Dositej Obradović je jedan od sto znamenitih Srba svih vremena. Ili, kako napisa Vojislav Đurić: “Dve su epohe u istoriji srpske kulture: stara – od svetog Save do Dositeja i nova – od Dositeja do naših dana. Sava je prvi srpski književnik, Dositej je prvi srpski moderni književnik”. Srbi su ga zvali “Sokrat naš” i “narodni mudrac”, neki istoričari književnosti rekli su za njega da je bio Odisej znanosti. A drugi Prometej sa Balkana  i  Skit Anaharzis. Možda i korifej svoga roda. Jednom riječju – Dositej je besmrtan. Učio je druge – ali i sebe. Read the rest of this entry »

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider u regionu“, pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora“ Ivice Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD.

Prema pisanju beogradskih medija, Hrvati imaju u planu da kupe sve srpske firme koje se bave proizvodnjom prehrambenih proizvoda, među kojima su „Jafa“ iz Crvenke, „Karneks“ iz Vrbasa, „Bambi“ iz Požarevca i „Imlek“ iz Beograda. Kao nosioci ovog plana su označene vodeće hrvatske kompanije „Agrokor“ Ivice Todorića, „Atlantis grupa“ Emila Tedeskog i „Kraš“ Nadana Vidoševića. Navodno, oni bi u tome imali podršku države Hrvatske, kao i finansijsku pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Ukoliko do kupovine spomenutih firmi zaista i dođe, jasno je da naša država, niti će umeti, niti će moći, niti će smeti da se tome suprotstavi, s obzirom da ekonomsko uređenje u Srbiji počiva na „otvorenom i slobodnom tržištu“. Ograničavanje našeg tržišta po bilo kom osnovu bi podrazumevalo kršenje međunarodnih dokumenata, Ustava i važeće zakonske legislative, i na Srbiju bi se “osulo drvlje i kamenje” sa svih strana. Međutim, paradoks je u tome što režim Borisa Tadića, bez ikakve političke i ekonomske strategije, mirno posmatra tihu „okupaciju“ srpskog tržišta, dok je s druge strane Hrvatska drži „spuštenu rampu“ za kapital naših privrednika.

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo reciprociteta koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to hrvatski investitori čine u Srbiji. Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište „slobodno“ i da za sve investitore važe „isti uslovi“.

U februaru 2010. godine, bez ikakvih obavezujućih sporazuma, Boris Tadić je iz Beograda ispratio predsednik Hrvatske Ivu Josipovića. U direktnim razgovorima na tu temu, Josipović se pravio veoma nevešt izrekavši notorne laži: „Investicije su dobrodošle. Čuo sam prigovore da postoji neki put nevoljnost da se prihvate investicije iz Srbije. Nisam siguran da je to tako, možda je to pitanje uslova investiranja i ulaska kapitala“, pravdao se Ivo Josipović („RTS“, 17. 2. 2010.).

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo reciprociteta, koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to hrvatski investitori čine u Srbiji.

Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište „slobodno“ i da za sve investitore važe „isti uslovi“.

Tom prilikom Tadiću nije palo na pamet da kolegu Josipovića pita kakav kontekst ima izjava gradonačelnika Splita Željka Keruma?! Nepunih pet meseci ranije, za državni kanal HRT 1, Kerum je na pitanje „šta misli o otvaranju srpskih trgovinski centara i ulaganju srpskog kapitala u Hrvatsku“ odgovorio: „Srbe ne bih dovodio. Oni nam nikad nisu ništa dobroga doneli, ni oni ni Crnogorci, pa neće ni sad. Onaj ko posluje s njima neće dobro proći“ („Politika“, 22. 9.2009.).

Takođe, Tadić nije pitao Josipovića, a trebalo je, zbog čega se Hrvatska služi najprljavijim trikovima i najgnusnijom mogućom propagandom koja ima za cilj bojkot srpskih uvoznih proizvoda koji se nađu na hrvatskom tržištu. Najbolji primer za to jeste slučaj iz jula 2007. godine, kada je iskonstruisana lažna medijska afera da je u srpskom proizvodu „Jafe“ iz Crvenke, navodno, otkrivena salmonela. Sa tržišta Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine ovaj srpski brend je ekspresno povučen, da bi se naknadno ispostavilo da je uzbuna bila potpuno lažna i neutemeljena.

STOP za robu i ulaganja iz Srbije!

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500 miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra.

Danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava.

U Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi.

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500 miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra. Sa 19 odsto ukupnih inostranih ulaganja Srbija je, odmah posle Holandije, na drugom mestu zemalja u koje je Hrvatska najviše investirala (period: 1999-2008). A praktično gledano, danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava, dok u Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi. Izvoz Srbije u Hrvatsku u 2009. godini je iznosio 286,6 miliona dolara, dok je iz Hrvatske u Srbiju uvezena roba u vrednosti od 402,4 miliona dolara. Nepriznavanje sertifikata o kvalitetu, navodna neusaglašenost domaćih standarda sa propisima EU, neprihvatanje carinske deklaracije i dokumentacije koja je ispisana ćiriličnim pismom, samo su neke od metoda kojima se blokira i sabotira izvoz srpskih proizvoda na Hrvatsko tržište.

Jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo“ kupio fabriku „Evrofud trejd“ iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo“, Rodoljub Drašković (inače brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu.

Prema podacima PKS-a, jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo“ kupio fabriku „Evrofud trejd“ iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo“, Rodoljub Drašković (inače brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu: „Niti imam podršku tamo, niti imam podršku odavde. Vrlo je teško na hrvatskom tržištu opstati kao srpska firma. Radim na ivici egzistencije, iako imam ambiciozne planove i ne predajem se“, kaže Drašković („Politika“, 27. 7. 2010.).

