Dositej Obradović je jedan od sto znamenitih Srba svih vremena. Ili, kako napisa Vojislav Đurić: “Dve su epohe u istoriji srpske kulture: stara – od svetog Save do Dositeja i nova – od Dositeja do naših dana. Sava je prvi srpski književnik, Dositej je prvi srpski moderni književnik”. Srbi su ga zvali “Sokrat naš” i “narodni mudrac”, neki istoričari književnosti rekli su za njega da je bio Odisej znanosti. A drugi Prometej sa Balkana  i  Skit Anaharzis. Možda i korifej svoga roda. Jednom riječju – Dositej je besmrtan. Učio je druge – ali i sebe. Read the rest of this entry »

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider u regionu“, pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora“ Ivice Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD.

Prema pisanju beogradskih medija, Hrvati imaju u planu da kupe sve srpske firme koje se bave proizvodnjom prehrambenih proizvoda, među kojima su „Jafa“ iz Crvenke, „Karneks“ iz Vrbasa, „Bambi“ iz Požarevca i „Imlek“ iz Beograda. Kao nosioci ovog plana su označene vodeće hrvatske kompanije „Agrokor“ Ivice Todorića, „Atlantis grupa“ Emila Tedeskog i „Kraš“ Nadana Vidoševića. Navodno, oni bi u tome imali podršku države Hrvatske, kao i finansijsku pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Ukoliko do kupovine spomenutih firmi zaista i dođe, jasno je da naša država, niti će umeti, niti će moći, niti će smeti da se tome suprotstavi, s obzirom da ekonomsko uređenje u Srbiji počiva na „otvorenom i slobodnom tržištu“. Ograničavanje našeg tržišta po bilo kom osnovu bi podrazumevalo kršenje međunarodnih dokumenata, Ustava i važeće zakonske legislative, i na Srbiju bi se “osulo drvlje i kamenje” sa svih strana. Međutim, paradoks je u tome što režim Borisa Tadića, bez ikakve političke i ekonomske strategije, mirno posmatra tihu „okupaciju“ srpskog tržišta, dok je s druge strane Hrvatska drži „spuštenu rampu“ za kapital naših privrednika.

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo reciprociteta koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to hrvatski investitori čine u Srbiji. Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište „slobodno“ i da za sve investitore važe „isti uslovi“.

U februaru 2010. godine, bez ikakvih obavezujućih sporazuma, Boris Tadić je iz Beograda ispratio predsednik Hrvatske Ivu Josipovića. U direktnim razgovorima na tu temu, Josipović se pravio veoma nevešt izrekavši notorne laži: „Investicije su dobrodošle. Čuo sam prigovore da postoji neki put nevoljnost da se prihvate investicije iz Srbije. Nisam siguran da je to tako, možda je to pitanje uslova investiranja i ulaska kapitala“, pravdao se Ivo Josipović („RTS“, 17. 2. 2010.).

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo reciprociteta, koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to hrvatski investitori čine u Srbiji.

Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište „slobodno“ i da za sve investitore važe „isti uslovi“.

Tom prilikom Tadiću nije palo na pamet da kolegu Josipovića pita kakav kontekst ima izjava gradonačelnika Splita Željka Keruma?! Nepunih pet meseci ranije, za državni kanal HRT 1, Kerum je na pitanje „šta misli o otvaranju srpskih trgovinski centara i ulaganju srpskog kapitala u Hrvatsku“ odgovorio: „Srbe ne bih dovodio. Oni nam nikad nisu ništa dobroga doneli, ni oni ni Crnogorci, pa neće ni sad. Onaj ko posluje s njima neće dobro proći“ („Politika“, 22. 9.2009.).

Takođe, Tadić nije pitao Josipovića, a trebalo je, zbog čega se Hrvatska služi najprljavijim trikovima i najgnusnijom mogućom propagandom koja ima za cilj bojkot srpskih uvoznih proizvoda koji se nađu na hrvatskom tržištu. Najbolji primer za to jeste slučaj iz jula 2007. godine, kada je iskonstruisana lažna medijska afera da je u srpskom proizvodu „Jafe“ iz Crvenke, navodno, otkrivena salmonela. Sa tržišta Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine ovaj srpski brend je ekspresno povučen, da bi se naknadno ispostavilo da je uzbuna bila potpuno lažna i neutemeljena.

STOP za robu i ulaganja iz Srbije!

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500 miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra.

Danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava.

U Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi.

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500 miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra. Sa 19 odsto ukupnih inostranih ulaganja Srbija je, odmah posle Holandije, na drugom mestu zemalja u koje je Hrvatska najviše investirala (period: 1999-2008). A praktično gledano, danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava, dok u Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi. Izvoz Srbije u Hrvatsku u 2009. godini je iznosio 286,6 miliona dolara, dok je iz Hrvatske u Srbiju uvezena roba u vrednosti od 402,4 miliona dolara. Nepriznavanje sertifikata o kvalitetu, navodna neusaglašenost domaćih standarda sa propisima EU, neprihvatanje carinske deklaracije i dokumentacije koja je ispisana ćiriličnim pismom, samo su neke od metoda kojima se blokira i sabotira izvoz srpskih proizvoda na Hrvatsko tržište.

Jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo“ kupio fabriku „Evrofud trejd“ iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo“, Rodoljub Drašković (inače brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu.

Prema podacima PKS-a, jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo“ kupio fabriku „Evrofud trejd“ iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo“, Rodoljub Drašković (inače brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu: „Niti imam podršku tamo, niti imam podršku odavde. Vrlo je teško na hrvatskom tržištu opstati kao srpska firma. Radim na ivici egzistencije, iako imam ambiciozne planove i ne predajem se“, kaže Drašković („Politika“, 27. 7. 2010.).

Svojevremeno je vlasnik „Pinka“, čuveni tajkun, Željko Mitrović nameravao da svoju televiziju proširi na teritoriju Hrvatske tako što bi kupio nekoliko manjih TV stanica, ali je naišao na žestok otpor javnog mnjenja i političkog establišmenta Hrvatske države. Srpski „Galeb group“ iz Šapca je bezuspešno pokušao da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto“ iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan“. Kompanija „Danube Food Group“, u čijem sastavu se nalazi „Imlek“ i „Mlekara Subotica“, tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru“ u Hrvatskoj. Čak je i „Delta“, tajkuna Miroslava Miškovića, prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka“ u Zagrebu i mesnu industriju „Improm“ iz Križevaca, naišla na „spuštenu rampu“ u Hrvatskoj.

Osujećene velike srpske investicije u Hrvatskoj:

„Pink“

„Galeb group“ iz Šapca

„Danube Food Group“

„Delta“

Hrvatski „lov“ na srpske brendove

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede, lova i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina. Prema istom izvoru najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor“, „Pevec“, „Vindija“, „Idea“, „Lura“, „Našice cement“, „Kroacija osiguranje“ i „Magma“. Hrvatski kupac „Našice cement“ je kupio 4 firme i to: „Jelen Do“, „Polet“, „Stražilovo“ i „Opeka“, dok je hrvatska „Atlantik grupa“ postala vlasnik: „Soko Štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“. Hrvatska „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora, dok je „Vindija“ kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu. Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „Jolly travel“…

Među prvim hrvatskim investitorima u Srbiju je došao „Agrokor“ Ivice Todorića i to februara 2003. godine, kada je po ceni od 10,25 miliona evra kupio srpsku fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom“! U međuvremenu „Agrokor“ je postao vlasnik „Dijamanta“, Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina“, lanca hipermarketa „Idea“, “Mivele“, „Nove sloge“ iz Trstenika, „Zlatnog traga“ iz Leskovca… Za 6,5 miliona evra Todorić je pazario više od 25.000 kvadrata fabrike „IMT“ odlivaka na novom Beogradu i to uz obećanje da će tu graditi distributivni centar za „Frikom“, ali to nije učinio, već je iznenada otvorio supermarket „Idea“. Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor“, preko marketa „Idea“, postao vlasnik beogradskog bioskopa „Voždovac“ i „Jadran“, koji se inače nalazi u neposrednoj blizini Trga Republike u Beogradu. Interesantno je da marketinške usluge Todorićevim firmama, „Idea“ i „Dijamant“, pruža kompanija „Multicom“ čiji je suvlasnik Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke.

Najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji:

„Agrokor“, „Pevec“, „Vindija“, „Idea“, „Lura“, „Našice cement“, „Kroacija osiguranje“ i„Magma“.

Hrvatski kupac „Našice cement“ je kupio 4 firme i to: „Jelen Do“, „Polet“, „Stražilovo“ i „Opeka“.

Hrvatska „Atlantik grupa“ postala vlasnik: „Soko Štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“.

Hrvatska „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora,

“Vindija“ je kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu.

Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „Jolly travel“…

Iza Todorića stoji novac EBRD-a!

Dosta primera ukazuje na to da Hrvatske firme, među kojima je lider „Agrokor“, imaju velike pretenzije prema poznatim srpskim brendovima, prirodnim resursima, a prvenstveno prema prehrambenoj industriji. Verovatno se rukovode logikom da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode tih istih preduzeća iz „srpskih ruku“. A zapravo sa kakvim pretenzijama na srpsko tržište gleda vlasnik „Agrokora“ i hrvatski tajkun Ivica Todorić, možda najbolje svedoči jedna od njegovih skorašnjih izjava: „Da sam ja iz Srbije, puno bih manje ulagao u Hrvatsku. Kako vidim, u Srbiji ima mnogo više prilika za ulaganje nego što je to slučaj u Hrvatskoj“, iskreno je priznao Todorić („Press“, 30. 6. 2010.).

I ne čudi, jer prema njegovim rečima, „Agrokor“ u Srbiji godišnje ostvari promet od 600 miliona evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Po analogiji, u javnosti je prisutno mišljenje: da što je za Srbiju Miroslav Mišković, to je za Hrvatsku Ivica Todorić. Svakako da jedan drugome jesu konkurencija, ali i sam Todorić priznaje da se „najmanje jedanput mesečno“ čuje sa Miškovićem i da „Delta“ i njegova kompanija „jako dobro sarađuju“.

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider u regionu“, pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora“ Ivice Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD. U oktobru 2008. godine, „Agrokor“ je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea“ u Srbiji. To je predstavljalo prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, i to ni manje ni više nego preko Ivice Todorića. Meseca maja 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru“ u vrednosti od 50 miliona evra. A 2006. godine, EBRD je u „Agrokor“ investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji.

Ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?!

Nema!

Zbog toga Todorićeva izjava, maja 2010. godine, u kojoj kaže da on može propasti, ali da iza njega stoje „EBRD i Svetska banka“ koji su „unutra, u nadzornom odboru i u skupštini“ kompanije, sama po sebi sve govori. Zapravo, govori da se iza prodora Hrvata na srpsko tržište krije želja međunarodnih finansijskih institucija da steknu dugoročnu kontrolu nad tim istim tržištem. A ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?! Nema!

Izgradnja famoznog mosta preko Save se realizuje pod izuzetno čudnim okolnostima, obzirom da se ne zna ukupna cena radova, ne zna se rok za završetak radova, niti su unapred definisane pristupne petlje, gde most počinje i gde se završava. Međutim, uprkos tome, vladajuća većina u Skupštini grada Beograda je, 7. juna 2010.godine, donela odluku o odobrenju kredita, kojom se grad Beograd zadužuje, kod Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), za dodatnih 60 miliona evra, a koje će Beograđani otplaćivati u periodu od 2012. do 2019. godine! Za istu namenu, još u julu mesecu 2006. godine, uzet je prvi kredit kod EBRD, „težak“ čak 69,6 miliona evra! Iz oba ova kredita obezbeđena su sredstva u iznosu od 129,6 miliona evra, ali, kako stvari stoje, krajnja cifra može da dostigne i do 300 miliona evra!

Ninić: "Prvobitna cena mosta, prema idejnom projektu, sa kojim su gradske vlasti izašle u javnost 2005. godine, bila je projektovana na 90 miliona evra. Međutim, u martu 2008. godine, gradske vlasti su potpisale ugovor o izgradnji mosta sa austrijskim konzorcijumom „Porr Technobau und Umwelt Aktiengesellschaft“, kojim je predviđeno da projektovanje i izgradnja mosta košta 118,6 miliona evra." Na fotografiji: Detalj sa slike Vasilija Semenoviča Koročkina zvanog "Svarog": "J. V. Staljin i članovi Politbiroa među decom u Centralnom parku kulture i odmora Maksim Gorki u Moskvi."

