maj 10

Sukob u Makedoniji počinje zbog teškog poraza SAD u Ukrajini. To bi, u najkraćem, bio zaključak. Svi ostali argumenti, koji će se navoditi u prilog tezi-zbog čega je u Makedoniji aktiviran novi oružani sukob-su takođe važni, ali ipak manje bitni. Čak i onaj o „Turskom toku“. Jer, i rusko-turski energetski sporazum je potpisan kao posledica eskalacije ukrajinske krize. Da Amerikancima nije baš bilo toliko zapelo da od Ukrajine naprave novo veliko ratište, strateški gasovod između Rusije i EU bi bio „Južni tok“ ili bi se postojeće instalacije preko Ukrajine rekonstruisale. „Turskog toka“ uopšte ne bi bilo. Takođe, da je američka pozicija u Ukrajini bolja, Turskoj ne bi padalo napamet da ulazi u aranžman sa Rusijom. Elem, ako su u Vašingtonu rešili da zaustave gradnju strateškog cevovoda koji bi spajao Tursku i Austriju, postojao je sto i jedan način da to učine. Nisu morali da izazivaju rat u Makedoniji.

A da su poslednja dešavanja u Kumanovu „operacija pod lažnom zastavom“ (False flag operation) ne treba uopšte sumnjati. U Tirani se desilo, kada već sami Albanci nisu mogli da prebroje, da američki ambasador uđe u centralnu izbornu komisiju i proglasi rezultate lokalnih izbora. I ko će na to da se žali? Zna se ko je vrhovni autoritet. Kada je o lažnoj državi Kosovo reč, stvari su još očiglednije: Ahtisarijevim planom je utvrđeno kako je vrhovni autoritet „međunarodno vojno prisustvo“. U prevodu, NATO je vlastan da poništi svaku odluku predsednika, Vlade, Skupštine, lokalnih samouprava. I onda treba razmišljati kako se obnovljena UČK javlja sama od sebe, kao neki autohtoni pokret, koji će se boriti za prava Albanaca u Makedoniji. O tome da poteze za destabilizaciju Makedonije vuče „duga ruka atlantizma“ delimično govori i saopštenje za javnost najuticajnijeg albanskog političara u Makedoniji, Ali Ahmetija, koji je „pozvao građane Kumanova da ostanu smireni i ne nasedaju na provokacije. Destabilizacija Makedonije nije u interesu Albanaca“. Ali Ahmeti, sada je već izvesno, nije bio sasvim u toku sa tim šta se sprema u Kumanovu. Pri tome, Ahmeti je ratni lider iz 2001. godine! Nije isključeno da će se i on pridružiti nekoj novoj „albanskoj intifadi“ na Balkanu. Ako mu budu tako rekli organizatori „operacije pod lažnom zastavom“-hoće, koliko već sutra. Međutim, juče, u Kumanovu, on nije bio „deo paketa“. Njega su u organizaciji svega zaobišli. E sada, da su sami Albanci, bez svojih zapadnih sponzora organizovali akciju, to bi sasvim drugačije izgledalo i Ahmeti bi ne samo bio deo te priče od samog njenog početka, već i udarna pesnica. Ahmeti kontroliše tetovsko-kičevski deo Makedonije, to je njegova izborna baza i tu su mu sunarodnici najlojalniji. Tu bi uspeh teroristima bio zagarantovan, a mogućnost za protivudar makedonskih snaga je sveden na minimum.

U Makedoniji je previše konfliktnog potencijala, ali se, dakle, tekući sukob indukuje spolja. Kao što je navedeno na početku teksta, iniciraju ga SAD, a zbog teškog poraza u Ukrajini. Godinu i po dana od eskalacije ukrajinske krize, Amerikanci nisu uspeli da ostvare nijedan od tri strateška cilja koji se mogu nazreti u Ukrajini. Prvi je bio da se destabilizacijom Ukrajine destabilizuje i Rusija (pre svega direktnim uvlačenjem oružanih snaga Rusije u ukrajinski konflikt) što bi bio uvod u rušenje Putina. Drugi je bio da se Ukrajina čvrsto veže za NATO, čime bi se geostrateška pozicija Rusije dramatično pogoršala. Treći se ticao stvaranja novog talasa anti-ruske histerije u Evropi, zbog čega bi se EU još čvršće vezala za SAD. Šta se desilo? Krim se vratio Rusiji, kijevske snage su doživele težak vojni poraz u Novorusiji, Putin nikada nije imao veću podršku među biračima, a EU se pod teretom krize počela raslojavati. Veći broj ruskih vojnih analitičara je upozoravao prethodnih nedelja kako se može očekivati nova ofanziva kijevskih snaga na istoku Ukrajine. Sve je trebalo da se odigra između 1-8. maja, pa bi na takav način bila bačena senka na vojnu paradu u Moskvi za Dan pobede. Zbilja, oružje stiže u Kijev u neverovatnim količinama, broj instruktora je sve veći, a postupci ukrajinskih ekstremista sve brutalniji (ubistvo Olesa Buzine treba istaći kao ilustrativan primer). Ipak, do velike akcije kijevskih snaga nije došlo. Pre svega zbog toga, što Kijev više nema snage da organizuje bilo kakav ozbiljan poduhvat koji bi ugrozio Novorusiju. Rastislav Išćenko upozorava da će novih sukoba biti, ali da se oni više neće praviti zbog pokušaja osvajanja Donjecke i Luganske narodne republike (to će biti samo izgovori), već će za cilj imati potpuno uništenje infrastrukture i ekonomskih resursa Ukrajine. Izlazna strategija SAD u Ukrajini je „spržena zemlja“, kako se dugoročno Rusima ne bi ostavilo ništa, a kako bi se , kratkoročno, Rusiji stalno nametali novi zadaci. Uostalom, ovo je identično kao i u Siriji, samo što u ovom slučaju neće biti džihadista iz Islamske države koji će na krvoproliću i haosu uspostavljati neki svoj režim, već će to činiti galicijski banderovci.

