Данас је у Дому омладине одржана промоција књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија, а не Европска унија“. Председник Демократске странке Србије том приликом изјавио је да би први задатак нове власти после избора требало да буде проглашавање политичке неутралности као основе за препород Србије.

О књизи су говорили и Миле Савић, директор Фонда Слободан Јовановић, Синиша Ковачевић писац и члан председништва ДСС и професор књижевности Мило Ломпар.

Read the rest of this entry »

“На крају се сваки папирни новац (fiat money) увек врати на своју праву вредност

– на нулу.”

Волтер

Шта је новац?

Радивоје Огњановић: Инфлација није последица слободног тржишта нити има икакве везе са слободним тржиштем и тржишном економијом. Инфлација није дело неке више силе нити је нека природна непогода која долази и пролази сама од себе. Инфлација је нешто сасвим друго – инфлација је увек унапред осмишљена и намерно спровођена политика.

Ако у једном друштву нема размене производа, онда у таквом друштву нема ни потребе за новцем. Новац није неопходан ни у систему заснованом на директној размени производа (директна трампа) јер учесници размењују своје производе за друге производе и конзумирају све оно што су на тај начин добили. Такође, новац није неопходан ни у чистом социјалистичком систему, али је зато неопходан у систему заснованом на приватном власништву, подели рада и тржишној економији.

У систему заснованом на подели рада тржишни учесници размењују своје производе за неке друге разменљиве производе. Међутим, нису сви производи погодни за тржишну размену јер за неке производе постоји само повремена и ограничена тражња, а за неке друге производе постоји стална тражња. Сви они који своје слабо разменљиве производе замене за разменљивије производе, биће за корак ближе свом циљу – прибављању робе коју је најлакше разменити за било коју другу робу. На тај начин ова најразменљивија роба постаје општеприхваћено средство размене, тј. новац.

Једном успостављена новчана јединица има улогу рачуноводствене јединице, као и заједничког имениоца за све цене, али је тај новац (роба-новац) и даље у стању трампе у односу на све остале производе и услуге. У систему трампе нема јединствене цене пшенице, млека, уља, или било ког другог производа. Сваки производ ће имати “бесконачно” много различитих цена у односу на све остале производе и услуге. Када се један производ, рецимо – злато, издвоји из свих осталих производа и постане средство размене, стварају се услови да сви остали производи и услуге добију своју цену изражену у том изабраном средству размене, тј. новцу.

На тај начин сваки производ добија своју цену у злату, али се онда поставља питање: која је цена злата? За разлику од свих осталих производа који сада имају јединствену цену у злату, цена самог злата би била његова куповна моћ у односу на сваки други производ појединачно. Дакле, цена злата, или другачије речено – куповна моћ злата, ће бити количина сваког другог производа или услуге која се може добити за једну златну јединицу (новчану јединицу).

Карактеристике новца

Да би нека роба била што разменљивија у процесу размене, потребно је да поседује неколико основних особина: препознатљивост, дељивост, носивост (portability), високу вредност у односу на свој обим и масу, дуготрајност, и најважнију од свих других особина – немогућност фалсификовања. Често се може чути да је “злато једини прави новац”, али то није тако – свака роба са претходно наведеним особинама је потенцијални кандидат за обављање улоге новца.

Новац је погодан за чување, а та особина, како то каже Мизес, му даје способност преношења вредности кроз време, а осим тога, новац омогућава и преношење вредности кроз простор.

Чување новца је један од начина на који можемо користити наше богатство. Када бисмо знали шта ће нам будућност са собом донети, ми бисмо онда чували ону робу која ће нам у тој будућности бити најпотребнија. Али, како је будућност увек неизвесна, и како никада нећемо знати за којим производима ће у тој неизвесној будућности постојати највећа тражња, ми онда немамо другу опцију него да чувамо оно што је најлакше разменити за све друге производе, тј. – новац.

Када услед повећања производње дође до тога да се повећа индивидуална тражња за неким производним или потрошним добрима – само тада долази до напретка једног друштва.

И произвођачи и потрошачи могу повећати своје богатство само путем размене роба.

Вредност новца

Централни проблем новца је његова објективна вредност у процесу размене новца за производе, или како се то другачије назива – куповна моћ новца.

Позната је Мизесова реченица да је “цена мера вредности, а да је новац мера цене”, која је многе економисте навела на поједностављени закључак да је онда и “новац мера вредности”.  Иако се на то питање, узимајући у обзир садашњу ситуацију, може гледати као на периферно економско питање, ипак је корисно разјаснити и ту забуну како би се и то питање скинуло са дневног реда.

Мизес, као следбеник Карла Менгера, једног од твораца субјективне теорије вредности, јасно каже да: “Мера за економску вредност не постоји.”