Naime, osim 129,6 miliona evra iz kredita EBRD-a, preliminarne računice govore da će iz budžeta grada Beograda biti izdvojeno još 50,1milion evra i to za plaćanje poreza, taksi i drugih administrativnih i konsultantskih troškova. Međutim, svi koji misle da je krajnja cifra izgradnje mosta 182,7 miliona evra, grdno se varaju, jer u ovu sumu uopšte nisu uračunati troškovi izgradnje pristupnih saobraćajnica, a koje realno mogu koštati koliko i sam most! Za izgradnju pristupnih saobraćajnica, grad Beograd se, u 2009. godini, zadužio kreditom od 70 miliona evra, kod Evropske investicione banke. To praktično znači da je cena mosta sa pristupnim saobraćajnicama dostigla astronomsku cifru od 252,7 miliona evra, ali kako projekti za pristupne saobraćajnice još uvek nisu završeni u celosti, to znači da ova cifra nije konačna!?

ZA KOLIKO JE UVEĆANA CENA MOSTA?

Prvobitna cena mosta, prema idejnom projektu, sa kojim su gradske vlasti izašle u javnost 2005. godine, bila je projektovana na 90 miliona evra. Međutim, u martu 2008. godine, gradske vlasti su potpisale ugovor o izgradnji mosta sa austrijskim konzorcijumom „Porr Technobau und Umwelt Aktiengesellschaft“, kojim je predviđeno da projektovanje i izgradnja mosta košta 118,6 miliona evra. Ovaj skok cene od 28,6 miliona evra, pravdan je poskupljenjem cene čelika na svetskom tržištu. „Velika potražnja za čelikom poslednjih godina u Aziji dovela je do poskupljenja ove sirovine na svetskom tržištu, zapravo, zbog Olimpijskih igara u Kini. Tamo se mnogo gradi pa je čelik poskupeo“, objasnio je tadašnji v.d. gradonačelnika Zoran Alimpić („Kurir“, od 8. 4. 2008.).

Međutim, kada je nakon izvesnog vremena cena čelika na svetskom tržištu pojeftinila, cena mosta ne samo da nije snižena, već je i dodatno uvećana. Dakle, u odnosu na projektovanu cenu od 90 miliona evra, danas je cena mosta skočila za 39,6 miliona evra, dok je cena iz ugovora povećana za 11 miliona evra! Planirano je da cena mosta sa svim porezima, taksama i drugim administrativnim i konsultantskim troškovima iznosi 161 milion evra, a danas je ta cifra veća za čak 21,7 miliona evra! Sam način na koji je vrtoglavo „skakala“ cena mosta, ukazuje na to da je sasvim izvesno da će Beograđani na kraju, sa izgradnjom pristupnih saobraćajnica, platiti ukupan ceh od 300 miliona evra!!!

Sasvim je izvesno da će Beograđani na kraju, sa izgradnjom pristupnih saobraćajnica, platiti ukupan ceh od 300 miliona evra!

„Demokratska“ gradska vlast, iz godine u godinu, povećava cenu izgradnje mosta preko Save.

BEOGRAD NA PUTU U „DUŽNIČKO ROPSTVO“!

Dok „demokratska“ gradska vlast, iz godine u godinu, povećava cenu izgradnje mosta preko Save, svakako da najviše koristi od toga imaju strani poverioci, odnosno međunarodne finansijske institucije kod kojih se Beograd zadužio. Primera radi, samo kamata na ovaj poslednji zajam od 60 miliona evra kod EBRD-a iznosi 2,8 odsto, plus euribor (3,5 odsto iznosio u martu 2010). Kako to izgleda, najbolje se može videti na primeru prvog kredita za most, iz jula 2006. godine, za koji je do sada isplaćeno 2,7 miliona evra samo po osnovu kamate, ne računajući glavnicu duga. A ono što javnost u Srbiji ne zna i o čemu mediji ne pišu, jeste činjenica da je EBRD kaznila Beograd zbog kašnjenja u povlačenju sredstava iz prve kreditne linije. Tako je na ime kaznenih penala, odnosno provizije, do januara 2010. godine, iz gradskog budžeta plaćeno čak 925.675,53 evra!

Ukupna zaduženost grada Beograda, za period od 2001. do 2010. godine, kod međunarodnih finansijskih institucija, iznosi ni manje ni više nego 349,6 miliona evra.

Radi se o pet kredita koje je gradska vlast uzela za „infrastrukturne gradske projekte“, a koje će Beograđani vraćati sve do 2035. godine.

Najviše koristi od toga imaju strani poverioci, odnosno međunarodne finansijske institucije kod kojih se Beograd zadužio.

A umesto štednje, aktuelni gradonačelnik najavljuje poražavajuću politiku zaduživanja i u narednom periodu svoje vladavine:

„Beograd je daleko od toga da bude zadužen i dok sam ja gradonačelnik i dalje ćemo uzimati kredite“, obećava Dragan Đilas.

Inače, ukupna zaduženost grada Beograda, za period od 2001. do 2010. godine, kod međunarodnih finansijskih institucija, iznosi ni manje ni više nego 349,6 miliona evra. Radi se o pet kredita koje je gradska vlast uzela za „infrastrukturne gradske projekte“, a koje će Beograđani vraćati sve do 2035. godine. A umesto štednje, aktuelni gradonačelnik najavljuje poražavajuću politiku zaduživanja i u narednom periodu svoje vladavine: „Beograd je daleko od toga da bude zadužen i dok sam ja gradonačelnik i dalje ćemo uzimati kredite“, obećava Dragan Đilas.

Ninić: "EBRD je kaznila Beograd zbog kašnjenja u povlačenju sredstava iz prve kreditne linije. Tako je na ime kaznenih penala, odnosno provizije, do januara 2010. godine, iz gradskog budžeta plaćeno čak 925.675,53 evra!" Na slici: Gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas. Foto: Vikipedia.

Dragomir Anđelković:" Neosporno je da su turske vlasti eliminisale jermensku populaciju sa prostora na kome je predstavljala autohtono stanovništvo, odnosno gde je živela mnogo pre doseljavanja Turaka. Imajmo u vidu da, dok donosimo rezoluciju o izmišljenom tzv. srebreničkom genocidu, spadamo među zemlje koje nisu usvojile skupštinsku odluku kojom potvrđuju da je pravi genocid izvršen nad Jermenima." Foto: Pečat.

Usled poraza Turske u ratovima sa Rusijom, povremeno je, tokom 19. veka, delovalo da će Carigrad morati da izjednači potlačene hrišćane sa muslimanima. Međutim, Turci su bili vešti u simuliranju činjenja onoga što nisu želeli da urade, pa otomanski hrišćani nisu dočekali da ih sunce ogreje. Doduše, kada je Carigrad i pokušavao nešto da učini kako bi poboljšao njihov položaj, ili kada je nastojao da modernizuje zemlju da bi mogla da se nosi sa evropskim silama, bio je nemoćan. Opšti javašluk i otpor muslimanske elite, kojoj je odgovarao stari poredak, mogli su da budu prevaziđeni samo dubinskim reformama, a otomanski državni vrh nije hteo da menja sistem. Želeo je da on i dalje postupa po starom, a da se promene oni koji su mu bili podređeni. To je bila politika osuđena na propast.

BES ONEMOĆALOG OSVAJAČA

Proporcionalno nemoći da iznutra konsoliduje svoju državu, i ponižavajućim porazima koje je ona trpela u sukobima sa evropskim silama, otomanska vlast je sa sve većom mržnjom gledala na hrišćanske podanike, željne da ojačaju nacionalni i verski subjektivitet. Osamostaljivanje delova balkanskih naroda pojačalo je sumnju Carigrada u preostale hrišćane, a kod njih nameru da se pripoje oslobođenoj braći (Srbi, Bugari, Grci), odnosno kod onih koji još nisu izborili makar komad slobodne zemlje, želju da obnove državnost ili bar dobiju autonomiju. U poslednjem slučaju, pre svega, radilo se o brojnim i državotvornom tradicijom inspirisanim Jermenima.

Anđelković: "Pošto su pojačanim zlostavljanjem, Jermeni gurnuti u ustanak, turske regularne snage i pripadnici paravojnih grupa, od 1894. do 1896. godine, pobili su ih možda i 200 hiljada. Sa zločinima otišli su toliko daleko da je čak i London protestovao, pa je porta morala da obustavi politiku „konačnog rešavanja“ jermenskog pitanja." Na slici: Scena iz filma "Boja nara" S. Parađanova.

Što se tiče velikih evropskih sila, neke od njih nisu ostale gluve u odnosu na jermenske zahteve. One su pokrenule jermensko pitanje na Berlinskom kongresu (1878). Na to su, ma koliko to izazivalo negodovanje Evropljana, u prvom redu Rusa, turske vlasti odgovorile većim tolerisanjem nasilja nad jermenskim stanovništvom, koje su vršili pripadnici muslimanskih naroda sa kojima su oni živeli (Kurdi i Turci). Carigrad je konstantnim držanjem Jermena u strahu hteo da parališe njihove oslobodilačke težnje.

GEOPOLITIČKA KOMBINATORIKA

Porta je, nesumnjivo osnovano, pred kraj 19. veka balkanske države smatrala suviše slabim da same oslobode preostale sunarodnike, a bila je ubeđena da Austro-Ugarska i Britanija u Evropi neće dopustiti novu rusku intervenciju protiv Turske. Beč je bio uplašen da ruski uticaj ne prevlada u balkanskim pravoslavnim državama, odnosno da uz rusku pomoć one ne oslobode svoje nacionalne teritorije okupirane od strane Turske, i tako onemoguće planirano širenje Dunavske monarhije prema jugu. Plašila se i da bi veće prisustvo Rusije na Balkanu, ali i jačanje Srbije i Crne Gore, generalno pogodovalo bujanju državotvornih ambicija habzburških Slovena, a kamoli želji Srba da se ujedine sa matičnim državama.

Što se Engleske tiče, ona se bojala da Rusija, preko potencijalnih uporišta na Balkanu, ne ugrozi Suecki kanal (saobraćajnu žilu kucavicu Britanske imperije). Dok je Austro-Ugarska ipak bila regionalni igrač, Britanija je predstavljala globalnu silu. I imala je mnogo veću ulogu u spašavanju Otomanskog carstva, jer ono je predstavljalo tampon zonu između Rusije i engleskih poseda na Bliskom i Srednjem Istoku. U kontekstu takve geopolitičke igre, gotovo sve što je doprinosilo konsolidaciji Turske, u Londonu je smatrano prihvatljivim.

Istanbul je procenjivao da mu na Balkanu neko vreme ne preti opasnost, ali je smatrao realnim da Rusija izvede udar iz Zakavkazja. Osim Engleske, druge sile koje načelno nisu želele jačanje Rusije, ipak, nisu imale interes da se tome aktivno suprotstave u Aziji. Otuda, očekujući da će pre ili kasnije uslediti ruski udar, turske vlasti su nastojale da oslabe potencijalne saveznike Rusije u regionu Male Azije – Jermene. I to pogotovo ono kompaktno nastanjeno u istočnoj Anadoliji.

Anđelković: "Prvo su, početkom 1915. godine, mobilisani jermenski vojnici poslati u logore. Oni su ubrzo pobijeni, a uporedo je otpočela likvidacija jermenske gradske elite, odnosno deportacija Jermena iz pograničnih oblasti. Sve to je bila uvertira u prisilno iseljavanje celokupne jermenske populacije u delove Sirije i Irana, nepogodne za život (te zemlje su bile pod turskom vlašću). Carigrad je znao da će marš stotina hiljada ljudi, po teškim predelima i lošim vremenskim uslovima, bez dovoljno hrane i vode, dovesti do smrti većine njih. Od 1915. do 1923. godine, ubijeno je ili umrlo, kako tvrde Jermeni, više od 1,5 miliona pripadnika njihovog naroda." Na slici: "Nojeva barka", savremena turska minijatura Nusreta Kolpana.

Izgleda da su sličan stav prema Jermenima, u kontekstu velikih geopolitičkih kombinacija na prostoru Evroazije, imali i u Londonu, pa i prestonicama drugih država koje su htele da spasu „bolesnika sa Bosfora“. U oblastima udaljenim od očiju evropske javnosti, radi učvršćivanja pozicija Turske, britanska, nemačka i austrijska elita bila je još spremnija nego na Balkanu da previdi zlodela. Rukovodila se principom: „Prihvatljivo je sve što usporava jačanje Rusije, pod uslovom da previše ne revoltira javno mnenje njihovih država“.