Svojevremeno je vlasnik „Pinka“, čuveni tajkun, Željko Mitrović nameravao da svoju televiziju proširi na teritoriju Hrvatske tako što bi kupio nekoliko manjih TV stanica, ali je naišao na žestok otpor javnog mnjenja i političkog establišmenta Hrvatske države. Srpski „Galeb group“ iz Šapca je bezuspešno pokušao da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto“ iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan“. Kompanija „Danube Food Group“, u čijem sastavu se nalazi „Imlek“ i „Mlekara Subotica“, tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru“ u Hrvatskoj. Čak je i „Delta“, tajkuna Miroslava Miškovića, prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka“ u Zagrebu i mesnu industriju „Improm“ iz Križevaca, naišla na „spuštenu rampu“ u Hrvatskoj.

Osujećene velike srpske investicije u Hrvatskoj:

„Pink“

„Galeb group“ iz Šapca

„Danube Food Group“

„Delta“

Hrvatski „lov“ na srpske brendove

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede, lova i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina. Prema istom izvoru najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor“, „Pevec“, „Vindija“, „Idea“, „Lura“, „Našice cement“, „Kroacija osiguranje“ i „Magma“. Hrvatski kupac „Našice cement“ je kupio 4 firme i to: „Jelen Do“, „Polet“, „Stražilovo“ i „Opeka“, dok je hrvatska „Atlantik grupa“ postala vlasnik: „Soko Štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“. Hrvatska „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora, dok je „Vindija“ kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu. Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „Jolly travel“…

Među prvim hrvatskim investitorima u Srbiju je došao „Agrokor“ Ivice Todorića i to februara 2003. godine, kada je po ceni od 10,25 miliona evra kupio srpsku fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom“! U međuvremenu „Agrokor“ je postao vlasnik „Dijamanta“, Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina“, lanca hipermarketa „Idea“, “Mivele“, „Nove sloge“ iz Trstenika, „Zlatnog traga“ iz Leskovca… Za 6,5 miliona evra Todorić je pazario više od 25.000 kvadrata fabrike „IMT“ odlivaka na novom Beogradu i to uz obećanje da će tu graditi distributivni centar za „Frikom“, ali to nije učinio, već je iznenada otvorio supermarket „Idea“. Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor“, preko marketa „Idea“, postao vlasnik beogradskog bioskopa „Voždovac“ i „Jadran“, koji se inače nalazi u neposrednoj blizini Trga Republike u Beogradu. Interesantno je da marketinške usluge Todorićevim firmama, „Idea“ i „Dijamant“, pruža kompanija „Multicom“ čiji je suvlasnik Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke.

Najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji:

„Agrokor“, „Pevec“, „Vindija“, „Idea“, „Lura“, „Našice cement“, „Kroacija osiguranje“ i„Magma“.

Hrvatski kupac „Našice cement“ je kupio 4 firme i to: „Jelen Do“, „Polet“, „Stražilovo“ i „Opeka“.

Hrvatska „Atlantik grupa“ postala vlasnik: „Soko Štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“.

Hrvatska „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora,

“Vindija“ je kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu.

Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „Jolly travel“…

Iza Todorića stoji novac EBRD-a!

Dosta primera ukazuje na to da Hrvatske firme, među kojima je lider „Agrokor“, imaju velike pretenzije prema poznatim srpskim brendovima, prirodnim resursima, a prvenstveno prema prehrambenoj industriji. Verovatno se rukovode logikom da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode tih istih preduzeća iz „srpskih ruku“. A zapravo sa kakvim pretenzijama na srpsko tržište gleda vlasnik „Agrokora“ i hrvatski tajkun Ivica Todorić, možda najbolje svedoči jedna od njegovih skorašnjih izjava: „Da sam ja iz Srbije, puno bih manje ulagao u Hrvatsku. Kako vidim, u Srbiji ima mnogo više prilika za ulaganje nego što je to slučaj u Hrvatskoj“, iskreno je priznao Todorić („Press“, 30. 6. 2010.).

I ne čudi, jer prema njegovim rečima, „Agrokor“ u Srbiji godišnje ostvari promet od 600 miliona evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Po analogiji, u javnosti je prisutno mišljenje: da što je za Srbiju Miroslav Mišković, to je za Hrvatsku Ivica Todorić. Svakako da jedan drugome jesu konkurencija, ali i sam Todorić priznaje da se „najmanje jedanput mesečno“ čuje sa Miškovićem i da „Delta“ i njegova kompanija „jako dobro sarađuju“.

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider u regionu“, pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora“ Ivice Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD. U oktobru 2008. godine, „Agrokor“ je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea“ u Srbiji. To je predstavljalo prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, i to ni manje ni više nego preko Ivice Todorića. Meseca maja 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru“ u vrednosti od 50 miliona evra. A 2006. godine, EBRD je u „Agrokor“ investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji.

Ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?!

Nema!

Zbog toga Todorićeva izjava, maja 2010. godine, u kojoj kaže da on može propasti, ali da iza njega stoje „EBRD i Svetska banka“ koji su „unutra, u nadzornom odboru i u skupštini“ kompanije, sama po sebi sve govori. Zapravo, govori da se iza prodora Hrvata na srpsko tržište krije želja međunarodnih finansijskih institucija da steknu dugoročnu kontrolu nad tim istim tržištem. A ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?! Nema!

Posle sabotaže svih ključnih postulata suverenosti ove države, petooktobarska elita samo što nije dotakla dno. Read the rest of this entry »

Desnica je neophodna kako bi dala odgovor na nedostatke srpskog identiteta i nasleđene slabosti.

Pročitajte prvi deo teksta Read the rest of this entry »

Milan Damjanac: Nacije i danas jesu najefikasnije sredstvo odbrane od imperijalizma. Beg od nacionalnog i kulturnog odgovara samo imperijlnim silama i velikim korporacijama koje žele da kontrolišu svaki aspekt ljudskog života. Tek mnoštvo pojedinačnih volja sjedinjenih u jedinstven izraz vode istovetnom cilju i samo tada, narod je snažan.

