Косово и Метохија је изгубљено још давне 1974. године, враћено у Србију, где му је одувек било место, 1989. године. Две године касније, није се ни осетило да измиче из руку, а 1999.  године је окупирано,  све због тога што се одувек питао Београд и београдски кадрови, као и данас, када није допуштено да историјски договор постигну Срби и Албанци, који су то могли, јер су се добро познавали.

Први администратор УН на Косову и Метохији др Бернар Кушнер, доласком на Косово и Метохију, одмах после бомбардовања Србије, донео је једну од својих најважнијих уредби. Забранио је убијање паса луталица на Косову и Метохији. Била је то ,,мудра” одлука лекара, хуманисте, политичара и дипломате, који је предводио групу интелектуалаца са Запада, који су се залагали да се Србија, у име мира, бомбардује.

Не помињем ову уредбу због тога што сам за то да се пси убијају и малтретирају. Помињем је због тога, што је уласком окупационих снага НАТО-алијансе, предвођених Америком, Кушнер, као представник УН, имао свету дужност да прво заштити Србе и неалбанце. Њих су припадници ОВК, који су дошли из шума и сишли са планина, после повлачења српске војске и полиције, као и цивили, грађани, комшије, српски “кумови”, пријатељи, студенти, деца, жене, старци, започели невиђени лов на све што није албанско. Срби и други неалбанци постали су ловина, а ловци су уз помоћ НАТО снага, убијали, пљачкали, палили. За веома кратко време запаљено је више од 50 хиљада српских кућа, око 200 цркава и других споменика културе и убијено више од 2800 Срба и неалбанаца, а многи су отети и одведени, можда у Албанију у ону,, Жуту кућу”, за коју Кушнер, у сред Београда, изјављује да ,,никада није чуо да је постојала”. Насилно је исељено око 300 хиљада неалбанаца, а исто толико усељено из Албаније, албанских држављана… У сред Европе извршено је највеће етничко чишћење од стране Aлбанаца и уз помоћ НАТО-,,српских пријатеља”.

Лажи о хуманитарној катастрофи

Тада се видело, да је,, Милосрдни анђео” смишљен да се убија, изврши етничко чишћење и отме територија једне суверене земље, супротно западној пропаганди, која је говорила да је реч о хуманитарној катастрофи која наводно прети Албанцима, због ,,српских злочина”. Да је неко озбиљно хтео да доказује, доказао би да је у време ,,Мировне мисије” УН убијено више Срба и неалбанаца, него што је, како тврде, убијено Албанаца у периоду од 1998. до јуна 1999. године. Не тврдим да није било злочина, али сам за то да се утврди истина.

Албанци су “избројали своје убијене” сународнике, па чак и оне ,,цивиле” у селу Рачак, и стално понављали исту бројку, а о њиховим зверствима нико није смео ни реч да проговори.  Срби су , уместо да,, броје” своје жртве, почели да броје албанске, укључујући и оне који су погинули у униформама ОВК. И, никада нису престајали да причају о томе, да износе своја сазнања. Једни су то чинили да би тобоже ,,олакшали” своју савест, други зато што су схватили да то има прођу на Западу, трећи због новца, појединци због уцена западних истражитеља, који су веровали Албанцима и када на свог комшију прстом покажу да је,, злочинац”. У свим ратовима, од Словеније, Босне и Хрватске па све до Косова и Метохије, једино су Срби говорили о својим злочинима. Сви други су о сопственим злочинима ћутали и оптуживали друге, док се у Србији нико  није озбиљно бранио од произвољних оптужби. Где год је требало, ми смо се као држава извинули, а нама се није извинуо нико.

Тако је, како су године пролазиле, створено уверење да су Срби једини злочинци и да су за све криви. Тако је и смишљен план да се Србија бомбардује. Смишљен је Рачак, запаљен фитиљ, и само два месеца после тога почело је немилосрдно бомбардовање и убијање, углавном цивила, деце, рушење болница и кућа, пуних 78. дана. Запад је то прогласио,, великом победом”, Милошевић је, такође, делио одликовања, а Косово је дато на управљање Међународној заједници, која га је потом предала на управљање командантима ОВК.

Од контрареволуције до државе

Иако је постојало нешто наде да ће Резолуција 1244 Савета безбедности спречити да се Космет одвоји од Србије, то је учињено проглашењем независности Косова, пре две године. Група албанских лидера, написала је на белом папиру акт Декларације, прогласила независност и своју државу, МСП је то оценио исправним по међународном праву. Тиме је дао повода и другим сепаратистичким покретима да испишу сличан папир и да, позвавши се на одлуку МСП у Хагу, створе сопствену државу. Одмах, по доношењу поменутог папира, САД, земље ЕУ (осим пет чланица), признале су Косово као државу и пожуриле да отворе своје амбасаде у њој. Тако је Косово постало “демократска држава”, али без једног важног дела – севера Косова и Метохије, који је још увек у чврстим рукама Срба.

Српско руководство на челу са Милошевићем и јуловским кадровима, потпуно погрешном политиком, предало је најважнији део Србије у руке представника ОУН.

Када су још 1981. године избиле демонстрације студената на Косову, српско руководство се сложило са саопштењем ЦК Савеза комуниста да је реч о,, контрареволуционарном деловању ретроградних снага.” Тада је изгубљена из вида чињеница да Запад подржава све контрареволуционарне покрете, нарочито уперене против комунистичких режима. Фадиљ Хоџа, тадашњи неприкосновени лидер сепаратистичког покрета на Космету, који је једно време био и председник председништва Југославије, после смрти Јосипа Броза “Тита”, изјавио је да је ,,Косово висило Албанцима о клину”, али су све тада упропастили Лабљани (Албанци из околине Подујева). А рекао је то после увођења ванредног стања на Космету и довођења војске и полиције тамо где је раније никада није било, када су многе касарне, посебно у пограничним деловима Космета, већ биле укинуте. Дакле, да није било демонстрација, Косово и Метохија би још давно постало нова југословенска република, што је Тито знао, а што су Албанци очекивали.

Срби и други неалбанци Косова и Метохије полако су постајали терет властима, а неколико година касније, након формирања ЈУЛ-а, проглашавају их и националистима и шовинистима, који нису способни да успоставе везе са Албанцима. Зато су довођени нови, специјално обучени кадрови на разне положаје, од политичких до оних у врху полиције и других.

Године 1989., Слободан Милошевић врши измене Устава из 1974. на захтев косметских Срба и бар за кратко зауставља илузију Албанаца да могу имати сопствену државу на Косову и Метохији, коју су желели још од времена Призренске лиге. Почетком деведесетих година, с падом комунизма, Ибрахим Ругова формира политичку партију, која је у свом програму имала стварање самосталне државе Косово. Србија одбија да региструје ову партију, али то чини Министарство правде на нивоу СФРЈ. Неколико месеци иза тога доноси се такозвани “Качанички” устав Републике Косово, у згради која је била стотинак метара удаљена од полицијске станице. Творци тог “Устава” и уставног закона и декларације о републици, затим, беже из Србије… Србија потом распушта Скупштину Косова, због опасности да ова донесе декларацију о независности, уводи ванредно стање , распушта све косовске органе и формира такозвано Привремено Извршно веће Косова. И, тада се чини прва грешка: иако  национално шаролико, са кадровима из редова свих “народа и народности”, међу којима и,, лојалних” Албанаца, овим телом руководе кадрови из Београда. Срби, који су довели Милошевића на власт, елиминишу се, а из Београда и других градова Србије доводе кадрови и распоређују чак по општинским службама Косова и Метохије. Срби и други неалбанци Косова и Метохије полако су постајали терет властима, а неколико година касније, након формирања ЈУЛ-а, проглашавају их и националистима и шовинистима, који нису способни да успоставе везе са Албанцима. Зато су довођени нови, специјално обучени кадрови на разне положаје, од политичких до оних у врху полиције и других.

Губљење времена са коферашима

Ругова је једном изјавио: како у случају “да Србија нападне Косово,” оно има брашна и друге хране да рат води пуних пет година.

Тако почиње прича да са Албанцима могу да разговарају “неокаљани” кадрови. Мој пријатељ, Томислав Секулић, први их је назвао “коферашима”. Долазили су у уторак, а одлазили у четвртак. У Београду су подносили извештаје о стању на Косову и Метохији. Сматрали су да албански бизнисмени и други утицајни појединци, које су они упознали, могу да промене ситуацију у корист Србије. У ствари, почела се развијати ,,бизнис политика”. Све је била једна велика превара. Албански бизнисмени долазили су у Владу Србије као у,, своју кућу”, добијали дозволе за увоз и извоз, и на административним границама Србије са Косметом, као и по канцеларијама Владе, говорили да је Косово Србија, а ван тог простора: ,, живела Косово република”. Остваривали су велику добит, богатили су се и многи наши кадрови, али је Албанцима преостајало да плаћају и свеалбански народни покрет, купују оружје и спремају да задају коначан ударац Србији. Ругова је једном изјавио: како у случају “да Србија нападне Косово,”  оно има брашна и друге хране да рат води пуних пет година. Када је својевремено један српски бизнисмен дошао у Врбас да купи шлепер јестивог уља, директор га је лепо примио, али се разговор о продаји завршио када се бизнисмен представио. Како је био Србин, директор је почео да се жали како нема производње и да је фабрика у великим тешкоћама…

Било па прошло, што би се рекло, али су остале последице. Ја сам и данас убеђен да би Срби и Албанци на Косову и Метохији одавно постигли компромисни договор о животу једни поред других, као што су и деценијама живели, али им та могућност није пружена услед “алавости” многих  домаћих кадрова и државе коју су водили. Када је расписана лицитација за продају простора у Српској улици у Пећи, два српска бизнисмена нудила су 50 станова повратницима, 10 милиона динара Фонду за развој КиМ, а део локала општини Пећ, с наменом да буду додељени повратницима. Албански бизнисмен, који је често навраћао у зграду Владе Србије, нудио је само седам милиона динара које би уплатио у Фонд. Због тога што је нудио “најповољније услове”, читава улица је продата албанском бизнисмену, који је требао да помогне у успостављању српско-албанског дијалога.

После Милошевића, остала је једино Резолуција 1244 Савета безбедности, коју велике западне силе на челу са Америком нису поштовале. Фарса од преговора са Ахтисаријем завршена је тако што је речено: како Косово треба да постане држава, пошто се српска стране не слаже да Косово буде држава. ,,Наши пријатељи” су се с тим сложили и прогласили како је,, Косово јединствен случај”. Није било оштрих реакција. Затим, донета је Декларација о независности Косова, а отцепљење српске Покрајине је признало више од 60 земаља. Тек када је враг однео шалу, ми смо се окренули Русији и Кини, као сталним чланицама Савета безбедности. Прекидали смо дипломатске односе са појединим земљама, а затим их успостављали поново, због обећања Америчке политике и политике највећег дела ЕУ, за која нисмо схватили да су преварантска. Дозволили смо, упркос ставу јавног мњења, да ,,Еулекс” преузме неке функције власти на Косову и Метохији. Стално смо били на узици. Стално смо били у ситуацији да бирамо између Косова и ЕУ. Улазак у ЕУ смо прогласили приоритетом, а говорили смо да Косово никада нећемо признати. Затим су и ЕУ и Косово постали приоритет у решавању озбиљног проблема са Косовом. Неким политичким партијама ЕУ је била важнија од Косова, иако су се заклели као посланици да ће чувати и бранити државни суверенитет и територијални интегритет. Толерисали су се ставови проамеричких невладиних организација, говорило се како је независно Косово данас “реалност”, а онда смо запоставили искрене пријатеље под притиском Америке, почели смо да сарађујемо са непријатељским земљама, чији су представници признали косовску независност и говорили нам у сред Београда како је то неповратно. Уз то, смешкали смо се и грлили, склапали послове, а са Турцима се договорили да они брину о Рашкој области, односно, како су нам наметнули, Санџаку, не схватајући озбиљно да тако губимо и ову област. Некадашњи националисти и шовинисти, који су секли прсте и руке до лаката у Санџаку, призивали су у помоћ Србији лидере из ових крајева и говорили да са Косметом треба да успоставимо и развијамо све односе…

Како пред Уједињене нације

Нисмо имали снаге да себи поставимо питање: да ли ће нам чланство у ЕУ нешто значити без Косова и Метохије и да ли ће се само на томе стати?

Иако су се преваре западних пријатеља ређале једна за другом, нисмо имали снаге да Бајдену (који нам је говорио о чврстим пријатељским односима Америке и Србије) спустимо слушалицу када нас је позвао два сата пре одлуке Међународног суда правде, а који ће нас сада у име њихове правде натерати да се заиста одлучимо куда ћемо ићи као држава. Нисмо имали снаге да себи поставимо питање: да ли ће нам чланство у ЕУ нешто значити без Косова и Метохије и да ли ће се само на томе стати? Мислим да неће. Србија ће се и даље цепати на територије на којима ће живети само националне мањине.

Ова лудост и право силеџијство наших такозваних пријатеља може се прекинути, ако кажемо не свима који нам прете и одузимају земљу. Уколико им отворено кажемо да бирамо Косово, а не Европску Унију и уколико коначно кажемо и да ћемо државу бранити свим расположивим средствима. И, најважније, уколико се искрено окренемо Руским и Кинеским пријатељима, без обзира на притиске.

Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу.

Да нас бомбардују више не могу, да нам уводе санкције не могу.

Зато пред Уједињеним нацијама, последња је прилика да Резолуцијом коју ћемо поднети кажемо шта хоћемо и напишемо је у сарадњи са нашим искреним пријатељима, а не са САД и ЕУ. Она, мора да садржи став да се Србија неће одрећи Косова и Метохије, да никада неће признати такозвану републику Косово и да нам је у овом тренутку приоритетније очување територијалног интегритета и суверенитета од чланства у ЕУ. Писање ,,избалансиране Резолуције”, које се већ сада сугерише, ради удовољења другима, значило би одрицање од сопствених интереса и од Косова. Учини ли Србија то , САД неће стати само на Косову и Метохији. Брзо ће ,,бели џипови” кренути по Србији, по сценарију који је већ виђен. А, они долазе када и неке друге мањине у Србији почну да се жале да су им ,,угрожена људска права и слободе”.

Поред оронулог “костура” старог социјалистичког пропалог подухвата, сликали су се председник покрајинске Владе и оно које је пре десет година обећало да ће Србија бити у Европској Унији и растерећена од дугова. Данас, кад се наша отаџбина дави у тридесет милијарди долара дуга и живи од страних зајмова и милости, а Војводина је „аутономнија него икад“, мало нам тога треба. Кад се високи функционери власти сликају поред зараслог, унеређеног, зубом времена начетог пропалог покушаја доба самоуправљања, то значи да више немају ништа да нам понуде осим још једног “потемкиновог села”.

„Режим“ покојног Милошевића је још почетком деведесетих почео да гради нову зграду новосадског ректората. Међутим, тај режим је у Новом Саду трајно изгубио упориште још половином деведесетих, али зграда ректората никад није завршена. Ослобођена тираније Милошевићевог режима, распадала се наредних петнаест година, без обзира на коалиције које су Новим Садом владале, град није у ово здање уложио ни једну нову „цигљу“.

Данас се евроутопистичка власт Србије хвали како је добила „вазалску милост“ у форми „споразума са Европском инвестиционом банком“, у вези инвестирања у науку. А да није то кредит? У сваком случају, ради се о 800 милиона евра намењених српској науци (које Србија ни десет година након што је најурила „тиранина“ и „диктатора“ није кадра да сама уложи у образовање младих). У сваком случају, хоће ли бити кадра да те младе запосли и задржи у Војводини и Србији?

Данас, кад се наша отаџбина дави у тридесет милијарди долара дуга и живи од страних зајмова и милости, а Војводина је „аутономнија него икад“, мало нам тога треба. Кад се високи функционери власти сликају поред зараслог, унеређеног, зубом времена начетог пропалог покушаја доба самоуправљања, то значи да више немају ништа да нам понуде осим још једног “потемкиновог села”.

