптужница због увреде Милана и династије, а службене Српске новине позивају га да се одмах врати у земљу ради суђења. Била је то огољена режимска освета због једног Миловановићевог чланка објављеног у бечком Цајту, у коме је оштро критиковао и Милана и стање у земљи. Миловановић се није одазивао овом позиву, већ је послао писмену одбрану преком суду. Са још неким радикалима и он је осуђен на двогодишњу робију. Двор и влада предузимају прогон и шиканирање његове породице, а нарочито брата Димитрија. Балачко постаје политички емигрант и развија најживљу антирежимску кампању, која је у бечким Информацијама укључивала и позив на страну интервенцију.

„Миловановић је био извесно време велики и као новинар бечког `Цајт-а` и париског `Темпс-а`. Он је кроз `Темпс` тукао `владановштину` и дотукао краља Милана после њихове заваде. (Никад се више и јасније него у том случају није обистинила реч да `слово убија`, а да се при томе не окрваве руке.)“

Након киднаповања сина Александра од мајке (једне нечувене отмице извршене уз помоћ немачке полиције), краљ Милан и Србија су се поново нашли на скандалозним страницама скоро свих европских листова.

Из Беча Миловановић прелази у Букурешт, где у разиграној румунској престоници утапа невоље свог емигрантског живота. Престоница Румуније је, уједно, и његова тазбина од 1897. године када се у Бечу венчао са Маријом Германи, унуком румунског банкара Димитрија Германија. По мајчиној линији она је била унука Јована Мариновића и праунука Капетана Мише. За разлику од прелепе а површне примадоне Веле Нигринове, која је имала немачко-чешко порекло и долазила из Љубљане, савременици на Марији нису налазили никакве знаке физичке привлачности. Али јој нико није оспоравао скромност, марљивост и лепо васпитање. Уз богати мираз, Марија Германи је Миловановићу донела и пуну слободу политичког деловања. На фотографији: Вела Нигринова

7.

Из Беча Миловановић прелази у Букурешт, где у разиграној румунској престоници утапа невоље свог емигрантског живота. Престоница Румуније је, уједно, и његова тазбина од 1897. године када се у Бечу венчао са Маријом Германи, унуком румунског банкара Димитрија Германија. По мајчиној линији она је била унука Јована Мариновића и праунука Капетана Мише. За разлику од прелепе а површне примадоне Веле Нигринове, која је имала немачко-чешко порекло и долазила из Љубљане, савременици на Марији нису налазили никакве знаке физичке привлачности. Али јој нико није оспоравао скромност, марљивост и лепо васпитање. Уз богати мираз, Марија Германи је Миловановићу донела и пуну слободу политичког деловања. Он више није зависио ни од кога, а најмање од пролазне милости политичког тренутка. Из њиховог брака рођени су Димитрије и Ана. Њихова мајка се у Београду, ипак, осећала као туђинка и никада није научила српски језик. После Милованове смрти она је напустила Београд .

Капетан Мишина кћи Сара наследила је и очеву велику кућу у Букурешту. У њој се, међутим, није налазила само управа Сариних румунских спахилука, него и Руско посланство. Сара је арчила силни новац да свом сину Алексију омогући завидну политичку репутацију. Рачунала је да се бар њему неће измаћи српски престо, као што се измакао њој и њеном мужу Ђорђу Карађорђевићу. И тај њен труд се изјаловио јер је Алексије, иако ситан и неугледан, више волео монденски живот и забаве, него напорни и ризични политички рад. Зато се он, како би ипак удовољио мајчиним жељама и очекивањима, у свом „политичком деловању“ ослањао на „своје агенте“ . „Један од њих је био и неки Анта Урошевић, кафеџија, који је држао букурешки хотел „Романију“ и који је финансирао, односно издржавао и самог Пашића (као што је тврдио Драгутин Илић 1905., а што Пашић није демантовао).“

Било како било, нема података да се Миловановић задржавао, нити да је било шта комбиновао  у тој мутној средини и под кровом Сариног дворца. Новонастале прилике у Србији брзо су га помириле и са двором и са краљем Александром Обреновићем. Већ у јулу 1900. године из Београда је струјала вест да је Александар верио своју милосницу Драгу Машин. Да је протерао Милана, и да је влада у оставци. Против венчања са бившом дворском дамом били су многи, а нарочито краљ Милан. То је био разлог више да руска тајна диполоматија учини све како би охрабрила Александра да предузме и тај корак, и Милана дефинитивно одвоји и од утицаја на вођење српске политике и од Србије. На крају крајева, Русија је још раније дала Милану два милиона златних рубаља како би он напустио Србију, одрекао се њеног држављанства и обећао да се у њу неће више враћати. Милан је тај договор већ једном прекршио и вратио се у Србију као сувладар свом сину.

На Петровдан 1900. године образовано је „свадбено министарство“ и објављен је указ о помиловању осуђених поводом Ивањданског атентата. Дојучерашњи радикалски робијаши, који се нису противили краљевом венчању, преко ноћи су постали кандидати за министарске портфеље. Миловановић пише Александру и овај га поставља за опуномоћеног краљевског посланика II класе у Букурешту. Сада Балачко надзире протераног краља када овај долази у румунску престоницу и извештава његовог сина о сваком Милановом кораку. О томе с ким се састаје, у које ресторане свраћа, шта све говори…

Какав обрт и замена улога за мање од годину дана!

Од лета 1900. године нагло се убрзавају догађаји, који су из темеља мењали политичко лице Србије, али и животну судбину Милована Миловановића.

Милан умире у Бечу јанура 1901. године, а истог месеца краљ Александар позива Миловановића у Београд.

* * *

Израда уставног нацрта поверена је Миловановићу испред радикала, а Павлу Маринковићу испред напредњака.

Пре тринаест година он је истом послу приступио са много ентузијазма. Сада, међутим, после свих искустава на политичкој сцени Србије, Миловановић без жара и жеље за доказивањем, рутински и сувопарно, објашњава радикалима, у расправи Један или два дома, зашто треба да прихвате нови устав са Сенатом.

Физички млад, он је остарео психички - приметио је један добар познавалац Миловановићевог живота и дела.

8.

Од лета 1900. године нагло се убрзавају догађаји, који су из темеља мењали политичко лице Србије, али и животну судбину Милована Миловановића. Милан умире у Бечу јанура 1901. године, а истог месеца краљ Александар позива Миловановића у Београд. Он улази у тзв. бабичко министарство као министар народне привреде. Падом Јовановићевог кабинета у владу долази радикал Вујић, а Миловановић задржава исти ресор. Његов најважнији задатак, међутим, опет бива везан за његову струку и за израду новог устава којим су радикали условили прихватање новог стања. Израда уставног нацрта поверена је Миловановићу испред радикала, а Павлу Маринковићу испред напредњака. Пре тринаест година он је истом послу приступио са много ентузијазма. Сада, међутим, после свих искустава на политичкој сцени Србије, Миловановић без жара и жеље за доказивањем, рутински и сувопарно, објашњава радикалима, у расправи Један или два дома, зашто треба да прихвате нови устав са Сенатом. Физички млад, он је остарео психички – приметио је један добар познавалац Миловановићевог живота и дела. Уствари, њему је најважније било да осигура безбедност и слободу избора.

Како је Миловановић, након свих спорова и тешких обрачуна са двором, тако брзо повратио поверење последњег Обреновића?

Коју је улогу у свему томе могла да одигра краљица Драга?