Rađanje nove srpske desnice je neophodno kako bi se jasno prepoznali problemi koji sprečavaju srpski narod da postane nacija u punom značenju te reči. Pre svega, treba shvatiti da je ideja nacionalne pripadnosti, ideja nezavisne, ponosne i suverene nacije ideja koja ne sme izgubiti na značaju. Ponositi se svojom nacijom jeste deo ličnog identiteta svakoga čoveka. Ukinuti pravo čoveku da voli svoju naciju znači ukinuti čoveka kao takvog. To je pravi atak na slobodu pojedinca, i zato se tome moramo suprotstaviti. Read the rest of this entry »

Ovih dana, u toku je veliko (po)spremanje „poslednjeg herojskog uporišta“ srpske Vlade u vidu izmene Rezolucije koja je podneta Generalnoj skupštini UN. Da li podneta Rezolucija zaista predstavlja izraz herojske borbe za očuvanje države, “crvenu liniju” poslednjeg otpora, pred poslednju žrtvu obećanim geopolitičkim integracijama, ili Rezolucija predstavlja vrhunac skrojenog voluntarizma, koji u konkretnom slučaju ide toliko daleko da se pretvara u suprotnost zacrtanog cilja.

Đorđević: "Iz uvoda Rezolucije vidi se da ona problem Kosova i Metohije svodi na posledice jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije. Naime, u Rezoluciji se ističe „... svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije“. Na osnovu navedenog, jasno je da predmet interesovanja Srbije jesu samo posledice jednostranog proglašenja, a ne pravna ili politička dozvoljenost jednostranog proglašenja, koji u ovom slučaju predstavlja eklatantan primer secesije, da ne govorimo o uzrocima jednostranog proglašenja. Iz ovog dela vidi se da sama Srbija (kao međunarodno pravni subjekat) ograničava moguće pregovore sa drugom stranom samo na posledice jednostranog proglašenja. Zar ovo nije u potpunom skladu sa namerama sponzora nezavisnosti Kosova, da se eventualni pregovori svedu samo na tehnička pitanja?" Na slici: Zasedanje Generalne skupštine OUN. Foto: Vikipedia

Odnosno, koliko su crvene, “crvene linije” srpske Rezolucije?

Iz uvoda Rezolucije vidi se da  ona problem Kosova i Metohije svodi na posledice jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije. Naime, u Rezoluciji se ističe „… svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije“.

Na osnovu navedenog, jasno je da predmet interesovanja Srbije jesu samo posledice jednostranog proglašenja, a ne pravna ili politička dozvoljenost jednostranog proglašenja, koji u ovom slučaju predstavlja eklatantan primer secesije, da ne govorimo o uzrocima jednostranog proglašenja. Iz ovog dela vidi se da sama Srbija (kao međunarodno pravni subjekat) ograničava moguće pregovore sa drugom stranom samo na posledice jednostranog proglašenja. Zar ovo nije u potpunom skladu sa namerama sponzora nezavisnosti Kosova, da se eventualni pregovori svedu samo na tehnička pitanja?

Doduše teme o tehničkim pitanjima nisu ni tako nove, niti tako neprihvatljive za srpsku stranu. Podsetimo da tehnička pitanja, kao jedan most između dve nepomirljive pozicije, svoje naznake imaju još u Sporazumu o pridruživanju i stabilizaciji iz 2008. godine. Naime, SSP, kao dvostrani ugovor između zemalja članica EU i Srbije, pun je odredbi koje utvrđuju obavezu Srbije za uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa drugim državama regiona (član 6, član 10), obavezu jačanja regionalne stabilnosti (član 17), zaključivanje regionalnih sporazuma i ugovora (član 10, član 15, član 16). Podsećamo da je, članom 15. i članom 16. SSP-a, utvrđeno da „će Srbija započeti pregovore sa državama koje su već potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“, a odredbama člana 17. predviđeno da „Srbija treba da zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji sa svakom državom kandidatom za pristupanje EU, u bilo kojoj od oblasti saradnje obuhvaćenih ovim sporazumom!“. Navedeno ukazuje da je, još potpisivanjem SSP-a, Srbija preuzela obavezu da zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji i sa tzv. Republikom Kosovo. Ovo direktno proizilazi iz činjenice da je tzv. Republiku Kosovo, u trenutku potpisivanja SSP-a, već priznalo 18 zemalja članica EU, naravno potpisnica SSP-a. Identična obaveza Srbije proizilazi i iz člana 83. SSP-a, u kome se Srbija obavezuje da zaključi sporazume o „read misiji“ sa državama koje su u procesu stabilizacije i pridruživanja.

U nastavku Rezolucije se potpuno neshvatljivo ističe sledeće: „…vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može da bude prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja!“. Ni jedna rezolucija koja je doneta o problemu Kosova ne pominje teritoriju niti teritorijalna pitanja. Čak i Rezolucija 1244 teritoriju pominje samo u smislu teritorijalnog integriteta Srbije, istu čak stavljajući u okvire Povelje UN, Helsinškog završnog dokumenta, dok se problem Kosova u Rezoluciji 1244 svodi na „značajnu autonomiju i znatnu samoupravu na Kosovu!“.

U nastavku Rezolucije se potpuno neshvatljivo ističe sledeće: „…vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može da bude prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja!“.

Ni jedna rezolucija koja je doneta o problemu Kosova ne pominje teritoriju niti teritorijalna pitanja. Čak i Rezolucija 1244 teritoriju pominje samo u smislu teritorijalnog integriteta Srbije, istu čak stavljajući u okvire Povelje UN, Helsinškog završnog dokumenta, dok se problem Kosova u Rezoluciji 1244 svodi na „značajnu autonomiju i znatnu samoupravu na Kosovu!“.

Ovakva Rezolucija sama svodi pitanje samoopredeljenja na teritorijalno pitanje.

Pitanje samoopredeljenja jeste pitanje koje spada u domen ljudskih, pre svega, manjinskih prava i nikada nije imalo (barem ne javno) izražen teritorijalni karakter.

Na ovaj način sami sugerišemo potrebu da se sa terena prava prebacimo ne na komplikovan teren politike, već na teren pragmatike koja bi se okončala dogovorom oko teritorija ili granice teritorija. Na prvom mestu treba reći da članovi 10, 11 i 13 Povelje ne ovlašćuju Generalnu skupštinu da raspravlja o teritorijalnim pitanjima, jer je razgovor ili dogovor o teritorijalnim pitanjima uvek stvar inter partes.