Bolje je da se Putin bavi Kijevom nego Evropom. A dok se Putin bude bavio Kijevom, SAD će se baviti Evropom. Samo, sada će na EU pritisak biti vršen ne preko Kijeva, već proverenom i utabanom stazom-preko Balkana. Otvaranjem nove velike krize na Balkanu, SAD ponovo destabilizuju dvorište EU, daju domaći zadatak Briselu po istoj matrici već viđenoj od 1992-99. godine i opravdavaju zadržavanje obimnih vojnih snaga na kontinentu. Kada nije hteo breg Muhamedu, doći će Muhamed bregu. Evropske članice NATO nisu poslušale SAD i drastično povećale svoje vojne budžete zbog ukrajinske krize, pa samim tim nisu ni povećale sopstvene odbrambene kapacitete. Da jesu, otvorile bi vrata za niz novih aranžmana između evropskih članica NATO i SAD kojima bi se povećalo američko prisustvo na kontinentu. Ali, pošto nije moglo tako, onda će SAD da pojača svoje vojno prisustvo u Evropi na konvencionalan način, uz izgovor pojave nove krize na Balkanu, pa će pritisak Vašingtona na Brisel biti veći. Lideri zemalja EU, osim par časnih izuzetaka, nisu shvatili ni posle godinu i po dana agonije u Ukrajini, da je otvaranje fronta protiv Rusije jednako bilo upereno protiv njih, kao i protiv Vladimira Putina. Na kraju, da bi Vašington mogao da vrši „obuzdavanje Rusije“ potrebna mu je potpuna lojalnost kontientalne Evrope.

Otuda indukovanje novog sukoba u Makedoniji i otvaranje novog poglavlja balkanske krize. Ne mora biti tačno, ali posmatrajući iz današnje perspektive, format sukoba u Makedoniji bi mogao biti nešto drugačiji od viđenog u Siriji i Ukrajini. U Siriji i Ukrajini su im trebala brza rešenja, bili su to svojevrsni „blic-krig“-ovi. Za pretpostaviti je da bi za SAD u Makedoniji bilo bolje postepeno razvijanje konflikta, uz kontinualno ponavljanje incidenata poput viđenog u Kumanovu i „uvlačenje“ susednih zemalja u makedonsku krizu. Naravno, bilo bi najbolje da makedonski susedi imaju dijametralno suprotne stavove. Posvađati Srbiju, Bugarsku i Grčku je višestruki dobitak za SAD. A onda, kako se Evropa bude postavljala, tako i dodavati ili smanjivati gas. U jednoj od varijanti, ako EU pokuša da igra samostalno, ne treba isključiti ni davanje podrške stvaranju Velike Albanije. Bez obzira što, dugoročno gledano, velikoalbanska ideja nije optimalan okvir za zaštitu američkih interesa na Balkanu, kratkoročno će im to završiti posao. Političke egzibicije Edija Rame sa najavama „svealbanskog ujedinjavanja“ i upotrebom zastave sa ocrtanim granicama Velike Albanije to i najavljuju. Ali, više od toga velikoalbansku mobilizaciju najavljuju poslednje reakcije Ministarstva spoljnih poslova Albanije. Najpre je zbog osude ideje o promeni granica na Balkanu od strane ruskog Ministarstva inostranih dela, albanska diplomatija ušla u tešku prepisku sa zvaničnom Moskvom, a zatim je usledila i reakcija na dešavanja u Kumanovu. Ditmir Bušati, šef albanske diplomatije je naveo  kako ga je ambasada Albanije u Skoplju obavestila da su snage bezbednosti Makedonije „pokrenule široku operaciju na ulasku u Kumanovo, u delu koji je uglavnom naseljen Albancima“. Ostao je zabrinut zato što je operacija „dovela do smrti velikog broja ljudi“, i dodao: „Smatramo neprihvatljivom činjenicu da se svaka osoba ili grupa naoružanih ljudi identifikuje na nacionalnoj osnovi, baš kao što je neprihvatljivo da se gubitak života civila i policajaca posmatra na osnovu etničkih predrasuda“. Projekat Velike Albanije je, dakle, ponovo u igri, i verovatnije je u ovom trenutku da bude aktiviran (ili je već aktiviran), nego da prevlada stav kako ga treba malo „pustiti iz boce“ pa onda vratiti.

Eskalacijom višegodišnje napetosti u Makedoniji počinje novi krug „tektonskih poremećaja“ na Balkanu, sa velikim posledicama po sve zemlje i narode koji u ovom regionu žive. Zato ovu situaciju treba ozbiljno analizirati i pratiti.

Što se Srbije tiče, u svemu ovome je važno nekoliko stvari. Prvo, za Srbiju je od ogromnog značaja opstanak Makedonije. Eventualnim raspadom Makedonije bi dugoročno bio ugrožen komunikacioni pravac ka Egejskom regionu, a u srednjoročnoj perspektivi bi moglo doći i do ozbiljne destabilizacije juga centralne Srbije. Makedoniju treba podržati u svakom pogledu. U tom kontekstu, neophodno je intenzivirati komunikaciju sa Bugarskom i Grčkom. Bez obzira na to što su Srbija i Bugarska već u režimu „meke okupacije“, a Grčka je suštinski bankrotirala, ne sme se dozvoliti da nas drugi posvađaju. Otvarati sada priče na temu zašto su Makedonci i Bugari priznali lažnu državu Kosovo i slična pitanja je glupo i štetno. Preko svih bilateralnih problema jednostavno preći, do daljnjeg. Drugo, tačno percipirati odakle problem dolazi. Destabilizacija Makedonije se indukuje spolja. Ključnu ulogu u svemu imaju SAD i zbog toga u odnosima sa Vašingtonom treba biti dvostruko oprezan. U svakom slučaju, Albancima se ne sme olakšavati posao novim ustupcima na Kosovu i Metohiji i neodgovornim najavama promene Ustava Srbije. Sve što se tiče pregovora sa Prištinom mora biti „zamrznuto“ do daljnjeg. Ne odstupati ni jedan milimetar. Svaki milimetar odstupanja nas može koštati jedne žrtve. Popuštanje Srbije je dalo krila albanskom ekstremizmu i kosi se sa našim dugoročnim interesima. Treće, spremati se za najgori mogući scenario-proglašavanje Velike Albanije. Kuknjavu kako je to pretnja za region i pozivanje na međunarodno pravo zaboraviti. To će biti samo izrazi nemoći. Albansko pitanje će se, najverovatnije, rešavati vojnim putem, pri čemu će Albanci imati u ovoj fazi podršku najmoćnije zemlje na svetu. Dakle, sa jedne strane treba jačati sopstvene vojne potencijale, dok sa druge strane treba otvarati prostor za nove aktere u balkanskoj geopolitičkoj računici kako bi se amortizovao američki pritisak. Ima li logičnijeg rešenja nego krčiti prostor za ruski uticaj i obnavljati vojnu saradnju sa Moskvom. Pored toga, ostaviti otvorena vrata za strateški dogovor sa Erdoganom i koristiti njegov uticaj na Sarajevo. Sukob u Makedoniji ne sme da posluži kao okidač za reprizu i BiH, što bi, takođe, bilo u interesu Vašingtona. Što veća kriza, to je njima širi manevraski prostor. Četvrto, razmišljati o tome: šta kada pobedimo? Jer, do sada, u istoriji nam je ponekad teže bilo da artikulišemo svoje dugoročne ciljeve posle pobeda, nego da istrpimo sve nesreće  posle poraza. Srbija može dati doprinos da se odbrani Makedonija, ali šta posle toga. Pokazalo se, posle Prvog svetskog rata, da je pokušaj priključivanja Makedonije Srbiji samo ojačao antisrpska osećanja na tom području, dok se, opet, kasnije ispostavilo da se bez mehanizama za zaštitu srpskih interesa u Makedoniji, ova država može pretvoriti u stalni izvor problema za Srbiju. Neophodno je, dakle, tražiti neko novo rešenje, kako bi Makedonci mogli da razvijaju sopstveni identitet, očuvaju svoju državu, a Srbija ostvari sopstvene interese i ojača svoj južni, moravsko-vardarski geopolitički vektor. I na kraju, peto, imati na umu da je ovo početak krize koja će dugo trajati. Zato, ne treba praviti nagle poteze, niti pokazivati nervozu. Za svaki potez koji se preduzima opravdanje treba tražiti u prethodnim akcijama neprijatelja. Pozicija Srbije u makedonskoj krizi, onako kako je opisana, je moralno ispravna i sa stanovišta realpolitike posmatrano-potpuno opravdana. Ali, treba imati u vidu i propagandnu dimenziju hibridnog rata i zato se u pojedinim trenucima ne zaletati. Iskušenja i podmetanja će, ionako, biti previše.