Факат је да Миловановићеву стручност и његово знање никада и нико није озбиљно оспоравао. Сем Јована Ристића, који је то покушао у једној по њега недостојној полемици, у којој је изгубио сваки такт. И која је, на крају крајева, остала само као ружна епизода у биографији једног великог државника и једног великог дипломате. По мишљењу Дејвида Мекензија, Миловановићева критика Ристићеве Дипломатске историје, која је и послужила као повод овој полемици, ионако је била мотивисана личном нетрпељивошћу.

Како је Миловановић, након свих спорова и тешких обрачуна са двором, тако брзо повратио поверење последњег Обреновића? Коју је улогу у свему томе могла да одигра краљица Драга? Факат је да Миловановићеву стручност и његово знање никада и нико није озбиљно оспоравао. На слици: Краљица Драга

Но, такође се не може спорити да је краљица Драга чинила велике услуге појединим радикалима, међу којима је имала и много личних пријатеља. Неки од њих су је и лично обавезали. Један од тих био је и Аца Станојевић, Миловановићев брањеник из Чебинчеве афере. На десетак година пре него што је постала краљица, Станојевић је Драгој потписао меницу да купи клавир. Он је и отплаћивао тај дуг што је давало повода за разна говоркања у ондашњем скученом и љубопитљивом Београду. Подсећања ради : због одбране Станојевића пред судом  Миловановић је најурен из државне службе и пао је у немилост краља Александра. Сада су се стекли сви услови да се Станојевић, преко Драгиног утицаја на краља Александра, одужи Миловановићу. Не зна се да ли је он то и учинио, али брзина са којом је Миловановић поново постао пожељан на двору сугерише нам да Станојевић ту прилику није пропустио.

Без обзира на све, факат је да је Миловановић искрено пришао Александру и Драги и понудио им своје услуге у доношењу устава са дводомним системом. У то време пада и она његова изјава да има и добрих државних удара, због које је често критикован и нападан. Тим поводом једино нико није могао да доведе у питање његову личну храброст да краља Александра отворено стави пред избор : Са Драгом – али уставно, или са личним режимом – али без ње!

На Ђурђевдан 1902. године, Миловановић, као одговоран политичар, подноси оставку и излази из Вујићеве владе. Разлог за овакав поступак лежао је у чињеници да он у Паризу није успео да обезбеди повољан кредит за Србију. Он поново одлази у Беч, у коме од грофа Ламбсдорфа сазнаје да Русија диже руке и од Србије и од Балкана, јер има преча посла на сасвим другом крају света. То је онај исти гроф Ламбсдорф, први руски министар иностраних послова који је дошао у Србију, на ноге несрећном краљу Александру, у намери да га одврати од енглеског подбадања да самовољно упадне на Косово и Метохију и да без претходне подршке великих сила тражи ревизију Берлинског конгреса.

9.

Упознат са намером Русије да се дезангажује на Балкану, Миловановић почетком 1903. године граби прву прилику и ускаче, након оставке Миленка Веснића, на упражњено место нашег посланика у Риму.

У „вечном граду“ он улази у ред слободних зидара и тако прибавља још једну пропусницу за улазак у највише кругове римског и европског друштва.

Знајући да се Русија припрема за рат са Јапаном, Британци су хтели да јој приреде и један горки „врч“ на Балкану и тако је разапну на два фронта. Након полустаног чекања на пријем код Александра, који га у Нишу, као на убогој железничкој станици, дочекује у војничкој униформи, Ламсдорф саветује краљу Србије да седи с миром и не пали пожар на Балкану, јер ће у том случају остати без руске подршке и насамарен од својих енглеских саветодаваца. Колебљиви и поводљиви краљ, уз чије име су се везивали мањак присталица и производња противника, није послушао Ламбсдорфов савет. У ондашњем троуглу светске моћи он се ослонио на савете највероломније тачке, а против политике Беча и у инат Петрограду. То му је и дошло главе, а не Драга Машин и немогућност да у браку са њом обезбеди наследника за српски престо.

Упознат са намером Русије да се дезангажује на Балкану, Миловановић почетком 1903. године граби прву прилику и ускаче, након оставке Миленка Веснића, на упражњено место нашег посланика у Риму. У „вечном граду“ он улази у ред слободних зидара и тако прибавља још једну пропусницу за улазак у највише кругове римског и европског друштва. Ту почиње да стиче ону огромну репутацију  која ће га пратити до краја живота, и уз чију помоћ је на равној нози разговарао са најзначајнијим суверенима своје епохе. Неки од њих поредили су га са Таљераном, на основу његове моћи да их очара. Виктор Емануело III му признаје да својом интелигенцијом премаша све друге амбасадоре акредитоване на Апенинском полуострву.

Сва је прилика да су Енглези онемогућили Миловановићев сусрет са Едвардом VII управо из подозрења да и њиховог краља не „узме под своје“. Лондон је, у то не треба сумњати, регистровао ону несвакидашњу сцену када у петроградском салону Миловановић цео сат држи, у разговору насамо, пажњу Николаја II. Енглезима сигурно није промакло да је Балачко успевао да измами осмехе и на лицу вечито тужне руске царице.

Миловановић се нашао у самом средишту два најкрупнија спољнополитичка догађаја, која су у поприличној мери одређивала међународни положај Србије, али и њене унутрашње прилике.

Реч је, наиме, о напорима да се обнове дипломатски односи са Британијом и о трговинским преговорима са Аустроугарском који су довели до Царинског рата.

* * *

Британија је била једина сила која је званично прекинула дипломатске односе са Србијом и која је одбијала да призна њеног новог краља. А Чедомиљ Мијатовић је био једини наш посланик на страни, који је после Мајског преврата од 1903. године демонстративно поднео оставку на тај положај.

Он се, међутим, није задовољио само тим чином нелојалности, већ се 1905. године нашао у неформалном центру „антизавереничке завере“ и медијске сатанизације Србије која је долазила са Острва. Заклањајући се иза имена извесне, највероватније непостојеће, госпође Нортекс Вилсон, Мијатовић је у Лондону публиковао брошуру застрашујућег наслова:

Београд, бели град смрти.

То је један од најотровнијих памфлета на енглеском језику о Србији и њеној престоници којим је Мијатовић подупирао своју сумануту кампању за довођење једног члана британске краљевске куће на српски престо.

Рим је био и последња станица пред Миловановићеву највећу дипломатску трку, коју је с успехом окончао и после које се одмах угасио. У Риму је, коначно, провео најсрећније године у својој дипломатској каријери. То раздобље било је испуњено и спокојем и динамиком, мирним разгледањем музејских експоната и проучавањем уметничких дела, али и живом конверзацијом са најзначајнијим савременицима из света диломатије и културе.

Миловановић се нашао у самом средишту два најкрупнија спољнополитичка догађаја, која су у поприличној мери одређивала међународни положај Србије, али и њене унутрашње прилике. Реч је, наиме, о напорима да се обнове дипломатски односи са Британијом и о трговинским преговорима са Аустроугарском који су довели до Царинског рата.

Британија је била једина сила која је званично прекинула дипломатске односе са Србијом и која је одбијала да призна њеног новог краља. А Чедомиљ Мијатовић је био једини наш посланик на страни, који је после Мајског преврата од 1903. године демонстративно поднео оставку на тај положај. Он се, међутим, није задовољио само тим чином нелојалности, већ се 1905. године нашао у неформалном центру „антизавереничке завере“ и медијске сатанизације Србије која је долазила са Острва. Заклањајући се иза имена извесне, највероватније непостојеће, госпође Нортекс Вилсон, Мијатовић је у Лондону публиковао брошуру застрашујућег наслова Београд, бели град смрти. То је један од најотровнијих памфлета на енглеском језику о Србији и њеној престоници којим је Мијатовић подупирао своју сумануту кампању за довођење једног члана британске краљевске куће на српски престо.