PESAK I KRV

Shvativši to, Abdul Hamid II, zbog nedela koja će uslediti nazvan „krvavi sultan“, rešio je da slomi kičmu jermenskom nacionalnom pokretu tako što će dopustiti masovne pokolje Jermena. To je direktno trebalo da dovede do njihovog proređivanja u pojedinim oblastima, ali i da podstakne iseljavanje preživelih. Računao je i da oni Jermeni koji izvuku živu glavu, više neće smeti ni da pomisle na autonomiju ili nezavisnost. Pošto su, u duhu takve politike, pojačanim zlostavljanjem, Jermeni gurnuti u ustanak, turske regularne snage i pripadnici paravojnih grupa, od 1894. do 1896. godine pobili su ih možda i 200 hiljada. Sa zločinima otišli su toliko daleko da je čak i London protestovao, pa je porta morala da obustavi politiku „konačnog rešavanja“ jermenskog pitanja.

No, kada je nastupila pogodna prilika, Turci su nastavili tamo gde su stali. Zbog straha od jačanja Nemačke, i mogućnosti da joj ona preuzme ekonomski i pomorski primat, Britanija se početkom 20. veka približavala Rusiji. Tursku je zbog toga obuzeo strah, pa se preorijentisala na Nemačku. Tokom Prvog svetskog rata, Berlin i Carigrad bili su saveznici, a nemačka javnost imala je manji uticaj na vladu nego britanska. Uostalom, u vremenima kada su stotine nemačkih vojnika svakodnevno ginule, verovatno je nije ni interesovalo šta se dešava na obroncima Kavkaza.

Od kada je otpočeo rat, Turska je sa zebnjom iščekivala rusku ofanzivu. Strah da će jermensko stanovništvo podržati ruske snage, navodno, podstakao je Istanbul da protiv njega preduzme drastične mere. Međutim, ono što se dešavalo ranijih godina ukazuje da bi do velikih pokolja Jermena došlo i da taj strah nije bio realan. Turci su uveliko vodili politiku homogenizacije muslimanskog stanovništva, odnosno marginalizacije preostale hrišćanske populacije. Svetski rat im je pružio priliku da intenziviraju takvu politiku, a Jermeni nisu imali matičnu državu koja bi zbog toga zaratila sa Turskom (što bi učinila Grčka da su tada masakrirani Grci).

Prvo su, početkom 1915. godine, mobilisani jermenski vojnici poslati u logore. Oni su ubrzo pobijeni, a uporedo je otpočela likvidacija jermenske gradske elite, odnosno deportacija Jermena iz pograničnih oblasti. Sve to je bila uvertira u prisilno iseljavanje celokupne jermenske populacije u delove Sirije i Irana, nepogodne za život (te zemlje su bile pod turskom vlašću). Carigrad je znao da će marš stotina hiljada ljudi, po teškim predelima i lošim vremenskim uslovima, bez dovoljno hrane i vode, dovesti do smrti većine njih. Od 1915. do 1923. godine, ubijeno je ili umrlo, kako tvrde Jermeni, više od 1,5 miliona pripadnika njihovog naroda.

Jermeni nisu imali matičnu državu koja bi zbog toga zaratila sa Turskom.

Jermeni nisu imali matičnu državu koja bi zbog toga zaratila sa Turskom.

Ako je, kojim slučajem, taj broj nešto veći od realnog, neosporno je da su turske vlasti eliminisale jermensku populaciju sa prostora na kome je predstavljala autohtono stanovništvo, odnosno gde je živela mnogo pre doseljavanja Turaka. U Otomanskom carstvu, do genocida, bilo je preko dva miliona Jermena (10% populacije Turske). Oni su činili veliki deo stanovništva istočne Anadolije tj. istorijske Jermenije (koja predstavlja veliki deo današnje Turske). Posle 1923. godine u Turskoj je ostalo tek oko 100 hiljada Jermena. Manji deo nestalog dela tog naroda izbegao je, a veći deo, to je neosporno, usmrćen je. I nije se tu radilo o zločinačkom ispadu jednog režima. Turci su, metodama koje su zavisile od (geo)političkih okolnosti, vodili antijermensku politiku, bez obzira da li je na vlasti bio „krvavi sultan“ ili razni prozapadni modernizatori. Negiranje genocida i prisvajanje jermenske baštine, politika je i savremene Ankare.

SRPSKE PARALELE

Naš narod je, svega dvadesetak godina posle Jermena, doživeo sličnu sudbinu.

Pokolji Jermena otpočeli su u jeku Prvog svetskog rata, da bi kulminirali kada je Rusija upala u revolucionarni vrtlog. Genocid nad Srbima odvijao se dok je rat vođen na ruskoj zemlji, a u Moskvi vladao režim kome je u srcu bio tzv. proleterski internacionalizam.

Naš narod je, svega dvadesetak godina posle Jermena, doživeo sličnu sudbinu. Ustaše su, u proleće 1941. godine, otpočele sa klanjem Srba. Cilj je bio da naš narod u BiH, Krajni, Slavoniji, Sremu, bude uništen, a u to su bili upleteni isti geopolitički akteri kao kod genocida nad Jermenima. Nemačka je bila hrvatski patron, kao što je ranije bila turski saveznik. Britanija je, teorijski, bila na strani Jermena tokom Prvog svetskog rata, kao što je bila i „saveznik“ sa Srbima u drugom globalnom ratu 20. veka. Međutim, u oba slučaja, svojim beskrupuloznim pragmatizmom trasirala je put za genocid.

Sprečavala je Rusiju da blagovremeno zaštiti Jermene, a Srbe je, uz lažna obećanja da će im pomoći, gurnula u rat kada za njega nisu bili spremni, i tako je popločala put koji je vodio ka Jasenovcu, Jadovnu, i drugim stratištima. Englezima malo znače milioni tuđih života, kada su u pitanju i najmanji njihovi interesi. Štaviše, možda su im oba genocida odgovarala. Narodi koji su potencijalni saveznici Rusije, na koju London gleda sa zazorom i kada je sa njom „prijatelj“, tako su drastično oslabljeni. O odnosu Engleza prema onome što su 1941-45. učinile ustaše, najbolje govori to što su posle rata pomogli Paveliću i drugim hrvatskim ratnim zločincima da izbegnu ruku pravde.

Nažalost, postoji i kontinuitet u nacionalno-štetnom delovanju naših nekritički prozapadnih lidera.

Primera radi, neki od njih, npr. Čedomilj Mijatović, bili su prijateljski nastrojeni prema Abdul Hamidu II, koji je odgovoran i za smrt mnogih Srba na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, a ne samo Jermena širom Otomanskog carstva.

A ovi današnji govore nam o prijateljstvu između Ankare i Beograda, danas kada je ponovo ojačala Turska, i to toliko da je vojno, a pogotovo ekonomski, jača od balkanskih država nego što je u 14. veku bilo Otomansko carstvo.

Što se Rusije tiče, do pokolja nad istočno-hrišćanskim narodima dolazilo je onda kada je bila zaokupljena velikim problemima ili su je vodili režimi nezainteresovani i za rusku tradiciju, a kamoli narode koji su bliski Rusima. Pokolji Jermena otpočeli su u jeku Prvog svetskog rata, da bi kulminirali kada je Rusija upala u revolucionarni vrtlog. Genocid nad Srbima odvijao se dok je rat vođen na ruskoj zemlji, a u Moskvi vladao režim kome je u srcu bio tzv. proleterski internacionalizam a ne pravoslavno-slovensko bratstvo (makar kao dopuna geopolitičkih interesa). A isti oni spoljni faktori, pojačani Vašingtonom, koji je usvojio britanske geopolitičke principe, na ovaj ili onaj način upleteni u raniju tursku i hrvatsku genocidnu aktivnost, ponovo su sistematski radili protiv Srba onda kada je demoralisanom Rusijom vladao, i za sudbinu Rusa van Rusije, malo zainteresovani Jeljcin. Tako su dali doprinos etničkom čišćenju Srpske Krajne 1995. godine.

KONTINUITET ZLA

Kao što su turski režimi, islamistički ili sekularni, monarhistički ili republikanski, dosledno antijermenski, tako su i hrvatski, kakva god da imaju ideološka uverenja, nepokolebljivo antisrpski. U tom pogledu bitno se ne razlikuju Pavelić, Tuđman, i njihovi naslednici, već se samo prilagođavaju duhu vremena i spletu okolnosti. S druge strane, nažalost, postoji i kontinuitet u nacionalno-štetnom delovanju naših nekritički prozapadnih lidera.

Anđelković: "Imajmo u vidu da, dok donosimo rezoluciju o izmišljenom tzv. srebreničkom genocidu, spadamo među zemlje koje nisu usvojile skupštinsku odluku kojom potvrđuju da je pravi genocid izvršen nad Jermenima." Na slici: Scena iz filma "Boja Nara" S. Parađanova.

Primera radi, neki od njih, npr. Čedomilj Mijatović, bili su prijateljski nastrojeni prema Abdul Hamidu II, koji je odgovoran i za smrt mnogih Srba na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, a ne samo Jermena širom Otomanskog carstva. A ovi današnji govore nam o prijateljstvu između Ankare i Beograda, danas kada je  ponovo ojačala Turska, i to toliko da je vojno, a pogotovo ekonomski, jača od balkanskih država nego što je u 14. veku bilo Otomansko carstvo od njihovih prethodnica, a koja uporno radi protiv Republike Srpske i u prilog tzv. kosovske nezavisnosti, odnosno stvaranja muslimanske autonomne jedinice na prostoru Raške oblasti.

I to nije sve. Pored toga što u Srbiji zastupaju interese Ankare i Vašingtona, ti naši evroatlantsko-otomanski nastrojeni lideri nastoje da nas uvrste u NATO stroj usmeren protiv Rusije, rame uz rame sa Turcima, Englezima i Amerikancima. A Rusija nam je, oko toga nema spora, kad god su je vodili nacionalno orijentisani političari, bila najbolji saveznik i najpouzdaniji prijatelj, dok su nam Turci i Englezi tradicionalni, a Amerikanci novi ali delima dokazani, neprijatelji.

PRIZIVANJE NOVE NESREĆE

Imajmo u vidu da, dok donosimo rezoluciju o izmišljenom tzv. srebreničkom genocidu, spadamo među zemlje koje nisu usvojile skupštinsku odluku kojom potvrđuju da je pravi genocid izvršen nad Jermenima. Čak su i neke članice NATO (npr. Francuska i Grčka) donele takvu rezoluciju, a Srbija, radi „dobrih“ odnosa sa Turskom, nije! Srpski režim time ne gazi samo moral, već izbegava da vidi da je sve povezano. I genocid nad Srbima, i genocid nad Jermenima. I novi turski ekspanzionizam prema Zapadu, i onaj prema Istoku. I delovanje Britanije juče, i njeno postupanje danas.

Ne bi smo smeli da zaboravimo kako ne treba mnogo da se stigne od Ararata do Jadovna! Kao ni to da su brojne pretenzije i na preostale, ma koliko da su sužene, srpske zemlje, i živote tamošnjih Srba. Makar neki od njih mislili da novi kvazi-nacionalni  ili autonomaški  identitet može da ih zaštiti.

To što oni prestaju da budu Srbi, i u tome bivaju ohrabreni od strane srpskih neprijatelja, ne znači da ih tako neće tretirati oni naši tradicionalni dušmani kojima je obećan Balkan. Danas, kada imaju demografsku plimu, ne trebaju im nove „Poturice“ već pogodna zemlja za naseljavanje.

A ne bi smo smeli da zaboravimo kako ne treba mnogo da se stigne od Ararata do Jadovna! Kao ni to da su brojne pretenzije i na preostale, ma koliko da su sužene, srpske zemlje, i živote tamošnjih Srba. Makar neki od njih mislili da novi kvazi-nacionalni (crnogorski) ili autonomaški (vojvođanski) identitet može da ih zaštiti. To što oni prestaju da budu Srbi, i u tome bivaju ohrabreni od strane srpskih neprijatelja, ne znači da ih tako neće tretirati oni naši tradicionalni dušmani kojima je obećan Balkan, a kojima danas, kada imaju demografsku plimu, ne trebaju nove „Poturice“ već pogodna zemlja za naseljavanje.