Не постоји објективна мера за субјективну вредност. Ми можемо рећи да је вредност једног производа већа од вредности другог производа, али не можемо рећи колико неки производ вреди јер не постоји јединица мере вредности, нити одредити количину те вредности. Субјективно вредновање само рангира производе у складу са њиховим значајем; оно не мери њихову вредност већ само рангира њихов значај.

Сваки економски поступак захтева компарацију вредности. Свака особа бира неки производ између великог броја производа и размењује један производ за други. Зато Мизес каже да се на сваки економски поступак може гледати као на неку врсту размене производа.

Конкретно, Мизес о новцу као мери објективне цене (односа размене) каже следеће: “Не постоји тако нешто као апстрактна вредност, постоје само појединачни чинови вредновања. Новац је мера објективних цена (односа размене), и ако, у том смислу, желимо да на новац гледамо као на меру цене, не постоји разлог зашто то не бисмо учинили.”[1]

Дакле, субјективна вредност новца увек зависи од субјективног вредновања осталих економских добара који се за њега могу добити у процесу размене, и зато не може бити исто рећи да је новац “мера објективних цена” и рећи да је новац “мера вредности”.

Универзална роба

Када говоримо о купцима и продавцима, онда обично под купцем подразумевамо некога ко има новац, а под продавцем некога ко има неки производ. Међутим, узимајући у обзир Мизесову дефиницију новца која каже да је новац “најразменљивија роба”, онда је јасно да су купци истовремено и продавци јер “продају новац”, и да су продавци уједно и купци јер “купују новац.”

Продавац новца је универзални купац јер оно што он нуди на продају (новац) је најтраженија роба. Оно што он продаје је универзална роба јер је новац општеприхваћено средство размене.

Сликовит опис свега тога даје нам Gary North[2] када каже да продавац новца стоји пред гомилом људи и каже:

“Ја имам оно што сви ви желите. Ја имам робу коју је најлакше заменити за било коју другу робу. Ја имам новац и очекујем ваше понуде.”

Дакле, за разлику од оних економиста који не разумеју економију и заговарају идеју да је у процесу трговине власник новца слабија страна, North нам говори нешто сасвим друго – да су власници новца увек у предности у односу на власнике робе. Међутим, да би се разумело ово о чему говори North, мора се напоменути да све то важи само у слободном тржишном систему. Ако држава разори новац и суспендује тржишне законе, онда ништа од свега овог не важи јер онда и немамо економски систем већ антиекономски систем.

Нови новац у систем никада не улази равномерно; нови новац се не шири равномерно, нити се цене производима повећавају у истом проценту и равномерно. Нови новац ће деловати различито на сваког произвођача и на сваког појединца, а све у зависности од фазе када ће тај нови новац доспети до њих.

Да ли је економији потребан нови новац?

Ако Мизес каже да је новац “најразменљивија роба”, онда се поставља питање: да ли је новац потрошно добро или производно добро? Да ли је новац један облик капитала?

Одговарајући на то питање, Мизес објашњава да новац није ни потрошно ни производно добро (и производња и потрошња су могући и без новца), већ да новац само олакшава процесе производње и потрошње. Новац је економско добро, тј. – посебна аналитичка категорија. Самим тим што новац није капитал, Мизес закључује да повећање количине новца ни на који начин не доприноси напретку једног друштва.

За разлику од потрошних и производних добара, чији би губитак довео и до губитка у погледу задовољења неких људских потреба, то не можемо рећи и за случај губљења неке количине новца. Ако посматрамо читаво човечанство као један затворен систем, промена у количини новца, тј. промена номиналне вредности новца, не може утицати на економску позицију човечанства.

Када услед повећања производње дође до тога да се повећа индивидуална тражња за неким производним или потрошним добрима – само тада долази до напретка једног друштва. И произвођачи и потрошачи могу повећати своје богатство само путем размене роба. Дакле, да би једно друштво повећало своје богатство, потребно је да барем два његова члана добровољно размене своје производе, тј. да барем два члана буду богатија.

Да би претходно речено учинили још јаснијим, најбоље је да за тренутак занемаримо данашњи новчани систем и вратимо се у време када је злато било новац. Мизес нам сасвим јасно говори да ако се произведе ново злато, и ако власник неке робе пожели више новца (злата), и своје производе размени за то новопроизведено злато – друштво неће постати богатије услед ове добровољне размене. Управо је због тога за Мизеса новац – посебна аналитичка категорија.

Родбард: “Када се измени тражња за неким производом – мења се и његова цена, што значи да новац током свога путовања кроз систем – мења и структуру тражње и ценовну структуру.”