S druge strane, ovakva Rezolucija sama svodi pitanje samoopredeljenja na teritorijalno pitanje. Pitanje samoopredeljenja jeste pitanje koje  spada u domen ljudskih, pre svega, manjinskih prava i nikada nije imalo (barem ne javno) izražen teritorijalni karakter. Srpska Rezolucija sama svodi pitanje inače spornog prava na samoopredeljenje Albanaca na Kosovu i Metohiji na teritorijalno pitanje. Na ovaj način se demonstrira u suštini jedan politički stav: da smo spremni na razgovore, pregovore i trgovinu oko teritorije. Na drugoj strani je i samo međunarodno pravo, kao i proklamovani ciljevi međunarodne zajednice koji u potpunosti odvajaju pravo na samoopredeljenje od teritorijalnog integriteta države. Valja podsetiti na odredbe Pariske povelje za novu Evropu, iz novembra 1990. godine: „Potvrđujemo ravnopravnost naroda i njihovo pravo na samoopredeljenje u skladu sa Poveljom UN i odgovarajućim normama međunarodnog prava, uključujući i one koje se odnose na teritorijalni integritet država.“

Naravno, ovde je na delu greška u pogledu svođenja problema. Naime, srpska Rezolucija, problem Kosova i Metohije neopravdano svodi na kategoriju teritorijalnog pitanja. Međutim, ta politika tu ne staje, ona ide i dalje, pa i nepostojeći problem ljudskih prava potpuno nerazumno svodi na teritorijalno pitanje.

U savremenom međunarodnom pravu, materija ljudskih prava, ili kategorizacija problema kao problematike ljudskih prava, odavno nema više nikakvih veza sa teritorijalnim pitanjima. Uostalom, i univerzalna Deklaracija o pravima čoveka, iz 1948. godine, obuhvata samo klasična građanska i politička prava. Na ovaj način, srpska Rezolucija ide, ruku pod ruku, sa jednim ideološkim konceptom međunarodnog prava koji ljudska prava svodi na pravo na samoopredeljenje, a samoopredeljenje na secesiju. Sve ovo se kasnije pretvara u prekrajanje teritorija. Primena ovog ideološkog koncepta je svoje ishodište, doduše znatno kasnije, imala u jednom instrumentu koji na sreću nije zaživeo, a koji je poznat kao neodobrena humanitarna intervencija.

Prenebregava se činjenica da međunarodno pravo državnu teritoriju tretira kao jedan od osnovnih elemenata pravne ličnosti jedne države, te da se teritorija u međunarodnom pravu, pa i u međunarodnim odnosima (makar u okvirima UN), ne može tretirati odvojeno od pitanja suvereniteta.

I najblaži pogled na istorijat razvoja ljudskih prava u međunarodnom pravu, nakon Drugog svetskog rata, pokazuje u kolikom je raskoraku  ovakva Rezolucija sa najvećim dometima međunarodnog prava.

Pri tom se prenebregava činjenica da međunarodno pravo državnu teritoriju tretira kao jedan od osnovnih elemenata pravne ličnosti jedne države, te da se teritorija u međunarodnom pravu, pa i u međunarodnim odnosima (makar u okvirima UN), ne može tretirati odvojeno od pitanja suvereniteta. Nažalost, srpska Rezolucija pokazuje koliko je jeftina državna teritorija Srbije, koja i za Srbiju predstavlja monetu za potkusurivanje sa pripadnicima manjine koji se kriju iza (inače spornog) prava na samoopredeljenje.

Stav 2.  Rezolucije glasi: „Poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja…“.

Iz navedenog je potpuno jasno da je Srbija spremna da pregovara i o teritorijalnom integritetu.

Jedino što u Rezoluciji predstavlja konkretnu činjenicu, jeste poziv na rešenje teritorijalnog pitanja. I upravo se u ovoj rečenici nalazi najveća slabost srpske Rezolucije.

Takođe su sporni navodi iz stava 2. Rezolucije. Stav 2. glasi: „Poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja…“. Iz navedenog je potpuno jasno da je Srbija spremna da pregovara i o teritorijalnom integritetu. Naime, nasuprot ciljevima Srbije, kao što je to nesumnjivo status Kosova, ciljevi u Rezoluciji su određeni kao miran dijalog, bezbednost i saradnja u regionu. Valjda je nesporno da možemo da apstrahujemo pretpostavku da nije sporno da postoji jedno pitanje u vezi sa Kosovom i Metohijom koje za nas nije otvoreno. To je pitanje da li Kosovo i Metohija može da bude nezavisna država i da li može da bude van Srbije. Navedena odredba, u stavu 2.  Rezolucije, predstavlja jalov pokušaj da se kroz pozivanje na fraze i opšta mesta, problem svede na poziv na nove razgovore i dobijanje uzajamno prihvatljivog rešenja, naravno u okviru nametnutog diskursa koji je omeđen „mirnim dijalogom“, „bezbednosti u regionu“ ili „saradnjom u regionu“, sve u okviru napred navedenog rešavanja teritorijalnog pitanja. Naravno, sva ova opšta mesta ukazuju da  Rezolucija obiluje „korisnim nejasnoćama“. Iako korisne nejasnoće predstavljaju pravilo u različitim ugovorima i deklaracijama, posebno u onim kojima se okončavaju sukobi ili rešavaju teški problemi između država, iskustvo ukazuje da korisne nejasnoće po pravilu odgovaraju i služe na prvom mestu onima koji će biti u prilici da daju obavezujuće tumačenje odredbi rezolucije. Zbog toga je teško objasniti toliku količinu nejasnoća u ovoj Rezoluciji. Kao da se iz iskustva tumačenja Dejtonskog sporazuma ili Rezolucije 1244 ništa nije naučilo.

Ovakva Rezolucija, ne samo da predstavlja izdaju srpskih interesa, već predstavlja izdaju prijatelja. Tu se misli na brojne članice UN koje su odolele pritisku da priznaju Kosovo.