Malicioznim delovanjem naših petokolonaša, ali i lakomislenošću velikog dela elite, odnosno pasivnošću naroda, ko zna kakvom zlu idemo u susret. Umesto što omamljeni prihvatamo da postanemo „saveznici“ sa onima koji su nam činili i čine zlo, i ko zna kakve strahote našem narodu pripremaju za sutra, dok još nije kasno, usprotivimo se nacionalno-destruktivnoj politici režima. To nije pitanje ideološkog ili partijskog opredeljenja, već opstanka nacije, države pa i mnogih od nas ponaosob. Trebalo bi o tome da pokušaju da razmisle i oni što ne vole da misle!

Anđelković: "Imajmo u vidu da, dok donosimo rezoluciju o izmišljenom tzv. srebreničkom genocidu, spadamo među zemlje koje nisu usvojile skupštinsku odluku kojom potvrđuju da je pravi genocid izvršen nad Jermenima. Čak su i neke članice NATO (npr. Francuska i Grčka) donele takvu rezoluciju, a Srbija, radi „dobrih“ odnosa sa Turskom – nije!" Na fotografiji: Detalj sa platna "Ararat" Ivana Ajvazovskog

Jovan B. Dušanić: "Ekonomska politika u Srbiji od 2000. godine vođena je na principima Vašingtonskog dogovora – jednog neoliberalnog programa radikalnih ekonomskih reformi, koji u suštini predstavlja lepo „upakovani” kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu krupnog kapitala, a čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija.

Upravo se navršava cela decenija u kojoj isti kreatori (MMF), realizatori (vladajuća politička i ekonomska elita) i propagatori – ubeđivači (medijski eksponirani akademski ekonomisti – pre svega, savetnici premijera i ministara, te saradnici okupljeni oko CLDS i MAT-a) neprekidno ponavljaju da su inostrane investicije panaceja – čarobni lek za sve ekonomske probleme.

Pre deset godina ubeđivali su nas da će kroz privatizaciju u zemlju stići značajne inostrane investicije, a što je još važnije dobićemo i kvalitetne strateške partnere, koji će brzo od loših društvenih/državnih preduzeća stvoriti uspešne privatizovane kompanije, koje će biti motori budućeg dugoročno održivog ekonomskog rasta. Danas vidimo da smo kroz privatizaciju uglavnom dobili kao vlasnike domaće kontraverzne biznismene i narkobosove, i belosvetske spekulante koji su brzo „očerupali“ privatizovana preduzeća, na njih stavili katance, a radnike izbacili na ulicu.

S druge strane, dobijena sredstva od privatizacije (umesto u razvoj) država je usmerila, pre svega, u budžetsku potrošnju stvarajući (uz dodatno velika zaduživanja u inostranstvu) iluziju uspešnosti ekonomskih reformi i „boljeg života“. Samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih kredita uzetih u inostranstvu, od 2001. godine, Srbija je imala priliv od preko 30 milijardi dolara, a privreda je danas dovedena u katastrofalno stanje. Tako je broj zaposlenih sa nešto više od 2,1 miliona pao na manje od 1,9 miliona u 2009. godini, industrijska proizvodnja ni u jednoj godini posle 2000. godine nije dostigla nivo iz 1998. godine (niti čini polovinu od one iz 1989.), a spoljnotrgovinski deficit (veći uvoz od izvoza) je od 1,75 milijardi iz 1998. godine dostigao fantastičnih 11,90 milijardi dolara u 2008. godini.

Ekonomska politika u Srbiji od 2000. godine vođena je na principima Vašingtonskog dogovora – jednog neoliberalnog programa radikalnih ekonomskih reformi (razradili su ga MMF, Svetska banka i administracija SAD), koji u suštini predstavlja lepo „upakovani” kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu krupnog (pre svega, transnacionalnog) kapitala, a čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. Interesantno da nam sada isti kreatori, realizatori i ubeđivači, dosadašnje pogrešne ekonomske politike, saopštavaju da je iscrpljen ovakav, te Srbiji predlažu „novi model razvoja“ (kako reče kolega LJ. Mađar ne radi se ni o novom, niti o modelu, a najmanje o razvoju) u kome je privlačenje direktnih inostranih investitora jedna od ključnih mera.

Kako se naši vladajuća elita posle 2000. godine nije posvetila izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast, nego je prihvatila pogrešan neoliberalni ekonomski program, danas nije u mogućnosti da može inostrane investitore da privuče (kako bi bilo poželjno) konkurentnim brzo rastućim tržištem, s dobro uređenom institucionalnom infrastrukturom, obrazovanom i kreativnom radnom snagom, nego to čini davanjem različitih formi stimulacija.

Samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih kredita uzetih u inostranstvu, od 2001. godine Srbija je imala priliv od preko 30 milijardi dolara, a privreda je danas dovedena u katastrofalno stanje.

Iskustvo i drugih zemalja u tranziciji pokazuju da davanje velikih stimulacijama nije dobar način za privlačenje inostranih investitora. U takvim slučajevima, po pravilu, inostrani investitori ostaju dok mogu da koriste dobijene stimulacije, a kada one „presuše“ traže se nove (po pravilu, veće) povlastice, a ako to ne dobiju napuštaju zemlju.

Te stimulacije su tako velike da se s pravom možemo upitati: ko u koga više investira – stranci u Srbiju ili Srbija u strance? Tako je pre mesec dana u Nišu potpisan ugovor, između vlasnika italijanske firme Dajtek, gradonačelnika Niša i srpskog ministra ekonomije, kojim se otvara pogon Dajtek-a u Nišu gde treba da se zaposli 400 radnika. Vlada će inostranom investitoru na ime podsticaja isplatiti 10.000 evra po svakom zaposlenom, a grad Niš će mu besplatno ustupiti 2,5 hektara potpuno opremljenog građevinskog zemljišta.

Dušanić:"Iskustvo i drugih zemalja u tranziciji pokazuju da davanje velikih stimulacijama nije dobar način za privlačenje inostranih investitora. U takvim slučajevima, po pravilu, inostrani investitori ostaju dok mogu da koriste dobijene stimulacije, a kada one „presuše“ traže se nove povlastice. Ako to ne dobiju napuštaju zemlju. Put kojim smo krenuli vodi ka sudbini Meksika, koji je na kraju izvršio i adaptaciju svoga pravnog sistema, tako da su inostrana preduzeća (takozvani makiladori – maquiladoras) postala eksteritorijalna. Oslobođena plaćanja poreza u meksički budžet, radnicima nije dozvoljeno sindikalno organizovanje, a rade u teškim uslovima za mizerne nadnice. Godišnja šteta koju ima Meksiko od "makiladora" procenjuje se da iznosi 15 milijardi dolara." Na slici: Meksikanke zaposlene u tekstilnoj industriji, na svom radnom mestu više ne ostvaruju prava državljanki sopstvene zemlje.

Pre četiri meseca (tada je podsticaj iznosio „samo“ 5.000 evra po zaposlenom) u listu Politika (Cena gostoljubivosti, 19. april) pisao sam kuda vodi ovaj put kojim smo krenuli (pod „mudrim rukovodstvom“ MMF-a), navodeći primer Meksika koji je na kraju izvršio i adaptaciju svoga pravnog sistema, tako da su inostrana preduzeća (takozvani makiladori – maquiladoras) postala eksteritorijalna, oslobođena plaćanja poreza u meksički budžet, u kojima nije dozvoljeno sindikalno organizovanje, a radnici rade u teškim uslovima za mizerne nadnice. Godišnja šteta koju ima Meksiko od makiladora procenjuje se da iznosi 15 milijardi dolara.

Godinama smo slušali (od kreatora, realizatora i propagatora) teorijska ubeđivanja kako neoliberalni program ekonomskih reformi nema alternativu, te da je dovoljno samo izvršiti liberalizaciju, stabilizaciju i privatizaciju i na taj način se automatski obezbeđuje dugoročno održivi privredni rast tranzicionih privreda, a praksa je pokazala sasvim suprotno. Zemlje koje su to u praksi sledile (među njima i Srbija) danas su prezadužene s privredama u stagnaciji, a najbolje su prošle one zemlje koje su brzo napustile takav program ekonomskih reformi (na primer, Poljska) ili su ga odmah u početku odbacile kao neprihvatljiv (na primer, Slovenija).

Slična je situacija i s inostranim investicijama, gde neprestano slušamo teorijska objašnjenja o njihovim pozitivnim efektima (zbog ovladavanja novim tehnologijama i nou-hau, razvoja preduzeća njihovom restrukturizacijom, pospešivanja međunarodne trgovine i integracije u svetsku privredu, jačanja konkurencije, te povećanja ljudskog kapitala) na privredni rast zemalja gde dolaze, a praksa tranzicionih zemalja, kao i ozbiljna empirijska istraživanja (Jože Mencinger) pokazuju: ne samo da inostrane investicije nisu nikakva panaceja za privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće inostrane investicije – manji rast i obratno).

Dušanić: "Godinama smo slušali teorijska ubeđivanja kako je dovoljno samo izvršiti liberalizaciju, stabilizaciju i privatizaciju i na taj način se automatski obezbeđuje dugoročno održivi privredni rast tranzicionih privreda. Praksa je pokazala sasvim suprotno. Zemlje koje su to u praksi sledile danas su prezadužene sa privredama u stagnaciji, a najbolje su prošle one koje su brzo napustile takav program ekonomskih reformi ili su ga u početku odbacile kao neprihvatljiv." Još u antičko doba je groteska bila deo ekonomske politike. Na slici: Glava Gorgona na Mizijskom srebrnom novcu (350 - 300 g. pne).

Godinama su Mađarska i baltičke zemlje imale nekoliko puta veće učešće direktnih inostranih investicija u BDP, nego Poljska i Slovenija, a danas je vidljivo u kakvom su stanju privrede ovih zemalja. Tako je učešće direktnih inostranih investicija u BDP 1999. godine iznosio (prema podacima UNKTAD-a) u Mađarskoj 26,3%, Estoniji 19,3%, Poljskoj 5,9% i Sloveniji 4,2%. Naši „reformatori“ su nam godinama upravo navodili kao primer za ugled Mađarsku – poslušnog učenika MMF u koju „hrli“ inostrani kapital, a ovih dana (7. avgust) čitamo da, opterećena ogromnim dugovima, Mađarska optužuje „učitelja“ kako „nije bio nikada u stanju da predloži delotvornu terapiju“ i da prekida dalje pregovore sa MMF-om o finansijskoj pomoći od 20 milijardi evra za spašavanje urušene mađarske privrede.

Kraća verzija ovoga teksta objavljena je u listu Politika

Na slici: Panacejin otac Eskulap, na antičkom novcu grada Stobi. Ime "Panaceja" postalo je sinonim za lek koji leči od svih bolesti.

PRIMENA „TEORIJE DEFINICIONIZMA“ NA POST-GENOCIDNO VREME (IMPLIKACIJE POSLERATNOG – VATIKANSKOG I HRVATSKOG – STAVA PREMA VELIKIM EVROPSKIM GENOCIDIMA U 20. VEKU)

Ovaj tekst je nastavak autorove studije započete tekstom  NDH i “srbocid” 1941-1945, koji je objavljen na sajtu Fonda Slobodan Jovanović 16. 7. 2010. godine Read the rest of this entry »

Šibenska molitva na ćirilici iz sredine XIV. vijeka

Hiljadugodišnja srpska ćirilica je nacionalno fonetsko pismo. Srpska ćirilica je temelj i oslonac srpskog duhovnog i istorijskog postojanja. Naša – srpska ćirilica je milenijumsko pismo ! Jedan od najrevnosnijih čuvara naše ćirilice do dana današnjeg jeste Srpska pravoslavna crkva. Do danas ni na jednoj crkvi Srpske pravoslavne crkve, a ni u njoj, nije napisano ni jedno slovo latinicom !

Ćirilica je najfunkcionalnije pismo na svijetu. Do kraja ispoštovan fonetski sistem “jedno slovo – jedan glas”. Isto tako, upotreba ćirilice nije odraz nacionalizma i zatucanosti, već bi bar trebala biti sasvim normalna stvar. U prilog ovoj konstataciji ide i pitanje: da li neko kaže za Kineze ili Grke da su nacionalisti i primitivni što koriste svoje vjekovno pismo ?