maj 10

Mile Milošević: "Neću ništa novo reći, ako današnjicu odredim kao vreme posrtanja i dezorjentacije u kome se nameće želja da se spasemo atomističkim konformizmom..."

Ma koliko izgledalo da nije vreme, ali da se zapitamo…

Kakav način mišljenja je nama u Srbiji svojstven? O kojim i kakvim stvarima mi mislimo – kako opredmećujemo to o čemu mislimo? Otvarajući ova pitanja, nalazimo se pred ozbiljnim pitanjem istorije filozofije Srba. Poreći nam ili dokazati da mi Srbi nemamo predstava niti filozofskog rada[1] o sopstvenom životu, isto je što i reći da mi Srbi nismo narod, niti je naša država prava živa stvar[2]. Suština pomenutog problema je utoliko važnija što nam danas poriču da smemo pomisliti na vlastito određenje, koje je samim tim stvarnost[3] našeg života. Ovo nam pričaju u mnogim svetskim institucijama u svetu, ali i u Srbiji. Ako nemamo filozofske aktivnosti na sebi, onda nas nije teško zameniti nekim drugim imenima i realitetima. Ta imena i realiteti koji bi zamenili nas, mogu izgledati drugima kvalitetnije po formi, ali hoće li oni biti bolji po sebi? I ako nam se to desi, uvek će ostati ono što je najvažnije: to nismo mi, niti ćemo to biti mi slobodni (ako to uopšte želimo). To ne bismo bili mi suštinski stvarni, niti opredeljeni onamo kuda naše ponašanje vodi naša sopstvena radoznalost, rukovođena našim sopstvenim razumevanjem. Postali bi smo kao oni koji nam poriču vlastito određenje, u smislu postavki koje sam ranije naveo.

Neću ništa novo reći, ako današnjicu odredim kao vreme posrtanja i dezorjentacije u kome se nameće želja da se spasemo atomističkim konformizmom, ili bar u provincijalističkoj egzistenciji življenja tuđih snova. Neću ništa novo reći ni ako konstatujem da se spas u današnje vreme traži i u preuveličavanju krivice našeg načina života i naših posrtanja i saglašavanjem sa onim što nam dopisuju drugi. Ne tako retko i sopstvene “demone” prizivamo da nam pomognu u tom poslu, prinuđujući sebe same da svaki tuđi nasilni (pa i politički) zahtev nama bude vredniji za usvajanje od stvarnih vrednosti sopstvenog života. Drugo nam je, međutim, po pravilu bivalo jače od prvog. Kakav može biti krajnji ishod? Prisetimo se prakse. Šta, recimo, jedna Amerika može reći o milionima drugih koje je za vreme rasta svoje moći namerno i nenamerno – „kolateralno“ uništila. Je li drugi uništen zbog njegovog “dobra”? Kako je moguće da je uništenje tog drugoga bilo u njihovom interesu, ili, prosto zbog zla u formi beskrajne igre ravnodušnosti ogrezle u interesima jedinog? Možemo li sebi ne postaviti ovo pitanje? Zar nisu poput i pre Amerike slično postupile Engleska, Belgija, Francuska, Nemačka? Koliko “država mrtvih” su proizvele njihove “države živih”? zar drevni ritualni pokolji koje su vršile drevne kulture južne Amerike ne nalikuju tek na groteskne nesporazume u odnosu na prave orgije bezumlja i straha od smrti za šta je sposoban, na primer, jedan B-52 naoružan kasetnim bombama NATO vojske? Zar ga je moguće ne uporediti sa slikama Apokalipse?

Kako u ovim okolnostima izgledaju imperativi koje nam zadaje Helsinški odbor, nego otužno i šaljivo poput neukusnih grobljanskih viceva?

Kako u ovim okolnostima izgledaju imperativi koje nam zadaje Helsinški odbor, nego otužno i šaljivo poput neukusnih grobljanskih viceva? Avetinjsku realnost nasilja, je jednom izrazio jedan savremeni nemački general, opsednut preciznošću izraza, ispravljajući voditeljku u studiju. Tada je naveo da su koncentracioni logori bili fabrike smrti, a ne istorijski uobičajeno „veselo klanje“ (ovako je bez imalo iluzije Špengler nazvao istoriju čoveka). Tačno je da ne treba imati iluzije o prirodi čoveka. Notorna je činjenica da čovek jeste sposoban da ubije. Koliko god je priroda surova, jedino je čovek u njoj toliko podmukao, da je spreman na satiranje vlastite vrste iz čiste obesti, a ne samo besa i kad mu preti opasnost od gladi. Ovo se suviše često događalo u istoriji da bi se posmatralo samo kao izuzetak. Govoriti da su ovakva stanja izuzeci ili ispadi, isto je kao reći da čovek nije čovek. Kako u pojedinačnom slučaju, tako se ponaša čovek i u grupi. Stav: moji imaju umerenosti u odnosu na drugu sukobljenu stranu (naročito kad se radi o sukobu prilikom kojeg se uništava život ljudi) odvratan je i prostački, pošto nema goreg od krajnje samoobmane koja služi za opravdavanje uništenja drugih. Nasuprot ovome, postoje praktični primeri ovoga, koji svakako zauvek izazivaju gađenje i činovi nasilja koji iziskuju kolektivno sećanje, poput koncentracionih logora Nemaca i Hrvata – kada su drugi u njima bili sirovina u procesu satiranja, ili divljaštva zapadnih kolonijalnih uprava nad “nižim rasama”. Tvorci načina mišljenja nije se trudio da opravda ubice, već je podučavao ubice da su činom ubijanja još plemenitiji od ubijenih. Poredci s ovakvim iskustvom ipak treba da ćute o epopeji ljudskog beščašća i da posle iskustva uništavanja drugog, druge poštede svojih preporuka, pošto i sama reč mir, od njih izrečena, zvuči jezivo i vređa drugoga, jer su praksom svog delanja pokazali da drugog ne može biti.