А и зашто би? Пошто памтимо енглеску пословицу која каже: „Нема бесплатног ручка“, питамо се: који је мотив да нам европски порески обвезник даје овако „велику милост“? Наравно, мотив је у томе што ће школовани стручњак у недостатку запослења у отаџбини отићи да ради ван отаџбине, која, како нас уче компрадори „не ваља ништа“, „није нормална“ и у којој „нема будућности“. А школована деца која одлазе „преко“ не знају да ни у САД већ скоро десет година плате не расту, иако трошкови живота расту. Не знају то ни њихови родитељи, који им у очају одобравају одлазак у иностранство. Још нас Влада обучава у оптимизму за одлив школованих кадрова у ЕУ. У нормалним околностима би смо се радовали једној екскурзији. У јадној реалности феријални успех нам је нови корак ка „евроинтеграцијама“.

Кад су свечано потписали ССП није била врућина, па нису морали да скидају сакое. Међутим, његови ефекти су били катастрофални по српску пољопривреду, која је одмах преплављена јефтиним производима из ЕУ. Нови (стари) ректорат се гради у Војводини у којој се номинално школује више студената него икад, који из земље одлазе више него икад, где је запосленост мања него икад, и где се лошије живи више него икад. Која је једино “аутономнија више него икад”.

Периодика:

__________

Купек, Ивана: Ректорат у новој згради најкасније 2012. године, Блиц, 17. 7. 2010.

Ругло ректората до 2012 нова зграда, Радио 021, 16. 7. 2010.

Нонин, Г: Потписан протокол за зграду ректората, Данас, 16. 7. 2010.

Бета: Цветковић испратио најбоље студенте у Европу, 20. 7. 2010.

Домаћи дискурс о Европској Унији и европској интеграцији Србије, развијао се бар  десет година. На „путу ка ЕУ“, политички ставови су били час рационални, час страсни, а јавност је, како изгледа, ову дебату доживела као прилику да прихвата ставове који јој се допадају. Међутим, сами ставови су се мењали, нарочито кад је постајало извесније да нема експресне „евроинтеграције“. Избор наведених ставова, осврт је на деценијски критички однос аутора различитих  идеолошких и вредносних погледа према ЕУ и српској „евроинтеграцији“.

“Уколико Европа остане тако бирократска, каквом се показала последњих година, људи на чију се љубав не одговара топлим осећањима ће потражити замену. И прво најбоље, односно најгоре, решење је, наравно, национализам. Јер нема много великих љубави и опасно је промовисати европску идеју без довољно енергије.”

Зоран Ђинђић, из књиге „Европа с душом“, УЕФ и Фондација „Конрад Аденауер“

“У 2003. очекујем закључивање Споразума о стабилизацију и придруживању. Након пар година спровођења овог Споразума наша земља ће добити статус “кандидата за пријем у чланство ЕУ”. Сигуран сам да, уз доста воље и рада, Србија може постати пуноправни члан Европске Уније до 2010.”

Мирољуб Лабус, Програм за Европску Унију 2002.

“Прошла година била је успешна за европске амбиције Србије. Постављени циљеви могу да помогну одржавању тог елана, и у том смислу можемо да посматрамо ‘Агенду 2014′. Али, као политички циљ, она није реална.”

Волфрам Маас (немачки амбасадор у Србији), Моје вијести, 12. 2. 2010.

“Како сада стоје ствари, ЕУ се неће проширивати пре 2018., а за нас то може да значи и много касније. И пошто је придруживање на дугом штапу, нема ни унутрашњих импулса да се убрзају промене које би нас једног дана квалификовале за ЕУ.”

Мирољуб Лабус, Ekonom:east, 24. – 30. 6. 2010.

“Можда ја то погрешно видим, зато што не живим у централној Европи, али ми се чини да сама Европа и идеја Европе постаје све више и више сужена на протоколарно, на бирократско, на процесуално. У самој Европи је присутан дефицит европског идентитета, а да би нама Европа дала мало више наде, она мора да створи ту позитивну енергију.”

Зоран Ђинђић, из књиге „Европа с душом“, УЕФ и Фондација „Конрад Аденауер“.

Слободан Антонић:

Управо је Европа измислила осигуравајућа друштва. Можда би први европски корак Србије и требало да буде – да се осигура. Неко овде треба да седне и да озбиљно размисли: шта ако ова ствар са ЕУ пропадне?

“Европа никада није била наивна и невина. Европска Унија није само доброхотна. То понајбоље знају они који су трпели од европске колонијалне ароганције. Тако је било некада – тако је и сада. Европа Уније задржала је империјални и колонијални рефлекс. Одатле тоталност тројаке европске претензије на махове добија тоталитарне претензије.”

Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.

“Србија доиста свим срцем жели у ЕУ. Толико свесрдно, да неће ни да размишља шта ће да уради ако се то изјалови, што је сасвим у складу са српским менталитетом – “неће ваљда” и “лако ћемо”. Али, то доиста није европски резон. Управо је Европа измислила осигуравајућа друштва. Можда би први европски корак Србије и требало да буде – да се осигура. Неко овде треба да седне и да озбиљно размисли: шта ако ова ствар са ЕУ пропадне?”

Слободан Антонић, „Србија и Европска Унија“, Политика, 27. 6. 2006.

“Иако је настанак Европске Уније био, пре свега, заснован на сарадњи Немачке и Француске, много тога је и даље било, али и данас јесте, под утицајем Вашингтона и политике двоструких стандарда. Само проширење је увек било искључиво из политичких разлога, а не зато што је нека држава испуњавала одређене стандарде.”

Марко Живковић, „О настанку ЕУ“, Двери Српске, 14. 3. 2008.

“Европска Унија, као симбол вечито недостижног Запада, представља наш актуелни предмет чежње и фрустрације, коме се стреми без и трунке преиспитивања и калкулисања. Слушајући ових дана захуктали предизборни маркетинг, човек не може да се отме утиску како је учлањење у Европску Унију врхунски разлог нашег постојања.”

Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.

“Постављати идеју европских интеграција као кључну у времену свеопште националне и државотворне дезинтеграције, која је иницирана управо од евроинтегратора, својеврсан је апсурд без преседана. И дубока интелектуална патологија, свакако.”

Данило Тврдишић, „Евроунијатска шизофренија“, Двери Српске, 18. 3. 2008.

“Бриселске еврократе од нас крију да су Срби на „посебном третману” у ЕУ; овдашњи евроентузијасти скривају да нема шансе да Србија уђе у ЕУ, а да задржи макар и формалну сувереност над Косовом; евроскептици, пак, неће да нам кажу да је време да почнемо да се опраштамо од Уније.”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

“Уместо демократских учинака у гломазном институционалном амбијенту Уније, препознају се ауторитарне и тоталитарне тежње. Еврократска бирократија губи контакт са реалношћу и самовласно преузима прерогативе власти. Истовремено, најснажније европске земље траже посебна права и положај, чиме у пракси стварају хијерархију, оповргавајући консензуални начин одлучивања.”

Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.

“Стратешки циљ је увући Србију на „евроинтеграцијски колосек”, на коме сваки следећи корак „природно” следи из претходног. Тако ће се на 125. кораку „природно” решити питање Косова, тако што ће Србија морати да призна његову независност. Она чувена жаба биће „природно” скувана, а да и не примети.”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

Слободан Рељић:

“Пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике, у складу с новим чињеницама, којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу.”

“Oкапавање за Европом, понајвише за Србију, значи признање да нисмо способни, нити имамо идеју шта бисмо сами урадили са собом, па се због тога препуштамо вољеној родитељки да она размишља уместо нас.”

Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.

“У целој причи о ЕУ, као новом „бескласном друштву”, јасно се примећује, са здравим разумом неспојива, логика јурњаве дела наше елите за европском „шаргарепом”. Та шаргарепа се састоји од кредита и инвестиција пројектованих по неоколонијалном моделу који се примењује у земљама тзв. трећег света.”

Данило Тврдишић, „Евроунијатска шизофренија“, Двери Српске, 18. 3. 2008.

“Овдашњи евроентузијасти од нас крију да нема шансе да Србија уђе у ЕУ, а да задржи макар и формалну сувереност над Косовом. А овдашњи евроскептици неће да нам кажу да је време да почнемо да се опраштамо од ЕУ. И да је време да се суочимо са истином: ма колико то невероватно изгледало, и изван ЕУ има живота. И ма колико то невероватно изгледало, тај живот можда и не мора да буде толико лош?”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

“Србија као да не жели да уочи елементарну истину да су у том бомбардовању активно учествовале поред САД и већина држава чланица ЕУ које су, узгред буди речено, већ признале независност Косова. Ипак, Србији то не смета да чланство у ЕУ истиче као свој централни спољнополитички приоритет.”

Владимир Димитријевић:

“Европска Унија је глобалистичка творевина, у којој Србе чека несрећа и пораз.”

Филип Ејдус, „Е новине“, 12. 10. 2009.

“Европска идеологија на још неучлањеној периферији Европе је безалтернативни образац пожељног живота. То је пожудни поглед на гламурозну Европу из још-не-Европе; наиван поглед неутољених и неутажених жеља. Новоевропљани у транзиционим таласима проживљавају чари дивљег капитализма.”

Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.

“Европска Унија је глобалистичка творевина, у којој Србе чека несрећа и пораз.”

Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење Срба“, 13. 4. 2008.

“Ограничавање слободе говора у ЕУ је веома озбиљан проблем који погађа све грађане Европе, и укључује многе европске институције. На пример, Европски суд правде недавно је одлучио да забрани позитивно писање о лековима који још нису одобрени. Постоји и апсурдно опширна Директива о подацима која забрањује свако електронско чување личних података особе која то не одобри, што у суштини забрањује да се на било ком сајту или документу помињу имена лица пре одобрења.”

Ненад Вукићевић, „ЕУ: под изговором укидања говора мржње – укидање слободе говора“, Двери Српске, 24. 8. 2009.

“Српски речено, ми смо у предсобљу предсобља ЕУ, а мала је шанса да добијемо и чланство. Да је у питању не статус „кандидата за кандидата“, већ и само моментално и пуноправно чланство, верујемо да нико озбиљан ко се бави државном политиком не би могао да пристане на трампу која тражи прећутно мирење са коначним отцепљењем дела суверене државе. То би било супротно виталним националним интересима, али и међународном праву и поретку оличеном у систему УН.”

Бранко Радун, „Европска Унија или европска уцена?“, НСПМ, 4. 1. 2008.

“Предвиђање Божидара Ђелића, потпредседника Владе Србије, да ће Србија приступити ЕУ на Видовдан 2014. представља велики „искорак у празно“. Разумемо потребу да политичари треба да уносе дозу оптимизма у друштвени живот, али ко гарантује да ће Србија тада приступити ЕУ?”

Мирослав Н. Јовановић, 25. 10. 2007.

“Европа је пуна неухваћених лопова и убица. Но, нико тамо не зауставља возове, не затвара школе и болнице, док све убице не буду ухваћене. Европа нам је драга, али нам је драг и здрав разум. Европа мисли да због једног генерала треба све да стане. Не у Европи, већ у Србији. Тешко да ће и један разуман човек из Србије бити одушевљен таквом идејом. Заправо, ни разумни људи из Европе не би требало баш да се таквом идејом поносе.”

Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.

“Незадовољство је приметно и у обичном животу Европљана: невладине организације и либерални интелектуалци критикују недостатак демократске контроле европских институција, синдикати и левица оптужују Брисел да нарушава социјални мир и да од европског монетарног система највише користи имају најбогатији, европска десница и национални мислиоци у Европској Унији виде начин потпуног уништавања државних суверенитета, док обични грађани све више на свом новчанику осећају издржавање гломазне бриселске бирократије.”

Марко Живковић, „О настанку ЕУ“, Двери Српске,14. 3. 2008.

“Нисам сигурна да ће Србија икада да уђе у Европску Унију. Ја предвиђам да ће Србија да иде у том правцу до добијања белог шенгена, да грађани могу да путују и иду “трбухом за крухом” и највише до добијања статуса кандидата.”

Весна Пешић, „Дубински проблем Србије“, Е-новине, 28. 8. 2009.

Војислав Коштуница:

“Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање, јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи.”

“Проблем је што овај евроентузијазам, када се изблиза осмотри, неописиво подсећа на југоносталгију, болесну жудњу за већ помало митском „земљом Дембелијом“, у којој и није морало много да се брине о сопственој судбини, о запослењу, лечењу, школовању или решавању стамбеног питања, јер је неко, тамо горе, имао магичну формулу и решавао проблеме уместо нас.”

Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.

“ЕУ је већ припојила огромне територије на Истоку, али није још стигла да их “провари.” Требаће много времена да се источноевропске земље интегришу у политички и економски поредак Уније, поготово имајући у виду финансијску, али и кризу целокупног политичког система унутар ЕУ. Питање је хоће ли сама ЕУ да опстане на дуже стазе.”

Небојша Малић, “Признање Косова ће бити услов за пријем у ЕУ”, Фонд Слободан Јовановић, 6. 4. 2010.

“Нема ни никаквих доказа да ће улазак наше земље у ЕУ смањити ниво корупције. На пример: 16. марта 1999. године, Европска комисија је била принуђена на колективну оставку због извештаја о финансијским проневерама.”

Дејан Мировић, „ЕУ – Србија“, Двери Српске, 1. 5. 2010.

Војислав Стевановић:

“Бајке  не могу да замене живот, ма колико да је развијена машта. Велика очекивања довела су до великих разочарења.”

“Ни једна земља није користила у преговорима гесло да ЕУ нема алтернативу, као што то чине представници актуелне власти у Србији. Због таквог гесла, сутра ће због неуласка Србије у ЕУ, одговорност пасти на Београд.”

Војислав Коштуница, председник ДСС, У Нишу, 24. 9. 2009. пренео Б92

“Европска Унија поставила је, пре нешто више од петнаест година, циљеве за које није обезбедила средства. Упркос томе, она је улазила у бројне спољнополитичке и безбедносне авантуре (СФР Југославија, Босна и Херцеговина, Косово, Украјина, Грузија, Конго, Израел и Палестина) које није могла сама да решава. Неуспеси које је овде бележила нису је подстакли да преиспитује своју улогу у свету који се пребрзо мења, или бар своје могућности и способности за тако велике подухвате.”

Слободан Самарџић, „ЕУ – светска сила за боља времена“, Фонд Слободан Јовановић, 24. 2. 2010.

“Политика „ЕУ нема алтернативу” настала је на председничким изборима 2008. године, који су се одржавали у време када је већ припремљена завршница једностраног проглашења независности Косова.”

Слободан Самарџић:

“Показало се да ЕУ не поседује одговарајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике.”

Александар Никитовић, Данас, 16. 3. 2010.

“Пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике у складу с новим чињеницама којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу.”

Слободан Рељић, Фонд Слободан Јовановић, 11. 6. 2010.

“Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање, јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи.”

Војислав Коштуница, SEEbiz, 12. 6. 2010.

“Показало се да ЕУ не поседује одговарајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике.”

Слободан Самарџић, „ЕУ – светска сила за боља времена“, Фонд Слободан Јовановић, 24. 2. 2010.

“Годинама се о Европској Унији говори као о магичном решењу свих српских мука. Убеђује се да је срећа ту, једну „шенгенску“ границу далеко, као да је чланство природно право Србије, а не процес на ком се мора радити. Непрекидно се лицитира датумима кад ће и Србија постати чланица те бајковите заједнице. Бајке, међутим, не могу да замене живот, ма колико да је развијена машта. Велика очекивања довела су до великих разочарења.”

Војислав Стевановић, „Живела еврофобија“, Econom:east, 15 – 21. 2010.

“Ових дана новине су објавиле да се Немачка противи убрзаном примању Србије у Европску Унију. А кад су међу противницима Немци, онда је то сасвим отрежњујуће. Време је да се сиђе са облака.”

Слободан Рељић, „Немачки торпедо“, Фонд Слободан Јовановић, 2. 6. 2010.

Немачка Влада, за сада још увек у тајности, припрема формирање нове контролне финансијске институције, назване Берлински клуб, која би могла пре свега земље евро зоне вратити у стање феудалне и вазалске Европе. Тај нови клуб би требало да се бави дуговима земаља Европе које су на ивици банкротства или су већ у суштини банкротирале. Уплитање Берлинског клуба би требало да значи наметање правила и кредиторима и земљама дужницима, с тим што би цена за земље дужнике било и одрицање дела сопственог суверенитета. Чланови Берлинског клуба би од државе дужника преузели право на управљање њеним финансијама и буџетском политиком.