Jedino što u Rezoluciji predstavlja konkretnu činjenicu, jeste poziv na rešenje teritorijalnog pitanja. I upravo se u ovoj rečenici nalazi najveća slabost srpske Rezolucije. I upravo se u toj rečenici, koja predstavlja najbolji znak odustajanja Srbije od svih zacrtanih ciljeva (znanih i neznanih), nalazi uzrok sledujućeg poraza. I to poraza kako u vidu samog glasanja, tako i poraza (ne)postojeće politike Srbije. Međutim, ovakva Rezolucija, ne samo da predstavlja izdaju srpskih interesa, već predstavlja izdaju prijatelja. Tu se misli na brojne članice UN, koje su odolele pritisku da priznaju Kosovo, a koje (doduše iz prikrajka) širom otvorenih očiju budno prate borbu Srbije. Jer iz ove “borbe Davida i Golijata”, oni sami izvlače pouke o sopstvenom kretanju, o budućnosti ne samo UN, već i o budućnosti međunarodnog prava, pa i o budućnosti međunarodnog mira.

Rezolucija je ujedno poslednji simbol poražavajuće politike koja preti da srpsku borbu za očuvanje države pretvori u potpuni kolaps. Današnja Rezolucija, koja je sporna i formalno i suštinski, je poslednji pokazatelj da Srbija ne samo da ne prepoznaje sopstvene “crvene linije”, već da iste nikada nisu ni postojale.

Granice našeg lutanja određuju naši neprijatelji (na sreću). Naša borba, odnosno privid borbe, u suštini nije ništa drugo nego najobičnije lutanje: najpre od ljudskih prava do secesije i samoopredeljenja, od samoopredeljenja do teritorijalnog pitanja, a zatim lutanje u sferi politike, od Saveta bezbednosti do MSP-a, od MSP-a do Generalne skupštine, kroz sve lagume međunarodne zajednice.

Sve navedeno jasno pokazuje da se Srbija nalazi na opasnoj stranputici sa ovakvom Rezolucijom. Ona je ujedno poslednji simbol poražavajuće politike koja preti da srpsku borbu za očuvanje države pretvori u potpuni kolaps. Današnja Rezolucija, koja je sporna i formalno i suštinski, je poslednji pokazatelj da Srbija ne samo da ne prepoznaje sopstvene “crvene linije”, već da iste nikada nisu ni postojale.

Kada je 2004. godine organizovan pogrom nad Srbima i nealbancima na Kosovu i Metohiji i kada je proglašena takozvana nezavisnost Kosova i Metohije, na udaru su se našli mnogi Goranci u gradovima Srbije koji su identifikovani kao Albanci iako, sem sličnih imena, sa njima nemaju ni jezičke, ni kulturne ni patriotske , niti bilo kakve druge veze.

Read the rest of this entry »

Izgradnja famoznog mosta preko Save se realizuje pod izuzetno čudnim okolnostima, obzirom da se ne zna ukupna cena radova, ne zna se rok za završetak radova, niti su unapred definisane pristupne petlje, gde most počinje i gde se završava. Međutim, uprkos tome, vladajuća većina u Skupštini grada Beograda je, 7. juna 2010.godine, donela odluku o odobrenju kredita, kojom se grad Beograd zadužuje, kod Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), za dodatnih 60 miliona evra, a koje će Beograđani otplaćivati u periodu od 2012. do 2019. godine! Za istu namenu, još u julu mesecu 2006. godine, uzet je prvi kredit kod EBRD, „težak“ čak 69,6 miliona evra! Iz oba ova kredita obezbeđena su sredstva u iznosu od 129,6 miliona evra, ali, kako stvari stoje, krajnja cifra može da dostigne i do 300 miliona evra!

Ninić: "Prvobitna cena mosta, prema idejnom projektu, sa kojim su gradske vlasti izašle u javnost 2005. godine, bila je projektovana na 90 miliona evra. Međutim, u martu 2008. godine, gradske vlasti su potpisale ugovor o izgradnji mosta sa austrijskim konzorcijumom „Porr Technobau und Umwelt Aktiengesellschaft“, kojim je predviđeno da projektovanje i izgradnja mosta košta 118,6 miliona evra." Na fotografiji: Detalj sa slike Vasilija Semenoviča Koročkina zvanog "Svarog": "J. V. Staljin i članovi Politbiroa među decom u Centralnom parku kulture i odmora Maksim Gorki u Moskvi."

Naime, osim 129,6 miliona evra iz kredita EBRD-a, preliminarne računice govore da će iz budžeta grada Beograda biti izdvojeno još 50,1milion evra i to za plaćanje poreza, taksi i drugih administrativnih i konsultantskih troškova. Međutim, svi koji misle da je krajnja cifra izgradnje mosta 182,7 miliona evra, grdno se varaju, jer u ovu sumu uopšte nisu uračunati troškovi izgradnje pristupnih saobraćajnica, a koje realno mogu koštati koliko i sam most! Za izgradnju pristupnih saobraćajnica, grad Beograd se, u 2009. godini, zadužio kreditom od 70 miliona evra, kod Evropske investicione banke. To praktično znači da je cena mosta sa pristupnim saobraćajnicama dostigla astronomsku cifru od 252,7 miliona evra, ali kako projekti za pristupne saobraćajnice još uvek nisu završeni u celosti, to znači da ova cifra nije konačna!?

ZA KOLIKO JE UVEĆANA CENA MOSTA?

Prvobitna cena mosta, prema idejnom projektu, sa kojim su gradske vlasti izašle u javnost 2005. godine, bila je projektovana na 90 miliona evra. Međutim, u martu 2008. godine, gradske vlasti su potpisale ugovor o izgradnji mosta sa austrijskim konzorcijumom „Porr Technobau und Umwelt Aktiengesellschaft“, kojim je predviđeno da projektovanje i izgradnja mosta košta 118,6 miliona evra. Ovaj skok cene od 28,6 miliona evra, pravdan je poskupljenjem cene čelika na svetskom tržištu. „Velika potražnja za čelikom poslednjih godina u Aziji dovela je do poskupljenja ove sirovine na svetskom tržištu, zapravo, zbog Olimpijskih igara u Kini. Tamo se mnogo gradi pa je čelik poskupeo“, objasnio je tadašnji v.d. gradonačelnika Zoran Alimpić („Kurir“, od 8. 4. 2008.).