Nužno i prirodno je da svi, pa sopstveni narod najpre gaji sećanje na svoje ubijene, a tuđinske žrtve radije zaboravlja ili ih se seti tek kasnije.

Spirala odvratnosti se produbljuje, kada jedan narod, koji je više puta bio žrtva nego ubica, pristane radi ličnih interesa sopstvenih vlastodržaca da pristane na tuđe kriterijume, a istovremeno unizi sopstvene iz sukoba u kojem je satiran kao žrtva tih istih kriterijuma. To je kao kad bi za poginulog ubicu ponudio dobrovoljno kompenzaciju od najmanje dvoje sopstvenih. Zar nije tako? Zar nam se to upravo ne događa? Zar nam se to ne dešava kad ćutimo za svoje žrtve ubijanja kada ih evo, već 10 godina, u formalnom “miru” ubijaju Šiptari na Kosovu i Metohiji ne štedeći ni žeteoca u polju, ni dete na kupanju.

Zato je nužno i prirodno da svi, pa sopstveni narod najpre gaji sećanje na svoje ubijene, a tuđinske žrtve radije zaboravlja ili ih se seti tek kasnije. Istorija tako pokazuje. Sećanje na tuđe žrtve dolazi uvek kasnije, kad se sazri za kajanje, ili naprosto javi interes za njega. Veličina pobednika je kroz istoriju bivala uglavnom u tome što nije vršio odmazdu. Međutim, na Kosovu i Metohiji je i ovo mimoišlo naše. Onamo je ubijanje Srba bilo i ostalo zvanična politika – čak i ako se vrši tajno, ono je uvek nekažnjeno. Pred pravdom NATO i EU, Šiptari izgleda imaju takvo razumevanje na uništavanje Srba, već punih 13 godina. Uništavanje istovetno kao i ono ubistvo izvršeno od strane nemačkih vojnika na KiM (mimo svake vojne etike), prvi put posle Drugog svetskog rata, kada su pucali na srpskog civila i dopustili bespomoćno da iskrvari na ulici. Zar ovo nije izraz

čiste obesti novog “NATO heroizma”? Eto u šta se deformisao ovaj vojni savez postavši, pre svega, olako podmukla globalna pretnja životima ljudi i sigurnosti njihove imovine i poretka.

Ne mogu reći da mi Srbi nismo uništavali druge. Ovde ću ovde podsetiti na priču Pece Popovića u Blicu, koju nam nije dopustio da zaboravimo. Priču o Srbinu ratniku iz Prvog svetskog rata koji je sam, pešačeći, sprovodio bugarskog zarobljenika posadivši ga na sopstvenog konja. Zaista je bilo i ima velikih Srba šta god strana i domaća bulumenta ovom narodu prišivala svaki dan u svojim rahitičnim racionalizacijama.

Znači, Srbinu čoveka nije teško da babiči čoveka u sebi čak i u onim prilikama gde je “velikima” lakše da polude nego da ostanu ljudi. Srbin je sposoban da se iznenada uzdigne tako da makar bio krajnje prostog obrazovanja, zasija vrlinom kao svetac i mudrac. Takav čovek je samosvestan i tek tada sposoban da promišlja život svog naroda i države i ako ga ućutkuju silni.

Ako nemamo filozofske aktivnosti na sebi, onda stoga nas nije teško zameniti nekim drugim imenima i realitetima.

Ma koliko izgledalo da nije vreme, ali da se zapitamo…

Kakav način mišljenja je nama u Srbiji svojstven? O kojim i kakvim stvarima mi mislimo – kako opredmećujemo to o čemu mislimo? Otvarajući ova pitanja, nalazimo se pred ozbiljnim pitanjem istorije filozofije Srba. Poreći nam ili dokazati da mi Srbi nemamo predstava niti filozofskog rada o sopstvenom životu, isto je što i reći, da mi Srbi nismo narod, niti je naša država prava živa stvar. Suština pomenutog problema je u toliko važnija što nam danas poriču da smemo pomisliti na vlastito određenje, koje je samim tim stvarnost našeg života. Ovo nam priču u mnogim svetskim institucijama u svetu ali i u Srbiji. Ako nemamo filozofske aktivnosti na sebi, onda stoga nas nije teško zameniti nekim drugim imenima i realitetima. Ta imena i realiteti koji bi zamenili nas, mogu izgledati drugima kvalitetnije po formi, ali hoće li oni biti bolji po sebi? I ako nam se to desi, uvek će ostati ono što je najvažnije: to nismo mi, niti ćemo to biti mi slobodni (ako to uopšte želimo). To ne bismo bili mi suštinski stvarni, niti opredeljeni onamo kuda naše ponašanje vodi naša sopstvena radoznalost rukovođena našim sopstvenim razumevanjem. Postali bi smo kao oni online casino koji nam poriču vlastito određenje, u smislu postavki koje sam ranije naveo.

Sećanje na tuđe žrtve dolazi uvek kasnije, kad se sazri za kajanje, ili naprosto javi interes za njega.

Neću ništa novo reći, ako današnjicu odredim kao vreme posrtanja i dezorjentacije u kome se nameće želja da se spasemo atomističkim konformizmom, ili bar u provincijalističkoj egzistenciji življenja tuđih snova. Neću ništa novo reći ni ako konstatujem da se spas u današnje vreme traži i u preuveličavanju krivice našeg načina života i naših posrtanja i saglašavanjem sa onim što nam dopisuju drugi. Ne tako retko i sopstvene “demone” prizivamo da nam pomognu u tom poslu, prinuđujući sebe same da svaki tuđi nasilni (pa i politički) zahtev nama bude vredniji za usvajanje od stvarnih vrednosti sopstvenog života. Drugo nam je je, međutim, po pravilu bivalo jače od prvog. Kakav može biti krajnji ishod? Prisetimo se prakse. Šta, recimo, jedna Amerika može reći o milionima drugih koje je za vreme rasta svoje moći namerno i nenamerno – „kolateralno“ uništila. Je li drugi uništen zbog njegovog “dobra”? Kako je moguće da je uništenje tog drugoga bilo u njihovom interesu, ili, prosto zbog zla u formi beskrajne igre ravnodušnosti ogrezle u interesima jedinog? Možemo li sebi ne postaviti ovo pitanje? zar nisu poput i pre Amerike slično postupile Engleska, Belgija, Francuska, Nemačka? Koliko “država mrtvih” su proizvele njihove “države živih”? zar drevni ritualni pokolji koje su vršile drevne kulture južne Amerike ne nalikuju tek na groteskne nesporazume u odnosu na prave orgije bezumlja i straha od smrti za šta je sposoban, na primer, jedan B-52 naoružan kasetnim bombama NATO vojske? Zar ga je moguće ne uporediti sa slikama Apokalipse?