У свету финансија, поред Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке, већ одавно постоје и два клуба, Париски и Лондонски. Париски клуб “брине” о кредитима које су државе дале другим државама, а Лондонски о дуговима држава према комерцијалним банкама. Сада се планира и трећи клуб, Берлински. Његов посао би требало да буде “брига” о дуговима држава насталим продајом њихових обвезница, бондова, контролисао би тржиште државних обвезница, и обавезама произашлим из те трговине и таквог задуживања. Ти државни дугови су у актуелној финансијској кризи један од кључних проблема, па би тако Берлински клуб за државе највеће дужнике био “главни газда”. Другим речима, Берлински клуб би преузимањем контроле над финансијама држава постао нека врста “принудног управника”. У основи, Берлински клуб би од држава дужника направио феудалне вазалске земље. Дужничке земље би изгубиле свој основни суверенитет. Многи то већ сада називају “финансијским ратовањем” у пост-глобализацији.

Према досадашњем плану немачке Владе, Берлински клуб би имао еуфемистички статус “међународног гаранта” дужничких земаља. Чланови тог Клуба би, на иницијативу Немачке и самим тим њеним избором, били регрутовани међу земљама чланицама Групе-20, а ослањао би се на инфраструктуру већ постојећих институција, Париског и Лондонског клуба и ММФ-а. У рад Клуба би посебно био умешан ММФ. Оперативни састав Клуба би чинили “особе или групе особа које познају регионалне карактере дужничких земаља”. Њихова именовања би била под ауторитетом Берлинског клуба. То би били принудни управници.

Још, међутим, није јасно како ће све то у детаљима да изгледа, али је већ сама идеја упозоравајући знак да је реч о кораку уназад у демократским достигнућима европске цивилизације. Јер, вођење економских и финансијских послова једне земље ће бити поверено непознатим технократама, за које нико никада није гласао, а не онима за које гласају грађани те земље. Демократија, као систем до сада познат ,не би постојала и претворила би се у фарсу. Намеће се, међутим, питање ко је то овлашћен и на основу којег права да уводи принудну управу над другим људима, у овом случају над сувереним државама које припадају онима који у њима живе а не неком другом удаљеном, који преко власти над другима покушава да спаси сопствену судбину.

Формирање Берлинског клуба је део ширег пројекта на коме интензивно, мада у тајности, ради тим немачких стручњака под директним ауторитетом канцеларке Ангеле Меркел.[1] Пројекат је радно назван “уређени национални банкрот”, а инспирисан је актуелном финансијском кризом у евро-зони и посебно у Грчкој. Иако је Европска Унија (ЕУ) донела план помоћи Грчкој и другим државама на ивици банкротства, у Немачкој се оцењује да то не може помоћи. Уствари, тај план уопште не вреди, тврди се у Берлину. Неопходан је далеко снажнији пројекат са обавезујућим и јасним правилима да би се избегле будуће кризе у евро-зони. Поред увођења контроле над финансијама дужничких земаља план немачке владе предвиђа и промене у структури враћања дуга и изласка из кризе. До сада су основни терет сносиле земље дужници и они који им помажу, а приватни инвеститори и банке којима се дугује су добијали свој новац. Суштина је, дакле, била у исплати инвеститора и њиховог ризика. Део терета дугова се сада, према плану немачке владе, пребацује и на те инвеститоре јер и они, тврди се, треба да плате цену за своје ризичне инвестиције. Тако би приход за инвеститоре који купују државне обвезнице тих земаља током решавања кризе био смањен за половину, јер, тврди Немачка, и они морају да плате цену. То је такозвани модел “шишања” (хаирцут).

Још, међутим, није јасно како ће све то у детаљима да изгледа, али је већ сама идеја упозоравајући знак да је реч о кораку уназад у демократским достигнућима европске цивилизације. Јер, вођење економских и финансијских послова једне земље ће бити поверено непознатим технократама, за које нико никада није гласао, а не онима за које гласају грађани те земље.

Демократија, као систем до сада познат, не би постојала и претворила би се у фарсу.

Намеће се, међутим, питање ко је то овлашћен и на основу којег права да уводи принудну управу над другим људима…

Једно од објашњења немачке владе за такве планове је и то да се жели избећи да убудуће порески обвезници сносе сав терет, а посебно они у Немачкој који се у овом времену кризе све више појављују као “благајници” и “повериоци” дугова у евро-зони. Такав статус Немачка више не жели. Истовремено, све још ради у тајности и веома пажљиво како Немачка не би послала нежељени сигнал да не верује ономе што је до сада урађено, а таква порука би значила и потпуно неповерење Берлина у евро валуту и коначно Европску Унију. То се жели избећи мада се у Берлину и не крије да је досадашњи документ Пакт стабилности и раста (Тхе Стабилити анд Гроњтх Пацт), у ствари, безвредан.

За сада Немачка за своје планове има одлучну подршку Француске и Холандије, чији су представници већ укључени у рад са немачким стручњацима, али није извесно каква ће бити коначна судбина тог пројекта. Медијско “паковање” и припрема јавности су већ почели и тај посао је поверен бирократији Европске Уније. Тако је 14. јула ове године у Бриселу саопштено да су министри финансија земаља ЕУ почели расправу о реформи како би се увела већа контрола потрошње буџетских средстава чланица Уније. Досадашње мере нису биле ефикасне, тврди се, па су буџетске тешкоће неких чланица нанеле огромну економску штету свима у ЕУ. Поучени тим искуством министри ЕУ су се, наводно, сложили о пооштравању контроле и увођењу санкција појединим земљама. Најзанимљивије је да би то требало да буду не само финансијске него и нефинансијске санкције. Које би то могле бити нефинансијске санкције? Јасно је по чијим се то идејама воде разговори у ЕУ.

Разумљиво је да је Немачка лидер у тражењу изласка из кризе у евро-зони изазване практичним банкротом не само Грчке него и још неких земаља: Шпаније, Португалије, Ирске и добрим делом Италије, мада се та земља упорно не спомиње. Немачка је најбогатија и највећа земља у Унији, па сходно томе сноси и највећи терет спасавања банкротираних земаља евро-зоне. Уз то, Немачка је и најзаинтересованија за спасавање евро валуте, јер то је пре свега њен пројекат и од евра је она имала највише и користи. Томе треба додати и немачки унутрашњо-политички значај евро-зоне. Проблем, међутим, није у томе. Проблем је што Немачка у тражењу изласка упада у клопку генералног модела који је и довео до кризе. Не мења тај модел, него кризу користи за његову још већу имплементацију. Поједностављено говорећи: тај модел се ослања на масовна задужења држава, па се онда преко тих дугова успоставља власт на тим државама. И то власт међународних корпорација и финансијера, чији су извођачи радова владе најмоћнијих држава па тако и влада Немачке. Не сме се заборавити да су многе земље садашњи дужници годинама биле под притиском, тих моћних земаља заштитница финансијера и инвеститора, да се масовно задужују, а они који то нису хтели извргавани су руглу и често врло брзо бивали “демократски” смењени. Јер, модел се темељи на потрошњи, а потрошња је финансирана задуживањима. Једно од објашњења Немачке је да је постало неприхватљиво да немачки порески обвезници исплаћују дугове других држава. Истина је, међутим, да немачки порески обвезници не дају паре, на пример, Грчкој и грађанима те земље, него исплаћују потраживања њихових банака које су по том моделу, поред осталих, давале кредите. Значи, грађани Немачке сада плаћају сопствене банке и њихов накарадни модел. Грчка не добија од тога готово ништа. Истина је да према новом плану немачке владе ти инвеститори у државне обвезнице других земаља неће имати приход као што је било раније, биће смањен за отприлике половину, али ће и даље имати зараду. [2] Предвиђено је, наиме, да се врати основна вредност уложена у куповину обвезница, а биће исплаћена и цена ризика коју ће платити земља дужник.

Неопходне су, у ствари, радикалне мере које ће значити раскид са досадашњим моделом који је основни узрочник кризе. Упркос одлучној намери немачке Владе да уведе нове принципе, тешко је видети да је то нешто ново. То је само рециклажа већ постојећег модела. Неопходно је, у ствари, мало више искрености. С том искреношћу долази и подршка јавности и онда не би било проблема с унутрашњом политичком сценом. У случају Немачке, можда би много важније било да се јавности призна шта се десило са хиљадама милијарди долара које је Немачка као држава “изгубила” у Америци. То је за немачке финансије далеко већи проблем него помоћ Грчкој. Почетком деведесетих година прошлог века неколико кључних земаља ЕУ и Америка су, на америчку иницијативу, формирали један тајни фонд за финансирање превазилажења последица краја “Хладног рата” , распада Совјетског Савеза и сналажења у новим светским околностима. Потписан је уговор и у Америци донет закон о томе. У тај фонд је сакупљено 4.800 (четири хиљадеиосамстотина) милијарди долара (4,8 трилиона). Новац је био похрањен у Америци. Према уговору, и донетом закону, тај новац је требало да буде враћен власницима 1. марта 2008. године. Када је дошао тај дан испоставило се да тог новца нема, Америка потрошила туђе паре. (Није без значаја подударност тог датума и почетка светске финансијске кризе.) Један од највећих улагача у тај фонд је била Немачка, преко хиљаду милијарди долара. Од тада трају тајни преговори како да Америка врати новац Немачкој и то је највећи проблем који оптерећује односе две земље. Још ништа није плаћено. Зашто немачка јавност о томе није упозната, него се Грчка натура као основни проблем иако је Немачка обећала, значи још није платила, “само” 170 милијарди евра помоћи. Све то сугерише да Немачка, ипак, није искорачила из модела који је узрок а не решење кризе, без обзира на радне групе и стручњаке који раде на новим пројектима.

Да ли ће немачки планови и Берлински клуб успети? То је заиста тешко рећи упркос моћи Немачке и оних који је подржавају. Немачка и ЕУ, ипак, немају капацитет за тако велике одлуке. Барем не у миру.

У случају Грчке већ се спомињу и неки услови губитка суверенитета, као што је да та земља препусти контролу над источним делом Егејског мора, према Турској и Дарданелима. Контролу би преузели или НАТО или здружене снаге Европске Уније. Имајући у виду значај Дарданела за енергетско тржиште и Русију, онда је то рецепт за катастрофу.

Да ли ће немачки планови и Берлински клуб успети? То је заиста тешко рећи упркос моћи Немачке и оних који је подржавају. Немачка и ЕУ, ипак, немају капацитет за тако велике одлуке. Барем не у миру. Основни проблем је политички, јер читав пројекат отвара изузетно осетљива политичка питања. Тешко је, наиме, помирити принцип суверенитета држава чланица ЕУ са било каквом врстом утицаја споља, посебно у тако основним политичким областима као што су потрошња и пореска политика. О свему, ипак, на крају одлучују гласачи тих земаља, а од њих зависи и судбина политичара, а не од Брисела или Берлина. Чак и кад би нека земља пристала на услове Берлинског клуба, велико је питање колико би то трајало. Изазвало би, у ствари, далеко веће проблеме и нестабилност са далеко озбиљнијим последицама. На пример, у случају Грчке већ се спомињу и неки услови губитка суверенитета, као што је да та земља препусти контролу над источним делом Егејског мора, према Турској и Дарданелима. Контролу би преузели или НАТО или здружене снаге Европске Уније. Имајући у виду значај Дарданела за енергетско тржиште и Русију, онда је то рецепт за катастрофу.

Није, међутим, реално да Берлински клуб, читај Немачка, може на такав начин да успостави и стварну контролу над другим земљама. И што је најважније, таква контрола није довољна да се спаси евро валута, јер њени проблеми су далеко дубљи и већи. У Европи се, и без ЕУ, минулих векова, ипак, нешто десило и њена феудализација није реална. Ново губљење времена и почетак нове кризе.

Напомене:

[1] Основне информације преузете из интернет издања немачког магазина Der Spiegel (www.spiegel.de) објављеног 12. јула 2010.

[2] Више о томе на економском интернет магазину Zero Hedge (www.zerohedge.com)

ПРИМЕНА ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА НА НАЦИОНАЛНУ КУЛТУРУ У ОДНОСУ НА ФЕНОМЕН ГЕНОЦИДА (Пример: НДХ и “србоцид” 1941-1945.)

Научна студија „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида (Етика и власт над дефиницијама)“, чија централна промоција је предвиђена на овогодишњем Сајму књига у Београду, представља јавности једну нову социјалну, језичко-философски утемељену „Теорију дефиниционизма“ Владимира Умељића.

Један од највећих живих корифеја језичке философије, Ноам Чомски, коме је стављен на располагање један енглески сиже ове студије (Summary, објављен на крају ове књиге од преко 450 стр.), прокоментарисао је да он сам „никада није дошао на тако интересантне идеје“. Изразио је, потом, спремност да се и лично одазове ауторовом апелу што свестранијег и што критичнијег преиспитивања поставки ове теорије, да дакле покуша да и сам нађе времена, „да ради на тај начин“.[1]

У односу на феномен геноцида, чињенично стање, резултат досадашњег и уједно полазна тачка даљег истраживања је следеће:

Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе. Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку примарно не припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе.[2]

Доњи извод из ове студије тематизује утицај локалних фактора ове историјско-културолошке традиције у хрватској држави 1941-1945, у време “србоцида”.

Чињеница, на коју је поред осталих указао и Л.И. Хоровиц, наиме, да је у различитим европским земљама (исте тј. заједничке историјско-културолошке традиције) у 20. веку дошло до различитог третмана људских популација (у немачкој зони утицаја је извршен геноцид, у италијанској не) имплицира потребу разматрања утицаја сваке сингуларне националне културе на локално интерпретирање и примену постулата те базичне традиције.

Чињеница, на коју је поред осталих указао и Л.И. Хоровиц, наиме, да је у различитим европским земљама у 20. веку дошло до различитог третмана људских популација, имплицира потребу разматрања утицаја сваке сингуларне националне културе на локално интерпретирање и примену постулата те базичне традиције.

Фактори који, у случају геноцида, психагошки делујућем узурпатору власти над дефиницијама омогућавају вербалну дехуманизацију циљне групе предвиђених жртава су (још једном редундантно) следећи:

„Подсетимо се још једном на практикујућу психагогију при феномену геноцида. Један психагог констатује (за себе тј. за свој наум) повољне околности у социјалној заједници, чијој већини он по правилу припада (нестабилност дотичне заједнице у политичком и економском смислу, присутни или чак растући осећај угрожености, егзистенцијална страховања, недостатак перспектива, индивидуални и социјални комплекси инфериорности и сл.).

Психагог тада почиње да потенцира дотичне комплексе, страхове и фрустрације те своје социјалне већине и да, истовремено, пројицира (и без мере потенцира) исте на планирану циљну групу жртава у смислу њихове одговорности и кривице. Он мора да усади својој већини мишљење и осећај да је дотична циљна група та која угрожава постојеће константе и он почиње тиме да: прво узурпира „власт над дефиницијама“ и у свом смислу редефинише стварност („Јевреји су паразити (…) један огромни полип“ (…), Роми су асоцијални (…) мање вредан елемент (…), Срби угњетавају и експлоатишу Хрвате (…), Срби су робовска сорта (…) издајничко становништво…“).

Циљаном и потенцираном вербалном дехуманизацијом предвиђене групе жртава, дакле, долази до обезвређивања хуманистичких, социјалних и правних табуа, до екстремне поларизације у социјалној заједници, до стварања једне геноцидне атмосфере, једног геноцидног миљеа, што је увек последица интеракције између узурпатора „власти над дефиницијама“ тј. психагога с једне и интернализујуће масе с друге стране, из чега проистиче и њихова увек заједничка одговорност…“

„Нормални“ припадник већине у дотичној социјалној заједници почиње да интернализује у складу са својим степеном индивидуалне пријемчивости (индивидуална „Ја-свест“, социјална „Ми-свест“), у складу са оним добијеним „заједно са колевком“ – почевши од историје и традиције па до (не)важећих етичко-моралних критеријума, (не)важећих социјалних норми и конвенција, свега онога што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“ односно менталитет (= идентитет) и сл.