Međutim, kada je nakon izvesnog vremena cena čelika na svetskom tržištu pojeftinila, cena mosta ne samo da nije snižena, već je i dodatno uvećana. Dakle, u odnosu na projektovanu cenu od 90 miliona evra, danas je cena mosta skočila za 39,6 miliona evra, dok je cena iz ugovora povećana za 11 miliona evra! Planirano je da cena mosta sa svim porezima, taksama i drugim administrativnim i konsultantskim troškovima iznosi 161 milion evra, a danas je ta cifra veća za čak 21,7 miliona evra! Sam način na koji je vrtoglavo „skakala“ cena mosta, ukazuje na to da je sasvim izvesno da će Beograđani na kraju, sa izgradnjom pristupnih saobraćajnica, platiti ukupan ceh od 300 miliona evra!!!

Sasvim je izvesno da će Beograđani na kraju, sa izgradnjom pristupnih saobraćajnica, platiti ukupan ceh od 300 miliona evra!

„Demokratska“ gradska vlast, iz godine u godinu, povećava cenu izgradnje mosta preko Save.

BEOGRAD NA PUTU U „DUŽNIČKO ROPSTVO“!

Dok „demokratska“ gradska vlast, iz godine u godinu, povećava cenu izgradnje mosta preko Save, svakako da najviše koristi od toga imaju strani poverioci, odnosno međunarodne finansijske institucije kod kojih se Beograd zadužio. Primera radi, samo kamata na ovaj poslednji zajam od 60 miliona evra kod EBRD-a iznosi 2,8 odsto, plus euribor (3,5 odsto iznosio u martu 2010). Kako to izgleda, najbolje se može videti na primeru prvog kredita za most, iz jula 2006. godine, za koji je do sada isplaćeno 2,7 miliona evra samo po osnovu kamate, ne računajući glavnicu duga. A ono što javnost u Srbiji ne zna i o čemu mediji ne pišu, jeste činjenica da je EBRD kaznila Beograd zbog kašnjenja u povlačenju sredstava iz prve kreditne linije. Tako je na ime kaznenih penala, odnosno provizije, do januara 2010. godine, iz gradskog budžeta plaćeno čak 925.675,53 evra!

Ukupna zaduženost grada Beograda, za period od 2001. do 2010. godine, kod međunarodnih finansijskih institucija, iznosi ni manje ni više nego 349,6 miliona evra.

Radi se o pet kredita koje je gradska vlast uzela za „infrastrukturne gradske projekte“, a koje će Beograđani vraćati sve do 2035. godine.

Najviše koristi od toga imaju strani poverioci, odnosno međunarodne finansijske institucije kod kojih se Beograd zadužio.

A umesto štednje, aktuelni gradonačelnik najavljuje poražavajuću politiku zaduživanja i u narednom periodu svoje vladavine:

„Beograd je daleko od toga da bude zadužen i dok sam ja gradonačelnik i dalje ćemo uzimati kredite“, obećava Dragan Đilas.

Inače, ukupna zaduženost grada Beograda, za period od 2001. do 2010. godine, kod međunarodnih finansijskih institucija, iznosi ni manje ni više nego 349,6 miliona evra. Radi se o pet kredita koje je gradska vlast uzela za „infrastrukturne gradske projekte“, a koje će Beograđani vraćati sve do 2035. godine. A umesto štednje, aktuelni gradonačelnik najavljuje poražavajuću politiku zaduživanja i u narednom periodu svoje vladavine: „Beograd je daleko od toga da bude zadužen i dok sam ja gradonačelnik i dalje ćemo uzimati kredite“, obećava Dragan Đilas.

Ninić: "EBRD je kaznila Beograd zbog kašnjenja u povlačenju sredstava iz prve kreditne linije. Tako je na ime kaznenih penala, odnosno provizije, do januara 2010. godine, iz gradskog budžeta plaćeno čak 925.675,53 evra!" Na slici: Gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas. Foto: Vikipedia.

Dušan Proroković: "Zamislite kako na razgovoru za zaposlenje kažete potencijalnom poslodavcu kako-nemate alternativu. Poslodavac će pred sobom videti očajnika koji će raditi bilo šta, za bilo kakvu platu, koju mu, pri tom, i ne mora redovno isplaćivati. Onog trenutka, kada je parola da „EU nema alternativu“ postala državna politika, Srbija je krenula putem sužavanja manevarskog prostora za bilo kakvu reakciju."

Ujedinjene nacije imaju 192 članice. Od toga, 69 je već priznalo samoproglašenu nezavisnost Kosova. Srpske vlasti operišu sa podatkom da se još 55 država dvoumi da to isto učini, ili su pod strahovitim pritiskom nekih velikih sila kako bi to učinili. Ako znamo da nijedna od 69 država, koje su već priznale Kosovo, neće podržati poziciju Srbije u predstojećim diplomatskim nastupima u Generalnoj skupštini UN i pretpostavimo da će predstavnici navedenih 55 država, koje razmišljaju o mogućnosti priznavanja Kosova, biti makar uzdržani ili neće uopšte glasati, dolazimo do broja od 124 države koje neće biti na „srpskoj strani“. Odnosno, ostaje nam maksimum 68 država na drugoj strani, koje bi mogle da podrže stavove zvaničnog Beograda. Dakle, imamo najmanje 69 država koje neće podržati Beograd i najviše 68 država koje to mogu da učine. Rezultat glasanja na predstojećem zasedanju Generalne skupštine UN je više nego izvestan. A izvesno je i kako će postupati zapadne diplomatije u narednom periodu. Jer, ako najzapadnijoj srpskoj vlasti u poslednjoj deceniji, taj isti Zapad nije želeo da ostavi ni mrvicu prilikom donošenja neobavezujućeg mišljenja Međunarodnog suda pravde, više je nego jasno u kom pravcu će sve ići narednih meseci kada se budu utvrđivale neke, itekako obavezujuće, odluke.