Veličina pobednika je kroz istoriju bivala uglavnom u tome što nije vršio odmazdu.

Kako u ovim okolnostima izgledaju imperativi koje nam zadaje Helsinški odbor, nego otužno i šaljivo poput neukusnih grobljanskih viceva? Avetinjsku realnost nasilja, je to jednom izrazio jedan savremeni nemački general, opsednut preciznošću izraza, ispravljajući voditeljku u studiju. Tada je naveo da su koncentracioni logori bili fabrike smrti, a ne istorijski uobičajeno „veselo klanje“ (ovako je bez imalo iluzije Špengler nazvao istoriju čoveka)[4]. Tačno je da ne treba imati iluzije o prirodi čovek. Notorna je činjenica da čovek jeste sposoban da ubije. Koliko god je priroda surova, jedino je čovek u njoj toliko podmukao, da je spreman na satiranje vlastite vrste iz čiste obesti, a ne samo besa i kad mu ne preti opasnost od gladi. Ovo se suviše često događalo u istoriji da bi se posmatralo samo kao izuzetak. Govoriti da su ovakva stanja izuzeci ili ispadi, isto je kao reći da čovek nije čovek. Kako u pojedinačnom slučaju, tako se ponaša čovek i u grupi. Stav: moji imaju umerenosti u odnosu na drugu sukobljenu stranu (naročito kad se radi o sukobu prilikom kojeg se uništavaju život ljudi) odvratan je i prostački, pošto nema goreg od krajnje samoobmane koja služi za opravdavanje uništenja drugih. Nasuprot ovome, postoje praktični primeri ovoga, koji svakako zauvek izazivaju gađenje i činovi nasilja koji iziskuju kolektivno sećanje, poput koncentracionih logora Nemaca i Hrvata – kada su drugi u njima bili sirovina u procesu satiranja, ili divljaštva zapadnih kolonijalnih uprava nad “nižim rasama”. Tvorci načina mišljenja nije se trudio da opravda ubice, već je podučavao ubice da su činom ubijanja još plemenitiji od ubijenih. Poredci s ovakvim iskustvom ipak treba da ćute o epopeji ljudskog beščašća i da posle iskustva uništavanja drugog, druge poštede svojih preporuka, pošto i sama reč mir, od njih izrečena, zvuči jezivo i vređa drugoga, jer su praksom svog delanja pokazali da drugog ne može biti.

Spirala odvratnosti se produbljuje, kada jedan narod, koji je više puta bio žrtva nego ubica, pristane radi ličnih interesa sopstvenih vlastodržaca na tuđe kriterijume, a istovremeno unizi sopstvene iz sukoba u kojem je satiran kao žrtva tih istih kriterijuma.

Spirala odvratnosti se produbljuje, kada jedan narod, koji je više puta bio žrtva nego ubica, pristane radi ličnih interesa sopstvenih vlastodržaca da pristane na tuđe kriterijume, a istovremeno unizi sopstvene iz sukoba u kojem je satiran kao žrtva tih istih kriterijuma, to je kao kad bi za poginulog ubicu ponudio dobrovoljno kompenzaciju od najmanje dvoje sopstvenih. Zar nije tako? Zar nam se to upravo ne događa? Zar nam se to ne dešava kad ćutimo za svoje žrtve ubijanja kada ih evo, već 10 godina, u formalnom “miru” ubijaju Šiptari na Kosovu i Metohiji neštedeći ni žeteoca u polju, ni dete na kupanju.

Zato je nužno i prirodno da svi, pa sopstveni narod najpre, gaje sećanje na svoje ubijene, a tuđinske žrtve radije zaboravlja ili ih se seti tek kasnije. Istorija tako pokazuje. Sećanje na tuđe žrtve dolazi uvek kasnije, kad se sazri za kajanje, ili naprosto javi interes za njega. Veličina pobednika je kroz istoriju bivala uglavnom u tome što nije vršio odmazdu[5]. Međutim, na Kosovu i Metohiji je i ovo mimoišlo naše. Onamo je ubijanje Srba bilo i ostalo zvanična politika – čak i ako se vrši tajno, ono je uvek nekažnjeno. Pred pravdom NATO i EU, Šiptari izgleda imaju takvo razumevanje na uništavanje Srba, već punih 13 godina. Uništavanje istovetno kao i ono ubistvo izvršeno od strane nemačkih vojnika na KiM (mimo svake vojne etike), prvi put posle Drugog svetskog rata, kada su pucali na srpskog civila i dopustili bespomoćno da iskrvari na ulici. Zar ovo nije izraz čiste obesti novog “NATO heroizma”? Eto u šta se deformisao ovaj vojni savez postavši pre svega olako podmukla globalna pretnja životima ljudi i sigurnosti njihove imovine i poretka.

Srbin je sposoban da se iznenada uzdigne tako da makar bio krajnje prostog obrazovanja, zasija vrlinom kao svetac i mudrac. Takav čovek je samosvestan i tek tada sposoban da promišlja život svog naroda i države i ako ga ućutkuju silni.

Ne mogu reći da mi Srbi nismo uništavali druge. Ovde ću podsetiti na priču Pece Popovića u Blicu, koju nam nije dopustio da zaboravimo. Priču o Srbinu ratniku iz Prvog svetskog rata koji je sam, pešačeći, sprovodio bugarskog zarobljenika posadivši ga na sopstvenog konja. Zaista je bilo i ima velikih Srba šta god strana i domaća bulumenta ovom narodu prišivala svaki dan u svojim rahitičnim racionalizacijama.

Znači, Srbinu čoveka nije teško da babiči čoveka u sebi čak i u onim prilikama gde je “velikima” lakše da polude nego da ostanu ljudi. Srbin je sposoban da se iznenada uzdigne tako da makar bio krajnje prostog obrazovanja, zasija vrlinom kao svetac i mudrac. Takav čovek je samosvestan i tek tada sposoban da promišlja život svog naroda i države i ako ga ućutkuju silni[6].