Циљаном и потенцираном вербалном дехуманизацијом предвиђене групе жртава, дакле, долази до обезвређивања хуманистичких, социјалних и правних табуа, до екстремне поларизације у социјалној заједници, до стварања једне геноцидне атмосфере, једног геноцидног миљеа (…) што је увек последица интеракције између узурпатора „власти над дефиницијама“ тј. психагога с једне и интернализујуће масе с друге стране, из чега проистиче и њихова увек заједничка (мада несумњиво асиметрична) одговорност…“

Будући да је историјско тежиште ове студије о феноменологији геноцида егземпларно стављено на планирање, организовање и извршење “србоцида” 1941-1945, то је само консеквентно да и утицај горе наведених локалних фактора буде разматран у овој области. Стога желим да ставим на језичко-философску и социјално-психолошку проверу један могући есенцијални аспект формирања хрватског менталитета тј. националног идентитета, који сам већ 1994. понудио на дискусију[3]:

Да ли је могуће да хрватске водеће (интелектуалне, клерикалне, политичке) елите једним великим делом живе са једним историјски условљеним комплексом мање вредности, који перманентно преносе на себи (интелектуално, клерикално, политички) потчињене сународнике? Да ли су препознатљиви и доказиви латентни покушаји компензовања тог комплекса мање вредности путем форсираног гајења и демонстрирања једног комплекса више вредности и то по (скоро) сваку цену?

Индиције, које би говориле у прилог ове претпоставке долазе већ од Анте Старчевића: „Хрвати су један господарски народ (…), Хрвати су ти, који су потукли Аваре (…), пред Хрватима је дрхтао и моћни бугарски цар Самуило…“, итд.

Иво Омрчанин, који је децидирано оптужио Србе за „геноцид над Хрватима 1941-1945.“ иде и један (глорификујући) корак даље:

„Хрватска интернационална политика је увек носила печат повезаности са другим народима. 1102. год. Хрвати су склопили један савез са Мађарима (Pacta conventa) и тако је настао хрватско-мађарски дуализам, који је после прошириван другим централноевропским савезима (…) 01. јануара 1527. год.  изабрали су Хрвати једног Хабзбурговца (Фердинанда) за свог краља (…). Нажалост, Хабзбурговци нису разумели хрватску верност, нарочито у 19. веку, када су заједно са Мађарима почели да октроирају хрватску сувереност и да апсолутистички владају својим царством. Да ли је то био узрок Првог и Другог светског рата и тиме свих последица? (подвучено од стране аутора)“[4]

То налази свој одраз и у већ наведеном језуитском календару у НДХ из 1942. године, у коме је Хрватска редом „слободна, велика, Божија, папина, крунисана, племенита, непобедива, поносна, верна, срећна, мученичка…”

Мора се узети у обзир и чињеница да је Ватикан у 16. веку заиста Хрватима наменио улогу и подарио почасни назив „ante murale christianitatis“ („претходница“ или „предзиђе хришћанства“).[5] Тиме је Ватикан, додуше самосвојно, ре-дефинисао хришћанство и прогласио га искључиво римокатоличком конфесијом. Истовремено је имплицирано шта се очекује од, за то геополитички предестинираних, хрватских граничара римског католицизма ка Истоку: а) да бране границе окциденталног дела Европе од ислама (и хришћанског православља и б) да буду први при ширењу римокатоличког утицај на остатак Европе.

Један усамљени и сасвим другачији хрватски интелектуалац, и вероватно највећи хрватски књижевник свих времена, Мирослав Крлежа, атестирао је својим сународницима 1926. године сасвим друге историјске и социјално-психолошке константе, и једну сасвим другачију егзистенцијалну стварност:

“… Већ 1 000 година траже Хрвати једног господара, који би њима владао. Од мађарског Коломана (године 1102.) па до сусрета у Крижеву (године 1526.), када се по први пут појављују Хабзбурговци, а папски изасланик у Будиму то с правом назива “Trovarsi altro Signore” (“Тражење другог господара”), од борбе против Мађарске па до данашњих дана, мотив је увек исти – хрватство тражи некога коме би се потчинило, са ким би потписало један политички уговор да би се, потом, следећих четири стотине година бунило против тог уговора…

Главна особина малограђанског хрватства је, пре свега, да оно погрешно мисли  и да исправљање свог погрешног размишљања исувише касно спроводи. Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…

Крлежа:

Главна особина малограђанског хрватства је, пре свега, да оно погрешно мисли и да исправљање свог погрешног размишљања исувише касно спроводи. Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости…

Хрватско стање је једна ивична егзистенција још од времена Каролинга и све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених ивичних егзистенција. На ивици римске и касније цезаропапистичке Европе, на ивици Византије и Истамбула, на ивици Будимског феуда и барокног Беча или данас, на ивици централистичког Београда…”[6]

Овај став Мирослава Крлеже несумњиво представља једну радикалну опозицију у односу на огромну већину припадника хрватских водећих елита. У оба случаја, међутим, није толико важна форма исказа, већ његова садржина односно компатибилност са проверљивим и тиме веродостојним историјским изворима. Тек тада се може констатовати који од ова два супротстављена става пре одговара истини (који од њих вербално рефлектира стварност), а који је пре само један покушај ре-дефинисања стварности и психагошког етаблирања једне субјективне, једне интересно условљене „стварне стварности“.

То испитивање ће истовремено допринети разумевању чињенице: зашто су управо Срби били одабрани као циљна група геноцида хрватске државе 1941-1945. (фусноте, које упућују на одговарајуће историјске изворе су већ наведене у претходном тексту, на нове изворе ће доле бити упућено):

Поставке Ива Омрчанина о Хрватима, који склапају иницијалне „централноевропске савезе“ и тиме се свесно апострофирају као иницијатори и пионири раних европских интеграција, беспредметне су, а о његовој тези да је „неразумевање у односу на Хрвате“ резултирало светским ратовима није потребно ни говорити. За разлику од њих, српска држава је све до 14. века била независна и суверена, и највећа регионална сила Балкана. Та неоспорна државност је од стране Османског царства дефинитивно укинута тек половином 15. века и Срби је опет, и сопственим снагама, успостављају у 19. веку.

„Непобедива“ тј. „слободна“ и „суверена“ Хрватска је тешко спојива са историјски верификованом чињеницом да су Хрвати (чија средњовековна држава, иначе, међу савременицима никада није достигла ниво тј. заслужила/добила епитет „велика“)  1102. године били убедљиво војно поражени од стране Мађара и следствено постали њихови поданици.

То значи да су поставке Ива Омрчанина о Хрватима, који склапају иницијалне „централноевропске савезе“ и тиме се свесно апострофирају као иницијатори и пионири раних европских интеграција, беспредметне  су, а о његовој тези да је „неразумевање у односу на Хрвате“ резултирало светским ратовима није потребно ни говорити. За разлику од њих, српска држава је све до 14. века била независна и суверена, и највећа регионална сила Балкана. Та неоспорна државност је од стране Османског царства дефинитивно укинута тек половином 15. века и Срби је опет, и сопственим снагама, успостављају у 19. веку.

Истицање урођене „племенитости“ и „поноса“ Хрвата је, у случају овде недвосмислено имплицираног уопштавања, исто као и у односу на све друге нације света, само једна флоскула – у свакој нацији се налази читав дијапазон људских особина. Ово уопштавање постаје у конкретном случају проблематично и на пр. ради „Историје тридесетогодишњег рата“ Фридриха Шилера и његовог згражања над „страшним хрватским бандама“, које су по освајању Магдебурга „уживале бацајући живу протестантску децу у ватру“ или пак због народне пословице, настале после тог рата у немачком говорном подручју, а коју је П. Гризогоно навео у свом писму Алојзију Степинцу: „Боже, сачувај нас куге, глади и Хрвата“.

Што се тиче оне врло есенцијалне детерминанте хрватског национално-конфесионалног идентитета („ante murale christianitatis“), она се – као што је речено – састојала из улоге бранитеља од Турака и од улоге ширења римокатолицизма ка Истоку. У односу на „хрватску одбрану Европе“, међутим, опет стоје Срби као „реметилачки фактор“ ове хрватске представе стварности.

Већ је наведено да је чак и куријски кардинал Tiseran, марта 1942. године конфронтирао тадашњег представника „Независне државе Хрватске“ у Ватикану, др Рушиновића, са констатацијом да „Срби у том погледу имају још веће заслуге од Хрвата“. То чињенично стање познаје и потврђује у више него довољној мери европска историјска наука, на пр.:

„Срби, који данас живе у Хрватској су потомци слободних хришћанских сељака-ратника (…), који су се већ у 16. веку населили у граничном подручју према Османској царевини, на „Војној граници“ или „Крајини“. Они су раније били директно подређени Министарству рата у Бечу. Били су обавезни на стално служење у граничарским трупама и стога ослобођени свих намета, били су, дакле, слободни.

Хрватски сељаци, који су живели у њиховој залеђини, били су напротив зависни од својих мађарских господара, били су фактички зависни кметови и њиховом земљом се управљало из Будимпеште, а не из Беча. Слободни српски сељаци-ратници су увек помало с висине гледали на своју неслободну хрватску браћу…“[7]

На путу испуњавања другог захтева из премисе „ante murale christianitatis“ опет су стајали Срби као препрека. Јер као што су Хрвати били најисточнији римокатолички чинилац у овом делу Европе, тако су и Срби били најзападнији православни чинилац овде. И Срби су већински остали верни својој конфесији и само у мањем броју конвертирали у ислам или католичанство. То значи да ни на овом пољу Хрвати нису били у ситуацији да обзнане неке своје значајније успехе.

Горње чињенице, дакле, говоре о једној интересној реконструкцији историје са хрватске стране, о једној покушаној редефиницији стварности (= истине) и о покушају психагошког етаблирања те нове „стварне стварности“ у свести своје нације и, наравно, шире. То би, дакле, истовремено биле и индиције које би по могућности говориле у прилог горе претпостављене егзистенције социјалних комплекса мање вредности и њиховог покушаног компензовања путем форсираног демонстрирања комплекса више вредности.

Оно што је на локалном нивоу, дакле, сво време и битно ометало етаблирање ове самосвојно ре-дефинисане „стварне стварности“, то је била не само принципијелна инкомпатибилност ове представе о стварности са стварношћу (јер „релативистичка икона“ Фридрих Ниче је на пр. тврдио: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“, зар не?). То је, међутим, врло лако могло да буде схваћено тј. идеолошки редуковано и конкретно пројицирано на егзистенцију, и историјску стварност Срба.

Срби, значи, овом констелацијом околности постају ноленс воленс, погодни као објекат стилизације у смислу једног важног (негативног) хомогенизујућег фактора хрватског националног идентитета, чиме постају и један оптимални фокус пројекције хрватских сопствених фрустрација и страхова, историјских посртања и пораза, губитништва и неуспеха, који се иначе у историјској перспективи неминовно дешавају свима, али пре свега, односно чешће и лакше, бројчано малим народима, као што су Хрвати (или, наравно, и Срби).

Да сумирамо:

-           Хрватска представа стварности:„непобедива, слободна, суверена Хрватска“ и стварност једне већ 1102. године побеђене и потчињене, запоседнуте и анектиране Хрватске са становништвом, које сада већински припада маси обесправљених мађарских кметова (Србија све до половине 15. века – а потом од 19. века опет – слободна и суверена).

-           Хрватска представа о стварности, као националној заједници „племенитих и поносних“ Хрвата и историјска сведочанства о нечовечној свирепости истих (одговарајућа веродостојна сведочанства у случају Срба нису ушла у верификовану историју Европе).

-           Хрватска представа о стварности, о себи као „бранитељима Европе“ и етаблирана историјска наука, која препознаје Србе као битне чиниоце и , у најмању руку, већинске тј. есенцијалне носиоце „Војне крајине“.

-           Хрватска представа о стварности, о себи као милитантним и способним мисионарима, који успешно шире римокатоличку конфесију ка истоку Европе (а већ први источни суседи су Срби, који већински остају имуни на ово мисионарење).

-           Хрватска представа о стварности, о једној историјској „Великој Хрватској“, која би требало да обухвати Хрватску, Славонију, Далмацију, Војводину, Босну, Херцеговину и велике делове Црне Горе. Етаблирана наука, која чак и у очима хрватских политичких господара и тутора – као што на пр. потврђују већ наведени аустро-угарски попис становништва из 1910. године или студија немачког генералштаба из времена Другог светског рата – јасно разликује већ између Хрватске, Славоније и Далмације, док се друге, горе наведене геополитичке целине уопште и не помињу као могући саставни делови Хрватске (Србија, од стране савременика и историјске науке апострофирана све до половине 14. века као највећа регионална сила Балкана, а потом од почетка 20. века не само као озбиљна претња католичкој велесили Аустро-Угарској, већ потом и као ратни победник у Првом светском рату).

-           Хрватска представа о стварности „Поносна Хрватска“ (у језуитском календару из времена Другог светског рата), стоји у тој истој функцији и поседује једну двоструку структуру. То лежи на образложењу ове тврдње коју су учени хрватски језуити поставили:  „… јер културу су у средњем веку само католичка црква и њени свештеници носили и даље предавали…“  Функција ове поставке је, сигурно, хомогенизовање (национални понос) и доследно величање (култура) хрватског националног идентитета (локални фактори културолошке традиције), као и безусловно подвлачење есенцијалне улоге римокатоличке цркве при формирању тог идентитета (општи фактор културолошке традиције). Позитивистичка компонента ове језичке структуре се огледа у конструкцији: да је католички клир био једини носилац и чувар културе, те да Хрвати, ето, смеју, могу (морају) да буду поносни, јер припадају уживаоцима исте (унутрашњи позитивни фактор хомогенизације националног идентитета, као последица опште културолошке традиције). Тиме се, свакако, опет једном ре-дефинише научно-историјско сазнање (стварност, истина), да је Ватикан преко 1 000 година успешно блокирао свако практиковање и сваки даљи развој природних и социјалних наука, као и уметности, и супституисао све духовне делатности човека у својој сфери утицаја сопственом теологијом.[8] Негативистичка компонента ове језичке структуре се огледа у модусу искључивости ове конструкције, јер она дословце имплицира да не-католици не припадају уживаоцима културе, они значи немају културе, а тиме ни разлога за „понос“ (спољни негативни фактор хомогенизације хрватског националног идентитета, као последица опште културолошке традиције). Вероватно је непотребно подсетити да су (не само) тада актуелни и „некултурни“ не-католици били Јевреји, Роми и Срби, народи-жртве трајућих геноцида.[9]

-           Закључно, хрватска представа о стварности једне „срећне Хрватске“ (исто тако у језуитском календару из времена Другог светског рата) скоро да не заслужује било какав коментар, јер шта би то требало да значи? „Срећна“ – можда у смислу просека заступљености тог осећаја код становништва? Чак, међутим, ако и за тренутак занемаримо чињеницу да таквих репрезентативних анкета до тада никада није било (као и да је у принципу свако паушализовање бесмислено), један статистички просек у овом случају тешко може да заиста рефлектује стварност у једино релевантном смислу истине (један пример садржаја истине у статистичком просеку: ако на пр. један поседник сто милиона долара уђе у један бар, у коме седи девет незапослених бескућника, онда просек иметка ове групе људи у дотичној просторији математички износи од тог тренутка десет милиона долара по глави, иако оних девет незапослених једва могу себи да плате једну кафу). Истовремено је и тешко замислити да су они, који су на овај начин заступали овакве ставове, могли заиста да и себе саме сматрају срећним људима. Јер, психолошко-емпиријски гледано, срећни (опуштени, задовољни, позитивно настројени) људи по правилу не зазивају зло другима, то чине превасходно они који нису опуштени/задовољни/позитивно настројени (срећни), који дакле тек кроз иницирање и реализацију тог – другима намењеног – зла постају (можда) срећни.

Срби, значи, овом констелацијом околности постају ноленс воленс погодни као објекат стилизације у смислу једног важног (негативног) хомогенизујућег фактора  хрватског националног идентитета, чиме постају и један оптимални фокус пројекције хрватских сопствених фрустрација и страхова, историјских посртања и пораза, губитништва и неуспеха, који се иначе у историјској перспективи неминовно дешавају свима, али пре свега, односно чешће и лакше, бројчано малим народима, као што су Хрвати (или, наравно, и Срби).