Мит о неутралном новом новцу и стабилним ценама

Ако друштво има корист од тога што један произвођач повећа своју производњу и за те производе нађе купца, онда то значи да ћемо имати два добитника и ниједног губитника. Са друге стране, ако произвођач повећа своју производњу, а онда те производе замени за злато са произвођачем злата, и обе стране су задовољне том разменом јер у супротном не би ни трговале, а друштво, као што смо рекли, од те размене неће постати богатије – да ли то значи да ћемо тим поступком имати два добитника док ће остали чланови друштва бити губитници јер је тиме дошло до смањене куповне моћи новца?

Без икакве сумње, одговор на то питање мора бити – да. Нови новац се никада не појављује путем неке магије и на начин да сваки појединац добије свој део новчаног колача, већ новац у систем увек улази само на неким његовим местима. Нови новац у систем никада не улази равномерно; нови новац се не шири равномерно, нити се цене производима повећавају у истом проценту и равномерно. Нови новац ће деловати различито на сваког произвођача и на сваког појединца, а све у зависности од фазе када ће тај нови новац доспети до њих.

Тај процес нам додатно појашњава Родбард[3] на примеру повећања количине новца за 20%. Ако се количина новца повећа за 20%, неће се догодити да се све цене повећају за 20%, већ ће доћи до промене у структури тражње, а самим тим ће се изменити и структура куповне моћи новца. У стварном свету, новац у систем никада не улази на неутралан начин, већ увек фаворизује прве примаоце новца. Први примаоци новца, у складу са својим потребама, усмеравају новац ка одређеним производима и услугама, и на тај начин повећавају тражњу за тим производима и услугама. Са повећањем тражње за тим производима долази до повећања њихових цена, а самим тим и до повећања профита тог дела привреде. Како новац путује кроз систем, тако се и цео претходни поступак понавља. Дакле, чим се измени тражња за неким производом – мења се и његова цена, што значи да новац током свога путовања кроз систем – мења и структуру тражње и ценовну структуру.

Мизес: “Ако дође до промене куповне моћи новца, онда у том систему више ништа неће бити исто.”

Отуда и она Мизесова реченица коју смо раније помињали: “Ако дође до промене куповне моћи новца, онда у том систему више ништа неће бити исто.”

У процесу убацивања “новог новца” у систем – најбоље пролазе први примаоци новца, затим други, трећи итд., а најгоре пролазе они код којих новац стигне на “крају ланца”, као и они, наравно, до којих нови новац никада и не стигне. Дакле, последица инфлационизма је вештачки “zero-sum game”, тј. цео процес се претвара у игру у којој се привилегована мањина првих прималаца новца богати на рачун каснијих прималаца новца.

Мизес посебну пажњу посвећује тој широко распрострањеној грешци у погледу неутралности новог новца и каже[4] да ниједна државна власт, чак и када би то заиста хтела, није у стању да створи монетарни систем који би решио проблем редистрибуције богатства који настаје услед тога што неки делови привреде и становништва имају приступ новом новцу раније, а неки касније.

Да би се избегли евентуални неспоразуми по том питању, одмах можемо рећи да је Мизес био потпуно свестан чињенице да се тај проблем не може избећи ни у условима златног стандарда и ненарушеног слободног тржишта, али је зато био потпуно убеђен да ненарушено слободно тржиште, због високих трошкова производње нових количина злата, на најбољи могући начин смањује доток новог новца у економију, а самим тим и минимизује негативне последице.

Дакле, Мизес се за златни новац (pure gold standard) залагао само из једног разлога – зато што не постоји бољи новац. Исто тако, ако знамо да је Мизес био велики поборник слободног тржишта, онда је јасно да он никако није могао подржати закон који би забрањивао добровољну размену добара или право на проналажење и копање новог злата. Самим тим, за Мизеса је било немогуће спречити повећање количине новца тако што би се копачима злата забранило да новоископано злато придодају постојећој количини новца. Дакле, још једном, Мизес никада није рекао да је злато перфектан новац, већ само то да од злата бољег новца нема.

Привредни систем је сложен систем и зато ће у њему увек долазити до промена у погледу расположивости неких привредних ресурса; увек ће се мењати приоритети чланова једног друштва, а самим тим увек ће долазити и до промена у односима размене и до промене куповне моћи новца. Самим тим што новац никада не може бити неутралан и имати стабилну куповну моћ, ни једна државна власт никада не може одредити количину новца која би била непристрасна и поштена према свим члановима друштва.

Мизес: “Постојећа количина новца у привредном систему је увек довољна да свима обезбеди све оно што новац стварно чини и што стварно може да учини.”

Оптимална количина новца

Као што смо већ рекли, када се у систем убаци нова количина новца – у том систему више ништа неће бити као што је било. Са убацивањем новог новца у систем, у друштву ће доћи до прерасподеле богатства; неки чланови друштва ће бити богатији, неки сиромашнији, неки ће имати више посла, неки мање, а неки ће постати незапослени.