Милован Миловановић, на сасвим супротној страни од Мијатовића, а са места нашег посланика у Риму, вешто користи своје италијанске и друге везе и неуморно ради на помирењу Београда и Лондона.

10.

Миловановић је дао велики допринос у омекшавању тврдог енглеског става према признавању новог владара у Србији, краља Петра I Карађорђевића. Додуше, и промене у међудржавним односима у ондашњој Европи давале су јак ветар у једра Балачковој помиритељској мисији. Он је упорно и с реалним покрићем опомињао владајуће кругове у Лондону да ће њихово непопустљиво држање према званичном Београду само помоћи немачким експанзионистичким плановима на Балкану. Склапајући савез са Французима, Енглези нису испуштали из вида немачке аспирације у погледу градње багдадске железнице. Наглашени опрез званичног Лондона условило је и немачко понашање током Прве мароканске кризе из 1905. године.

Међутим, енглески страх од несразмерног аустро-немачког утицаја на Блакану кулминирао је тек почетком 1906. године, када је Беч практично објавио трговински и економски рат Србији. Лондон је изразио спремност на попуштање. То је учинила и новоизабрана влада у Београду, гестом којим је пензионисала петорицу завереничких официра, док је један генерал сам поднео оставку. Како би могао да им исплати отпремнине, краљ Петар се задужио код Министарства финансија и тај кредит је уредно враћао следећих десет година. Тачно на трогодишњицу Мајског преврата, 29. маја 1906. године, обзнањен је указ о обнављању  дипломатских односа између Лондона и Београда.

Енглески страх од несразмерног аустро-немачког утицаја на Блакану кулминирао је тек почетком 1906. године, када је Беч практично објавио трговински и економски рат Србији.На слици. Разарање британске амбасаде у Београду аустријским топовима 1914. године. Страница из часописа The War Illustrated.

Дунавска Монархија је продужила са политиком уцена и ултиматума према Србији, стављајући је у новим трговинским преговорима пред следећи избор: или ће поништити претходно склопљени споразум са Бугарском о царинској унији, или ће добити царински рат. Бугари су нам додатно отежали ситуацију јер су, противно договору, објавили информацију о склапању царинске уније између Београда и Софије и пре окончања наших преговора са Бечом.

Балачко је у почетку гајио резерве према успешном окончању Царинског рата. То се види и из писма Љуби Стојановићу, кога је писао на самом почетку 1906. године. Он и 1907. године покушава да нађе компромис и постигне помирење са суседном монархијом. Али за све то време савесно и доследно спроводи зацртану државну и националну политику, која је коначно смогла снаге да се и на делу супротстави хабсбуршким хегемонистичким захтевима. Из Царинског рата Србија је изашла са најбољим могућим резултатом. Она је проширила своја тржишта на Русију, Енглеску, Француску, Немачку, Швајцарску… Неометано је повисила цене својих прозвода и, што је и најважније, коначно се ослободила економске зависности од Беча.

Избор Миловановића за члана Сталног изборног суда у Хагу 1907. године отворио је ново поглавље у његовој блиставој дипломатској каријери. На самој Конференцији он се залагао за арбитражу у међународним споровима и предлагао је да и трговински уговори буду њен саставни део. Његови предлози, додуше, нису ушли у завршни документ, али је Миловановић на њој оставио утисак бриљантног правника. Он је доживео лични тријумф, јер су његови ставови примани са највећом пажњом и уважавањем.

Први пут и историји Србије један њен представник заузео је тако високо место у важном међународном телу. Лични контакти и везе које је ту успоставио били су му од изузетне користи у надолазећој ери препада, преврата, борби и флагрантног кршења међународних уговора. Младотурска револуција, а за њом и Анексија Босне и Херцеговине поново су покренуле на кратко окамењену историју. Анаксију БиХ Миловановић је окарактерисао као физички бол нанет Србији, а ту његову сликовиту дијагнозу цитирала је скоро сва европска штампа изван контроле Беча.

Избор Миловановића за члана Сталног изборног суда у Хагу 1907. године отворио је ново поглавље у његовој блиставој дипломатској каријери.

Најближи сарадници принели су цару Фрањи Јосипу 5. октобра 1908. године на потпис Проглас о анексији Босне и Херцеговине. Био је то и њихов својеврсни поклон господару за јубиларну 60. годишњицу од његовог доласка на аустријски престо. Србија је прокључала незадовољством, које је свој израз добило у јавним манифестацијама широм земље против завојевачке политике Хабсбуршке монархије.

У европским престоницама настала је права пометња. У скидању копрене са једностраног акта  бечког двора, пред Лондоном је искрсавала берлинска рука која је и у овом случају стајала у позадини једног крајње ризичног и опасног потеза. Руски интереси на Балкану били су сада директно угрожени. Петроград се, додатно, сматрао и изиграним, јер је тумачио да је Ерентал грубо обмануо Извољског на преговорима у замку у Бухлави. И Рим и Париз су са забринутошћу примили самовласну одлуку Беча. Суседна Бугарска се, истовремено, прогласила независном царевином. У Европи је отворена тзв. анексиона криза, у којој се шеф српске дипломатије Милован Миловановић поново нашао у жижи јавности и у епицентру највећих политичких потреса оновремене Европе.

Најближи сарадници принели су цару Фрањи Јосипу 5. октобра 1908. године на потпис Проглас о анексији Босне и Херцеговине. Био је то и њихов својеврсни поклон господару за јубиларну 60. годишњицу од његовог доласка на аустријски престо.

* * *

У европским престоницама настала је права пометња.

У скидању копрене са једностраног акта бечког двора, пред Лондоном је искрсавала берлинска рука која је и у овом случају стајала у позадини једног крајње ризичног и опасног потеза.

Руски интереси на Балкану били су сада директно угрожени.

* * *

У ту 1908. годину Миловановић је ушао пун наде да је коначно куцнуо његов час. После година размишљања, чекања и стајања на споредним министарским колосецима, он се спремао да закорачи на главни државнички друм.

11.

У ту 1908. годину Миловановић је ушао пун наде да је коначно куцнуо његов час. После година размишљања, чекања и стајања на споредним министарским колосецима, он се спремао да закорачи на главни државнички друм. На руку му је, као неопредељеном и помирљивом, ишао и разлаз радикала и самосталаца. Они су потекли из истог стабла, али нису могли да се сложе чак ни после избора на којима су освојили скоро исти број мандата.

На самим изборима у мају 1908. године, међутим, Миловановића у нишком изборном округу туче његов ђак, локални политичар Никола Узуновић. У јуну те године он ипак добија мандат да састави нову владу. Тек то је мера која је одговарала његовој правој амбицији. Али, пошто не успева да састави кабинет, Балачко враћа краљу мандат. Сад више није неопредљен између радикала и самосталаца, али је згађен и помишља да се поново врати у Рим. Владу је коначно  формирао стари радикал Пера Велимировић, који је Миловановићу понудио место министра иностраних дела. Миловановић није стигао ни да загреје министарску фотељу, а већ је избила анексиона криза која је све из основа мењала. Па и судбину њених актера.