У овом контексту добијају, већ цитиране, речи минхенског ђака и утицајног хрватског уметника на прелазу 19. у 20. век, Исидора Кршњавог, који спремно подржава став Анте Старчевића у односу на „Српско питање“, један нови квалитет: “Било је једно време, када се писало да би све Србе требало утући секиром. Ова мисао има нешто у себи и то нешто врло важно – тиме се, наиме, отворено и консеквентно именује начин на који се хрватска мисао да остварити (подвучено од стране аутора)…”

Исидор Кршњави је, дакле, овом својом „отвореном и консеквентном“ изјавом постао један од крунских сведока значајног утицаја локалних фактора развоја тј. интерпретације опште културолошке традиције – овде апострофирани приоритет једне партикуларне „хрватске мисли“ ,односно само партикуларног хрватског националног интереса, који би по њему требало следити и реализовати путем масовног (геноцидног) убиства једног другог народа, умерено речено, врло је индикативан.

На овом примеру можемо још једном да – превазилажењем договорних граница појединачних наука – потврдимо предности интердисциплинарног научног поступка и значај препознавања конститутивне језичке лигатуре у односу на све области делања људског духа: Различите науке ће ту (једну те исту) изјаву, наиме, иницијално оквалификовати на, вероватно, различит начин (различитим речима) и у суштини доћи до смислено истог базичног закључка (тражење истине у језику путем језика):

За политологију, на пример, ово је једна значајна индиција развоја тоталитаристичке мисли у једној друштвеној целини, за правне науке један показатељ, који води ка формирању једног геноцидног долус специалис-а, за историју би то могао да буде један доказ идеолошког каузалног фактора при следственим догађањима, а за социологију један пример „милитантно-насилних покушаја обезвређивања и поништавања цивилизацијско-културолошких достигнућа у једном друштву“ (Р. Албрецхт).

Исидор Кршњави је, дакле, овом својом „отвореном и консеквентном“ изјавом постао један од крунских сведока значајног утицаја локалних фактора развоја тј. интерпретације опште културолошке традиције – овде апострофирани приоритет једне партикуларне „хрватске мисли“, односно само партикуларног хрватског националног интереса, који би по њему требало следити и реализовати путем масовног (геноцидног) убиства једног другог народа, умерено речено, врло је индикативан.

Примерена језичка квалификација (философија и њени императивни етичко-морални параметри) једног оваквог става, међутим, била би : ово схватање и заступање „хрватског националног интереса“ било је не само расистичко и шовинистичко, већ и лишено сваког морала, и сваке хуманистичке етике.

Овај захтев Исидора Кршњавог био је, наиме, већ једна индивидуална (и услед друштвеног статуса и јавног утицаја аутора Кршњавог социјално релевантна) патолошка рефлексија стварности једног у великој мери дехуманизованог бића. У конкретном случају, то припада и првом геноцидном чину “србоцида” (језик разлаже и образлаже нас саме, и реч је дело).[10]

Овај „програматски“ предлог („Све Србе утући секиром“) би, дакле, по самосхватању Исидора Кршњавог и њему сличних хрватских аутора, требало у овом конкретном случају да буде један специфични национално-хрватски удео, и тиме сингуларни саставни део опште културолошке традиције римокатоличког дела Европе (значи – хрватски индивидуални прилог у смислу „онога што одговара ознаци партикуларног и фенотипски условљеног национално-културолошког наслеђа, оно што ми у свакодневници зовемо и „људска природа“ ,односно менталитет (= идентитет)“?

Непревидиво је, међутим, да један овакав став представља у првој линији једну поразну дисквалификацију и дехуманизацију, хипотеку ,али и тешку увреду за свој сопствени (хрватски) народ, као и да једно овако девијантно и нехумано поимање стварности значајно компромитује и сваки легитимни вид слеђења, и реализације дотичног (а принципијелно и сваког појединачног) националног интереса.

То горуће „Српско питање“ је било актуелно, значи, и почетком 20. века ,а рецепте за његово решавање је нудила општа културолошка традиција окциденталног дела Европе, којој су припадали и припадају и Хрвати. Изгледало је првобитно да Први светски рат коначно пружа праву шансу. Србија се нашла суочена са надмоћном католичком велесилом Аустро-Угарском, чији део су чинили и њени хрватски поданици, а потом и са Немачком и Бугарском.

Све до Другог светског рата потом, трају интензивни покушаји Ватикана и хрватског католичког клира да се изборе за доминацију Ватикана у овој новој држави и да приведу Србе унијаћењу, и покатоличавању. И ти покушаји се завршавају неуспехом.

Другим светским ратом ситуација се опет радикално мења.

Срби, међутим, добијају тај рат и (једна оваква) хрватска представа о стварности доживљава још један значајни ударац, они опет једном нису „непобедиви“ и сада постају чак мањина у једној држави, коју су српски ратни победници омогућили. То је био онај горе поменути експеримент, онај до тада први покушај политичког и социјалног уједињавања два конфесионално раздвојена и завађена европска народа, и једини те врсте, све од Велике шизме 1056.

Све до Другог светског рата потом, трају интензивни покушаји Ватикана и хрватског католичког клира да се изборе за доминацију Ватикана у овој новој држави и да приведу Србе унијаћењу, и покатоличавању. И ти покушаји се завршавају неуспехом.

Другим светским ратом ситуација се опет радикално мења.

Адолф Хитлер насилно разбија Југославију, он је покровитељ Хрвата и одлучни непријатељ Срба, како рационално тако и емоционално. Хрвати (хрватски политички, интелектуални и клерикални екстремисти) од њега добијају једну „Велику Хрватску“, какву њихова и општа историја до тада није познавала, и добијају од њега покриће за све што желе да предузму против српског „реметилачког фактора“. Срби су сада одједном једна обесправљена и већ врло темељно дехуманизована мањина под хрватском јурисдикцијом, побеђени (од стране „Сила осовине“), разоружани и без икакве правне или физичке (осим сопствене) заштите.

Класични рецепти културолошке традиције окциденталног дела Европе – примена радикалне физичке репресије и покатоличавање – у рукама тадашњих хрватских властодржаца ексцесно се потенцирају, долази до геноцида над Србима (Јеврејима, Ромима).

Своју укорењеност у тој културолошкој традицији водеће хрватске елите подвлаче, поред осталог, и перманентним прављењем егализујућих вербалних лигатура између Срба и класичног ватиканског објекта ксенофобије и репресије, Јевреја:

Тако се једном тврди (и учестало цитира) да су тек Јевреји под Мојсијем донели Србе и то као једну „заразну болест“ из Египта (по Анте Старчевићу), једном да су абортусе у Југославији између два светска рата вршили, пре свега, српски и јеврејски лекари (надбискуп и председник Хрватске бискупске конференције Алојзије Степинац), објашњава се да је „политика чврсте руке“ истовремено и један обрачун са „трулим западноевропским демократијама иза којих стоје највећи злочинци у историји човечанства – светско јеврејство и слободни зидари“ (католички свештеник Фрањо Кралик), језуитски календар из 1942. године проналази и једну самосвојну историјску паралелу између делања (говора, јер – реч је дело) Срба и Јевреја: „Године 33. говорио је сам ђаво кроз јеврејска уста против Божијег сина, а у години 1937. говорио је исти ђаво кроз српска уста потив Христовог заменика…“, итд.

Понуђени модел за размишљање у односу на утицај локалних фактора историјско-културолошке традиције на генезу геноцида, значи, у конкретном случају (“Србоцид” хрватске државе 1941-1945.) гласи:

1. Тадашњи хрватски (световни и делом клирски) властодршци делују геноцидно и неуморно подвлаче да је то њихово делање потпуно „у складу са католичком вером и са учењем католичке цркве“. Они форсирају – поред протеривања и масовних убистава – и насилно покатоличавање српске циљне групе жртава (општа културолошка традиција окциденталног дела Европе).

2. Они тиме истовремено решавају и један самопостављени (аутоконструктивни) „проблем“ сопствене националне културе, сопствене – и по могућности кроз утицај вековима нараслих социјалних комплекса мање вредности условљене – представе о „стварној стварности“, коју већ гола егзистенција и историјски утемељена стварност православних Срба непрекидно поставља у питање (специфични локални фактори културолошке традиције окциденталног дела Европе).

Белешка о аутору: Владимир Умељић, рођен 1951. у Београду. Студије стоматологие, историје и теологије завршио у Београду и Франкфурту на Мајни. Истражује и објављује из области историје, теологије, философије језика, социјалне психологије и политологије (на српском, немачком и енглеском језику). Издато је и више његових књига прозе и поезије (српски и немачки језик), имао је неколико самосталних изложби својих икона и слика (Београд, Химмелстир, Берлин).

Упутнице:

---

[1] „Interesting ideas. I’ve never thought about them.  Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11.03.2010.)

[2] Велики геноциди у европском 20. веку су извршени над Јеврејима, Србима и Ромима и сва та три велика геноциде су у смислу представљене “Теорије дефиниционизма” анализирани у овој студији. Турски геноцид над Јерменима припада једној сасвим другој културолошкој традицији из непосредног суседства Европе и, по ауторовом убеђењу, представља предмет научног истраживања у области туркологије.

[3]Упореди: V. Umeljic, Die Besatzungszeit und das Genozid in Yugoslawien 1941-1945, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994.

[4] Omrcanin I. Kommentare ueber die Broschüre „Kroatische Priester ermordet von den Tschetniken und Kommunisten“, von Dr. Ivo Omrcanin, Muenchen, Universitaetsbibliothek Frankfurt a. M., 1955.

[5] Ibid, V. Umeljic, Die Besatzungszeit und das Genozid…

[6] Мирослав Крлежа, Десет крвавих година, 1926, Загреб

[7] Dorothea Gräfin Razymovski, Geschichtsmagazin „Damals“, Heft Nr. 2, Stuttgart, Februar 1992

[8] Ватикан је не само супституисао све духовне науке (а до ренесансе и читаву уметност) својом римокатоличком теологијом, већ је дуже од једног миленијума успешно паралисао и развој свих природних наука. Тако се на пр. у области медицине од старогрчког лекара Галена у 2. веку па до анатома Андреаса Везалијуса (од стране инквизиције осуђен на смрт) у 16. веку није забележио фактички никакав напредак а Коперник (исто тако од стране инквизиције првобитно осуђен на смрт) је тек 1543. поново изнео у јавност тезу хелиоцентричног планетарног система, коју је Аристофан са Самоса поставио већ 280. год. пре Христа. Ватикан је, иначе, Коперниково учење тек 1822. год. „дозволио“.

[9] Овај модус ислкључивости при ре-дефинисању једног „европског идентитета“ остао је на снази до данашњег дана: „У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна је исламско-арапски свет а друга се протеже од делова бивше Југославије до Русије, Белорусије и Украјине…“ (непревидиво – овде се апострофирају православно-хришћанске словенске земље). В. даље у поглављу „Значај предложене хипотезе у нашем времену“( V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998.).

[10] Наравно да ће и претходно поменуте партикуларне науке врло брзо доћи до (или емпиријски поћи од) истог закључка, наиме, да је Иступање Кршњавог било „расистичко, шовинистичко и лишено сваког морала, и сваке хуманистичке етике“. Тиме ће оне, међутим, већ саме од себе превазићи своје границе и послужити се философском методологијом језичког вредновања чињеница према критеријумима етике и морала (језик као лигатура између свих области духовне делатности човека и као базично-каузална константа стварности).

Ниједна шпијунска афера у савременој историји није тако брзо завршена као недавна “афера” између Америкe и Русије. Размена је обављена брже него што  и Скупштина Србије гласа за “про-европски” закон, и то пред очима неколико хиљада путника на бечком аеродрому, и у сред бела дана. И све то, према званичним саопштењима Москве и Вашингтона, у циљу “добрих односа” две велике силе и “генералног унапређења руско-америчких односа”. Брзина операције није, међутим, могла да попуни празнине које остављају питања без одговора.

То је по први пут у историји, тог “другог најстаријег заната на свету”, да актери “шпијунске афере” уопште нису ни оптужени за шпијунски рад, нити за откривање државних тајни. Они, према оптужници, нису шпијуни и њихова је кривица што се нису регистровали као “страни представници”. Амерички суд је, да подсетимо, оптужио 10 особа да су “илегално представљали стране владе и компаније” и за “прање новца”, тачније за поседовање пара за које немају легално покриће. У Америци, према закону, свако може да представља стране владе и компаније и у њихово име контактира са државним органима и пословним центрима, али је основни услов да за тај посао буде регистрован. Актери “шпијунске афере” нису били регистровани. Оптужени су, такође, и за намере “инфилтрације у америчко друштво”, што додуше није кривично дело али им је и то стављено на терет. Једанаеста оптужена особа је била ухапшена на Кипру, али је, чекајући уз кауцију одлуку суда, једноставно нестала. Тешко је нестати са тако малог острва. Неки од оптужених су чак поверљиве шифре остављали на видна места одакле их је ФБИ могао лако узети. Чудно. Какви су то “обавештајци”? Из угла стварне озбиљности обавештајног рада ово заиста делује као фарса. И да, ипак, није реч о двема великим силама од чијих односа добрим делом зависи и ситуација у свету све би, поред апсурдности и фарсе, било и смешно.

У Америци стварно мало људи зна нешто о другим људима, јер многи ни о самима себи не знају много. Слично је и у другим земљама Запада које су већ деценијама, а неке и вековима, као Британија, давале уточиште разно-разним имигрантима.

У Совјетском Савезу је то за Запад било много теже јер постоји култура да људи све знају једни о другима. Уз то, КГБ је другачије радио, инвестирао је на дужи рок. Па су тако слани људи у свет на двадесет или тридесет година кроз које стичу други идентитет, па тек онда почињу да раде.

Медијски је највећа пажња била усмерена на лажне идентитете оптужених. Сви су, наиме, имали другачија имена од стварних и другачије порекло, изузев “првооптужене” Ане Чапман, Рускиње са легалним британским пасошем. Тај део уноси највише сумњи у фарсичност целе афере и сугерише да би, ипак, могло бити нешто више. Јер, методологија лажних идентитета је део стварног и озбиљног обавештајног рада. Лажне идентитете користе све обавештајне службе света. Највише и најефикасније су то користили КГБ и Совјетски Савез. Западне обавештајне службе углавном користе пасоше пријатељских земаља и то углавном за неке акције или кратак период, јер је у основи тешко прикрити прави идентитет, на пример, једног Енглеза или Француза у страној земљи. Западне земље о тим инструментима имају државне уговоре и пасоши са лажним именима се издају “легално”, то није крађа. Совјетски Савез је много озбиљније користио нови или лажни идентитет, посебно за своју обавештајну мрежу у Америци и на Западу, а обавештајци нису увек били руског порекла, него и из других земаља. То је Совјетима омогућавао и културни амбијент на Западу. У Америци стварно мало људи зна нешто о другим људима, јер многи ни о самима себи не знају много. Слично је и у другим земљама Запада које су већ деценијама, а неке и вековима, као Британија, давале уточиште разно-разним имигрантима. У Совјетском Савезу је то за Запад било много теже, јер постоји култура да људи све знају једни о другима. Уз то, КГБ је другачије радио, инвестирао је на дужи рок. Па су тако слани људи у свет на двадесет или тридесет година кроз које стичу други идентитет, па тек онда почињу да раде.

О тој технологији Совјета подробно је објашњено у књизи “Митрохинов архив – КГБ у Европи и на Западу”, која је настала на основу архиве совјетске службе безбедности, чији је велики део у Британију донео пребег, бивши директор тог архива Васили Митрохин. Аутори књиге су професор Универзитета у Кембриџу Кристофер Ендрју и сам Митрохин. [1] Та технологија је, да издвојим један занимљив пример, била примењена и у Стаљиновом покушају да убије лидера Југославије Јосипа Броза Тита, после 1948. године.