Самим тим, поставља се логично питање: која је оптимална количина новца у систему? Одговор на то питање је веома једноставан и састоји се од само две речи – постојећа количина. Количина новца се не сме ни повећавати ни смањивати, што значи да колико год тренутно новца било у систему – толико новца треба и да остане у систему.

Сваки појединац, као и сви појединци заједно, могу у потпуности искористити све предности које им доноси индиректна размена добара и новац, без обзира да ли је укупна количина новца велика или мала. Или, како то сјајно објашњава Мизес:

“Постојећа количина новца у привредном систему је увек довољна да свима обезбеди све оно што новац стварно чини и што стварно може да учини.”

Дакле, нема никакве недоумице у погледу Мизесовог становишта у погледу монетарне експанзије. Он је био против сваког вештачког повећања количине новца у оптицају, без обзира да ли то чинила директно држава, централна банка, или банке путем механизма “делимичних банкарских резерви”. За Мизеса је новчана инфлација само метод који државним властима, централној банци или банкама, омогућује да одузму богатство политички беспомоћном делу становништва.

Мизес: “Кратковиди економски посматрачи могу видети само краткорочне ефекте инфлационе политике, али никада не виде праве ефекте, тј. да се инфлацијом никада не може повећати производња, већ само обогатити појединци и мање групе, а све на рачун свих осталих. Најкобнија грешка свих кратковидих економских посматрача је у томе што они занемарују секундарне ефекте инфлације, а то су – разарање капитала и погрешне инвестиције.”

Повећање количине новца и друштвена корисност

Мизес, као што смо већ рекли, по питању вредности прихвата Менгерово учење и сасвим јасно каже да се економска вредност не може измерити, тј. – да је економска вредност увек ствар субјективне процене.

Ако је то тако, ако је све ствар субјективне процене вредности, и ако нема објективне мере за субјективну вредност, онда не постоји ни начин за упоређивање субјективне вредности између појединаца. Појединац може да упоређује и рангира своје субјективне вредности, али их не може измерити. Ако не можемо измерити своје вредности, онда је јасно да их не можемо измерити ни код других.

За разлику од свих других економских школа које заговарају постојање, од државе независне, централне банке, којој се даје монополистички положај у погледу вођења монетарне политике, Аустријска школа економије нам говори да насилна државна интервенција у сфери: новца, банкарства и монополистичког положаја централне банке – само умањује људске слободе и њихову имовину.

Свака инфлација, кад-тад, мора доћи на наплату у облику: економске кризе, разореног капитала, промашених инвестиција, деформисаног ценовног система, изгубљених штедних улога, банкрота банака, паралисаног финансијског система, банкрота огромног броја предузећа, разорених пензијских и свих других фондова, огромне незапослености, страховитог пада животног стандарда итд. На слици: Исплаћивање плата радницима у Вајмарској Немачкој 1923. год.

Главни разлог због кога су државне власти и њена бирократија увек против политике стабилног новца, као и за својевремено укидање златног стандарда и конфискацију злата, је тај што им политика стабилног новца не дозвољава даље штампање новца. Свако помињање стабилног новца је увек критиковано од оних који живе од инфлације, тј. на рачун свих оних који стварно раде и стварају.

Ако једно друштво жели да изађе из привредног хаоса, први и основни задатак је – спречавање инфлације. Све док се државна власт и њене бирократске институције не зауставе у свом бесомучном послу повећавања количине новца у оптицају – никакав привредни опоравак није могућ. У том погледу је свакако најважније да се једном за свагда раскрсти са примитивним веровањем да државна власт и банке, креирањем новца ни из чега, могу оживети економију, запослити нову радну снагу и обезбедити привредни раст. Или како то сјајно каже Мизес:

“Кратковиди економски посматрачи могу видети само краткорочне ефекте инфлационе политике, али никада не виде праве ефекте, тј. да се инфлацијом никада не може повећати производња, већ само обогатити појединци и мање групе, а све на рачун свих осталих. Најкобнија грешка свих кратковидих економских посматрача је у томе што они занемарују секундарне ефекте инфлације, а то су – разарање капитала и погрешне инвестиције.”

Свака инфлација је штетна, али морамо рећи да не постоји начин за идентификовање прецизног броја нето добитника или губитника. Прецизан број је немогуће утврдити, али се са сигурношћу може рећи да би већина људи била у губитку. Са малим променама у количини новца у оптицају тешко је у потпуности уочити процес смањења куповне моћи новца, али је то веома лако уочити у условима хиперинфлације јер тада губици постају више него очигледни.

На слици: Деца се играју са безвредним новцем у Вајмарској Немачкој 1923. год.