„Ту се затвара зачарани круг Миловановићевог живота. Догађаји се од тада стропоштавају, он личи на лелека који лети над својим гнездом кроз дим и варнице, јер из крова куља ватра, која сваког часа прети да му сажеже крила(…)Европа је пред пожаром, али су сви ватрогасци на опрезу. Миловановић је тада дао целога себе и ушао у дипломатску историју Европе, потпуно дорастао својој улози. Аустрија је била толико осиона да је мобилисала читаве армије довољне да заузму Београд, који је устао против њене анексије Босне. Дванаест дана и ноћи Милован није имао сна, нити одмора. Перипетије те наше и европске кризе сломиле су га физички, али је он, као сви велики актери, више волео да умре на позорници него да не одигра велику улогу.“

Беч је за кратко време организовао и три монтирана процеса 1908/9. године у намери да искомпромитује Србију пред очима европске и светске јавности, те да је конфронтира са суседима и дестабилизује изнутра. Показало се, међутим, да су Бомбашка афера на Цетињу, Велеиздајнички процес у Загребу и Фридјунгов у Бечу, изведени на основу фалсификата и у режији аустријске обавештајне службе. Многобројни Срби осуђени су на дугогодишње затворске казне, а неки су морали да се склањају у емиграцију.

Аустрија је била толико осиона да је мобилисала читаве армије довољне да заузму Београд, који је устао против њене анексије Босне. Дванаест дана и ноћи Милован није имао сна, нити одмора. Перипетије те наше и европске кризе сломиле су га физички, али је он, као сви велики актери, више волео да умре на позорници него да не одигра велику улогу.“

Главна улога агента-провокатора додељена је коме другом до једном Србину. Он се звао Ђорђе Настић, и под маском официрског службеника био је додељен аустријском капетану Форнеру у Сарајеву. У ствари Настић је био агент аустријских војних власти које су га послале у Београд са задатком да се приближи организацији Уједињење или смрт, те да покуша да их наведе на непромишљене активности које би ишле на штету не само незваничне Србије, већ и званичног Београда. Настић је прво у Будимпешти, па потом у Загребу штампао и брошуру Финале, која је послужила и као основ за подизање оптужнице у тзв. Велеиздајничком процесу.

Миловановић је стрпљиво пратио ове монтиране процесе и није се оглашавао све док се и преко његових дипломатских канала и веза није обелоданило да је Фридјунгов процес у Бечу најобичнија судска фарса. Тек тада је кренуо у дипломатско поентирање, сагласан са изјавом оновременог посланика у Царском већу у Бечу и каснијег првог председника Чехословачке републике Томаша Масарика:

Тешко је одлучити је ли то била једна оперета, комедија, инквизиција или трагикомедија.

12.

Према свом историјском значају, анексиона криза је представљала праву  прекретницу, а пут од ње водио је право у Први светски рат. У анексионој кризи ударени су и темељи будућег ратног савезништва Србије са Русијом и Енглеском. На њеном самом почетку, Миловановић се придржавао савета свог руског колеге Александра Извољског. Као могуће решење за излазак из кризе он је предлагао територијалну компензацију, којом би се Србија могла задовољити. Са аустроугарске стране, међутим, упућиване су отворене претње да ће Србија бити војнички кажњена уколико без поговора не призна Анексију БиХ. Већ од тада Аустроугарску не напушта жеља да војнички казни Србију. Милитантна и робусна германска политика, која је и превагнула на бечком двору, пуних шест година тражила је најподеснији изговор да удари на Србију и војнички је покори.

Свестан да са суседном монархијом не може доћи до помирења, Миловановић нагло мења курс српске спољне политике. Он прави нагли заокрет и напушта политику компензанција. Са скупштинске говорнице Балачко држи свој чувени говор од 20. децембра 1908. године. У својој најполетнијој беседи он тражи да се Аустроугарска повуче из Босне и Херцеговине, и да ова област са већинским српским становништвом добије аутономију. У истом говору он износи интегрални српски национални програм и српско питање ставља на дневни ред европске политике. Од тада па све до 1918. године решавање српског националног питања налази се при самом врху европских политичких приоритета.

На врхунцу анексионе кризе, коју прате и монтирани процеси у Загребу и Бечу, Немачка је послала ултиматум Русији. Петроград први признаје Анексију, а одмах за њим, у марту 1909. године и Србија даје изнуђену изјаву о „својој незаинтересованости“ по том питању.

Највећа Миловановићева заслуга у анексионој кризи је што није направио ни један погрешан корак у правцу рата и што Аустроугарској није дао ни изговор ни оправдање пред Европом да војнички прегази Србију.

Пред ратоборним расположењем српске јавности, он је храбро иступио са једним аргументом који ће се испоставити и као његово заветно обећање :

Ми морамо чувати нашу снагу за прави, велики сукоб.

Највећа Миловановићева заслуга у анексионој кризи је што није направио ни један погрешан корак у правцу рата и што Аустроугарској није дао ни изговор ни оправдање пред Европом да војнички прегази Србију. Пред ратоборним расположењем српске јавности, он је храбро иступио са једним аргументом који ће се испоставити и као његово заветно обећање :

Ми морамо чувати нашу снагу за прави, велики сукоб.

Овај аргумент Миловановић је вероватно потегао и пред неустрашивим Војом Танкосићем. Аписова десна рука ускочила је те 1909. године у Балачков фијакер и запретила му четницима. Ко ће знати да ли је у тој краткој вожњи београдским улицама трезвени дипломата успео нешто да разјасни националном фанатику? Углавном, после Аписове претње, Миловановића су неко време и за сваки случај пратила два телохранитеља.

У анексиону кризу Србија је ушла као мала и изолована земља, за коју није постојало занимање код великих сила. Временом она је код Енглеске успела да оживи то интересовање. На примеру анексије БиХ, Лондон је потврдио своје претпоставке да је Беч само оруђе у рукама германске експанзионистичке политике. Српска дипломатија порадила је и на томе да Русија убрза своје дистанцирање од Аустроугарске и да се окрене другим европским савезницима. Једном речју, Србија је из анексионе кризе изашла у табору великих сила које се противе немачком бруталном експанзионизму на Исток. Притом је стабилизовала своје односе са суседном Турском и са Бугарском, а са кнежевином Црном Гором ушла је у фазу савезничког разумевања и сарадње.

Важан датум у спровођењу Миловановићевог српског и балканског програма представља долазак у Београд Николаја Хартвига, новог руског посланика.

* * *

Хартвиг је спадао у ред оних руских Немаца, уосталом као и конзул у Босни Хилфердинг, који су били најгласнији заговорници словенске ствари.

13.

Важан датум у спровођењу Миловановићевог српског и балканског програма представља долазак у Београд Николаја Хартвига, новог руског посланика. Његовим доласком, с јесени 1909. године, политика српске владе добија моћног и верног савезника, а сам Балачко још једног ватреног присталицу. Хартвиг је спадао у ред оних руских Немаца, уосталом као и конзул у Босни Хилфердинг, који су били најгласнији заговорници словенске ствари. За њега се, без претеривања, може рећи да је водио политику на граници између службеног и личног. Хартвиг је често ишао испред званичних ставова своје владе, а понекад је иступао и у инат њима. У својим поверљивим рефератима он је Србију описивао као руски аванпост, тј. руску предстражу. Хартвигови извештаји из Београда су врло садржајни и пуни занимљивих детаља. Његов стил одликују борбеност, па чак и страст, што је излазило изван оквира дипломатских стандарда и клишеа. Тако нпр., у извештају од 5. новембра 1911. године Хартвиг поставља питање: У чему се састоји смисао и значај политике Русије на Блиском истоку?