Било је неколико покушаја, али један, последњи, за мало и да успе. За реализацију тог последњег покушаја 1953. године изабран је Јосиф Григулевич. Он је, међутим, имао лажни идентитет. Давно пре Другог светског рата послан је био у Јужну Америку где је постао Теодоро Кастро и временом се убацио у дипломатску службу централно-америчке државе Костарике. После Другог светског рата постао је отправник послова амбасаде те земље у Риму, а потом и опуномоћени министар (амбасадор). Пошто је Костарика имала дипломатске односе са Југославијом, али није имала амбасаду у Београду, римски амбасадор као Теодоро Кастро је био акредитован и у Југославији. Према архиву КГБ-а, он се добровољно пријавио да убије Тита и током 1952. године је био у Београду два пута и, како се тврди, успоставио добро односе са Титовим окружењем. Обећан му је био и лични сусрет са Титом. Направљен је план на састанку КГБ оперативаца, у Бечу фебруара 1953. године. Тита је “амбасадор” требало да отрује отровним спрејем који је био намочен у “амбасадорово одело” или, као друга могућност, да га на пријему убије пиштољем са пригушивачем, после чега би била изазвана паника спрејом сузавца што би омогућило бекство. Трећа варијанта је била да се Титу поклони неки вредан поклон, неко злато, који би у ствари био бомба. То Титово убиство је требало да буде или на неком пријему у Београду, или на коктелу у Лондону где је Тито ускоро требало да путује. “Амбасадор Костарике” је, пише у архиву, био у добрим односима са тадашњим југословенским амбасадором у Лондону, па је могао да обезбеди позивницу и за себе. Чекала се реализација плана, Григулевич је био написао и опроштајно писмо својој супрузи у случају да буде ухапшен, и 1. марта 1953. године је КГБ послао писмо Стаљину да се још није десио неки пријем или коктел да би план убиства Тита био реализован. Наредног дана, 2. марта, Стаљин је умро и од планова Титове ликвидације се потом одустало. Та порука КГБ-а је вероватно била последњи документ који је Стаљин у свом животу прочитао. Веровало се, међутим, да би Григулевич успео, мада 1940. године његова слична акција убиства Лава Троцког није успела.

Најновија америчко-руска “шпијунска афера” заиста личи на фарсу али се, ипак, не може избећи основно питање: зашто се све то догодило. Коме је то било потребно? Многи хроничари верују да је то било уперено против америчког председника Барака Обаме. Против њега је, наводно, део моћног америчког естаблишмента јер се, тврди се, не слажу са његовом “помирљивом про-руском политиком” и такозваним “ресетовањем” односа са Москвом.

После Стаљинове смрти, маја 1953. године, “римски амбасадор Костарике” је, са својом женом Мексиканком, тајно напустио Италију и вратио се у Москву. Остало је забележено да његов нестанак из Рима нико није ни приметио месецима, таква је била активност те амбасаде. Једна белешка из 1980. године, у његовом КГБ досијеу, тврди да западне обавештајне службе нису никада откриле да се иза несталог дипломате Теодора Кастра крије совјетски обавештајац Григулевич. По повратку у Москву Григулевич је докторирао етнографију и 1958.  године постао виши истраживач Етнографског института Совјетске академије наука. Временом је постао водећи совјетски аутор и академски ауторитет за етнографију и религију Латинске Америке, а био је и потпредседник друштава Совјетско-Кубанског и Совјетско-Венецуеланског пријатељства.[2]

Али, да се из сећања и архиве вратимо времену данашњем. У појавној форми, најновија америчко-руска “шпијунска афера”, заиста личи на фарсу али се, ипак, не може избећи основно питање: зашто се све то догодило. Коме је то било потребно? Многи хроничари верују да је то било уперено против америчког председника Барака Обаме. Против њега је, наводно, део моћног америчког естаблишмента јер се, тврди се, не слажу са његовом “помирљивом про-руском политиком” и такозваним “ресетовањем” односа са Москвом. Кроз ту призму се гледа и на саопштење званичне Москве да је пристала на размену због “одржавања добрих и побољшаних односа” са Вашингтоном. Москва је, упркос почетном демантовању да има било какве везе са тим људима, променила став и без затезања великом брзином пристала на договор. Али, о каквом побољшању се ту говори ако се имају у виду најновије анти-руске изјаве државног секретара Хилари Клинтон, током посета Украјини, Пољској и Грузији. Ако је судити по тим изјавама, у односима двеју земаља нема битнијих промена. Или, можда, званични Вашингтон има неколико или спољних политика према Русији или најужи државни апарат “минира” председника Обаму? Да ли би то могло значити да сада Москва спасава председника Обаму од његових најближих сарадника? То је, ипак, помало апсурдно, али изгледа да има нечега у том делу приче. Постало је очигледно да је, барем са америчке стране, све било унапред испланирано, па и брза размена оптужених. У Америци је потврђено да је план за размену направљен давно, пре оптужби и хапшења. Подсећања ради, дан после хапшења у Москви се обрео бивши амерички председник Бил Клинтон, а он не одлази на пут “за пет минута”. Није неважна чињеница да су “руски шпијуни” ухапшени само три дана после посете руског председника Медведева Вашингтону. Још је занимљивије да је већина медија у Америци потпуно игнорисала ту посету, која је, по дефиницији, историјски важна. Многи медији нису објавили ни вест о посети Медведева, а потом су на сва звона писали о “шпијунској афери”.

Можда, званични Вашингтон има неколико или спољних политика према Русији или најужи државни апарат “минира” председника Обаму? Да ли би то могло значити да сада Москва спасава председника Обаму од његових најближих сарадника? То је, ипак, помало апсурдно, али изгледа да има нечега у том делу приче.

Сада када се мање-више прашина слегла, поставља се и питање ко је од свега имао више користи – Америка или Русија? Русија је добила десет људи а испоручила четворицу већ осуђених за обавештајни рад. Двојица су остала у Великој Британији а двојица отишла за Америку. И ту има неких дилема. На пример, стручњак за нуклеарно оружје Игор Сутјагин, који је из затвора у Русији, где је издржавао казну затвора од 14 година, пребачен у Велику Британију, није желео да оде из Русије. Тако каже његова мајка. С којим правом га је неко испоручио другој земљи. Утолико пре што он изворно у Русији није осуђен за шпијунажу него сарадњу са једном британском компанијом чији је, тврди се, власник ЦИА. Значи ли то да би се он могао вратити у домовину, вероватно не у затвор и под истим именом? Америка је показала својој јавности да је још јака и да странци и непријатељи не могу баш тако да вршљају по тој земљи, поготово што је реч о Русима, инсталираним непријатељима који најлакше буде емоције. А то што ти људи нису ни оптужени за обавештајни рад – то ће се брзо заборавити, утолико пре што је Русија прихватањем размене на неки начин признала да су они заиста сумњиви. Амерички потпредседник Џозеф Бајден је изјавио да су Америка и Запад добили “четворицу вредних”, а дали људе који “нису много радили”. Истовремено, и Америка и Русија су на добитку јер су, тако изгледа, показали да “брину о својим људима” и да их “никада не напуштају”. О стварним добицима је у овом часу, ипак, тешко  говорити. Можда се у Русији деси неко ново суђење са истим актерима. Или је све смишљено да се прикрију неке далеко озбиљније и опасније ствари.

Чињеница је да и после “хладног рата” обавештајна активност не јењава. И то свако свакога шпијунира, можда највише пријатеље. То је опште познато. На пример, западне земље сада више троше средстава на међусобно шпијунирање него за обавештајну мрежу у целој Русији.

Давна је конвенција да је обавештајни рад увек део политике, а у конкретном облику то је далеко озбиљнија и компликованија активност од најновије афере. Уз то, чињеница је да и после Хладног рата обавештајна активност не јењава. И то свако свакога шпијунира, можда највише пријатеље. То је опште познато. На пример, западне земље сада више троше средстава на међусобно шпијунирање него за обавештајну мрежу у целој Русији.

Најновија америчко-руска афера је, пре свега, симбол времена у коме живимо. Времена где је све постало медијска презентација и манипулација јавним мњењем. Том технологијом доминирају помало детињаст, у основи наиван, приступ и веровање да се тако може променити реалност. Све, без обзира колико је озбиљно и важно, постаје бајка или прича пред спавање. То, у сваком случају, није добар знак.

Упутнице:

___________

[1] Коришћено прво издање на енглеском језику. Cristopher Andrew and Vasili Mitrokhin: The Mitrokhin Arćive, The KGB in Europe and the West, London 1999.

[2] Више детаља у књизи од 462. до 464. стране.

Већ почетком процеса уједињења Европе, „евроентузијазам“ је био праћен значајном дозом неповерења. Критички став, одговарајућих јавних личности, према процесу евроинтеграције опстао је без обзира на успешан развој „уједињене Европе“  из трговинске заједнице у царинску, спољнополитичку и монетарну унију. Дводеценијски раст привреде и благостања у Европској Унији, јавност је доживела као неодољив аргумент у прилог евроинтеграција. Под таквим утиском, јавности је изгледало да су критички ставови према ЕУ начелни, лоше аргументовани, малициозни и тичу се далеке будућности. Међутим, „будућност“ је изгледа неочекивано стигла. Европска Унија, у данашњим условима кризе, све више личи на бирократску супердржаву и поново се буди занимање за критичке ставове о ваљаности уједињења европских држава. Следи подсећање на неке критичке ставове који су раније звани „евроскептицизмом“, а које су током процеса „евроинтеграције“ износили државници, политичари, економисти и новинари који нису са балканског простора:

„Најзагонетније у развојној политици ове деценије је очигледно опредељење западноевропских лидера да обнове Совјетски Савез у Западној Европи.“

Михаил Горбачов, председник СССР-а у периоду1985-1991, изјавио почетком деведесетих.

„Историчари ће се једног дана непристрасно осврнути на чињеницу да су у исто време, кад је Совјетски савез натеран да прихвати реалност распада власти на посебне државе и ограничи овлашћења  централне власти, неки у Европи покушавали да створе нову, вештачку државу, тако што би одузели овлашћења националним државама и концентрисали их у једном центру.“

Маргарет Тачер, британска премијерка 1981 – 1992.

„Европска монетарна унија је немачка ракета дизајнирана да се освоји Европа у целини. На томе, искрено говорећи, треба да захвалите Адолфу Хитлеру.“

Николас Ридли (1929 – 1993), државни секретар за трговину и индустрију у доба владе Маргарет Тачер, јула 1990.

„Политика ЕУ пати од мањка демократије и де факто суспензује поделу власти.“

Роман Херцог, бивши председник Немачке, 2007.

„У Бриселу, законе доноси комитет министара од 27 чланова, чиме министар постаје део олигархије, комитета законодаваца, најмоћнијег у историји, који прави законе за 500 милиона Европљана и којег је немогуће сменити без обзира шта уради. Појединачни министри, с друге стране, добијају невероватну количину личне моћи, пошто се трансформишу у извршну руку ЕУ власти на националном нивоу.“

Ентони Кохлан, редовни професор на Тринити колеџу у Даблину, ЕУ Обсервер, 19. 10. 2009.

„Данас постоје Европљани, али само у смислу да Немци нису баш сасвим Немци, или Белгијанци нису сасвим Белгијанци. Форсирање Лисабонског споразума до краја само илуструје недостатак националног идентитета на континенту. Ако би се томе додала изричита неспремност да се формирају, а камоли употребе, значајније војне снаге, ЕУ ће остати тигар од папира. Двадесетпрви век би на крају могао да испадне још један век Америке или Кине. Али, он неће бити век Европе.”

Доуг Бандов, бивши специјални асистент председника Роналда Регана, сарадник у “Америкен конзервејтив дифенс”, изјавио за „Нешонал интерест“, 5.8.2008.

„Мастрихтска Европа је могла бити створена само у одсуству демократије.“

Клод Шејсон, француски секретар министарства спољних послова, на конференцији Федерације малих предузећа, Њукастл, 27. 6. 1996. Цитирано према белешци сер Џејсона Голдсмита.

„Ово је прелазак Рубикона, након чега неће бити суверених држава у Европи са потпуно овлашћеним владама и скупштинама који представљају легитимне интересе својих грађана, већ ће преостати само једна држава. О основним стварима ће се одлучивати од стране удаљене „федералне владе“ у Бриселу, а,грађанин Чешке ће, на пример, бити само сићушни члан, чији глас и утицај ће се свести скоро на нулу… Ми смо против `европске супердржаве`.“

Вацлав Клаус, председник Чешке, за лист „Млада фронта днес“, 29. 9. 2003.

„ЕУ је постала `јединствена форма државности у XXI веку`, заснована на међусобној сарадњи и трговини националних елита и елита међународних корпорација које потпуно искључују европску јавност.”

Бруно Вотерфилд, бриселски извештач за Дејли телеграф од 2006.

„Кривци (за кризу) су еврократи који тврдоглаво одбијају да признају како се њихова маштовита конструкција руши попут Вавилонске куле.“

Стивен Луис, гл. економиста компаније Монумент Секјуритиз, изјава за „Сиенбиси“, забележио Пол Вотсон.

„Сценарио распада Европске Уније је веома једноставан. Довољно је да само један национални популиста, у некој од земаља чланица, постане уверен да је решење за кризу излазак из ЕУ.“

Џерард Селенте, амерички економиста, бизнис консултант који је предвидео наступајућу економску кризу у XXI веку.

Да је велики Солжењицин жив, вероватно би констатовао да је то воља Божија. Збиља, како другачије објаснити могућност да од државе која је, пре свега, петнаест година била на ивици грађанског рата, на чијим границама су ницали многобројни сепаратистички покрети, која је de facto банкротирала и чија се јавна управа готово распала, може зависити будућност света.

Нова политичка елита у Москви јесте спровела многобројне реформе у последњих десет година, јесте почела да сређује стање на унутрашњем плану и враћа Русију на место које јој и историјски и геополитички припада на спољном плану, можда и брже него што је било ко очекивао. Међутим, то ново постављање Русије у међународне оквире није могло бити, само по себи, довољно да би се Русија нашла у ситуацији у којој се данас налази. Данас се ситуација Русији „једноставно наместила“. На њу су утицали и „заглављени“ НАТО у Авганистану и Ираку, и екстремни привредни раст Кине, и јачање антиамериканизма у исламском свету, и јачање самопоуздања у југоисточној Азији и јужној Америци, и све веће напрслине међу савезницима у Западном блоку.

После деценије и по постојања светског поретка, који се на Западу дефинисао као „мултиполаризам са доминацијом САД“, на Истоку као „хегемонистичко постављање САД“, а у теорији је третиран као завршна фаза Pax Americana-е, сведоци смо новог редефинисања односа на глобалном нивоу.

У оквиру међународног политичког система, могућа су четири потенцијална сценарија редефинисања односа.

САД ће се трудити да одрже доминацију и остану једина глобална сила, и то је свакако прва могућност. Уколико им то не пође за руком, свет ће тежити мултиполарности, а мултиполарност може бити уређена (дефинисане зоне утицаја великих сила на основу договора и сагласности) или неуређена (велике силе дефинишу самостално властите зоне утицаја, без значајнијих договора међу собом, по цену оружаних конфликата нижег или средњег интензитета). Уколико режим међународних односа уђе у фазу неуређеног мултилатерализма, отвара се и опасност од продубљивања конфликата и оружаног сукоба великих размера (уколико један или више оружаних конфликата нижег или средњег интензитета ескалира и уколико се непосредно војно ангажују две или више великих сила), што представља четврту могућност.

Наставак доминације САД

Не постоји сила која није, што је дуже могуће, покушала да задржи лидерску позицију. Зато је и данашње упињање САД да се потврди као глобални лидер потпуно разумљиво. Гледано из угла Вашингтона, три су приоритета које је неопходно испунити: још чвршће и на дужи рок везати у војном смислу Европу за САД (преко НАТО); успорити економски раст Кине; успоставити потпуну контролу над енергетским ресурсима у Средњој Азији.

Ако и представља дилему којим редоследом утврдити други и трећи циљ САД, онда око циља број један уопште нема дилеме. То је даље војно учвршћивање САД у Европи и везивање европских држава кроз НАТО за САД. Без војног присуства у Европи, и без савеза са европским државама, који им омогућава слободан прелет, стационирање војних база, и могућност несметаног проласка (али и значајно учешће европских држава у заједничким акцијама, па самим тим и смањење трошкова војних операција), САД немају шта да траже на Блиском Истоку или у Средњој Азији, а самим тим једноставно престају да буду глобална сила. Главни проблем у даљем позиционирању САД у Европи представља Немачка. Геополитички интереси САД и Немачке се не поклапају, а и већ дуже време је врло тешко објаснити Немцима зашто морају да плаћају, директно или индиректно, трошкове војних акција у којима уопште не учествују. Немачка ће смоћи снаге да политички уђе у конфронтацију са САД, само уколико има партнера који јој у тој политичкој борби може помоћи. Као једина адреса на коју се Берлин може обратити, и гледано историјски, али и сходно актуелним приликама у свету, јесте Москва. Текстови који се последњих месеци могу прочитати у америчкој штампи, а који указују на могућност руско-немачког партнерства и последице по позицију САД, су готово хистерични и изражавају све фрустрације које у Вашингтону настају побољшавањем односа између Берлина и Москве[i]. САД могу покушати да утичу на ове ствари директним притиском на Немачку, што може оставити дугорочне последице по односе две земље; могу и покушати опструирањем Немачке преко мањих чланица ЕУ и НАТО, што им даје веће изгледе на успех, али што истовремено може бити врло спор и скуп процес; али могу и покушати уласком у партнерство са Русијом. Уколико пресеку линију комуникације између Берлина и Москве, Немачка готово сигурно остаје војно и политички изолована у оквиру ЕУ и НАТО, без неких већих могућности за самосталним спољнополитичким наступом.