Mogućnost da se Beograd „nešto dogovori“ sa predstavnicima Zapada u poslednjem trenutku, kako bi bilo doneto „kompromisno rešenje“, i nije baš preporučljivo. Svedoci smo kako „zaključci prihvatljivi za sve strane“ funkcionišu u praksi. Dve godine posle potpisivanja sporazuma između Vlade Srbije i EULEKS-a, policijska služba „nezavisne države“ Kosovo preuzima poslove obezbeđivanja manastira i monaštva SPC.

A i nije baš verovatno. Jer, zašto bi sada Zapad ispustio priliku i dozvolio Srbiji da se na bilo koji način vrati u igru. Na kraju krajeva, nije mali broj ljudi u inostranstvu koji razmišljaju o tome kako sa aktuelnim vlastima u Beogradu mogu da rade šta hoće, jer su upravo oni-inostranstvo presudno uticali i na rezultat izbora i na postizbornu kombinatoriku.

Zato su, gledano iz ugla Zapada, pred Srbijom dva puta. Srbija može ili prihvatiti nastavak politike „mekog prizemljavanja“ koja bi omogućila „puzajuće“ priznavanje kosovskih institucija i samim tim de facto prihvatanje kosovske državnosti, ili će biti izložena surovom ultimatumu. Za ovo prvo, potrebna je i saglasnost vodećih političara u Prištini, što će se u narednom periodu obezbeđivati sve teže i što sa sobom nosi izvesne rizike. Za ovo drugo, kratkoročno gledano, rizik da gotovo i ne postoji.

Ujedinjene nacije imaju 192 članice.

Već 69 država je priznalo samoproglašenu nezavisnost Kosova.

Još 55 država se dvoumi da to isto učini, ili su pod strahovitim pritiskom nekih velikih sila kako bi to učinili.

Ako znamo da nijedna od 69 država, koje su već priznale Kosovo, neće podržati poziciju Srbije u predstojećim diplomatskim nastupima u Generalnoj skupštini UN i pretpostavimo da će predstavnici navedenih 55 država, koje razmišljaju o mogućnosti priznavanja Kosova, biti makar uzdržani ili neće uopšte glasati, dolazimo do broja od 124 države koje neće biti na „srpskoj strani“.

Ostaje nam maksimum 68 država, koje bi mogle da podrže stavove zvaničnog Beograda. Dakle, imamo najmanje 69 država koje neće podržati Beograd i najviše 68 država koje to mogu da učine.

Rezultat glasanja na predstojećem zasedanju Generalne skupštine UN je više nego izvestan.

Zamislite kako na razgovoru za zaposlenje kažete potencijalnom poslodavcu kako-nemate alternativu. Šta bi mogao biti njegov odgovor. Dobićete ekstra platu, šest nedelja godišnjeg odmora, pravo na regres i plaćeno letovanje. Ma, naravno. Poslodavac će pred sobom videti očajnika koji će raditi bilo šta, za bilo kakvu platu, koju mu, pri tom, i ne mora redovno isplaćivati.

Onog trenutka kada je parola da „EU nema alternativu“ postala državna politika, Srbija je krenula putem sužavanja manevarskog prostora za bilo kakvu reakciju.

Srbija je morala da, kao uslov za prihvatanje EULEKS-a i međusobno regulisanje odnosa, zatraži istovremeni ulazak u EU i dobijanje statusa punopravnog člana, koji bi imao razumne vremenske rokove za uređivanje unutrašnjeg sistema, barem na način na koji je Brisel omogućio istu stvar Rumunima i Bugarima. Ako se to čini preteranim i neostvarljivim, onda smo pitanje EULEKS-a mogli barem da unesemo u paket otvorenih pitanja za pregovore sa EU oko dobijanja statusa kandidata.

Srbija je morala da održi čak i one institucije kosovskih Srba koje nisu bile na Kosovu, već su bile dislocirane na područje centralne Srbije, koje ionako ništa nisu radile, i koje su nas koštale, sve dok se ne bi okončao proces potpune integracije severa Kosova u privredni, finansijski, upravni, saobraćajni, sudski sistem Republike Srbije. Ako se to čini preteranim i neostvarljivim, onda je pitanje dela „paralelnih“ institucija moglo da bude otvoreno sa naše strane, tek po dobijanju garancija od strane svih stalnih članica SB UN da neće biti nikakve oružane akcije Albanaca protiv Srba u enklavama ili na severu, odnosno da se mart 2004. i mart 2008.  godine neće ponoviti.

Srbija je morala da tuži makar jednu zapadnu državu koja je priznala lažnu državu Kosovo, povesti ozbiljan spor pred Međunarodnim sudom pravde, ali i organizovati pojedinačne tužbe pred sudovima drugih zemalja i tako uticati na to da-ili neka od država povuče svoje priznanje Kosova ili da se otvori mogućnost da neka od članica UN na bilateralnom nivou prizna Republiku Srpsku, čime bi „balkansko pitanje“ uveli u novu fazu, i što bi na kraju, verovatno, moralo značiti i sazivanje neke nove „balkanske konferencije“ gde bi se tražilo novo, dugoročno održivo rešenje za prostor bivše SFRJ, što bi nam odgovaralo i politički, i istorijski. Ako se to čini preteranim i neostvarljivim, tužbom bi barem sprečili jedan talas priznavanja Kosova od strane drugih država.

Ne postoji izveštaj, plan, niti zvanična publikacija EU koja ne tretira Kosovo kao nezavisnu državu.

Isto postupaju i domaće NVO, koje predstavljaju regrutni centar za rukovodeće kadrove u državnoj upravi i pisanje projekata za izvršne organe vlasti u Srbiji.

Pošto nismo ništa od navedenog radili, danas smo tu gde jesmo.

Ne postoji izveštaj, plan, niti zvanična publikacija EU koja ne tretira Kosovo kao nezavisnu državu. A isto postupaju i domaće NVO, koje predstavljaju regrutni centar za rukovodeće kadrove u državnoj upravi i pisanje projekata za izvršne organe vlasti u Srbiji.

Istovremeno, premijer kosovske Vlade zabranjuje ministrima Vlade Srbije da ulaze na teritoriju Kosova i Metohije, a ministar unutrašnjih poslova Kosova najavljuje i mogućnost upotrebe sile u cilju disciplinovanja severnih krajeva.