Uputnice:


[1] [1] Iako su Srbi, vrlo rano, još u srednjem veku razvili svoj filozofski rečnik – vidi Slobodan Žunjić «Istorija srpske filozofije» – i dalje je na snazi opaska drugih, … da su Srbi «mali narod». U vezi s tim treba pojam korigovati prema: «Filozofija u Srba» Ljubomir Nedić:

1. mali narod jeste to ili po svojoj suštini, po svojoj prirodi, po «nacionalnom karakteru», ili pak iz nekog nesuštinskog razloga, usled nekih spoljašnjih istorijskih okolnosti ili loših navika …

2. … da je razlog naše maline u tome što su Srbi stekli lošu naviku da ne neguju tradiciju (…) da sve primamo za gotovo i uvek započinjemo iznova, rušeći danas što smo postigli juče.

Na prethodno se nadovezuje Branko Pavlović koji je govorio:

1. Svaki narod, bez obzira na brojno stanje, može postati veliki ili mali; takvim ga čine njegovi običaji.

2. (Običaj se ) kod Srba ustalio da zapuštamo baštinu.

3. Nije presudan broj velikih stvaralaca u jednom narodu, nego je važan naš odnos prema njihovom delu – isto tvrdi i S. Žunjić “… sposobnost te sredine da izdrži filozofsku izdvojenost i neprilagođenost svojih velikih pojedinaca” –

4. Nemarni odnos prema istoriji nacionalne filozofije “… kako im se onda čini znatno siromašnijom i bezvrednijom” – «O srpskoj filozofiji», Ilija Marić.

[2] “Vračarov integralizam” , videti: „Pravo u hermeneutičkom krugu“, Milan Đorđević.

[3] “Fukovski gavermentalizam“ kao oblik kontrole ljudi u moderni umesto kontrole njihove teritorije.

[4] I Zigmunt Bauman tvrdi da je konclogor produkt bića moderne ( za razliku od pomenutog “veselog klanja”), kao što to nesvesno potvrđuje sam pomenuti general uveren u sopstvenu sliku sveta.

[5] Nije samo reč o Biblijskoj temi, već i o istoriji onakva kakva je, i pripadajućoj pragmatici koja potpuno daje za pravo „Kulturnim studijama“ kao što je studija R. Rotrija. Videti njegovo razumevanje pragmatičnosti i etnocentrizma (u „Kontigencija, ironija i solidarnost“). Takođe, H. Joas „Socijalne teorije“, 2004. godina. Uostalom, klečanje Vili Branta 1970-te. godine u Varšavskom getu. u tom getu je dobrih 25 godina pre ovog čina „varšavski kasapin“ čudo činio nad uredno getoiziranim mirnim stanovništvom koje sigurno nije klalo nemačke civile. Međutim, danas kragujevačku tragediju ni ne spominju, već samo Srebrenicu. Sve ove odvratnosti se događaju u ljudskoj praksi, ali je groteskno kada se pristane na učešće u tim gadostima. Ali, ako u masovnim grobnicama leže ubice naših vojnika nego naših žena, dece i staraca onda je reč o ironiji, pošto se zahteva da se njima odaje počast, a ne svojima. Takvo ponašanje je nezgrapno uramljivanje medijima sekularno „hrišćanskog mimezisa“ – Bernard Gisen, „Nemačka trauma počinioca“ Znači, na nama je da brinemo o svojim mrtvima i nestalim, pravima njihovih porodica i da sasvim na pošten način uvažavamo poginule svojih neprijatelja bez pakosti i svinjarija koje Srbi zasad doživljavaju od svih drugih. To je jedino pravično.

[6] U prethodnom pasusu pomenuta je epizoda Levinasovskog drugog, koja ide na ruku vekovnom kontinuitetu u Srba sa onim što je uočio S. Žunić u ranom srednjem veku … težnja ka mudrosti i pravičnosti itd, vidi „Istorija srpske filozofije“, str 69 i 71,72. Uopšte, duh naroda koji se bave poslao veštine vladanja, jeste pravednost. Ovo znači da su današnji vlastodržci daleko ispod svog zadatka i prema merilima ranog srpskog srednjeg veka.