Осигуравањем војне позиције у Европи, САД могу да размишљају о следећим корацима. А први наредни је: како зауставити економски раст Кине. Кина је 2010. године постала први светски извозник роба[ii], иако је пре само 25 година њен извоз у светским размерама био занемарљив. Кина је са собом повукла и остале земље југоисточне Азије, тако да данас зона коју обухвата мултилатерала АПТ (АСЕАН плус три-Кина, Јапан и Кореја) основана 1997.  године представља средиште светске производње роба широке потрошње, а седиште светске економије се са северно-атлантског региона невероватном брзином пресељава у пацифичко-азијски регион. Велики привредни раст узроковао је да Кина крене у озбиљно планирање и реализацију програма јачања и у осталим областима, пре свега на војном плану. Од краја 70-их па до средине 80-их година прошлог века, вијетнамска и кинеска морнарица су неколико пута улазиле у сукобе око острва Спретли. Данас, четврт века касније, Вијетнаму на памет не би пало да се упушта у такву авантуру са неколико пута јачим и опремљенијим кинеским оружаним снагама. Односно, уколико би до сукоба и дошло, исход би био више него известан.

Још 1994. године, Ли Кван Ју, који је преко три деценије био премијер Сингапура, је пророчки приметио да „је величина кинеског померања света таква да свет мора да нађе нову равнотежу. Немогуће је претварати се да је Кина још само један велики играч. Она је највећи играч у људској историји“[iii].

Кинеска економија је генератор и војног, и политичког, и дипломатског јачања Кине, и уколико САД желе да задрже примат на међународном плану, последњи је тренутак да нешто предузму. Покушаји унутрашње дестабилизације Кине преко координираних акција на Тибету и Сингђангу, кинеске власти су брзо и ефикасно угушиле. А покушај неког вида спољне дестабилизације Кине у Азији једноставно нема ко да изведе. Јапану и Кореји економски не одговара дестабилизација Кине, јер сваке године бележе значајне порасте размене са Кином[iv], а о војној реакцији ни не размишљају. Остале азијске земље су готово у потпуности зависне од кинеског тржишта и инвестиција и као једина каква-таква могућност за отварање фронта против Кине, остаје Тајван. Тајван, међутим, и поред огромне војне помоћи коју добија од Вашингтона и која ће само за 2010. годину износити преко 6 милијарди долара[v], нити својом величином, нити бројем становника не може представљати равноправног супарника, а и у тајванском јавном мњењу не постоји готово никаква подршка заоштравању односа са Пекингом[vi]. Дакле, једини ослонац у тихоморском региону, који може бити САД стабилна тачка за акцију против Пекинга, јесте руски Далеки исток. Најелегантнија акција, коју би могли заједнички да изведу Вашингтон и Москва, могла би се тицати дефинисања нове енергетске стратегије, којом би нафта и гас из Русије постали теже доступни кинеским потрошачима.

Једини ослонац у тихоморском региону, који може бити САД стабилна тачка за акцију против Пекинга, јесте руски Далеки исток.

Најелегантнија акција, коју би могли заједнички да изведу Вашингтон и Москва, могла би се тицати дефинисања нове енергетске стратегије, којом би нафта и гас из Русије постали теже доступни кинеским потрошачима.

Нафта и гас су централна тема и позиционирања САД у средњој Азији. А поред  Авганистана, у којем НАТО не би могао да функционише ако би Москва ускратила право прелета за НАТО авионе преко властите територије, све више се актуализује и питање Ирана. Заправо, право питање је: зашто до војне акције против Ирана још није дошло[vii]? Медијска кампања против Техерана и припрема јавности на Западу да ће до војне акције доћи траје већ неколико година; демонстрације опозиције против председника Ахмединеџада, према тврдњама иранских власти, су добро потпомогнуте споља, тако да је и фактор могућег изазивања унутрашње нестабилности „у игри“; а изгледа да Западне службе нису мирне ни око организовања сепаратистичког покрета у југоисточној провинцији Балуџистан[viii].

Одговор на ово питање је: зато што не постоји шира подршка у међународној заједници. Односно, зато што не постоји подршка Русије. Зато је последње изјашњавање Савета безбедности УН о увођењу нових санкција Ирану, за које је гласала и Русија, донео огромно олакшање у Вашингтону[ix]. Дан после гласања, САД и ЕУ су новоуспостављене санкције тумачиле на један начин[x], Русија на други (портпарол руског МИД-а је чак тврдио да „изгласане мере не значе прекид војне сарадње са Ираном“), али сама чињеница да су се како-тако, Велика Британија и Француска с једне, и Русија с друге стране усагласиле око нових мера против Ирана, дала је повода „добро обавештеним изворима“ да почну да калкулишу са могућим договором на релацији Вашингтон-Москва. Према тим калкулацијама, Русија наводно неће реаговати на будуће акције САД против Ирана, на исти начин на који Вашингтон уопште није реаговао на победу Виктора Јануковича на председничким изборима у Украјини и потоњим одлукама које су Кијев поново вратиле на „московски колосек“. У прилог овој меркантилистичкој тези, Иран за Украјину, наводи се и то, да је до сада Иран половину својих енергената извозио Јапану, око трећину Кини и петину ЕУ. Потенцијалном кризом у Ирану, цена нафте и гаса на светском тржишту би енормно порасла, а Јапан, Кина и ЕУ би морали такву скупљу нафту и гас негде да купе. Дакле, према овој школи мишљења, интервенција САД против Техерана, аутоматски значи и нови екстра профит за Гаспромњефт у наредне две до три године и смањење конкурентности кинеских произвођача у истом периоду. Оно што исти извори међутим превиђају, јесте да, када говоре о војној интервенцији против Ирана, „зли језици“ најављују и да је то јединствена прилика да САД испроба нову врсту оружја-тзв. „тектонско“ и/или „метеоролошко“ оружје[xi], на шта нити Русија, нити било која друга земља мимо НАТО једноставно не може да пристане.

Све у свему, на коју год страну да крене, САД се среће са Русијом и више је него јасна жеља Вашингтона да са Москвом „ресетује односе“[xii] и уреди односе на један нови начин. Питање је да ли је то и у интересу Москве и шта она тиме добија, а шта губи? И уколико Москва не подржи даље акције САД у Ирану, енергетско, економско и војно окруживање Кине и изоловање Немачке, Вашингтон ће се наћи пред избором. Или ће, заједно са вољно и невољно прикупљеним партнерима моћи да крене у реализацију геополитичких планова, што би се вероватно претворило у „силовање решења“ попут војне окупације Ирака, успостављање цивилне управе у Авганистану или проглашења независности Косова. Или, прихватити чињеницу да се фаза глобалне доминације завршава и да свет улази у ново раздобље-уређеног мултилатерализма.

На коју год страну да крене, САД се среће са Русијом и више је него јасна жеља Вашингтона да са Москвом „ресетује односе“ и уреди односе на нови начин. Питање је да ли је то и у интересу Москве и шта она тиме добија, а шта губи?

Уколико Москва не подржи даље акције САД у Ирану, енергетско, економско и војно окруживање Кине и изоловање Немачке, Вашингтон ће се наћи пред избором:

- Или ће, заједно са вољно и невољно прикупљеним партнерима моћи да крене у реализацију геополитичких планова, што би се вероватно претворило у „силовање решења“ попут војне окупације Ирака, успостављање цивилне управе у Авганистану или проглашења независности Косова.

- Или, прихватити чињеницу да се фаза глобалне доминације завршава и да свет улази у ново раздобље-уређеног мултилатерализма.

Уређени мултилатерализам

У најкраћем, то би подразумевало дефинисање неспорних зона утицаја регионалних сила, око којих би се регионалне силе сагласиле. Остала отворена питања могла би се решавати преговорима и контролисаним процесима, а могући сукоби би, у таквим околностима, могли да се развију само на локалном нивоу. У таквој ситуацији, наравно, отворило би се питање шта може бити регионална сила и колико их на свету може постојати, а да систем буде функционалан? Ако у обзир узмемо предвиђене стопе раста националних економија[xiii], елементарне параметре који се тичу јачине војних снага појединих држава[xiv], као и геополитичку позицију и природне ресурсе[xv], несумњиво се истиче неколико земаља: САД у Северној и Средњој Америци, Бразил у Јужној Америци, Европска Унија у Европи, Кина и Индија у Азији, и евентуално Јужноафричка Република у Африци. Могуће је још очекивати и уздизање до нивоа велике регионалне силе једне од муслиманских држава-Пакистана, Саудијске Арабије, Ирана или Турске, али за сада свака од наведених има одређене ограничавајуће факторе да то буде.

У таквом свету, САД би остале војно доминантне, Кина би била прва светска економска сила и највећи произвођач роба на свету, Индија би била највећи пружалац услуга, а Европа би могла да се фокусира на развој иновација и технологија. Међутим, само Русија би могла својим постављањем да игра улогу балансера и тако ствара равнотежу у укупним међународним односима.

По питању глобалне безбедности, Русија и САД су упућене на међусобну сарадњу, ако ни због чега другог, онда због решавања све комплексније ситуације у средњој Азији. Русија такође има више него успешну војно-техничку сарадњу са Индијом[xvi], а са Кином (и осталим партнерима) је формирала Шангајску организацију за сарадњу.

Уређени мултилатерализам:

У таквом свету, САД би остале војно доминантне, Кина би била прва светска економска сила и највећи произвођач роба на свету, Индија би била највећи пружалац услуга, а Европа би могла да се фокусира на развој иновација и технологија. Међутим, само Русија би могла својим постављањем да игра улогу балансера и тако ствара равнотежу у укупним међународним односима.

У области економије, чланица је мултилатерале-БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина), која окупља четири економије са највећим потенцијалом и има статус специјалног партнера у односима са ЕУ[xvii].

У области енергетике, представља незабиолазан фактор и када се говори о будућој енергетској безбедности Европе, али и југоисточне Азије.

Политички гледано, то је једина земља према којој постоји минимум поверења у свим деловима света. САД би тешко могле да посредују у политичким стварима у арапском или латиноамеричком свету, Европа ту улогу не би могла да одигра у Азији и Африци, а Кина у Европи. Једноставно, при избору балансера се не тражи најбоље решење, већ најмање лоше решење.

Русија, за коју важи правило да никада није била онолико слаба колико су њени непријатељи хтели, нити онолико јака колико су њени пријатељи желели, јесте решење, између осталог, и зато што нема амбицију за глобалним лидерством.

Неуређени мултилатерализам:

Свет може функционисати и без балансера, али је онда ризик од погоршавања укупних међународних односа у свету већи.

Уколико не постоји посредник и гарант спровођења споразума, неповерење међу великим регионалним силама само ће се повећавати.

На крају, геополитичка позиција је таква да Русију чини регионалном силом са глобалним утицајем и играчем који је незаобилазан партнер осталим регионалним силама у појединим сегментима.

ЕУ се показала као делотворна економска интеграција, али је, оптерећена бројним унутрашњим проблемима и непостојањем заједничких спољнополитичких циљева и независних војних снага, политички преслаба да би се постављала као неко ко треба да ствара равнотежу међу осталим силама. САД и Кина би на период уређеног мултилатерализма вероватно гледали као на привремено стање, трудећи се да САД-поврате, а Кина-оствари глобалну доминацију и једни би другима оспоравали могућност да постану светски посредници. Индија се још увек бори са огромним процентом властитих грађана који живе на ивици сиромаштва и на решавање тог проблема ће бити фокусирана барем још неколико деценија, а Бразил је ипак на геополитичкој периферији.

Мултиполарни свет може функционисати и без балансера, али је онда ризик од погоршавања укупних међународних односа у свету већи.

Такав мултилатерализам би се могао назвати-НЕУРЕЂЕНИМ МУЛТИЛАТЕРАЛИЗМОМ. Уколико не постоји посредник и гарант спровођења споразума, неповерење међу великим регионалним силама само ће се повећавати. У таквом систему, међународни односи се регулишу низом билатералних споразума које силе међу собом постижу, што би у игру увукло значајно већи број играча.

Систем неуређеног мултилатерализма се зато не може ограничити на свега неколико великих регионалних сила, као што би то било у систему уређеног мултилатерализма. У том случају, поред САД, Русије, Кине, Индије, Бразила и ЈАР, себе би као регионалне силе вероватно видели и Јапан, Пакистан, Турска, Саудијска Арабија, Иран, Нигерија, Мексико, Европа би се вероватно поделила на два крила: британско-француско и немачко, а значајну улогу би још могли играти и Египат, Индонезија и Аргентина.

Овакав систем би се могао окарактерисати као дифузан и у њему би било врло тешко контролисати процесе. Односно, ескалација било које кризе у свету могла би да увуче у конфликт већи број регионалних сила, а самим тим и могућност избијања сукоба ширих размера је извеснија.

Држава која је у највећој почетној предности је Русија. Из једноставног разлога  јер је Русија регионалне циљеве, постављене пре неколико година, већ остварила.

Русија представља земљу која је задате геополитичке приоритете испунила и у могућим системима неуређеног мултилатерализма или дифузног хаоса, може заузети позицију потпуне неутралности и немешања, што јој доноси компаративну предност у односу на друге земље.

А опет, уколико дође до тако драматичног развоја ситуације на глобалном плану, држава која је у највећој почетној предности је Русија. Из једноставног разлога јер је Русија регионалне циљеве, постављене пре неколико година, већ остварила. Партнерство са Казахстаном и Белорусијом је продубљено стварањем царинске уније[xviii] (новонастале несугласице са Минском ипак не могу да угрозе стратешко партнерство), нови споразум о коришћењу црноморских лука и приобаља за бродове ратне морнарице је потписан са Украјином за наредних четири деценије[xix], граница са Кином и Монголијом је преко савезништва у Шангајској организацији за сарадњу обезбеђена[xx], билатералним споразумима о војно-техничкој сарадњи са Ираном, и енергетско-привредној са Турском[xxi], дефинисан је оквир за миран суживот и сарадњу са две највеће муслиманске земље у региону, а значајно су повраћене позиције и утицај на периферијама руских интереса у Србији, Грчкој, Јерменији, Сирији, Узбекистану и Азербејџану, а како ствари стоје, после наредних избора, слична ситуација ће бити и у Грузији. Дакле, мање-више, Русија представља земљу која је задате геополитичке приоритете испунила и у могућим системима неуређеног мултилатерализма или дифузног хаоса, може заузети позицију потпуне неутралности и немешања, што јој доноси компаративну предност у односу на друге земље.

Закључак

Русија је у трагању за једним или више партнера који јој најефикасније могу помоћи на пољу модернизације производних капацитета и диверзификације националне економије, која би била мање зависна од експлоатације природних добара, а више од производње роба широке потрошње. Можда од избора партнера зависи и низ ствари политичког карактера које ће се десити у будућности.

И док су потребе других за сарадњом са Русијом више него јасне, поставља се питање какве су потребе Русије за сарадњу са другима. У овом тренутку, чини се да званична Москва више пажње посвећује унутрашњој политици и да ће се то наставити најмање још десетак година. С једне стране, то јесте разумљиво. Привредни опоравак земље, обнављање огромне инфраструктуре, решавање проблема одлива становништва и негативних демографских трендова, пре свега у источним крајевима земље, јесу приоритетни проблеми којима се садашња администрација мора позабавити. Међутим, с друге стране, питање је када ће се Русија поново наћи у ситуацији у којој се налази данас. Јер, као што јој се шанса да одлучује о томе како ће изгледати сутрашњица света указала данас, исто тако може нестати већ колико прекосутра.