Ако државна власт изгуби компас у погледу монетарне експанзије, онда се на тај начин друштво присиљава на повратак на систем трампе, а самим тим читаво друштво постаје сиромашније јер је систем трампе далеко неефикаснији систем у односу на систем са стабилним новцем.

Није тешко схватити да повећање количине тржишно верификованих производа и услуга доноси корист члановима једног друштва, тј. да повећава степен задовољења њихових жеља. Што већа размена производа – то веће богатство једног друштва. Што већа понуда разноврсних производа – то већи избор за сваког појединца. Другим речима речено, једно друштво остварује привредни раст тако што са истом количином новца задовољава више својих потреба и има већи избор роба.

Супротно томе, са повећањем количине новца у оптицају нити се повећава степен задовољења чланова једног друштва, нити се повећава избор роба. Са повећањем количине новца, избор ће се повећати само за прве примаоце новца, а за све остале чланове друштва избор ће се смањити. Што већа монетарна експанзија – то драстичније смањење избора за велику већину чланова друштва.

То је уједно и аргумент који јасно указује на штетно дејство фалсификованог новца. Фалсификатори новца, помоћу фалсификованог новца, извлаче двоструку корист:

1) креирају лажни новац којим купују реалне производе, и

2) остварују додатну корист као “ први примаоци новца”.

У својој суштини, закон против фалсификовања новца је ништа друго до државни инструмент чији је основни циљ – очување ексклузивног права на фалсификовање новца. Исто тако, ако знамо и да су скоро све светске валуте, више или мање, такође без покрића, онда су, у таквом систему, државне власти само чланови једног огромног међународног картела фалсификатора новца.

Фалсификовани новац

Ако фалсификаторе новца посматрамо као “прве примаоце новца”, онда је јасно да они својим лажним новцем купују производе и услуге по ценама које су се формирале у односу на “стару” количину новца у оптицају, и да на тај начин максимизују своју корист.

Није потребно посебно наглашавати чињеницу да би убацивање фалсификованог новца у систем довело до редистрибуције богатства међу члановима једног друштва, али то не би била најштетнија последица – много већи проблем би био погубан утицај фалсификованог новца на привредну структуру.

Фалсификовани новац би пореметио ценовни систем, тј. тржишним учесницима би послао погрешне сигнале у погледу реалне тражње. Ако би фалсификовани новац остао непримећен, онда би он трајно пореметио ценовни систем, а све цене, било да се ради о ценама производа, радне снаге или осталих привредних ресурса – би се, пре или касније, прилагодиле тој новој, увећаној, новчаној маси. Повећана новчана маса би смањила куповну моћ новчане јединице, што значи да би негативне последице осетио скоро сваки члан друштва.

Фалсификовани новац би погрешно усмеравао расположиви капитал и на тај начин креирао boom & bust циклусе. Фалсификовани новац би предузетнике навео на погрешан закључак да је повећана тражња резултат повећане реалне куповне моћи становништва, а ако би тај лажни новац доспео у банкарски систем онда би он на вештачки начин обарао каматне стопе и на тај начин обмануо све инвеститоре јер би их навео на закључак да је тај “нови расположиви новац” резултат нечије штедње. Инвеститори би неминовно закључили да су се остали чланови друштва добровољно одрекли садашње потрошње зарад веће потрошње у будућности, и са таквим погрешним уверењем би ушли у процес инвестирања.

Али, у стварности свега тога нема: нема повећане реалне тражње, нема уштеђеног новца, нема добровољног одрицања од садашње потрошње зарад веће будуће потрошње, нема робног покрића за фалсификовани новац, а уместо свега тога имамо само – фалсификовани шарени папир који разара постојећи капитал и ствара услове за будући неизбежни хаос.

Инвеститори би кренули са новим пројектима, али највећи део тих пројеката никада не би био завршен јер би се показало да се њихова целокупна рачуница заснивала на фалсификованим информацијама у погледу стварне тражње. Резултат свега тога је – bust, тј. оно што називамо економском кризом.

Више је него јасно да је проблем фалсификовања новца – проблем редистрибуције богатства путем преваре јер фалсификатори на тржиште не излазе са производима и услугама, већ само са зналачки одштампаним шареним папиром. Новац без покрића у роби никако не може бити од користи за једно друштво, па макар он био усмерен и у производне сврхе.

Фалсификовани новац је изузетно штетан и зато свака држава доноси законе којима се прописују казне за починиоце тог кривичног дела. Када се уоче фалсификоване новчанице, држава их одузима без обзира да ли ће се против власника покренути кривични поступак или не. Без обзира да ли смо новчанице фалсификовали или смо само жртве преваре, све фалсификоване новчанице које се нађу у нашем поседу биће заплењене, што значи да наше незнање или евентуална незаинтересованост није оправдање пред законом.