Prvi spomenik pisan ćirilicom je Miroslavljevo jevanđelje iz XII vijeka ( oko 1192. godine ). Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Radovan M. Grujić, u knjizi “Apologija srbskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji“ Novi Sad. 1909., daje nam na znanje da su i diplomate osmanlijskog, austrougarskog i rumunjskog dvora koristili srpsku ćirilicu. U srpskoj državi hrvatska latinica dolazi tek po ujedinjenju 01. decembra 1918. godine ! Ako je to tako, a jeste, postavlja se pitanje: šta je starije? Mnogo je “težak“ odgovor. A danas, koliko je ćirilice na prostoru Republike Hrvatske a latinice u Republici Srbiji. Nebo i zemlja. Doduše, u Zagrebu poslednja firma sa ćiriličnim natpisom bio je hotel “ Beograd“. Bilo je to davne 1937.!? Danas pisati ćirilicom u Republici Hrvatskoj je prava jeres. Ona je, bolje rečeno, zabranjena za upotrebu. Svi dokumenti na ćirilici moraju se prevoditi na novoustoličeni hrvatski jezik i latinicu!!!

„Sve što je vredno u viševekovnoj prošlosti srpskog naroda napisano je na ćirilici, našem prvom i osnovnom pismu. I pored toga, potiskivanje ćirilice stalan je proces i za to smo najveći krivci mi sami. Đirilicu branimo jer nam je cilj da njome piše i naše još nerođeno potomstvo. Da nje ima i u rodnom listu i na nadgrobnom spomeniku” ističe Mato Pižurica.

Detalj iz Miroslavljevog Jevanđelja, XII vek. Foto: Vikipedia.

Malo li je što je u srpskom narodu srpska ćirilica gotovo zaboravljena i nema je u upotrebi! Kao nagrada srpskom narodu uvedena su dva pisma, uskoro očekujemo da će ih biti i više. Dok je postojala normalna situacija i vladalo pravo i pravna država Srbija i poštovan srpski narod, tada je cijenjeni Luj Kordije, profesor, pisac i novinar, pripadnik velikog francuskog naroda, „potpuno savladao i naučio srpski jezik i pravilno pisao, služeći se ćirilicom“. Možemo se sjetiti i Jovanča Micića i njegovih riječi: „Ama, braćo Srbi, prestanite…“. Zašto? U daljnjem tekstu pokušaćemo u par rečenica pojasniti.

Danas, na početku 21. vijeka, srpska ćirilica je u Srbiji postala pismo drugoga reda. Kako je do toga došlo, u čemu se krije tajna ovoga nacionalnog poraza i šta nam je činiti?

Kao pobornik očuvanja i aktivne upotrebe naše ćirilice, probaću naglas razmišljati.

Za očuvanje naše ćirilice dostavljam samo malo onoga što posjedujem.

Prvo, Francuska je još u vrijeme De Gola imala zakon o zaštiti jezika.

Drugo, u knjizi “Put duhovne obnove“, napisanoj prije 70 godina, Ivan Iljin u jednoj rečenici daje značaj i važnost jezika: “Jezik na tajanstven i koncentrisan način sadrži u sebi celokupnu dušu, celokupnu prošlost, celokupni duhovni sklop i celokupne stvaralačke zamisli naroda.“

Eto, mi imamo široku temu razgovora i zajedničku ljubav – ćirilicu. Obaveza svih nas je da je koristimo, čuvamo, afirmišemo i unapređujemo. Naime, naše druženje s ćirilicom jeste prvi korak na planu očuvanja srpskog identiteta, a ako se ne učini ni taj prvi korak nećemo doći ni do hiljaditog, kaže kineska mudrost. Dragi ljudi, mi obični građani smo revnosniji u čuvanju ćirilice od onih koji su za to plaćeni.

Nepobitna je činjenica da su i prvi zabelježeni stihovi u Dubrovniku bili ispisani baš ćirilicom, i to na jednom primerku carinskog statuta. Autor je Džono Kalić 1421. Stihovi glase:``Sada sam ostavljen srid morske pučine, valovju moćno bjen, daž(d) dojde s visine; kad dojdoh na kopno, mnih da sam ... ``.

Naime, obaveza je da se zakoni u pravnoj i demokratskoj državi poštuju dok su, naravno, na snazi. No, u zemlji Srbiji to nije slučaj. Znači, plači voljena zemljo! Nadležni ne primjenjuju, niti poštuju Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, a ako sada ne budu ni Ustav, “zbogom diko“. Doduše, ni do sada nije bilo idealno. Ipak, cijenimo da je dosadašnji Zakon solidan, ali kakav-takav, mora se primjenjivati. Upravo se zato i javljam da pomognem uspavanom srpskom narodu. Pojedinačno neće biti uspjeha, ali zajedno, iako teško i dugotrajno, rezultata će biti.

Znači, ovi “naši“: “Boga se ne boje, ljudi ne stide”, ili kako reče Isus Hristos: “Oprosti im Oče, ne znaju šta da rade“. Njima je lični ispred nacionalnog interesa. Oni prodaju vjeru za večeru. Doduše, pišu ćirilicu samo kada im trebamo. A trebamo im samo za izbore. Pogledajte samo plakate.

Postavlja se pitanje: zašto Srbi nisu složni? Zato što smo nesrećan narod, živimo u zlim vremenima, vječna borba za opstanak… U borbi za opstanak nema tolerancije. Na našim prostorima za ideje i vjeru davala se, nažalost, glava.

Još jedno pitanje: zašto ćirilica ? Odgovor je: zato što je to prvo naše i osnovno pismo. Sjećam se dobro da je neko 90 – tih godina 20. vijeka rekao da “ćirilica odmara oči“. Sve što se dešavalo srpskom narodu kroz vijekove dešavalo se i ćirilici. Na ćirilici je napisano mnogo vrijednih stvari u desetovjekovnoj srpskoj pismenosti. Nema dileme, ćirilica je simbol našeg kulturnog identiteta na mapi svijeta. Ćirilica se potiskuje lagano i stalno. Za njeno potiskivanje, slobodan sam reći, isključivi krivci smo mi Srbi. Zbog upotrebe ćirilice spočitava nam se zaostalost, primitivizam i kočenje ulaska u lažni evropski svijet. Dakle, još jedna neargumentovana kritika ćirilice je da „uz ćirilicu nećemo ući u Evropu i svet“. Inače, postoje primjeri, kao što je Grčka, kako se „ulazi u Evropu“ sa nelatiničnim pismom i neengleskim jezikom.

Valja reći da je ćirilica jedno vrijeme bila i hrvatsko pismo. U 17. vijeku, katolička Kongregacija de propagande fide napravila je anketu u južnoslavenskim zemljama o upotrebi pisma u kojoj je nadmoćno pobjedila ćirilica. Takođe, od 18. vijeka na ćirilici se vode i matične knjige u katoličkim i hrvatskim sredinama. Isto tako su na ćirilici napisani Dubrovački zbornik, Vinodolski statut… Imamo i primjere korespodencije između Hrvata i Srba i to na ćirilici. Franjo Rački je Stojanu Novakoviću stalno pisao na ćirilici, a ovaj njemu latinicom. Dakle, u 19. vijeku je to bilo znak poštovanja i kulturnog ophođenja. A kako je danas ?

Inscription testifying that Bosko and two men named Nikola Andrija Ševic restored this Medieval church in 1579. The tablet was written by Fra. Bazilio, who calls himself "Ravjanin" (a man of Ravno) and was probably in the monastery in Slano. The Bishop blessed the church on 6th June 1579. Natpis iz sela Ravni: Originalni tekst (red po red) : Gradi Boško/ Nikola. I Nik/ ola. Andriaš. Na slavu. Boga. i Sv(e)te/ Gospe. I Blago(so)vi/ Biskup. Nakon 1./ 5.7.9. godina. poroda/ Isusova. Na. se(stoga) zuna./ Pisa fra Bazilio. Ravnanin.

Reformama Vuka Karadžića dobili smo pismo koje je, pored ostalih slova zajedničkih za sve moderne varijante ćirilice, sadržalo i posebna srpska slova. Srpska ćirilica je, pored toga, i jedino fonetsko pismo na svijetu. Ćirilica je pismo sa najdužim „stažom“ kod nas. Ćirilicom smo se oduvjek služili.

Prije dvadesetak godina čitao sam jednu izuzetno demokratsku maksimu, a ona glasi: “Moje sveto, a i tvoje sveto, svoje čuvaj u moje ne diraj“. Dakle, čuvajmo našu ćirilicu, a drugi ljudi i narodi neka pišu svojim pismom. A o multikulturi govore i riječi mađarskog reformatora Szechenyi Istvana, iz sredine 19. veka: “Pripadnost jednom narodu ne isključuje čovečnost, osoba koja je verna svom narodu, nije manje verna čitavom ljudskom rodu, jer na stepenicama razvijenih naroda se može očekivati prosperitet ljudskog roda. “

Ubjeđen sam da uz život na balkanskoj vjetrometini, sa raznim komšijama koji sve čine da zatru našu ćirilicu, a time i srpsko biće, osnovni problem jeste u nama – Srbima. Zaista, mislim da u ovom “grmu leži zec“. O tome Tolstoj kaže: “Čudno! Čovek se buni protiv zla koje dolazi spolja, od drugih, zla koje on ne može da izbegne, a ne buni se protiv svog sopstvenog zla koje je u njegovoj vlasti.“

Dragi prijatelji,

Ko ne zna – dobro će mu doći, ko zna – neće mu smetati ako napišem nekoliko misli velikih ljudi i nekih od onih koji su naneli magnum crimen (veliki zločin) srpskom narodu.

Evo ih:

Prepodobni Simeon Mirotočivi, Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića, neposredno pred smrt, 1200. godine, izdiktirao je u pero svom najmlađem sinu, svetom Savi – Rastku Nemanjiću:

“ Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu riječ u svoja usta. Uzmeš li tuđu riječ, znaj da nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju riječ svog naroda.”

Povelja cara Stefana Dušana "Silnog"Hilandaru, Potpis darodavca, XIV vek.

Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je riječi potro i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje riječi prestaje biti narod.

Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Poslije izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Poslije izgubljenog jezika nema naroda.

Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još glagolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smjenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni dio zemlje i narod opet kad–tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.“

A, rodonačelnik moderne srpske kulture i kreator ćirilice, besmrtni Vuk Stefanović Karadžić napisa:

“Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi i narod; može se među sobom razumijevati i umno sjedinjavati; ne preliva se u drugi, ne propada“, i

“Što su gođ ljudi na ovome svijetu izmislili, ništa se ne može usporediti sa pismom. Moglo bi se reći da je onaj koji je prvi (pismo) izmislio bio više Bog nego čovjek.“

Ćirilica Dušanovog zakonika, Ravanički rukopis. Foto: www.dusanov-zakonik.com

Kladim se da je Bernard Šo, slavni engleski dramski pisac, bio u pravu kada je ostavio testamentom novac kao nagradu onome ko uspe da izvrši reviziju engleske abecede po uzoru na srpsku azbuku. Ćirilicu je Šo smatrao najboljim, najlogičnijim i najjednostavnijim pismom na svetu. Smatrao je da ju je moguće naučiti za dva dana i nadao se da će neko uspeti da, poput Vuka Karadžića, izvrši efikasnu reformu engleskog pisma. Jer, po njemu, Vuk je izvršio genijalno pojednostavljenje – 30 slova kao konačan i trajan vid ćirilice, standardnog pisma srpskog jezika.

“Godinama slušamo naše rodootpadnike, mondijaliste, lažne “europejce“ kako zabrinuto postavljaju pitanje kako ćemo mi u Evropu sa ćirilicom i u svojoj “očinskoj“ brizi rade u korist srpske štete, potapajući sve što je srpsko zarad nekih viših usrećiteljskih rajskih predela koji nas čekaju samo da budemo spremni da što manje ličimo na sebe“, navodi Đoko Stojčić, zatim dodaje: “Podsećam na jedan kulturološki podatak. Daleke 1937. godine u Lajpcigu, Nemac E. Veber, očni lekar, brani doktorsku disertaciju pod naslovom: `Azbuke sveta`. Proučio je pisma svih naroda sveta sa različitih aspekata. Zaključak njegovog višegodišnjeg rada je sledeći: “Srpska ćirilica je najbolje i najjednostavnije pismo na svetu, najbrže se uči, lako čita i najmanje zamara oči čitača.” Srpsku ćirilicu je dr Veber, kao rezultat svoga istraživačkog rada, ispisao na prvoj unutrašnjoj strani svoje knjige. Disertacija mu je prihvađena, a on je dobio titulu doktora nauka“. Sapienti sat ( pametnom dosta ).