Очигледно, Русија је у трагању за једним или више партнера који јој најефикасније могу помоћи на пољу модернизације производних капацитета и диверзификације националне економије, која би била мање зависна од експлоатације природних добара, а више од производње роба широке потрошње. Можда од избора тог/тих партнера зависи и низ ствари политичког карактера које ће се десити у будућности.

Упутнице:

---

[i] http://www.nspm.rs/savremeni-svet/nemacka-i-rusija-se-priblizavaju.html

[ii] http://www.manufacturingnews.com/news/06/0905/art1.html

[iii] Сукоб цицилизација, С. Хентингтон, ЦИД Подгорица, 2000, стр.256

[iv] http://www.stat.go.jp/english/data/handbook/c11cont.htm

[v] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/06/03/AR2010060302296.html

[vi] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/06/29/AR2010062900163.html

[vii] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/07/07/AR2010070702120.html

[viii] http://www.irna.ir/En/View/FullStory/?NewsId=753601&idLanguage=3

[ix] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/138055.sr.html

[x] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/07/08/AR2010070805070.html

[xi] http://www.defence.pk/forums/u-s-foreign-affairs/45669-usa-using-haarp-system.html

[xii] http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/07/06/AR2010070604101.html

[xiii] www.bankresearch.org/economicpolicyblog/2006/07/after_brics_gol.html

[xiv] Информације о војним снагама појединих држава и њихово упоређивање вршени према подацима узетим са https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/

[xv] Global Trends 2025: A Transformed World. Washington D.C.: NIC/US Government Printing Office, November 2008, s. 9-14. ISBN 978-0-16-081834-9

[xvi] http://www.izvestia.ru/politic/article3139635/

[xvii] према http://edc.tsu.ru

[xviii] http://www.izvestia.ru/politic/article3143607/

[xix] http://ukraineanalysis.wordpress.com/

[xx] http://www.sectsco.org/RU/

[xxi] http://www.izvestia.ru/politic/article3142739/

Све учесталији наговештаји, званични и полузванични, да би Европска Унија могла зауставити своје ширење закључно са Хрватском, потврђују старе сумње да би на западном Балкану, и у неком новом међународном поретку, поново могла бити успостављена нека врста границе. Да ли су границе светова судбина Балкана? Ако је веровати историји, барем у последњих хиљаду година, и једном од највећих историчара Балкана Летнену Ставросу Ставрианосу (1913.- 2004.), границе су, изгледа, балканска судбина.

У том светлу, ти наговештаји су далеко озбиљнији проблем. Емотивне реакције актуелних политичких елита, пре свега у Хрватској и Србији, једни су одушевљени, други “изненађени и увређени”, су, наравно, разумљиве али проблем је далеко већи и озбиљнији. Он и нема велике везе ни са Хрватском ни са Србијом и те земље, у основи, не могу много да утичу на његов развој. Али, оно што могу и што би требало да раде је помно праћење развоја тог проблема и правовремена припрема уколико то постане и реалност.

Политичко-економска историја савременог света је историја криза, то је ваљда природа људског живота. Сада смо сведоци једне од најдубљих међународних криза у последњих нешто више од деведесет година. Та криза ће донети, и већ је донела, истински тектонске промене. Будуће генерације ће живети у потпуно другачијем међународном поретку, а излаз из савремене кризе ће дефинисати тај нови поредак. Какав ће тај поредак бити нико у овом часу не може поуздано да предвиди, мада се неке контуре, исписане кроз тражење изласка из кризе, већ назиру. Зато су изузетно важни наговештаји балканског заустављања Европске Уније и стварања неке нове границе.

Унија je у “егзистенцијалној кризи”. Наравно, о изласку из те кризе највише брину они који су у тај пројекат највише и уложили, и вероватно од њега највише и добили, а то је Немачка. Сасвим је природно да Немачка, као најбогатија и по броју становника највећа земља Уније, највише и брине и сасвим је очигледно да ће од Уније остати или бити оно шта Берлин одлучи.

Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте.

За земље бивше Југославије и целог Балкана је, наравно, међу најважнијим питањима судбина Европске Уније, европске интеграције у којој су четири државе региона (рачунам и Словенију, мада Словенија тврди да није Балкан), а остале желе да буду у Унији. Европска Унија је, међутим, у дубокој, највећој до сада кризи и то је, сада већ јасно, пропао политичко-економски пројекат. Неки то воле да кажу да је Унија у “егзистенцијалној кризи”. Наравно, о изласку из те кризе највише брину они који су у тај пројекат највише и уложили, и вероватно од њега највише и добили, а то је Немачка. Сасвим је природно да Немачка, као најбогатија и по броју становника највећа земља Уније, највише и брине и сасвим је очигледно да ће од Уније остати или бити оно шта Берлин одлучи. То је природа ствари у Европској Унији. У Немачкој је, очигледно, нестао “идеализам Европе” и та земља више нема илузија, али жели да у актуелној кризи сачува своје интересе и заштити, пре свега, себе. То, уосталом, раде и све друге земље. Такав распад било које интеграције, па и досадашње идеје о Европској Унији, за већину историчара значи да се међународни односи враћају на “технологију” 19. века, а што значи стварање “регионалних забрана” за највеће и најмоћније, стварање неких нових граница. Истовремено, 19. век значи да се савезништва и мењају, па тако и ти “забрани”. Нико, додуше, у овом тренутку не може поуздано да каже шта ће на крају од свега тога бити, али је чињеница да је Немачка покренула разговоре о новом устројству Европске Уније, иако још нема ни годину дана како је на снази Лисабонски уговор који је требало да значи будућност Европе. Многе земље, укључујући и Велику Британију, се противе променама Лисабона и другачијем устројству Уније, али изгледа да су немачке идеје такве да неке од тих земаља не могу ни да утичу на њих. Колико је познато Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте. Верује се да је то увод у стварање једне далеко мање интеграције у којој би, поред Немачке, биле и Француска, Аустрија, земље Бенелукса али и Словенија и Хрватска. И то је то.

Ако се само и део тих немачких идеја оствари то би значило да Бугарска, Румунија и Грчка не би више биле у (немачкој) Унији, а остале земље Балкана и Турска то, ионако, нису ни биле. То за многе звучи невероватно, али све су чешћа упозорења оних “који знају” да ће Европа морати да се суочи и са “незамисливим”. Али, шта ће бити са тим делом Балкана који остане изван (немачке) границе? То је већ далеко компликованије питање. Конвенционално размишљање одмах упућује на Русију и њену “забран”, али и на Америку. И вероватно је тако, Америка и Русија ће бити кључни конкуренти за остатак Балкана. И једна и друга сила имају ограничавајуће факторе у тој конкуренцији, али и предности. Америка има јаку политичку инфраструктуру, већина политичких лидера су њени: или курсисти или нескривени симпатизери. Уз то, после тајног политичко-обавештајног рата између Немачке и Америке на Косову, Америка је у предности и утемељила се у албанском делу Балкана. Ту позицију је тешко променити. Јака је и у Грчкој и Македонији, а сада све интензивније ради на Србији. Ових дана је амерички амбасадор у Београду Мери Ворлик изјавила да Америка “све више гледа Србију као кључног партнера”. Могло би се тако десити да насупрот Немачкој на Балкану не буде Русија него Америка. Недостаци Америке су њена дубока унутрашња криза, политички хаос у самом врху администрације који намеће питање шта је уопште данашња америчка спољна политика. У бившој Југославији се и даље примењује шаблон из деведесетих година прошлог века, иако се ситуација темељно променила. Америка тренутно нема довољно капацитета и могло би се десити да јој све предности које има на Балкану не значе много. Да би се то избегло, за Америку су кључни инструменти НАТО, мада је мала корист од тога, то је још једна илузија, и Турска. У том светлу би, такође, упркос независним амбицијама те земље, требало гледати на њено поновно откриће Балкана. Недостаци Русије су слаба политичка инфраструктура у региону, а за њену изградњу су потребне године и године, и добрим делом недовољно ефикасан спољнополитички апарат. Предности Русије су економске инвестиције и Немачка. Русија је један од највећих инвеститора енергетске и базичне привредне инфраструктуре на Балкану. Вероватно је да то многима у тим земљама није по вољи, али немају избора у садашњој кризи. Са таквим економским присуством временом ће доћи и политички утицај. Друга предност је Немачка. Русија и Немачка, а све више и Француска, газе новим савезничким стопама. Не само у економији, него и у изградњи још увек нејасног новог модела европске безбедности. Иако се о том моделу у јавности мало зна, иза затворених врата су разговори о томе поодмакли. Америка су одлучно противи тој идеји, али није успела да је заустави. Могло би се тако десити да немачки наговештаји о заустављању проширења Уније и стварању нове границе на Балкану имају везе и са немачко-руским савезништвом.

Србија под хитно мора да се суочи с новом реалношћу и да највећи део својих дипломатско-политичких капацитета инвестира у сагледавање онога шта се стварно дешава.

И шта би у тим околностима требало и могло да буде интерес Србије, а не бирократије у Бриселу, и европске и натовске. Можда би нешто могла и да научи од Грчке која је, изгледа, схватила да од “Европе” нема ништа.

Шта би све то требало да значи за Србију? Лидери Србије би, пре свега, требало да схвате да се реалност темељно променила од времена 2000. године када је њихова, назови опција, дошла на власт. Није, наравно, спорна њихова такозвана европска оријентација, јер Европа је природни амбијент, али је суштинско питање шта је то Европа данас. У сваком случају, то више није само Европска Унија. Стиче се утисак да лидери Србије једноставно не желе да верују шта се дешава. На вести из Немачке о заустављању проширења на Хрватској, они одговарају разочарењем, све чешће и љутњом темељеном на уверењу да то није природно, није фер. У реалности се, међутим, дешавају ствари и које нису природне, без обзира на цену. Србија под хитно мора да се суочи с новом реалношћу и да највећи део својих дипломатско-политичких капацитета инвестира у сагледавање онога шта се стварно дешава. И шта би у тим околностима требало и могло да буде интерес Србије, а не бирократије у Бриселу, и европске и натовске. Можда би нешто могла и да научи од Грчке која је, изгледа, схватила да од “Европе” нема ништа. Настављен је пројекат руског гасно-нафтног терминала у Александрополису, а део луке Пиреј је на тридесет година продат Кинезима.

Нема никакве сумње да у државном апарату Србије има довољно људи који разумеју ту реалност и који су способни да је аналитички прате.

Проблем је што политичка елита није заинтересована и нема никакав други програм нити визију изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи. То је тако јер, заиста, не постоји никакав други програм, никакво другачије виђење реалности.

“Пуна уста” Европе, а у свакодневном животу је све другачије…

Нема никакве сумње да у државном апарату Србије има довољно људи који разумеју ту реалност и који су способни да је аналитички прате. То је неопходно и како рече, већ споменути историчар, професор Ставрианос: “збивања на Балкану су увек била део ширих међународних криза и тим кризама су и изазвана”. Проблем је што политичка елита није заинтересована и нема никакав други програм, нити визију, изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи. То је тако јер, заиста, не постоји никакав други програм, никакво другачије виђење реалности. Па чак и тај назови програм “Европске Уније” је празан. “Пуна уста” Европе, а у свакодневном животу је све другачије, па све личи на непријатан апсурд.

Србија, разуме се, не може да утиче на шира кретања, али може да својим ставом и унутрашњим понашањем, другим речима уређењем државе, подстакне друге, велике силе, да и о њој другачије размишљају и да колико је год могуће спремно дочека нови међународни поредак. Без обзира на њене ограничене могућности, ни једно решење на Балкану, као региону, не може да траје или да буде ефикасно ако на тој страни није и Србија.

Србија не би требало да се љути ни на кога и да губи време у разочарањима и обманама сопствене јавности. Накнадна памет у животу није од велике користи.

«На Западу и даље влада стереотип о Србима као «лошим момцима» и требаће још много времена да он нестане. Осим државе, круцијалну улогу у стварању новог, бољег имиџа Србије у свету има њена дијаспора. Лични контакти Срба у расејању са комшијама, пријатељима, познаницима, колегама, као и објективно извештавање у медијима, могу да улепшају слику отаџбине и исправе последице давно изгубљеног медијског рата, порука је панела: «Улога медија у дијаспори и Срба у региону на формирање слике о Србији», одржаног 2. јула 2010. године у Прес центру Удружења новинара Србије.

Брендирање нација је иначе тежак посао, али како је указао Александар Митић, уредник сајта Фонда Слободан Јовановић и модератор скупа, Србима то нарочито представља велики проблем.

- Ускоро почињу «Егзит» и «Гуча», Новак Ђоковић је један од најуспешнијих тенисера на свету. То јесу прилике за грађење доброг имиџа. Али у томе нас спречавају огромни политички проблеми, велике несугласице са Западом по питању Косова и Републике Српске, као и чињеница да људи у свету Србе, и поред отворене либерализације, и даље доживаљавају као „комунисте“ који су постали „националисти“

Зато за добар имиџ држава мора да «одреши кесу», или дијаспора помогне личним везама, што је мукотрпан, често неизвестан и пре свега добровољан подухват, поручио је Мирослав Лазански, војни аналитичар.

Много година смо живели у уверењу да су Бог и истина на страни Срба. Као што знате Бог је високо а истина врло далеко. Постоје различити модели за прављење имиџа земље. Ми смо за то ангажовали аматере и наравно да су сви у окружењу имали боље резултате – рекао је Мирослав Лазански, и поручио Србима у дијаспори да је њихова улога у улепшавању слике матице веома важна.

– Много година смо живели у уверењу да су Бог и истина на страни Срба. Као што знате Бог је високо а истина врло далеко. Постоје различити модели за прављење имиџа земље, осим ако то није потребно јер је војно, економски и политички моћна, попут Ирана. Овој држави данас није стало до доброг имиџа на Западу јер има нафту, на путу је да направи атомску бомбу и њеним вођама је сасвим свеједно шта о њима пише «Њујорк тајмс» и «Вашингтон пост». Али, ваша позиција у свету није ни мало лака, стално сте суочени са стереотипима комшија и колега, јер Срби и даље важе за «лоше момке». Правили смо велике грешке у прошлости, игнорисали могућности маркетинга и пропаганде, па цену плаћамо и данас. Не заборавите, амерички председник сваки радни дан започне читањем «Њујорк тајмса» и «Вашингтон поста». Они добрим делом обликују став Стејт Департмента и «Беле куће». На њих утичу пи-ар агенције. Ми смо за то ангажовали аматере и наравно да су сви у окружењу имали боље резултате – рекао је Лазански, и поручио Србима у дијаспори да је њихова улога у улепшавању слике матице веома важна.

–  Ви сте у томе добровољци, али вам не завидим, јер знам колико је тешко. Држава за тај посао мора да одреши кесу, а она или нема разумевања или неће. И све се своди на неколико успешних спортиста, «Универзијаду» где дође велики број младих људи и одушеви се Београдом. Али проблем је у томе што та младост не одлучује. Зато морате кроз контакте са људима у земљама у којима живите да стварате бољу слику Србије. Објасните им шта смо проживели у задњих 20 година и зашто, због чега нам значи Косово – истакао је Лазански.

Љубав према отаџбини не мора да значи стварање идеалистичке слике о њој само зато што је волимо. Ми овде и ви тамо јесмо дужни да стварајући слику о Србији из ње извлачимо оно најбоље, рекао је Љубомир Стојадиновић.

Говорећи о односу новинара у расејању према матици, Љубомир Стојадиновић, колумниста «Политике» је рекао да је најбоље да свету преносе истинску слику о Србији. Нажалост, како је навео, она је тренутно далеко од лепе.

– Љубав према отаџбини не мора да значи стварање идеалистичке слике о њој само зато што је волимо. Ми овде и ви тамо јесмо дужни да стварајући слику о Србији из ње извлачимо оно најбоље, али не можемо писати само о успесима. Сматрам да не треба делити српско новинарство на новинарство у отаџбини и оно у дијаспори. То је једна те иста ствар. Наш задатак је да будемо објективни, поштени према себи, јер је истина и само истина највиши израз љубави према својој отаџбини – рекао је Стојадиновић.

На панелу који је организован као део Треће конференције медија дијаспоре и Срба у региону, представљена је и књига Марка Лопушине «Срби у Америци од 1815. до 2010. године»