И одмах даје следећи одговор:

„1) Олакшати словенским народима, који су позвани ка самосталном животу од стране Русије, да постигну своје свете идеале, а то значи у ствари да они поделе међу собом на братски начин целокупно турско наслеђе на Балканском полуострву;

2) Остварити свој властити прастари историјски задатак, тј. чврсто се утврдити на обалама Босфора, тих улазних врата у `руско језеро`.“

Балачко и Хартвиг су сахрањени на двадесетак метара један од другог. На слици: Гробница Николаја Хартига на Новом гробљу у Београду. Фото: Миша Матић.

Хартвиг је био славенофил и заговорник руског империјализма. Миловановића, који је био Србин школован на Западу, за Русију је везивао у првом реду интерес, па тек онда осећање. Њих двојица су се добро слагали, али је међу њима долазило и до размимоилажења. Међутим, и у најкритичнијим моментима, Миловановић је знао да га у руском посланству у Београду и код Хартвига лично чека и разумевање и подршка.

Животни путеви Миловановића и Хартвига судбински су се уплели не само на политичком, већ и на личном и на породичном плану. Обојица су сахрањени на Новом гробљу у Београду. Њихове удовице преселиле су се у Русију, где их је задесила Октобарска револуција. Избављајући Хартвигову породицу, Марија Миловановић их је пријавила као своју послугу. Једно време су живели заједно у Цриквеници, где је Балачкова удовица подигла мали православни храм. Одатле се вратила у Румунију, где је и умрла у дубокој старости.

Хартвигов долазак у Београд пао је у време важне посете Ракониђи, у којој је италијански краљ угостио руског цара. Путујући у Италију, Николај II је демонстративно заобишао Беч, чиме је јасно ставио до знања да ће се руска политика у доношењу својих одлука све мање консултовати са доскорашњим незаобилазним партнером. Званични Рим, који се све више издвајао из комбинације Тројног савеза, обећао је Русији подршку по питању Мореуза. Заузврат Русија је подржала италијанске планове у погледу Либије. За Србију је, међутим, најважнији био онај део договора између два монарха који је стао у крилатицу : Балкан балканским народима.

Анархија и хаос у многим покрајинама европске Турске, као и Цариградски преврат из 1909. године, подстакли су Миловановића да хитно упути Бугарској предлог о савезништву. Он је још тада покушао да Русију увуче у тај споразум, не само као гаранта, већ и као уговорну страну. Из Софије, међутим, још није стизао позитиван одговор. Као први српски политичар који је био изразити дипломата, Миловановић је знао да чека. И дочекао је да Бугари траже њега. Да они дођу у Београд и понуде му исто оно што је он њима нудио, а на шта су се уназад две године оглушили.

Миловановић је добио пуну руску подршку приликом оне чувене посете Петрограду из 1910. године.

Тада је освојио своје домаћине и бацио у засенак чак и Пашића, који је међу српским политичарима уживао највеће поверење у руској престоници.

14.

Миловановић је добио пуну руску подршку приликом оне чувене посете Петрограду из 1910. године. Тада је освојио своје домаћине и бацио у засенак чак и Пашића, који је међу српским политичарима уживао највеће поверење у руској престоници. Баја је до тада успевао да пригуши и вешто прикрије осећања зависти и љубоморе према Балачку. Но, после Миловановићевог „петроградског крешченда“, Пашић је тек имао да се бори са опаким и подмуклим непријатељем у себи, који га је често савлађивао и наводио га да се служи смицалицама, подметањима и мушичарењем…

На другој страни, пак, опозиција је Миловановићу замерала стална путовања у иностранство и критиковала га што „ни два месеца не може да састави код куће“. Уместо да се посвети националној политици „он ексконтира свој лични шарм по свету“ – пребацивали су му. У наставку противници су оптужили Балачка да је крив „што су страни новинари боље обавештени о проблемима наше земље, него посланици наши“.

После силних и мучних заплета око територијалног разграничења у Македонији, а у самој завршници српско-бугарских преговора, Миловановића зову Степа Степановић и Генералштаб. Они од њега траже да за српску страну издејствује Овче Поље, као стратешки важну тачку. Показало се да су били у праву, јер је управо на том терену касније дошло до главног судара са турским снагама у Кумановској бици. Пашић, међутим, затеже и прави проблеме Миловановићу. Он се цењка и погађа са Бугарима око Кратова и Криве Паланке. По завршртку тог исцрпљујућег састанка, Миловановић одлази право код Хартвига и обезбеђује руску сагласност и подршку да за Овче Поље препусти Бугарима Криву Паланку и Кратово. Инструкцију са тим садржајем он одмах шаље Мирославу Спалајковићу, нашем посланику у Софији.

Од тог 15. децембра 1911. године, Милован Миловановић ради без договора са Пашићем. Но, тада је он већ председник владе Краљевине Србије, који је на том месту заменио Пашића.

За разлику од Пашића, Миловановић није имао развијене црте завереничког типа политичара.

Међутим, крајње прагматични разлози су му налагали да по повратку из Русије коригује свој одбојни став према Црној руци и пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису.

На повратку из Петрограда, краљ Петар и Миловановић одлазе у Цариград, а одатле се преко Свете Горе, Солуна и Скопља враћају у Београд. Након две године од тог њиховог пута, 26. октобра 1912. године, српска војска је протерала Турке и умарширала у Скопље, некадашњу престоницу Душановог царства. Тај непоновљиви историјски тренутак Балачко није доживео, иако га је својим доприносом у склапању Балканског савеза припремио.

За разлику од Пашића, Миловановић није имао развијене црте завереничког типа политичара. Међутим, крајње прагматични разлози су му налагали да по повратку из Русије коригује свој одбојни став према Црној руци и пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису. Пошто је стекао наклоност Русије и помирио две струје унутар партије, Миловановић је проценио да му је неопходна подршка и војних и паравојних структура, како би на челу Радикалне странке могао да замени старог партијског лисца Николу Пашића. Зато између Миловановића и Аписа долази до споразума, у коме се допуњују једна хладна и једна усијана глава, виртуоз под рефлекторима и мајстор закулисне комбинације. Од 1911. године, организација Уједињење или смрт постаје извршни орган Министарства иностраних дела у јужној Србији, данашњој Македонији. Од тада јој на располагању стоје и тајни фондови Министарства.

Мандат за састав нове владе краљ Петар је поверио Миловановићу.

Три године након што му се указала прва и пропуштена прилика, Милован у другом покушају успева и 25. јуна 1911. године објављује састав новог кабинета. У 48. години, у напону мушке снаге и пуноћи животног и политичког искуства, он је први човек извршне власти у Србији. Никада, међутим, није успео да се успне на сам врх Радикалне странке.

Упркос свим напорима, Миловановић је само половично испунио своју амбицију. Због унутарпартијских и свађа са коалиционим партнерима Пашићев кабинет, био је принуђен да поднесе оставку. Мандат за састав нове владе краљ Петар је поверио Миловановићу. Три године након што му се указала прва и пропуштена прилика, Милован у другом покушају успева и 25. јуна 1911. године објављује састав новог кабинета. У 48. години, у напону мушке снаге и пуноћи животног и политичког искуства, он је први човек извршне власти у Србији. Никада, међутим, није успео да се успне на сам врх Радикалне странке.

Остаје нам само да нагађамо није ли га и у томе омела прерана и изненадна смрт?

15.

С пролећа 1911. године, Миловановић започиње нову дипломатску офанзиву за склапање савеза са Бугарском. После устанка Арбанаса и општег клонућа „болесника са Босфора“, он процењује да гвожђе треба ковати док је вруће. Не  слути, међутим,  да ће га Иван Гошев уплести у врло опасну дипломатску интригу која га је могла коштати тешке компромитације у руским круговима. Наиме, бугарски премијер тада води преговоре и покушава да се нагоди са Портом. Како би се оправдао код Петрограда, он лажно извештава да му је Миловановић послао предлог да заједно ступе у рат са Турском, али уз додатак да се овај наум сакрије од руске стране. Изнервиран и бесан Миловановић одлази на разјашњење код Хартвига и тада доноси одлуку да без присуства руских сведока више неће преговарати са Бугарима.