A sveti vladika Nikolaj Velimirović o ćirilici kaže: “Sveto je ono što su sveti ljudi stvorili. Ćirilicu su stvorili sveta braća Kiril i Metodije. Ćirilicom se služe danas samo pravoslavni Sloveni: Rusi, Srbi i Bugari. Jedno se dobro mora priznati ruskim komunistima, što su zadržali ćirilicu. Nekada su se svi slovenski narodi služili samo ćirilicom. Ali je rimska crkva, kroz dugu i krvavu borbu, nametnula latinicu pokatoličenim Slovenima, da bi ih većma odvojili od pravoslavnih. Ono što ni komunisti nisu učinili u Rusiji, čine sada neka srpska gospoda, pišu i izdaju listove i knjige latinicom. Pa čak su u doba komunista i neki sveštenici štampali svoje biltene latinicom. Ti Srbi, prosto, ne znaju šta rade. Oni ne znaju da odbaciti ćirilicu znači odbaciti polovinu Pravoslavlja, odvojiti se od ove srpske pismenosti iz prošlosti, trampiti bolje za gore. To znači i uvrediti svete apostole slovenske Kirila i Metodija…“

Sveti vladika Nikolaj Velimirović o ćirilici kaže:

“Sveto je ono što su sveti ljudi stvorili. Ćirilicu su stvorili sveta braća Kiril i Metodije. Ćirilicom se služe danas samo pravoslavni Sloveni: Rusi, Srbi i Bugari. Jedno se dobro mora priznati ruskim komunistima, što su zadržali ćirilicu. Nekada su se svi slovenski narodi služili samo ćirilicom. Ali je rimska crkva, kroz dugu i krvavu borbu, nametnula latinicu pokatoličenim Slovenima, da bi ih većma odvojili od pravoslavnih. Ono što ni komunisti nisu učinili u Rusiji, čine sada neka srpska gospoda, pišu i izdaju listove i knjige latinicom. Pa čak su u doba komunista i neki sveštenici štampali svoje biltene latinicom. Ti Srbi, prosto, ne znaju šta rade. Oni ne znaju da odbaciti ćirilicu znači odbaciti polovinu Pravoslavlja, odvojiti se od ove srpske pismenosti iz prošlosti, trampiti bolje za gore. To znači i uvrediti svete apostole slovenske Kirila i Metodija…“

No, svi ne misle o ćirilici isto, evo primjera:

Poglavnik Nezavisne Države Hrvatske, u kojoj su živote izgubile stotine hiljada Srba, isto tako hiljade Jevreja, Roma i drugih naroda, samo petnaest dana nakon proglašenja fašističke tvorevine, Ante Pavelić potpisao je zakonsku odredbu o zabrani ćirilice 25. aprila 1941. godine.

Taj zakon ima samo dva člana:

“1.

Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.

2.

Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u “Narodnim Novinama“, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.

U Zagrebu, 25. travnja 1941.“

Ante Starčević, i danas u Hrvatskoj slovi za „oca domovine“, često je napadao Srbe i srpstvo, iako ga je rodila Srpkinja!!! ( “Ko će kome nego svoj svome“ ). Tako je za srpski jezik rekao da je „svinjski“, a Sundačić na njegov „prenemio dar“, to jest preveliku mržnju, odgovorio slijedećim stihovima:

„Nije „svinjski“ jezik srpski,

Nego jezik – zlatni jezik,

Jezik vila pjevačica,

Jezik sitnih tamburica.“

Jovan Sundačić, ljudska i pjesnička veličina, napisa tri stotine prigodnih pjesama.

Također, Starčević pominje sjekire, kojima je prijetio Srbima, Sundačić ovako odgovara:

„Vjeruj Ante! … za sjekiru

Stvorene su samo glave one

Koje od nas sličnu politiku

Politici tvojoj gone.

Oh! moj Ante, mućni glavom,

Sjeda glava za ludila nije:

Mućni glavom, pa pozovi pamet,

Te s’ otrasi rđe i poganstva.“

Okupator je 1915. godine zabranio ćirilicu i uveo latinicu, te je oktobra 1918. zamjenjena latinicom i to aktom Uprave grada Beograda.

Dobri ljudi, da li nam ovi primjeri dovoljno kažu?

Akademik Vasilije Krestić kaže:“Činjenica da u Hrvatskoj i danas, u dvadeset i prvom veku, kad je reč o nacionalnoj pripadnosti, vladaju principi feudalnog društva, dokaz je da je ta sredina daleko od svake demokratije, da je ona ne samo konzervativna već i duboko reakcionarna.“ Sapienti sat ( pametnom dosta).

A šta da kažemo za slijedeće:

"Novine serbske carstvujupčego grada Viene", početak XIX veka.

“Odlukom Beča, ćirilica je proglašena za ravnopravno pismo sa latinicom. Prvi zvanični akt priznanja ćirilice kao ravnopravnog pisma bio je carski ukaz o naimenovanju Save Kosanovića za sarajevskog mitropolita – 20 decembra 1880. godine. Taj ukaz bio je napisan ćirilicom… Kako je zabeleženo u Bosansko – hercegovačkim novinama (broj 30, od 14 aprila 1881. godine), car Franc Jozef se potpisao “čvrstom rukom i odveć lijepo ćirilicom…“ – Vaso Kazimirović, “Srbija i Jugoslavija 1914–1945“.

I austrijska carica Marija Terezija činila je napore da pokatoliči i unijati Srbe. Oni koji su se opirali pokatoličavanju Marija Tereza je izdavala ukaze da pređu na latinicu, što su Srbi izričito odbijali. Ovakvo postupanje Marije Terezije prema Srbima bilo je uzrokovano čistim interesima austrijske države. Ipak, Marija Terezija je umrla a nije uspjela da sve Srbe pokatoliči i/ili da ih primora da pređu na latinicu.

Njen sin, Franc Josif II, to je radio na suptilniji način.

No, i njegov trud je bio bez vidljivog rezultata. Srbi su sačuvali svoje pismo.

Marija Terezija je zabranila Srbima ćirilicu, osim u crkvi, uz javno obrazloženje da se ujedine kulture Vojvodine, Slavonije i Hrvatske! Iako je školovanih Srba bilo malo, otpor je bio toliki da je morala ukinuti zabranu.

Ćirilicom su pisane povelje Kralja Tvrtka II.

Neka iskustva iz svijeta su i više nego dobrodošla. Navešćemo samo tri: Grčka, Kanada i Kina. Bez pretjerivanja, ove zemlje mogu nam biti uzor u zaštiti našeg pisma. Kanađani u zaštiti svog identiteta ravnomjerno, kako je to zakonom propisano, ispisuju nazive firmi na engleskom i francuskom jeziku. Naše komšije Grci, iako članovi Evropske Unije, sve natpise ispisuju samo na grčkom pismu. A Kinezima ne pada na pamet da se zbog “viših“ interesa odreknu svog, ne tako jednostavnog pisma.

Odlukom Beča, ćirilica je proglašena za ravnopravno pismo sa latinicom. Prvi zvanični akt priznanja ćirilice kao ravnopravnog pisma bio je carski ukaz o naimenovanju Save Kosanovića za sarajevskog mitropolita – 20 decembra 1880. godine. Taj ukaz bio je napisan ćirilicom… Kako je zabeleženo u Bosansko – hercegovačkim novinama (broj 30, od 14 aprila 1881. godine), car Franc Jozef se potpisao “čvrstom rukom i odveć lijepo ćirilicom…“ – Vaso Kazimirović, “Srbija i Jugoslavija 1914–1945“.

Takođe, književna “djela dubrovačkih pisaca”, kao i pisma, poruke, testamenti, zvanična akta – uvek su ispisivana ćirilicom (“srpska ćirilica”). Isto tako nepobitna je činjenica da su i prvi zabeleženi stihovi u Dubrovniku bili ispisani baš ćirilicom, i to na jednom primerku carinskog statuta. Autor je Džono Kalić 1421. godine.

Stihovi glase:

“Sada sam ostavljen srid morske pučine,

valovju moćno bjen, daž[d] dojde s visine;

kad dojdoh na kopno, mnih da sam … “.

Neki kažu ćirilica doprinosi bržem dostizanju umnih stanja. Ćirilica budi moć uma.

Pa za osnovu ćirilica ili bolje rečeno ćirilična slova čine drevni znaci vinčanskog (beogradskog), etrurskog (rašanskog) i grčkog (pelaškog) pisma. A, Boga mi, to su pisma mnogo starija od latinice!!!

Također, kod ćirilice imamo paradigmu – obrazac: čitaj kao što pišeš, piši kao što govoriš, govori kao što misliš i misli kao što ćeš da uradiš.

Da li ćemo i o ovom srpskom brendu ćutati zarad inih interesa ? Hoćemo li se već jednom opametiti, složiti, obožiti i umnožiti, ili ćemo se pustiti niz rijeku a, Boga mi, voda nam je do grla.

No, dok bude ćirilice – biće i Srba. Svako će se složiti sa vladikom Irinejom Bulovićem da za spas ćirilice nisu dovoljni samo dekreti, nego i lični primer.

Petar Đorđić, u kapitalnom djelu Istorija srpske ćirilice, navodi:

“Ćirilica u nas Srba ili srpska ćirilica kroz vekove je bila i ostala do dana današnjega nacionalno pismo naše pismenosti, bila ona na narodnom ili, ranije, i na ponarodnjenom staroslovenskom jeziku”.

Čini se da je Tomica Kerčulj u pravu kad kaže: “ Najveći deo posla u obnovi naše nacionalne časti, pada na nas intelektualce. Mi dajemo osnovni pravac, od nas kreće akcija, mi budimo duhove …“

Jedna mudrost iz Biblije kaže: “ Ko čuva usta svoja i jezik svoj, čuva dušu svoju od nevolja“. Bojim se da smo, po svemu sudeći, u veoma velikim nevoljama.

A Prota Mateja Nenadović kaže: “U kom narodu pojave se junaci i ljudi zaslužni za otečestvo, taj će narod roditi i one ljude koji će njihova dela opisati.”

Lidija Popović u stihovima pjesme govori:

„…Srbin – to je srpsko pismo,

Jer bez pisma Srbi nismo…“

naslovna strana Gorskog Vijenca, XIX vek.Foto: Vikipedia.

Da dodam još utješni stih pjesnika Rajka Petrova Noga: “Nije sve propalo, kad propalo sve je“. Valjda nije ?

Obilježje jednog naroda je između ostalog i njegov jezik i njegovo pismo. Narod je organizovan u državu koja bi trebalo da brine o njegovim potrebama i njegovom identitetu. Dakle, država je dužna da brine i o jeziku i pismu svog naroda.

Da li to naša država i radi ?

Lidija Popović u pjesmi „Duša naroda“ kaže:

“Jadni narod, još jadnije duše,

Kad mu jezik, pismo kvare, ruše.

Jezik – to je krma našeg broda,

Jezik – duša našega naroda.

Jezik – to je pola Pravoslavlja

I merilo pravo srpskog zdravlja.

Tuđa reč je rupica u brodu,

Puno rupa – brod tone u vodu!

Govor, pismo – to nije sitnica!

Srpski narod čuva ćirilica!“

Petar Đorđić, u kapitalnom djelu Istorija srpske ćirilice, navodi:

“Ćirilica u nas Srba ili srpska ćirilica kroz vekove je bila i ostala do dana današnjega nacionalno pismo naše pismenosti, bila ona na narodnom ili, ranije, i na ponarodnjenom staroslovenskom jeziku”.

A, Lukijan Mušicki: “Živi jezik naroda srbskog jeste sokrovišče misli njegovih, stoljetijama utvrđena i osećana. Što se u njemu sadrži, svetinja je svakom pravom Srbljinu” .

No, onih sa druge strane koji pišu afirmativno o ćirilici, ipak, ima! Primjera radi navodim mišljenje čuvenog Hrvata, Tomu Maretića, koji u svojoj “Gramatici ili stilistici hrvatskog ili srpskog jezika“ o ćirilici govori: “Tko upravo zna šta se hoće u pismu, da bude što jednostavnije i što lakše, taj mora priznati da u čitavoj Evropi, a valjda na čitavom svijetu nema pisma koje bi bilo bolje od azbuke koju je Vuk složio i upotrebljavao, zato i nema nigdje jezika kojemu bi čovjek azbuku brže i lakše mogao naučiti nego li je Vukova.“

Vjerovatno nijedan drugi narod na svijetu nije toliko mrzeo sebe, svoje porjeklo, vjeru, kulturu, pa čak i jezik kojim govori i pismo kojim piše koliko su to Srbi u dvadesetom vijeku.