Дакле, све је јасно, са свиме се можемо сложити и у потпуности разумети разлоге због којих закон прописује санкције и за фалсификаторе и за дистрибутере лажног новца. Све можемо разумети, али једно не: зашто онда дражава ради то исто?

На страну сада “закон” и “легалност”, новац није правна већ економска категорија, а са економске стране посматрано – свако државно повећање новчане масе је ништа друго до фалсификовање новца. Нема разлике између једног или другог фалсификованог новца. Без обзира да ли је фалсификовани новац у систем доспео као последица нечијег самовољног чина или уз знање и одобрење власти, погубне последице ће бити исте – неки појединци или групе ће бити добитници, а сви други губитници.

Свака инфлација, кад-тад, мора доћи на наплату у облику: економске кризе, разореног капитала, промашених инвестиција, деформисаног ценовног система, изгубљених штедних улога, банкрота банака, паралисаног финансијског система, банкрота огромног броја предузећа, разорених пензијских и свих других фондова, огромне незапослености, страховитог пада животног стандарда итд. Најкраће речено, свака инфлација се увек мора завршити потпуним привредним хаосом, а што већа инфлација – утолико већи хаос.

У својој суштини, закон против фалсификовања новца је ништа друго до државни инструмент чији је основни циљ – очување ексклузивног права на фалсификовање новца. Исто тако, ако знамо и да су скоро све светске валуте, више или мање, такође без покрића, онда су, у таквом систему, државне власти само чланови једног огромног међународног картела фалсификатора новца.

Новац је и срце и крвоток сваког економског система. Било каква грешка у сфери монетарне политике увек ће проузроковати проблеме у целокупном привредном систему. Што лошија монетарна политика – то катастрофалније последице за привредни систем.

Монетарна политика

У слободном тржишном систему цене се формирају путем два основна економска закона: 1) закона понуде и тражње, и 2) система лицитације у којем побеђује онај који понуди више (high bid wins). Ако се, из било ког разлога, одступи од ова два основна закона, онда то значи да слободног тржишта више нема. Све ово би морало важити и за монетарну теорију и за монетарну политику.

Новац је и срце и крвоток сваког економског система. Било каква грешка у сфери монетарне политике увек ће проузроковати проблеме у целокупном привредном систему. Што лошија монетарна политика – то катастрофалније последице за привредни систем.

Мизесова теорија новца нам говори да новац није оно што нам држава говори да он јесте, а ту државну теорију новца он назива “номиналистичком теоријом новца”. По тој теорији, новац је само номинална количина вредности и “нешто” што је утврђено законом.

Шта год државне власти радиле у погледу утицања на куповну моћ новца, све то ће увек искључиво зависити од субјективне процене неколико привилегованих људи на власти. Без обзира шта о томе говориле власти и режимски економисти, свако повећање новчане масе је ништа друго до – фаворизовање неких појединаца и група, а све на рачун слабијих појединаца и група. Ма колико пута државне власти рекле супротно, нови новац не доприноси ни “општем просперитету” ни “јавном интересу”, већ само богаћењу појединаца и привилегованих група.

Бернанке: “Влада САД-а поседује технологију, штампарију новца (или, данас, њен електронски еквивалент), која јој омогућава да произведе долара колико год пожели, и то, практично, без икаквих трошкова.”

Некада се улога државе по питању монетарне политике завршавала на томе што је контролисала процес ковања новца, како би се обезбедило снабдевање тржишта новцем који би био прихваћен од свих и у кога би сви могли имати пуно поверење. Данас, нажалост, држава контролише све, а “општеприхваћеност новца” и “ поверење у новац” држава обезбеђује путем силе или под претњом употребе силе.

Иако је питање монетарне политике питање куповне моћи новца, у “модерној економији” то је питање замаскирано на веома перфидан начин како би се од јавности прикрила његова права природа. Компликовани механизам новца и кредитног система је упакован у тамну хартију нејасних речи и конфузије, а уместо знања и објашњења – јавности се увек нуде само кодиране фразе које, често, не разумеју чак ни они који их у јавност пласирају.