Италија је, ипак, прва повукла ногу у борби за наслеђе Османске империје. Рим је половином септембра 1911. године изненада објавио рат Турској и искрцао своје трупе у северној Африци. Тек по избијању тзв. Триполитанског рата, Бугари шаљу свог делегата Димитрија Ризова у Београд. Он се састаје са Миловановићем у његовој кући, у Светогорској улици, у ноћи 21. септембра 1911. године. У разговорима са српске стране учествују још Пашић и Љуба Стојановић, које је Балачко позвао. Миловановић је сада већ био сигуран у успешан исход преговора, будући да је бугарска страна попустила и  одустала од начела недељивости Македоније. Нацрт споразума је био готов и било је предвиђено да он иде на пресуду руском цару.

У Миловановићем купеу постигнут је српско-бугарски споразум. Остало је решавање техничких питања. Након пет месеци од тајног сусрета Миловановић-Гешов, савезнички уговор са Бугарском потписан је 29. фебруара по старом, односно 13. марта 1912. године по новом календару.

Он је представљао кичму Балканског савеза, коме су се својим потписима убрзо придружиле Црна Гора и Грчка.

Ризов из Београда путује право за Беч где реферише свом председнику владе Гешову о резултатима преговора које је водио у Миловановићевом дому. Њих двојица састављају извештај и шаљу га на одобрење бугарском цару Фердинанду, који се тада налази у Угарској. Нема никакве сумње да је на Фердинандов пристанак утицао и зајам који је овај добио од Русије. У питању је био врло повољан кредит у износу од три милиона златних франака, са четири % интереса и са један % отплате.

Припреме за састанак двојице председника влада одвијале су се у строгој тајности. Београд и Земун су врвели од аустроугарских агената, а “Двојна Монархија” је била спремна да преговоре у сваком тренутку поквари и предузме одмазду. Долазим двадесет осмог – Ђока, тако је гласио садржај унапред договрене депеше која је стигла на Миловановићеву кућну адресу. У јутарњим сатима тога дана Гешов је послао једног пријатеља са својим службеним пасошем да пропутује оријент-експресом из Беча за Софију. Он сам допутовао је у Београд са приватним исправама и увукао се по мраку у Миловановићев вагон. Председник српске владе наводно је путовао у обилазак неког градилишта. Разговри су почели одмах и ни једна информација о том састанку није процурила у јавност. У Миловановићем купеу постигнут је српско-бугарски споразум. Остало је решавање техничких питања. Након пет месеци од тајног сусрета Миловановић-Гешов, савезнички уговор са Бугарском потписан је 29. фебруара по старом, односно 13. марта 1912. године по новом календару. Он је представљао кичму Балканског савеза, коме су се својим потписима убрзо придружиле Црна Гора и Грчка.

„Балкански савез представља круну Миловановићевог рада, он је његово животно дело. По њему ће остати забележен у сећању потомака. Својом дипломатском вештином и гипкошћу, Миловановић је несумњиво најзаслужнији за успешан исход преговора. Он их је изнео на својим плећима и на личну одговорност. Савезнички преговори тражили су компромисну и помирљиву личност. Сваки други српски грађански политичар тога доба, понет националистичком струјом, упропастио би својом упорношћу преговоре и тако онемогућио стварање једног савеза неопходног не само Србији већ свим балканским државама (…) Он је свој задатак ваљано обавио, а онда сишао са историјске позорнице.“

*          *          *

„Балкански савез представља круну Миловановићевог рада, он је његово животно дело. По њему ће остати забележен у сећању потомака. Својом дипломатском вештином и гипкошћу, Миловановић је несумњиво најзаслужнији за успешан исход преговора. Он их је изнео на својим плећима и на личну одговорност. Савезнички преговори тражили су компромисну и помирљиву личност. Сваки други српски грађански политичар тога доба, понет националистичком струјом, упропастио би својом упорношћу преговоре и тако онемогућио стварање једног савеза неопходног не само Србији већ свим балканским државама (…) Он је свој задатак ваљано обавио, а онда сишао са историјске позорнице.“

На врхунцу личне каријере, Миловановић је доживео велику породичну трагедију. Смрт сина Димитрија тешко га је погодила и довела на праг животног очајања. Због тог ненадокнадивог губитка жалио га је цео ондашњи Београд. Родитељску тугу за малолетним јединцем покушавао је да пригуши и бар делимично одагна у дугим шетњама и у напорном државничком раду. Његови савременици често су га тада виђали у Македонској улици, у чијој је непосредној близини Миловановић становао. Као ђаци Друге београдске гимназије иза себе су оставили овакав опис тадашње Балачкове спољашњости:

„Био је средњег раста, пуначак онако како су пуни људи са нешто кокошијим грудима, мало трбушаст, али лак. Обично је имао на себи жакет, а на отвору прсника носио је као снег беле `тврде груди`, уметке који су после 1918. године изашли из моде. Никад није ишао без штапа, а брзао је у ходу, иако је био бледуњав и без свежине на обломе лицу.“

Свој последњи говор у Скупштини Миловановић је одржао 14. јуна. Већ сутрадан су га несвестица и телесна малаксалост оборили у болесничку постељу. У понедељак, 18. јуна 1912. године он је издахнуо. Све је било готово за само четири дана. Миловановић није стигао да напуни ни 5о. годину живота.

Његова смрт није изазвала само жаљење и запрепашћење, већ и неверицу у званични лекарски налаз, по коме је Балачко преминуо од последица уремије. Стари Београд одмах је посумњао у Миловановићевог кувара, као агента бечке тајне полиције. А када је недуго за Миловановићем и Николај Хартвиг напрасно преминуо у просторијама аустрисјког посланства у Београду, онда више нико није могао да разувери наш свет да је и за њега припремљени отров дошао из исте кухиње.

Свој последњи говор у Скупштини Миловановић је одржао 14. јуна. Већ сутрадан су га несвестица и телесна малаксалост оборили у болесничку постељу. У понедељак, 18. јуна 1912. године он је издахнуо. Све је било готово за само четири дана. Миловановић није стигао да напуни ни 5о. годину живота. На слици: Споменик Миловану Миловановићу у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Фото: Миша Матић

ЛИТЕРАТУРА

- Димитрије Ђорђевић : „Портрети из новије српске историје“, поглавље о Миловану Миловановићу, БИГЗ, Београд, 1997.

- Димитрије Ђорђевић : „Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906-1911“, Историјски институт, Београд, 1962.

- Дејвид Мекензи : „Милован Миловановић – српски државник и дипломат“, Центар за публикације и документацију Правног факултета и АИЗ Досије, Београд, 2007.

- Слободан Јовановић : „Политичке и правне расправе I-III“, Сабрана дела Слободана Јовановића, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, Београд, 1990.

- Милан Јовановић Стијимировић : „Силуете старог Београда“, треће допуњено издање, Просвета, Београд, 2008.

- Др Алексије Јелачић : „Русија и Балкан – преглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља 866-1940“, Француско српска књижара, Београд, 1940.

- Димитрије Поповић : „Извољски и Ерентал, дипломатске успомене из анексионе кризе“, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1927.