O opasnosti koja se nadvila nad srpski narod i njegovo pismo – ćirilicu, ukazivao je besmrtni Mehmed Meša Selimović. Evo jednog upozorenja: “Nametnuto nam je kako da mislimo, koga da slušamo, šta da jedemo, koga da volimo… Je li to ta sloboda čovjeka koju toliko propagiraju? Nismo ni svjesni koliko našim rasuđivanjem manipulišu (između ostalog) i mediji koji su u rukama bogatih i moćnih. Rijeka sa Zapada je donijela otpad na naše obale. Truje našu tradiciju, običaje, jezik, kulturu. Ako nam razboli glavna uporišta, poput svetosavlja, folklora, ćirilice, lako nama može manipulisati. Mi, mali, treba da budemo pod ekonomskom, političkom, vojnom silom velikih. Da li je to `novi svjetski poredak`? Toliko `hvaljena` globalizacija?“

Poznat je ćirilični zapisa iz 16. vijeka o dogradnji katoličke crkve Gospinog rođenja u Ravni, 15 km od Dubrovnika, mesta koje danas pripada Bosni i Hercegovini:

Inscription testifying that Bosko and two men named Nikola AndrijaŠevic restored this Medieval church in 1579. The tablet was written by Fra. Bazilio, who calls himself “Ravjanin” (a man of Ravno) and was probably in the monastery in Slano. The Bishop blessed the church on 6th June 1579.

Originalni tekst ( red po red) :

“Gradi Boško

Nikola. I Nik

ola. Andriaš. Na slavu. Boga. i Sv(e)te

Gospe. I Blago(so)vi

Biskup. Nakon 1.

5.7.9. godina. poroda

Isusova. Na. se(stoga) zuna.

Pisa fra Bazilio. Ravnanin.”

Našu ćirilicu je, jednostavno, potrebno koristiti. Dakle, treba da nam uzor bude princip Ričarda M. Stalmana: da slobodni softver ne treba mijenjati druge, već sebe.

Šta da se radi ? Jednostavno rečeno: volimo svoje pismo i čuvajmo ga.

Nema dileme, ćirilica je službeno pismo ove države i poštovanje ćirilice je elementarno poštovanje zakona.

Potpis književnika Mehmeda Selimovića

Nedavno Vladimir Pavlović iznese svoj stav o ćirilici. Mogu se složiti da je naša ćirilica živa, ali nikako i zdrava. Nastavili se ovakvim trendom ćirilica je uskoro mrtva. Bio bih iskreno srećan da se to ne desi.

Da nismo svi inertni govori i reagovanje gospodina Ranka Tomića koji u svom tekstu o ćirilici veoma lijepo kaže: “Kako god bilo, borba i dalje traje. Čak se javljaju i ljudi koji smatraju da je bezobrazluk tražiti da ćirilica bude naše glavno pismo i da treba težiti ravnopravnosti sa latinicom. Sve to u ime nazovi građanskih prava i koječega. Pa gde su građanska prava nas koji koristimo ćirilicu i smatramo je svojim pismom? Ko se za njih brine? Naša država sigurno ne, ona je prepustila da stvari idu kako idu. A kako stvari idu, ćirilica se polako ali sigurno proteruje sa svoga ognjišta – ne dozvolimo to!“ Svaka čast.

Još su Latini utvrdili šta je obaveza vlasti: “Nihil tam proprium imperio quam legibus vivere. (C. J. – 6, 23, 3) – Ništa nije tako značajno za vlast kao poštovanje zakona.“ Da li je to slučaj i u Republici Srbiji?

Kada ćirilica dođe u još težu situaciju, a i današnje stanje je alarmantno, svi će se zapitati: „šta nas snađe” i „kako nam se to dogodilo”.

Srbi imaju svoje specifičnosti, a to su ćirilica, slava…, treba samo biti strpljiv i čuvati svoje posebnosti.

Znači: vjera, pismo i jezik su stvari koje čuvaju identitet svakog naroda, pa i srpskog.

I zaključak: Ne treba da molimo nikoga, već da zahtjevamo od nadležnih državnih organa da poštuju Ustav Republike Srbije gdje stoji odredba po kojoj je službeno pismo u Republici Srbiji ćirilica.

Subotica, na Vidovdan ljeta Gospodnjeg 2010.

Mr Milorad S. Kuraica iz

sela Plavno pored Knina, sada silom prilika u Subotici.

Potpis Tvrtka II, kralja Rasije, Bosne, Primorja i Zapadnih strana.

Globalna nejednakost i njene implikacije za ekonomsku politiku u XHI veku

Branko Milanović: „Danas je 80% problema nejednakosti zasnovano na globalnoj nejednakosti zemalja, odnosno država. Glavna varijabla, od koje zavisi nejednakost pojedinca, jeste prosečni dohodak države čiji je građanin. Dakle, može se reći da su državljanstvo i dohodak roditelja glavne egzogene varijable od kojih zavisi položaj čoveka u globalnoj raspodeli. Otud se s pravom danas postavlja pitanje: da li je državljanstvo postalo renta?“

Dr Branko Milanović, saradnik Karnegijeve zadužbine, profesor Džon Hopkins i Merilend univerziteta i saradnik istraživačkog odeljenja Svetske banke, održao je na Institutu za evropske studije u Beogradu  29-tu tribinu na temu: „Globalna nejednakost i njene implikacije za ekonomsku politiku u XHI veku“.

Definišući pojam globalne nejednakosti, Milanović se, pre svega, osvrnuo na problematiku „globalne nejednakosti dohodaka“.

„Radi izražavanja veličine globalne nejednakosti, koristi se `gini`koeficijent – koeficijent globalne nejednakosti“.

Poslednjih decenija u globalizovanom svetu dohodovna nejednakost se ubrzano uvećava. Milanović je podsetio da svega „devet procenata ljudi stiču pedeset posto globalnog dohotka, troše polovinu ukupno proizvedene hrane i koriste polovinu svetskih usluga“. Globalnom nejednakošću današnjice vlada odnos tri velike svetske privrede: „ona je u trouglu kojeg određuju tri zemlje: SAD, Kina i Indija“, podsetio je Milanović.

Današnjicu obeležava „najveći istorijski nivo globalne nejednakosti“.

Podsetivši na to da je „gini“ koeficijent, ipak, relativna vrednost, Milanković je nastavio sa analizom strukture fenomena globalne nejednakosti, podsetivši na progresivni istorijski razvoj globalne nejednakosti u XIX veku. „Danas je 80% problema nejednakosti zasnovano na globalnoj nejednakosti zemalja, odnosno država. Glavna varijabla, od koje zavisi nejednakost pojedinca, jeste prosečni dohodak države čiji je građanin. Dakle, može se reći da su državljanstvo i dohodak roditelja glavne egzogene varijable od kojih zavisi položaj čoveka u globalnoj raspodeli. Otud se s pravom danas postavlja pitanje: da li je državljanstvo postalo renta?“

Postoji li društveni kontakt koji omogućuje da se vrši pravednija raspodela ili se prosto državljanstvo, koje je postalo „renta“, transmituje ka narednoj generaciji.

U vezi ovako postavljene strukture globalnog fenomena nejednakosti, po Milanoviću, nameće se sledeće pitanje: „postoji li društveni kontakt, koji omogućuje da se vrši pravednija raspodela ili se prosto državljanstvo, koje je postalo „renta“, transmituje ka narednoj generaciji“. U vezi toga, podsetio je na politiku finansijske pomoći nerazvijenim zemljama, koja je nastala u drugoj polovini HH veka. „Sredstva pomoći nerazvijenima u naše vreme iznose tek oko 100 milijardi dolara na svetskom nivou i već iz toga je jasno koliko su to mala sredstva“. Velike migracije stanovništva mogu biti rešenje za smanjenje globalne nejednakosti, ali razvijena područja se tome odupiru. Milanović je podsetio na fenomen „Tvrđave SAD“ i „Tvrđave Evropa“ u kontekstu restriktivne migracione politike.

Dalji tok izlaganja, Milanović je posvetio metodologiji računanja nejednakosti u vezi globalne ekonomske politike.

Siniša Ljepojević: U svetu finansija, pored Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, već odavno postoje i dva kluba, Pariski i Londonski. Pariski klub “brine” o kreditima koje su države dale drugim državama, a Londonski o dugovima država prema komercijalnim bankama. Sada se planira i treći klub, Berlinski. Njegov posao bi trebalo da bude “briga” o dugovima država nastalim prodajom njihovih obveznica, bondova, kontrolisao bi tržište državnih obveznica i obavezama proizašlim iz te trgovine i takvog zaduživanja. Ti državni dugovi su u aktuelnoj finansijskoj krizi jedan od ključnih problema, pa bi tako Berlinski klub za države najveće dužnike bio “glavni gazda”.

Nemačka Vlada, za sada još uvek u tajnosti, priprema formiranje nove kontrolne finansijske institucije, nazvane Berlinski klub, koja bi mogla pre svega zemlje evro zone vratiti u stanje feudalne i vazalske Evrope. Taj novi klub bi trebalo da se bavi dugovima zemalja Evrope koje su na ivici bankrotstva ili su već u suštini bankrotirale. Uplitanje Berlinskog kluba bi trebalo da znači nametanje pravila i kreditorima i zemljama dužnicima, s tim što bi cena za zemlje dužnike bilo i odricanje dela sopstvenog suvereniteta. Članovi Berlinskog kluba bi od države dužnika preuzeli pravo na upravljanje njenim finansijama i budžetskom politikom.

U svetu finansija, pored Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, već odavno postoje i dva kluba, Pariski i Londonski. Pariski klub “brine” o kreditima koje su države dale drugim državama, a Londonski o dugovima država prema komercijalnim bankama. Sada se planira i treći klub, Berlinski. Njegov posao bi trebalo da bude “briga” o dugovima država nastalim prodajom njihovih obveznica, bondova, kontrolisao bi tržište državnih obveznica, i obavezama proizašlim iz te trgovine i takvog zaduživanja. Ti državni dugovi su u aktuelnoj finansijskoj krizi jedan od ključnih problema, pa bi tako Berlinski klub za države najveće dužnike bio “glavni gazda”. Drugim rečima, Berlinski klub bi preuzimanjem kontrole nad finansijama država postao neka vrsta “prinudnog upravnika”. U osnovi, Berlinski klub bi od država dužnika napravio feudalne vazalske zemlje. Dužničke zemlje bi izgubile svoj osnovni suverenitet. Mnogi to već sada nazivaju “finansijskim ratovanjem” u post-globalizaciji.

Prema dosadašnjem planu nemačke Vlade, Berlinski klub bi imao eufemistički status “međunarodnog garanta” dužničkih zemalja. Članovi tog Kluba bi, na inicijativu Nemačke i samim tim njenim izborom, bili regrutovani među zemljama članicama Grupe-20, a oslanjao bi se na infrastrukturu već postojećih institucija, Pariskog i Londonskog kluba i MMF-a. U rad Kluba bi posebno bio umešan MMF. Operativni sastav Kluba bi činili “osobe ili grupe osoba koje poznaju regionalne karaktere dužničkih zemalja”. Njihova imenovanja bi bila pod autoritetom Berlinskog kluba. To bi bili prinudni upravnici.

Još, međutim, nije jasno kako će sve to u detaljima da izgleda, ali je već sama ideja upozoravajući znak da je reč o koraku unazad u demokratskim dostignućima evropske civilizacije. Jer, vođenje ekonomskih i finansijskih poslova jedne zemlje će biti povereno nepoznatim tehnokratama, za koje niko nikada nije glasao, a ne onima za koje glasaju građani te zemlje. Demokratija, kao sistem do sada poznat ,ne bi postojala i pretvorila bi se u farsu. Nameće se, međutim, pitanje ko je to ovlašćen i na osnovu kojeg prava da uvodi prinudnu upravu nad drugim ljudima, u ovom slučaju nad suverenim državama koje pripadaju onima koji u njima žive a ne nekom drugom udaljenom, koji preko vlasti nad drugima pokušava da spasi sopstvenu sudbinu.

Formiranje Berlinskog kluba je deo šireg projekta na kome intenzivno, mada u tajnosti, radi tim nemačkih stručnjaka pod direktnim autoritetom kancelarke Angele Merkel.[1] Projekat je radno nazvan “uređeni nacionalni bankrot”, a inspirisan je aktuelnom finansijskom krizom u evro-zoni i posebno u Grčkoj. Iako je Evropska Unija (EU) donela plan pomoći Grčkoj i drugim državama na ivici bankrotstva, u Nemačkoj se ocenjuje da to ne može pomoći. Ustvari, taj plan uopšte ne vredi, tvrdi se u Berlinu. Neophodan je daleko snažniji projekat sa obavezujućim i jasnim pravilima da bi se izbegle buduće krize u evro-zoni. Pored uvođenja kontrole nad finansijama dužničkih zemalja plan nemačke vlade predviđa i promene u strukturi vraćanja duga i izlaska iz krize. Do sada su osnovni teret snosile zemlje dužnici i oni koji im pomažu, a privatni investitori i banke kojima se duguje su dobijali svoj novac. Suština je, dakle, bila u isplati investitora i njihovog rizika. Deo tereta dugova se sada, prema planu nemačke vlade, prebacuje i na te investitore jer i oni, tvrdi se, treba da plate cenu za svoje rizične investicije. Tako bi prihod za investitore koji kupuju državne obveznice tih zemalja tokom rešavanja krize bio smanjen za polovinu, jer, tvrdi Nemačka, i oni moraju da plate cenu. To je takozvani model “šišanja” (haircut).