Да бисмо што боље схватили сву трагедију данашњег “савременог света”, “науке” и “модерне економије”, најбоље је да цитирамо речи председника најмоћније светске финансијске установе, председника ФЕД-а – Бена Бернанке-а:

“Влада САД-а поседује технологију, штампарију новца (или, данас, њен електронски еквивалент), која јој омогућава да произведе долара колико год пожели, и то, практично, без икаквих трошкова.”[5]

Шта сад рећи? Којим речима ово назвати? Са једне стране имамо Мизеса, економског генија, који је на тему новца написао неколико хиљада страница и објаснио скоро све што се може објаснити, а онда, пуних сто година од објављивања Мизесове Теорије новца и кредита (1912), читамо и слушамо овакве и сличне лудости које пишу и изговарају домаћи и страни економски “експерти”, “професори”, “доктори”, “магистри” и “успешни бизнисмени”, који на новац гледају само као на техничко питање штампања новца, или креирање његовог електронског еквивалента у облику битова и бајтова. Иако данашњи новац више није ни злато, ни било која друга роба, они и даље говоре о “производњи новца” и “трошковима производње новца”. За све оне који се не баве економијом, можемо само додатно рећи да се на нашим и светским универзитетима не учи Мизесова економија, већ марксизам и кејнзијанизам, тј. илузионизам који нам је на најотворенији и најједноставнији могући начин изложио Бернанке.

Права грађанска власт не би смела имати никакву улогу у погледу одређивања количине новца у оптицају. Једина права монетарна политика је политика константне новчане масе. Једина права монетарна политика је политика повратка на здрав и стабилан новац. Свака друга монетарна политика је – антимонетарна и антиекономска политика.

Узгред, можемо одговорити и на оно што се код нас често може чути, да се Мизес назива “монетаристом.” Са једне стране, ако се зна да је Мизес највећи део свог живота посветио том проблему и о новцу написао неколико хиљада страница и одржао неколико стотина предавања, логично је да можемо рећи да је Мизес био највећи монетариста свих времена. Али, ако то исто  посматрамо са друге стране и узмемо у обзир шта је основни закључак свега онога о чему је Мизес писао и говорио, онда се пре може рећи да је Мизес био највећи антимонетариста свих времена. Све оно што је Мизес написао о монетарној економији може се свести на то да права грађанска власт не би смела имати никакву улогу у погледу одређивања количине новца у оптицају. Једина права монетарна политика је политика константне новчане масе. Једина права монетарна политика је политика повратка на здрав и стабилан новац. Свака друга монетарна политика је – антимонетарна и антиекономска политика.

Први корак ка стварању система у коме би владали тржишни закони, морао би бити – безусловно одбацивање сваке додатне инфлације. Укупна количина новца, без обзира како се он формално звао и каква све “законска обележја” имао, се не би смела даље повећавати. Нико не сме повећавати новчану масу, а то се односи како на државу, тако и на централну емисиону банку, банке, или било коју државну или парадржавну институцију.

Први корак ка стварању система у коме би владали тржишни закони, морао би бити – безусловно одбацивање сваке додатне инфлације. Укупна количина новца, без обзира како се он формално звао и каква све “законска обележја” имао, се не би смела даље повећавати. Нико не сме повећавати новчану масу, а то се односи како на државу, тако и на централну емисиону банку, банке, или било коју државну или парадржавну институцију.

Дакле, за Мизеса не постоји никаква “државна монетарна политика”. Ако држава жели да буде добра држава, онда треба само да обезбеди: стабилан новац, спровођење уговора и да спречи насиље. Или, како је то у једној својој књизи Мизес написао: “Улога државе је да чува мир, слободу и имовину.”[6]

Инструменти монетарне политике

Најважнији инструмент који државна власт има на располагању у вођењу монетарне политике је – избор новца.

Ако држава има “метални стандард”, онда је једина мера монетарне политике коју држава има на распогању – замена једног новца другим новцем. Другим речима речено, метални стандард држави избија из руку могућност манипулације у погледу понуде новца, тј. онемогућава државне власти да на вештачки начин мењају куповну моћ новца.

Наравно, све је супротно када се легализује новац без покрића (fiat money) и кредитни новац. Тада је држава у могућности да утиче на вредност новца тако што ће повећавати (или смањивати) количину новца у оптицају. Сасвим је јасно да је то изузетно суров начин мешања државе у привредни систем, а последице вештачког мењања вредности новца су увек катастрофалне.

Мизес није бранио чак ни “традиционални златни стандард” јер је био потпуно убеђен да га ниједна државна власт не би могла спровести. Најједноставније речено, за Мизеса је неприхватљиво да држава има било какву улогу, било у креирању новца, било у уништењу новца. Управо се због тога Мизес залагао за слободно банкарство јер није веровао да би било која државна власт могла спровести 100%-не банкарске резерве.

Осим Аустријске школе економије, која на најјаснији и најотворенији могући начин ствари назива правим именом, све остале економске школе затварају очи пред чињеницама и заговарају постојање централних банака као “независних институција” неопходних за очување: економског развоја, стабилности цена и усмеравања тржишних процеса. По њиховом мишљењу, једна отуђена група законом заштићених бирократа, која никоме не одговара за своја недела, је најбољи начин за одређивање “оптималне” количине новца у оптицају. По тим истим економским школама, монетарну политику ће најбоље водити један “бирократски централни комитет”, који нити коме одговара, нити сноси било какве последице за вођење своје катастрофалне политике.