- Васиљ Поповић : „Европа и српско пиатње у периоду ослобођења (1804-1918), Геца Кон, 1940.

- Владимир Ћоровић : „Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку“, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1936.

-„Владе Србије“, група аутора, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.

Извором многих грешака учињених у државном и приватном сектору била је економска филозофија, која је доминантна у последњих четврт века –неолиберализам или тржишни фундаментализам.

Joseph E. Stiglitz and Members of a UN Commission of Financial Experts

Јован Б. Душанић: Светска криза која се прво појавила 2008. у САД у форми финансијске (банкарске) кризе брзо се прелила на цео свет. Следећи пример САД, већина земаља је, у циљу спречавања финансијског и привредног колапса, притекла у помоћ посрнулим приватним фирмама пружајући им огромне новчане „инфузије“, а да би се избегле веће последице по привреду у целини подстицана је укупна тражња преко повећања стимулирајућих расхода и смањења пореза. Помоћ је пружана и великом броју људи који су остали без посла. Криза је изазвала огромне штете: уништила је велики број компанија, довела до рекордног раста незапослености и оптеретила државне буџете огромним додатним расходима. Тиме су губици приватног сектора, добрим делом, пребачени на плећа државе и проблем се преместио из једног дела економије у други – тако да се уместо финансијске сада говори о кризи јавних дугова.

У Србији се последњих месеци воде расправе о томе да ли смо високозадужена земља и да ли нам прети дужничка криза слична оној у коју су упале многе европске земље. У фокусу интересовања је висина јавног дуга: расправе се воде о томе да ли је у праву Народна банка Србије која је званично објавила да јавни дуг Србије износи 46,7 одсто БДП и да је пробијен законски лимит од 45 процената или Министарство финансија које то демантује и саопштава да је задуженост Србије још увек испод дозвољеног лимита. Међутим, оно у чему су сагласне обе наведене институције али и већина академских економиста јесте да степен задужености није алармантан и да нам за сада не прети дужничка криза. Веома су ретки они (Млађен Ковачевић и Небојша Катић) који упозоравају да овакве расправе не доприносе разјашњењу проблема него су, пре свега, у функцији (само)обмањивања. Покушаћу да укажем на два разлога због чега расправе, које се воде на јавној сцени нису од велике користи: (1) јавни дуг није најадекватнији индикатор задужености једне земље, те (2) сам начин обрачуна задужености наше земље није реалан.

Најпре о адекватности индикатора задужености земље.

Светска криза која се прво појавила 2008. у САД у форми финансијске (банкарске) кризе брзо се прелила на цео свет. Следећи пример САД, већина земаља је, у циљу спречавања финансијског и привредног колапса, притекла у помоћ посрнулим приватним фирмама пружајући им огромне новчане „инфузије“, а да би се избегле веће последице по привреду у целини подстицана је укупна тражња преко повећања стимулирајућих расхода и смањења пореза. Помоћ је пружана и великом броју људи који су остали без посла. Криза је изазвала огромне штете: уништила је велики број компанија, довела до рекордног раста незапослености и оптеретила државне буџете огромним додатним расходима.

Тиме су губици приватног сектора, добрим делом, пребачени на плећа државе и проблем се преместио из једног дела економије у други – тако да се уместо финансијске сада говори о кризи јавних дугова. Када је проблем премештен са приватних на државне дугове, неолиберали су поново постали гласни и поново агресивно проповедају своје познате догме. Тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи. Због тога, потрошњу приватног сектора не треба контролисати и ограничавати, јер се приватни сектор увек рационално понаша – разумно се задужује, инвестира и троши, а контрола јавне (државна) потрошње, односно јавног дуга претпоставка је успешне економске политике која земљу штити од кризе.

Када је проблем премештен са приватних на државне дугове, неолиберали су поново постали гласни и поново агресивно проповедају своје познате догме.

Тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи.

* * *

Ако би ова неолиберална догма била тачна у кризи би се пре нашла Немачка, него Исланд који је био прва европска држава коју је криза погодила.

Ако би ова неолиберална догма била тачна у кризи би се пре нашла Немачка, него Исланд који је био прва европска држава коју је криза погодила. У 2007. години, односно години пред избијање кризе, према подацима ММФ-а, висина јавног дуга у односу на БДП (бруто домаћи производ) у Исланду је износила 29,1, а у Немачкој 65 одсто. Очито да разлоге због чега неке земље бивају захваћене кризом, а друге не, треба тражити на другој страни, а не у висини јавног дуга. Тиме не желим да кажем да нерационална потрошња државе и велики јавни дуг нису велика опасност за економију сваке земље, него да нагласим да он по аутоматизму не доводи до кризе.

Озбиљнија анализа показује да у кризу упадају земље које имају континуирано у дужем временском периоду знатно већу укупну (приватну и јавну) потрошњу од створеног БДП, а што показује стање текућег биланса земље. Подсетимо се да је текући биланс део платног биланса који у себе укључује  биланс робе и услуга (увоз-извоз) и биланс трансфера (дознаке, донације, дивиденде…). Једноставно речено, дефицит текућег биланса показује колико економија једне земље више троши (приватни и јавни сектор) него што ствара (БДП) и обратно суфицит текућег биланса говори о томе да економија земље има већи БДП него што приватни и јавни сектор заједно троше. Земље које имају дефицит текућег биланса присиљене су да привлаче инострани капитал и оне све више и више постају зависни од њега. Већи прилив иностраног капитала са своје стране доводи до повећања курса домаће валуте (због веће понуде девиза), а што надаље води погоршању текућег биланса земље. Све европске земље које су обухваћене кризом имале су дефиците текућег биланса, док у исто време Немачка има значајан суфицит текућег биланса. Континуирани дефицит текућег биланса доводи до раста спољног дуга, кога чине укупан јавни и приватни дуг једне земље према страним кредиторима, и он је много бољи индикатор кризе него јавни дуг. Све европске земљу које је захватила криза имале су у 2007. години, односно години пред избијање кризе, већи спољни дуг од БДП.

Србија од петооктобарског преврата (2000) води политику прецењеног курса динара, па је исказани БДП у доларима знатно увећан – надуван. БДП се исказује у текућим ценама који се дели са званичним курсом и добија се знатно увећан БДП исказан у доларима. Када се такав БДП упореди са спољним дугом задуженост се исказује много мањом него што она стварно износи.

Друго, адекватност обрачуна задужености наше земље.

Србија од петооктобарског преврата (2000) води политику прецењеног курса динара, па је исказани БДП у доларима знатно увећан – надуван. БДП се исказује у текућим ценама који се дели са званичним курсом и добија се знатно увећан БДП исказан у доларима. Када се такав БДП упореди са спољним дугом задуженост се исказује много мањом него што она стварно износи. Илуструјмо то једним једноставним примером. Познато је да се БДП-ом исказује вредност укупне производње роба и услуга у земљи током једне године. Претпоставимо овде да се сва та производња састоји само од 1.000 векни хлеба, а сви се сећамо (из ранијих предизборних обећања) цене од три динара за векну хлеба из 2000. године. БДП би, у овом доста поједностављеном примеру, за ту годину износио 3.000 динара или 50 долара (2000. године курс долара био је око 60 динара). Претпоставимо да смо и у 2011. години производили 1.000 векни хлеба; БДП би у том случају порастао на 50.000 динара (цена векне је сада око 50 динара) или 625 долара (курс долара је око 80 динара). Ако претпоставимо да је спољни дуг од 2000. године остао непромењен и да је износио 50 долара, ми бисмо и у условима стагнације реалног обима производње и непромењеног апсолутног износа дуга забележили смањење задужености са 100 одсто у 2000. години на свега осам процената у 2011. години!