Još, međutim, nije jasno kako će sve to u detaljima da izgleda, ali je već sama ideja upozoravajući znak da je reč o koraku unazad u demokratskim dostignućima evropske civilizacije. Jer, vođenje ekonomskih i finansijskih poslova jedne zemlje će biti povereno nepoznatim tehnokratama, za koje niko nikada nije glasao, a ne onima za koje glasaju građani te zemlje.

Demokratija, kao sistem do sada poznat, ne bi postojala i pretvorila bi se u farsu.

Nameće se, međutim, pitanje ko je to ovlašćen i na osnovu kojeg prava da uvodi prinudnu upravu nad drugim ljudima…

Jedno od objašnjenja nemačke vlade za takve planove je i to da se želi izbeći da ubuduće poreski obveznici snose sav teret, a posebno oni u Nemačkoj koji se u ovom vremenu krize sve više pojavljuju kao “blagajnici” i “poverioci” dugova u evro-zoni. Takav status Nemačka više ne želi. Istovremeno, sve još radi u tajnosti i veoma pažljivo kako Nemačka ne bi poslala neželjeni signal da ne veruje onome što je do sada urađeno, a takva poruka bi značila i potpuno nepoverenje Berlina u evro valutu i konačno Evropsku Uniju. To se želi izbeći mada se u Berlinu i ne krije da je dosadašnji dokument Pakt stabilnosti i rasta (The Stabiliti and Gronjth Pact), u stvari, bezvredan.

Za sada Nemačka za svoje planove ima odlučnu podršku Francuske i Holandije, čiji su predstavnici već uključeni u rad sa nemačkim stručnjacima, ali nije izvesno kakva će biti konačna sudbina tog projekta. Medijsko “pakovanje” i priprema javnosti su već počeli i taj posao je poveren birokratiji Evropske Unije. Tako je 14. jula ove godine u Briselu saopšteno da su ministri finansija zemalja EU počeli raspravu o reformi kako bi se uvela veća kontrola potrošnje budžetskih sredstava članica Unije. Dosadašnje mere nisu bile efikasne, tvrdi se, pa su budžetske teškoće nekih članica nanele ogromnu ekonomsku štetu svima u EU. Poučeni tim iskustvom ministri EU su se, navodno, složili o pooštravanju kontrole i uvođenju sankcija pojedinim zemljama. Najzanimljivije je da bi to trebalo da budu ne samo finansijske nego i nefinansijske sankcije. Koje bi to mogle biti nefinansijske sankcije? Jasno je po čijim se to idejama vode razgovori u EU.

Razumljivo je da je Nemačka lider u traženju izlaska iz krize u evro-zoni. Nemačka je najbogatija i najveća zemlja u Uniji, pa shodno tome snosi i najveći teret spasavanja bankrotiranih zemalja evro-zone. Uz to, Nemačka je i najzainteresovanija za spasavanje evro valute, jer to je pre svega njen projekat i od evra je ona imala najviše i koristi. . Problem je što Nemačka u traženju izlaska upada u klopku generalnog modela koji je i doveo do krize. Ne menja taj model, nego krizu koristi za njegovu još veću implementaciju. Taj model se oslanja na masovna zaduženja država, pa se onda preko tih dugova uspostavlja vlast na tim državama. I to vlast međunarodnih korporacija i finansijera, čiji su izvođači radova vlade najmoćnijih država, pa tako i vlada Nemačke. Na slici: "Glad to be back", Georga (Džordža) Grosa.

Razumljivo je da je Nemačka lider u traženju izlaska iz krize u evro-zoni izazvane praktičnim bankrotom ne samo Grčke nego i još nekih zemalja: Španije, Portugalije, Irske i dobrim delom Italije, mada se ta zemlja uporno ne spominje. Nemačka je najbogatija i najveća zemlja u Uniji, pa shodno tome snosi i najveći teret spasavanja bankrotiranih zemalja evro-zone. Uz to, Nemačka je i najzainteresovanija za spasavanje evro valute, jer to je pre svega njen projekat i od evra je ona imala najviše i koristi. Tome treba dodati i nemački unutrašnjo-politički značaj evro-zone. Problem, međutim, nije u tome. Problem je što Nemačka u traženju izlaska upada u klopku generalnog modela koji je i doveo do krize. Ne menja taj model, nego krizu koristi za njegovu još veću implementaciju. Pojednostavljeno govoreći: taj model se oslanja na masovna zaduženja država, pa se onda preko tih dugova uspostavlja vlast na tim državama. I to vlast međunarodnih korporacija i finansijera, čiji su izvođači radova vlade najmoćnijih država pa tako i vlada Nemačke. Ne sme se zaboraviti da su mnoge zemlje sadašnji dužnici godinama bile pod pritiskom, tih moćnih zemalja zaštitnica finansijera i investitora, da se masovno zadužuju, a oni koji to nisu hteli izvrgavani su ruglu i često vrlo brzo bivali “demokratski” smenjeni. Jer, model se temelji na potrošnji, a potrošnja je finansirana zaduživanjima. Jedno od objašnjenja Nemačke je da je postalo neprihvatljivo da nemački poreski obveznici isplaćuju dugove drugih država. Istina je, međutim, da nemački poreski obveznici ne daju pare, na primer, Grčkoj i građanima te zemlje, nego isplaćuju potraživanja njihovih banaka koje su po tom modelu, pored ostalih, davale kredite. Znači, građani Nemačke sada plaćaju sopstvene banke i njihov nakaradni model. Grčka ne dobija od toga gotovo ništa. Istina je da prema novom planu nemačke vlade ti investitori u državne obveznice drugih zemalja neće imati prihod kao što je bilo ranije, biće smanjen za otprilike polovinu, ali će i dalje imati zaradu. [2] Predviđeno je, naime, da se vrati osnovna vrednost uložena u kupovinu obveznica, a biće isplaćena i cena rizika koju će platiti zemlja dužnik.

Neophodne su, u stvari, radikalne mere koje će značiti raskid sa dosadašnjim modelom koji je osnovni uzročnik krize. Uprkos odlučnoj nameri nemačke Vlade da uvede nove principe, teško je videti da je to nešto novo. To je samo reciklaža već postojećeg modela. Neophodno je, u stvari, malo više iskrenosti. S tom iskrenošću dolazi i podrška javnosti i onda ne bi bilo problema s unutrašnjom političkom scenom. U slučaju Nemačke, možda bi mnogo važnije bilo da se javnosti prizna šta se desilo sa hiljadama milijardi dolara koje je Nemačka kao država “izgubila” u Americi. To je za nemačke finansije daleko veći problem nego pomoć Grčkoj. Početkom devedesetih godina prošlog veka nekoliko ključnih zemalja EU i Amerika su, na američku inicijativu, formirali jedan tajni fond za finansiranje prevazilaženja posledica kraja “Hladnog rata” , raspada Sovjetskog Saveza i snalaženja u novim svetskim okolnostima. Potpisan je ugovor i u Americi donet zakon o tome. U taj fond je sakupljeno 4.800 (četiri hiljadeiosamstotina) milijardi dolara (4,8 triliona). Novac je bio pohranjen u Americi. Prema ugovoru, i donetom zakonu, taj novac je trebalo da bude vraćen vlasnicima 1. marta 2008. godine. Kada je došao taj dan ispostavilo se da tog novca nema, Amerika potrošila tuđe pare. (Nije bez značaja podudarnost tog datuma i početka svetske finansijske krize.) Jedan od najvećih ulagača u taj fond je bila Nemačka, preko hiljadu milijardi dolara. Od tada traju tajni pregovori kako da Amerika vrati novac Nemačkoj i to je najveći problem koji opterećuje odnose dve zemlje. Još ništa nije plaćeno. Zašto nemačka javnost o tome nije upoznata, nego se Grčka natura kao osnovni problem iako je Nemačka obećala, znači još nije platila, “samo” 170 milijardi evra pomoći. Sve to sugeriše da Nemačka, ipak, nije iskoračila iz modela koji je uzrok a ne rešenje krize, bez obzira na radne grupe i stručnjake koji rade na novim projektima.

Da li će nemački planovi i Berlinski klub uspeti? To je zaista teško reći uprkos moći Nemačke i onih koji je podržavaju. Nemačka i EU, ipak, nemaju kapacitet za tako velike odluke. Barem ne u miru.

U slučaju Grčke već se spominju i neki uslovi gubitka suvereniteta, kao što je da ta zemlja prepusti kontrolu nad istočnim delom Egejskog mora, prema Turskoj i Dardanelima. Kontrolu bi preuzeli ili NATO ili združene snage Evropske Unije. Imajući u vidu značaj Dardanela za energetsko tržište i Rusiju, onda je to recept za katastrofu.

Da li će nemački planovi i Berlinski klub uspeti? To je zaista teško reći uprkos moći Nemačke i onih koji je podržavaju. Nemačka i EU, ipak, nemaju kapacitet za tako velike odluke. Barem ne u miru. Osnovni problem je politički, jer čitav projekat otvara izuzetno osetljiva politička pitanja. Teško je, naime, pomiriti princip suvereniteta država članica EU sa bilo kakvom vrstom uticaja spolja, posebno u tako osnovnim političkim oblastima kao što su potrošnja i poreska politika. O svemu, ipak, na kraju odlučuju glasači tih zemalja, a od njih zavisi i sudbina političara, a ne od Brisela ili Berlina. Čak i kad bi neka zemlja pristala na uslove Berlinskog kluba, veliko je pitanje koliko bi to trajalo. Izazvalo bi, u stvari, daleko veće probleme i nestabilnost sa daleko ozbiljnijim posledicama. Na primer, u slučaju Grčke već se spominju i neki uslovi gubitka suvereniteta, kao što je da ta zemlja prepusti kontrolu nad istočnim delom Egejskog mora, prema Turskoj i Dardanelima. Kontrolu bi preuzeli ili NATO ili združene snage Evropske Unije. Imajući u vidu značaj Dardanela za energetsko tržište i Rusiju, onda je to recept za katastrofu.

Nije, međutim, realno da Berlinski klub, čitaj Nemačka, može na takav način da uspostavi i stvarnu kontrolu nad drugim zemljama. I što je najvažnije, takva kontrola nije dovoljna da se spasi evro valuta, jer njeni problemi su daleko dublji i veći. U Evropi se, i bez EU, minulih vekova, ipak, nešto desilo i njena feudalizacija nije realna. Novo gubljenje vremena i početak nove krize.

Napomene:

[1] Osnovne informacije preuzete iz internet izdanja nemačkog magazina Der Spiegel (www.spiegel.de) objavljenog 12. jula 2010.

[2] Više o tome na ekonomskom internet magazinu Zero Hedge (www.zerohedge.com)

"Nemačka i EU, ipak, nemaju kapacitet za tako velike odluke. Barem ne u miru. Osnovni problem je politički, jer čitav projekat otvara izuzetno osetljiva politička pitanja. Teško je, naime, pomiriti princip suvereniteta država članica EU sa bilo kakvom vrstom uticaja spolja, posebno u tako osnovnim političkim oblastima kao što su potrošnja i poreska politika. O svemu, ipak, na kraju odlučuju glasači tih zemalja, a od njih zavisi i sudbina političara, a ne od Brisela ili Berlina." Na slici: "Evropa posle kiše", Maks Ernst. Foto: Olga's Gallery

PRIMENA TEORIJE DEFINICIONIZMA NA NACIONALNU KULTURU U ODNOSU NA FENOMEN GENOCIDA (Primer: NDH i Srbocid 1941-1945.)

Naučna studija „Teorija definicionizma i fenomen genocida (Etika i vlast nad definicijama)“, čija centralna promocija je predviđena na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, predstavlja javnosti jednu novu socijalnu, jezičko-filosofski utemeljenu „Teoriju definicionizma“ Vladimira Umeljića. Read the rest of this entry »