okt 25

Matija Bećković: Učini mi ljubav

h

Učini mi ljubav dušo najnajnija

I ukradi se tajno najtajnija

Ozari kaplje rose na paučju

I zamahnute zvukove u zvučju

Rđu što se kruni s šarki galaksija

Sklad i smisao sklada harmonija

Huju u sazvučju zuju satreptaja

Ne ostavi me bez tebe do kraja

Ne prečuj prizovi podari spokoja

Al neka uvek bude volja tvoja

h

Učini mi ljubav dok je za videla

Zrako što si mrkle mrake krozvidela

Ne kršeći kristal koji si probila

Postala devica pošto si rodila

Ljubav koja umre nije ni živela

Najvoljenija od nebeskih tela

Pribrani cvete bobico i šnalo

Skuplja života čiodo koalo

Vladaj nadamnom silo nedoznata

Da umrem što manje pre suđenog sata

h

Učini mi ljubav za ljubav ljubavi

Te slave koja samu sebe slavi

Ako si jedine jednine jednina

I bez množine dvojnice dvojina

Kad sve i svja si i sveljubeća si

Samo Bog nisi majko božjeg sina

A da Bog budeš sama si odbila

Da jedini bude taj kog si rodila

Kako tebe ne bi niko proslavljao

Već onog što ti je božanski dar dao

h

Učini mi ljubav ljubavi jedina

Mati svog oca kćeri svoga sina

Ženo i devojko ljubavi i dete

Ajo Sofijo Svemajko planete

Utrobe sam se tvoje zaželeo

Da opet budem spokojan i ceo

Otkad se srelo i spojilo dvoje

Dvoje je jedno a Jedno je Troje

Varnico luča svevaseljenskoga

Ljubavi ima koliko i Boga

h

Učini mi ljubav pošalji poruku

I na daljinski spusti svoju ruku

Il se iz oblaka bez skajpa i sajta

Linkuj bez linka i bez gigabajta

Seti se pesnika koji ne postoje

A jedino vrede zbog ljubavi svoje

A po Pavlu i da planine pomeraš

Ništa si ako i ljubavi nemaš

Knjigo ispisana iznutra i

spolja

Virtuelnoga Konstantinopolja

h

Učini mi ljubav stvore neimeni

Da ja ne živim nego ti u meni

Spavaj sve moje od sveta starije

Kad god se probudiš nikad kasno nije

Da s mrtve tačke kreneš ispočetka

Zvezdo novoga nebeskog poretka

Sad kad je jabuka ona nagrižena

Koju na prevaru proba prva žena

I zbog koje smo izgnani iz raja

Postala znamenje i novoga kraja

h

Učini mi ljubav janje nebodano

Čedo omiljeno zrno ovejano

Jagodo cvetiću ječmu mokra ptico

Strunico grlico nijednomužico

Kulo što gleda ka Damasku gradu

Stado divokoza na gori Galadu

Ljubav je kao i jevrejska brava

Ko jednu otključa druge zaključava

Zapamti mi ime poznaj udostoji

Da mi se i smrt i život omoji

h

Učini mi ljubav kći jerusalimska

Kao što napisa ruka damaskinska

Kad se bez majke na nebu rodio

A bez oca na zemlji rođaj ponovio

Tad su se nebo i zemlja venčali

A koje je koje više nisu znali

Znali su da niko nije na gubitku

Dok god bude bila ljubav na dobitku

Ni pesnik oženjen na gori nebeskoj

Ni muza udata na kugli zemaljskoj

h

Učini mi ljubav ako si u moći

Da se iz mrke mrkline iznoći

Preko leševa se zlo i gore glože

Za haos kakav se poželeti može

Učini kraja Irodovoj vladi

I pokoljima novorođenčadi

Ujasni utačni usliši pesnika

Dok se zvezde drže zakona jezika

A zupčanikom oko zvezdarnika

Upravlja slovo i nadgramatika

h

Učini mi ljubav ne budi nenežna

U slepa vremena stidna beznadežna

Izvrnuo se kosmos na postavu

I okrenula nebesa na glavu

Porodi novu zvezdu nekretnicu

Neka izbaci svemir posteljicu

I rumena zora s naličja osvane

I objavi svetu sa suprotne strane

Kao spas i izlaz vodilja i vesnik

Jer Bog je velik i strašan je pesnik

h

Učini mi ljubav glaskom se oglasi

Ustavi rasulo časa ne počasi

Jer neporušiva si i nepotrošiva si

I nedomisliva si i nesaznativa si

I nedomašena si i neiscrpiva si

I nezahodiva si i nerazrešiva si

I nedokučiva si i nesmestiva si

I neocenjiva si i neizgubiva si

I neuporediva si i netaknuta si

I nesvenljiva si i neizreciva si

h

Učini mi ljubav sad na koncu konca

Da opet osetim na licu zrak sunca

Spasi kad Spasa ti rodila jesi

Leptira i mravka i sve pod nebesi

I samo sijaj sjati ne prestaji

Sijaj sijanjem što iz Tebe sjaji

Karamrakove plamenu predaji

I sve grehove u sjaju okaji

Dok se svako slovo u Knjizi osjaji

I gleđ jezika se u pesmi zasjaji

okt 3

Iako se to na strogo kontrolisanim medijima ne može videti, Srbija je šokirana onim što se desilo. Dovoljno je malo zagrebati po površini, „prošetati“ se po društvenim mrežama ili razgovarati sa ljudima, pa videti šta građani zaista misle o svemu. Ulazimo u period torture manjine nad većinom i to je vreme puta bez povratka. U budućnosti, stvari će postajati samo gore.

Ne znam kada će izjava Štefana Filea ući u antologiju savremene balkanske politike. Da li će to biti za pet, deset ili dvadeset godina? Ali, sigurno je da će biti dosta citirana. Štefan File je održavanje „Parade ponosa“ u Beogradu nazvao „prekretnicom u savremenoj istoriji demokratske Srbije“.

Kako je izgledalo to što odlazeći evro-komesar naziva „istorijskom prekretnicom“? Širi centar Beograda je 28.septembra 2014. izgledao kao i 13.aprila 1941. godine. Pusto, bez ljudi, stanovnici se sakrili po kućama, većina radnji zatvorena, a hiljade naoružanih vojnika i policajaca po ulicama (tačnije-sedam hiljada). Razni modeli bornih vozila i transportera samo su upotpunjavali pejzaž. Među par stotina „obezbeđenih“, koji su tog dana valjda šetali, najmanje se sporazumevalo na srpskom jeziku. Skup su i predvodila dvojica diplomata, pa je bio i red, ako ni zbog čega drugog-onda zbog naše tradicionalne gostoljubivosti, da se srpski izbaci iz upotrebe. Štefan File, u nastavku već pomenute izjave pokušava da naznači uticaj spoljnog faktora, kada govori o „posvećenosti snaga bezbednosti, parlamenta i uglednih političara, kao i diplomatske zajednice i civilnog društva u Srbiji…“.

Iako se to na strogo kontrolisanim medijima ne može videti, Srbija je šokirana onim što se desilo. Dovoljno je malo zagrebati po površini, „prošetati“ se po društvenim mrežama ili razgovarati sa ljudima, pa videti šta građani zaista misle o svemu. Ulazimo u period torture manjine nad većinom i to je vreme puta bez povratka. U budućnosti, stvari će postajati samo gore. Zbog toga je citirana izjava Štefana Filea sa početka članka važna. Ovo jeste „prekretnica u savremenoj istoriji demokratske Srbije“. Jer, demokratije u Srbiji više neće biti. I do sada je puno prigovarano tome kako naš politički sistem funkcioniše, ali sve je to bila bajka u odnosu na ono što nas čeka u budućnosti.

Prava homoseksualaca i status LGBT zajednice imaju veze sa ovim samo toliko koliko je ova tema (zlo)upotrebljena kao sredstvo za „guranje“ Srbije ka vremenu bez povratka. Jer, da je prava namera organizatora bila da se ovo pitanje rešava, onda bi ono već uveliko bilo pokrenuto kroz institucije sistema. Koliko je takvih inicijativa bilo za poslednjih pet godina? Zašto se u Narodnoj skupštini ne raspravljava o položaju homoseksualaca, osim pred održavanje „Parade ponosa“? Zašto se ne pokrenu javne debate, rasprave, sačine amandmani na niz postojećih zakona? Pa takve stvari se rade i kada treba menjati urbanističke planove, kada se određuje širina trotoara! Zašto da se isto ne uradi i kada je na dnevnom redu pitanje poštovanja ljudskih prava.