Очигледно да је стање задужености Србије много алармантније него што се оно уз помоћ „креативне“ статистике званично исказује. Велика спољна задуженост и колапс пред којим се српска привреда налази последица су одлуке српских власти да, после петооктобарских промена (2000), прихвате неолиберални програм економских реформи који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде.

Очигледно да је стање задужености Србије много алармантније него што се оно уз помоћ „креативне“ статистике званично исказује. Велика спољна задуженост и колапс пред којим се српска привреда налази последица су одлуке српских власти да, после петооктобарских промена (2000), прихвате неолиберални програм економских реформи који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља. На слици: "Сеоска свадба", рад Питера Бројгела старијег из 1567. године.

Краћа верзија објављена је у листу Политика, 16.01.2012.

Св. владика Николај Жички и Охридски

Јосип Броз је био велики љубитељ жена. Можда и љубимац. Вероватно има жена које воле власт, новац и моћ, па је стога и он био њихов љубимац. Али је учинио за њих 1945. године велику ствар у историји српских и југословенских жена, дао им је право гласа. Иако неки Швајцарски кантони то ни дан данас нису учинили, авангардни Броз је био испред свог времена и испред земље у којој производе најтачније справе за мерење времена.

Миша Матић

Додуше ту његову авангардност му сада посредно оспоравају мушкарци који не воле жене и жене које не воле мушкарце. Иако су у његово време могли да путују на тај Запад са све западним новцем, који је морао предходно да прође кроз Брозове лепљиве прсте, та популација би уместо параде у време Брозове демократије и Кардељевог друштвеног плурализма добила годину дана затвора. Овај чинилаац тог доба им се не би свидео, али то није било против Срба, па не треба ни помињати бенефите тог авангардног  закона о јавном моралу.

Давних дана, у време Титове демократије и слободе, када су расписивани избори на коме су другарице могле да искористе своје право гласа по први пут у историји Југославије (али не и Европе), гласајући за једног предложеног кандидата, причао је покојни деда Влада Ждерић, рођен у Благају код Купреса, кога је друштво Привредник довело око 1920. године у Београд, о томе како он неће да гласа јер је његова странка изгубила на изборима још `45-те а од тада је више нема на листи,  па нема за кога да гласа.

Јованка и Јосип Броз приликом једног дочека Нове године

Управо у време тих избора, када је деда Владина странка изгубила а другарице добиле право гласа, десила су се на мојој Чубури два случаја.

Први се десио у Мачванској улици, где је монархија добила само један глас и један господин добро издеветао своју жену, зато што га је слагала да је гласала за краља а гласала је за оне који су јој побили комшије и опљачкали породицу. Други случај се догодио недалеко од некадашње кафане „Љубљана“ у улици Краљевића Томислава (сада Интернационалних бригада), где је избегли трговац из Босне добио право да гласа уместо своје глувонеме сестре, па није могао да верује да је у његовој улици за краља гласао само један човек, а он је сам убацио две куглице у очигледно “ћораву кутију”.

Уз овакве методе „ћоравих кутија“ потурено је право жена на глас као  цивилизацијска тековина друштвеног напретка, до којег  је Велика Британија стигла делимично још 1894. године, годину касније од Новог Зеланда. Пуно право гласа својим суграђанкама Британци дају 1920. године, а СССР две године раније, као тековину Октобарске револуције. Обесмишљавање људских права постало је уобичајено правило партије која је добила изборе “ћоравим кутијама” и још увек влада. Кога су то они победили на изборима? Која је то деда Владина партија била брисана са листе? То су заправо све оне партије које су учествовале на Светосавском конграсу у селу Ба од 25. до 27. јануара 1944. године, изузев Љотићевог Збора, који је био забрањен  од 23. октобра 1940., као уосталом и КПЈ, забрањен  још од 29. децембра 1920. године због терористичких делатности.

Изглед старе Чубуре у Београду током прве половине XX века.

Од две забрањене партије једна је победила револуцијом, а припадници друге делом побијени од стране победника, а делом успели да спасу животе бегом у иностранство. Победници су поражене који су преостали у животу стрпали у “ћораве кутије”, казамате или у ред опљачканих и на сваки начин унижених грађана и сељака. Са униженима је лако и владати и манипулисати, поготово кад су у мањини. Из те већине су оне које нису могли понизити, што током рата – што после рата, буквално побили. Што без суда, што помоћу њихових судова који су судили и мртвима и остављали мртве без грађанских права и имовине. Газда Николу Деспотовића из Шапца, кога су четници убили 1943. године као сарадника комуниста, комунисти су 1946. године прогласили народним непријатељом и одузели му грађанска права и, наравно, имовину. Човеку који је већ три године лежао на Доњошорском гробљу у Шапцу успели су да суде!?

Сима Пандуровић (Београд 1883 – Београд 1960.)

Није им промакао ни песник, књижевник, професор и преводилац Сима Пандуровић. Шездесетдвогодишњем београдском боему судили су мислећи да је кућа на углу Таковске и Јаше Продановића у којој је живео његова. Пронашли су текст, објављен у новинама током окупације, где се помиње његово место становања, па је то некадашњој учитељици тадашњој жени Драже Марковића и тетки Мире Марковић,  послератној судији Божидарки Дамјановић „Кики“ било довољно да несрећног Симу осуди на 5 година робије, губитак грађанских права и конфискацију целокупне имовине, иако је није ни поседовао.

Није она знала да боеми немају имовину. Свеједно, Сима је морао да одробија ту до сад не признату и не исправљену грешку, иако своје куће није имао, а живео у оној која је новим властима запала за око. Настало је  време кад је песник  постао сужањ, а судија ратни крвник, кад злочинци постају демократски мислиоци са спомен плочом, а Сима Пандуровић је и даље народни непријатељ.

Сада се тражи доказ о смрти генерала Драгољуба М. Михаиловића, како би могао да се настави процес његове рехабилитације пред Вишим судом у Београду. Изгледа им је Чича Дража нестао између суднице у Дому гарде на Топчидеру и затвора у Змај Јовиној улици, из којег је требало да буде стражарно спроведен. Дана 17. новембра 1946. године сви медији су објавили вест о погубљењу Чича Драже, али ни то није доказ његове смрти за данашњи суд. Судија вероватно не верује ни писању ондашње штампе коју је контролисао Живорад Михаиловић „Шиља“ (отац Гордане Суше).  Или је Шиљи промакла “лаж” на насловним странама свих оних новинских издања у свету.

Божидарка Дамјановић Кика (Младеновац 1920 – Београд 1996.)

Да ли може Вишем суду у Београду да промакне чињеница да се ради о доказивању смрти човека који би данас имао преко 118 година да је жив? Можда је нестао или умро у присуству власти, а претходно осуђен на смрт? Па тек је рошле године судским решењем проглашен мртвим 106-годишњи потпуковник Никола Калабић.

Где ми то живимо?

Да ли ми стварно живимо?

Можда је овај живот наша илузија која је промакла садашњој законодавној, судској и извршној власти? Наравно да за верујуће Србе ни Чича Дража ни чика Пера нису мртви, али је проблем у томе што они очигледно нису мртви ни за њихове убице.

Пошто у Бога не верују, онда не верују ни у Васкрсење, а својим противницима остављају слободу само да се повампире. Нама осталима, међу њима, као људима, спаса изгледа нема.

На слици: Насловна страна књиге Живорада Шиље Михаиловића „Атентати – Хтели су да убију Тита“ (лево) и гласачка куглица са избора 1945. година (десно).