A i zemlje koje su nas podržavale, posle mišljenja Međunarodnog suda pravde i očekivanih dešavanja na Generalnoj skupštini UN počeće da traže „izlaznu strategiju“. Tačnije, neke države to već i čine. Neće to značiti priznavanje Kosova, ali će u nizu slučajeva značiti otvaranje mogućnosti za prihvatanje nadležnosti aktuelne Vlade Kosova u nizu oblasti, kao što su zastupanje u međunarodnim finansijskim i ostalim strukovnim organizacijama, energetici, saobraćaju, konzularnim poslovima, sportu, kulturi.

Srbija više nema ni jedno političko sredstvo kojim može da se brani. Nema rezervnu kartu u svojim rukama, kojom može da odigra.

Zato će predstojeći „zapadni ultimatum“ biti toliko strašan.

Srbija više nema ni jedno političko sredstvo kojim može da se brani. Nema rezervnu kartu u svojim rukama, kojom može da odigra.

Zato će predstojeći „zapadni ultimatum“ biti toliko strašan, jer Beograd na njega neće imati odgovor. Pri tome, ultimatum se neće samo ticati prihvatanja nezavisnosti Kosova. To se već podrazumeva. U njemu će se nalaziti i niz drugih stvari koje se tiču vrlo osetljivih pitanja unutrašnje politike države Srbije. Zloslutni, ali manje-više dobro obavešteni, Ted Karpenter već nam je poručio da „reakcija SAD može biti neumerena“.

Možda je generacija političara, koja je vodila Srbiju u poslednjoj deceniji, mogla da utiče svojim odlukama da i ovaj period predstavljaju neka nova „istorijska vremena“. Međutim, kako stvari sada stoje, istorija ovaj period neće okarakterisati kao istorijska vremena. To su trenuci kada dolazi do velikih geopolitičkih lomova i promene ravnoteže snaga. Istorijske odluke, što se tiče zapadnih sila sa kojima Srbija želi da sarađuje, donete su još pre deceniju i po. Danas se samo sprovode odluke koje treba da potvrde ispravnost njihovog izbora i manje-više zadovolje interese pobednika. Zato je danas nemoguće ostvariti, a samim tim i potpuno neracionalno razrađivati, teze kakve su „istorijski kompromis“ sa Albancima ili „trajno rešenje“ pitanja u BiH.

Proroković: "Glavni zadatak srpske političke elite (ili srpske političke klase) treba da bude: kako ne dozvoliti da bude gore, kako sprečiti dalje urušavanje sistema, kako sprečiti novo cvetanje defetizma." Na slici: "Siroče", rad Uroša Predića

Danas je jedino moguće voditi politiku koju je Nikola Pašić nazivao „čuvanje stanja“. Danas se samo može razmišljati o tome kako spremiti Srbiju za neka buduća „istorijska vremena“, koja će doći za deceniju, dve, tri.

Do tada, videti kako održati postojeće stanje, uz zamrzavanje otvorenih političkih pitanja, pre svega kosovskog i, u oblasti privrede, postepeni napredak, ukoliko bude moguć i koliko bude moguć. Jer, sve su procene da niti politički, niti ekonomski, niti socijalno, ne može nam biti dramatično bolje. Barem ne u narednoj deceniji. I zato, glavni zadatak srpske političke elite (ili srpske političke klase) treba da bude: kako ne dozvoliti da bude gore, kako sprečiti dalje urušavanje sistema, kako sprečiti novo cvetanje defetizma.

Problem nije nerešiv, pogledajte Republiku Srpsku. Gledano ekonomskim pokazateljima, situacija je ista ili za nijansu čak i lošija nego u Srbiji. Gledano politički, pritisci su veći nego na zvanični Beograd. I pored toga, u Srpskoj se godišnje više rađa nego umire, više je vere da će biti bolje, više je odlučnosti u tome da se vredi boriti.

Razlika je u tome što, da se pozabavimo samo jednom stvari, u Srpskoj znaju gde su im prijatelji, a gde neprijatelji.

Da bi došla do odgovora, Srpska je morala da prođe kroz više nego bolan period. Ali barem su sada na sigurnom. Mnoge iluzije su razvejane, a postavljeni ciljevi su, iako skromni, na čvrstim osnovama i ostvarljivi. Više nego dovoljno da se počne sa projektom vraćanja optimizma. Jer pre svega, ljudima morate odgovoriti na pitanje kuda idete, a onda na osnovu toga možete definisati očekivanja i računati s razočaranjima.

Ukoliko želi da planira bilo kakvu budućnost, Srbija će na predstojeći ultimatum morati da odgovori hrabro.

Tada možemo očekivati i da nas prijatelji podrže, i da nas neprijatelji čuju.

Zato može biti i nečega dobroga u situaciji u kojoj se danas nalazimo, bez obzira koliko ona izgledala teška, sumorna i bezizlazna. Pored svega, možemo doći do odgovora na osnovna pitanja: Ko su nam prijatelji? Da li su spremni da nas brane i do koje mere? Šta od nas očekuju? Ko su nam neprijatelji? Dokle su spremni da nas napadaju? Kojim sredstvima da se branimo?

Posle toga, kada sami sebi odgovorimo sa kim možemo, a protiv koga moramo, biće moguće definisati sve ostale strategije i pripadajuće programe. Biće moguće voditi politiku i spremati se za neka nova vremena i geopolitičke lomove koji će uslediti.

Ukoliko želi da planira bilo kakvu budućnost, Srbija će na predstojeći ultimatum morati da odgovori hrabro. Tada možemo očekivati i da nas prijatelji podrže, i da nas neprijatelji čuju.

POZDRAV ZA POSLEDNJEG ŽIVOG DE GOLOVOG SARADNIKA

Dana, 23. avgusta 2010. godine, iz svog pariskog stana otputovao je u večnost nekog boljeg i pravednijeg antiglobalističkog sveta, naš veliki prijatelj Pjer Mari Galoa, srpskoj javnosti poznat kao general, iskusni geopolitičar, poznavalac fizike, aeronautike, vojne doktrine, ekonomije, geografije, istorije i sociologije, i poslednji živi De Golov saradnik . Read the rest of this entry »