Iza priče o „Paradi ponosa“ zapravo se nalazi poruka o uspostavljanju sistema u kojem će diktatura manjine nad većinom biti i legalna i legitimna. Naravno, neće bilo koja „manjina“ moći da „teroriše većinu“, već će to biti ekskluzivno pravo isključivo „odabranih manjina“. U istočnoevropskim državama, koje se nalaze u „zoni relativnog političkog konzervativizma“ potenciraće se „homoseksualno pitanje“, u drugim delovima sveta neke druge stvari

Iza priče o „Paradi ponosa“ zapravo se nalazi poruka o uspostavljanju sistema u kojem će diktatura manjine nad većinom biti i legalna i legitimna. Naravno, neće bilo koja „manjina“ moći da „teroriše većinu“, već će to biti ekskluzivno pravo isključivo „odabranih manjina“. U istočnoevropskim državama, koje se nalaze u „zoni relativnog političkog konzervativizma“ potenciraće se „homoseksualno pitanje“, u drugim delovima sveta neke druge stvari. Te, „odabrane manjine“, će imati punu političku, finansijsku, logističku i medijsku podršku. Imaće zaštitu. Od koga? Tu se opet vraćamo na Štefana Filea i spominjanja aktivnosti „diplomatske zajednice“.U suštini, radi se o nekoliko zapadnih centara moći, predvođenih, naravno, američkim liberalima.

Tako, narod može birati koga hoće, u parlamentu se može praviti bilo koja većina, sve to neće imati puno veze sa magistarlnim pravcem kojim će se kretati država i društvo. Većina će biti ikebana, a manjina će upravljati ključnim procesima. Nalazimo se na početku tog procesa, ali će se on brzo razvijati. Živimo u vremenu liberalnog fundamentalizma. A kao i svaki fundamentalizam, i ovaj će ostaviti strašne posledice. U članku za lonodonski „Indipendent“ Pol Verhage navodi: „Trideset godina neoliberalizma, slobodnog tržišta i privatizacija uzele su svoj danak usled nemilosrdnog pritiska. Ako ste skeptični dok ovo čitate, rećiću vam ovo: meritokratski neoliberalizam favorizuje određene lične sposobnosti, a kažnjava neke druge“. Šta je tu različito u odnosu na komunizam ili nacizam?

Svaka ideologija ima svoju degenerativnu fazu. Iz principa rođenih u Francuskoj revoluciji razvile su se tri savremene ideologije-socijalizam, nacionalizam i liberalizam.

Plemenite ideje socijalizma su u određenim okolnostima „skliznule“ u surovi komunistički teror, a ideje o nacionalnom okupljanju i udruživanju u razvoj rasnih teorija i nacizam. Načela o slobodi pojedinca ili manjine polako se pretvaraju u princip terora manjine nad većinom. Umesto javne rasprave i skupštinskih sesija posvećenih pitanjima homoseksualizma i pravima homoseksualaca, svakog septembra u blokiranom Beogradu ćemo imati dan koji će ličiti na 13.april 1941. To će biti podsećanje na „prekretnicu u savremenoj istoriji“, dokaz da živimo u novom vremenu, da su pokrenuti procesi napovratni. Pri tome, ti nepovratni procesi neće imati preterane veze sa LGBT populacijom. „Paradama ponosa“ će prisustvovati sve manje homoseksualaca. Nepovratni procesi će imati veze sa ulaskom u razdoblje liberalnog fundamentalizma. Sa degenerativnom fazom u životu jedne ideologije.

Dušan Proroković je Izvršni direktor Centra za strateške alternative

jul 2

Izlaganje 24. juna 2014. godine na javnoj raspravi u Ustavnom sudu Republike Srbije Read the rest of this entry »

jun 25
Izveštaj o izbornim nepravilnostima…
icon1 Slobodan Samardžić | icon2 Politika | icon4 06 25th, 2014| icon31 Comment »
Izveštaj o izbornim nepravilnostima na parlamentarnim izborima 16. 03. 2014.

Od uvođenja višestranačkih izbora krajem 1990. godine do danas Srbija nije valjano uredila ovaj ključni institut parlamentarne demokratije. Read the rest of this entry »

maj 21

Sve je te večeri (20. maja 2014) delovalo otužno. RTS prekida svoj kratki, rutinski izveštaj o sahrani Dobrice Ćosića da bi se uključila na jednu od mnogih konferencija za medije predsednika Vlade. Ova je ipak trebalo da bude izuzetna. Šest dana po početku katastrofalnih poplava u Srbiji stigla je pomoće Evropske unije. Pomoć je, zajedno sa sobom, dovela evropska komesarka za humanitarnu pomoć i vanredne situacije. Bio je to povod ne samo da se prekine izveštaj sa sahrane izuzetne nacionalne ličnosti, nego i da se gledalište prepusti dvadesetminutnom maltretmanu jednog premijera i jedne komesarke. Read the rest of this entry »

maj 19

Nije moguće razdvojiti vek Dobrice Ćosića od života i sudbine Srbije. Ćosić je pisao, govorio i delao ono u šta je duboko verovao, i što jeste bio osnovni pravac i život Srbije od druge polovine 20. veka. Srbija se zato ne može razumeti ako izostane shvatanje Ćosićevog dela, kako književnog tako i njegovog javnog rada, koji su nerazdvojni. Jer Ćosić je, posle drugih naših velikih prethodnika, duboko osećao i promišljao život i sudbinu svog naroda tragajući da pronikne u dušu Srbije. Srbija je u ovom teškom trenutku, prepunom velikih iskušenja i nesreća, izgubila svog velikog pisca, ali mora ostati nada da ćemo kao narod uspeti da istrajemo, razumemo i pronađemo put kojim dalje treba ići, naš pravi put.

maj 12

Živimo u svetu u kome kad god se nekome nečija politika ne svidi – on tu politiku naziva fašizmom. Kada one koji nisu fašisti nazivamo fašistima, ili kada one koji jesu fašisti ne nazivamo fašistima već nekim drugim imenom – onda mi na taj način relativizujemo pojam fašizma i stvaramo uslove u kojima ljudi, jednostavno, ne znaju šta je fašizam. Ako ne znamo šta je fašizam onda je on za nas nevidljiv i može biti svuda oko nas a da mi toga nismo ni svesni. Mi se onda možemo čak i boriti protiv fašizma a da ne znamo da ta naša borba u stvari nije borba protiv fašizma, već borba za fašizam. Read the rest of this entry »

maj 12

Devetog maja 1945. godine u Berlinu, nešto malo iza ponoći, nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel potpisao je sporazum o nemačkoj kapitulaciji, odnosno završni dokument kojim je okončan Drugi svetski rat. U ime saveznika dokument su potpisali sovjetski maršal Georgij Žukov i britanski general Artur Teder. Najkrvaviji rat u svetskoj istoriji, odneo je preko 55 miliona žrtava, dok je najveće stradanje doživela Rusija, odnosno SSSR, čiji gubici se procenjuju na oko 27 miliona. Read the rest of this entry »

« Previous Entries

Promocija knjige Milorada Vučelića “Ima li ovde Srba”

VIDEO ZAPISI FONDA »

KLJUČNE REČI