Ако желите да уништите једну државу, прво што треба да урадите је да уништите њен новац. И супротно томе – ако желите да одбраните једну државу, онда морате одбранити њен новац.

Прва линија одбране сваке државе мора бити одбрана здравог и стабилног новца.

Кад умре новац

Ако желите да уништите једну државу, прво што треба да урадите је да уништите њен новац. И супротно томе – ако желите да одбраните једну државу, онда морате одбранити њен новац. Прва линија одбране сваке државе мора бити одбрана здравог и стабилног новца.

Савремени свет је заснован на систему поделе рада и изузетно комплексном ценовном систему, а њих не може бити без стабилног новца. Хиперинфлација би уништила и ценовни систем и систем поделе рада, а онда би уследио такав привредни колапс кога, нажалост, још многи нису свесни. И зато Gary North каже: “Кад умре новац – онда умиру у људи”.

Мађарска инфлаторна новчаница од квинтилион пенга из 1946. године.

Ако већ говоримо о хиперинфлацији, а куриозитета ради, онда можемо поменути и светског инфлацијског рекордера – Мађарску и њену централну банку, која је 1946. године издала новчаницу са номиналном вредношћу од 100 трилиона пенго-а (100.000.000.000.000.000.000).[7] Од краја 1945. године до августа 1946. године, када је пенго замењен форинтом, дошло је до толике инфлације да је једна новоуведена форинта заменила чак 40 квадрилијарди пенга  (40.000.000.000.000.000.000.000.000.000). На врхунцу инфлационистичког лудила, количина новца се дуплирала сваких 15 сати.

Југословенска инфлаторна новчаница од 500 милијарди динара из 1945. године

Зимбабве је имао новчаницу са номиналном вредношћу од 100 билиона (100.000.000.000.000) зимбабвеанских долара, а количина новца се дуплирала сваких 25 сати.

Упркос свим напорима, Југославија није успела да обори мађарски рекорд, тако да се на листи рекордера налази тек на трећем месту, са дуплирањем количине новца за 34 сата, а највећа новчаница је имала номиналну вредност од 500 милијарди динара (500.000.000.000).

Из више разлога, посебно је интересантна хиперинфлација у Вајмарској Немачкој 1923. године. Иако су британски шилинг, француски франак и италијанска лира у 1913. години вредели приближно исто као и немачка марка, само десет година касније за сваку од тих валута могло се добити чак билион (1.000.000.000.000) немачких марака, а највећа новчаница коју је издала тадашња Reichsbank-a имала је номиналну вредност од 100 билиона марака (100.000.000.000.000).

Немачка је у то време била рурална земља у којој је око 70% становништва живело у селима и мањим градовима. Поређења ради, иако је тада Немачка имала око 60 милиона становника, само је највећи град (Берлин) имао два милиона становника, а ниједан други град није имао више од 600.000 становника.

Степен специјализације и урбанизације тадашње Немачке, у односу на степен специјализације данашње Америке и других “савремених држава”, био је минималан. Систем снабдевања градског становништва је био једноставан, сеоско становништво је било равномерно распоређено, а све то заједно је значило да се тадашње становништво далеко лакше могло вратити на систем трампе, а самим тим и да се далеко лакше могла избећи масовна глад и помор становништва.

За разлику од Вајмарске Немачке, данашњи “модерни свет” је устројен на илузионистичким социјалистичким принципима, тј. на принципима који су у сукобу са логиком и економским законима. За разлику од некадашњих времена када су се градови повећавали на природан начин, тј. због повећане тражње за индустријском радном снагом – у данашњим “модерним” градовима реално запосленог становништва скоро да и нема. Читав систем је постављен на марксистичко-кејнзијанском концепту који нити прави разлику између реалних и измишљених радних места, нити рачуна са чињеницом да неограничених привредних ресурса нема.

Шта то значи? То значи да када би се некадашња хиперинфлација поновила данас – велики део становништва се више не би ни могао вратити на систем трампе јер не производи ништа што би се у систему трампе могло разменити. Огромни градови, или како то данашњи комунисти кажу “богати градови”, преко ноћи би постали сиротињски градови. Данашњи гигантски градови, градови са по десет, петнаест или чак двадесет милиона становника, постали би аветињски градови. Чак и по оптимистичком сценарију, чак и ако систем снабдевања не би био потпуно паралисан, био би барем значајно отежан, а и то би било сасвим довољно да се данашњи “богати градови” претворе у царство криминала и незапослености.

За разлику од некадашњих времена када су се градови повећавали на природан начин, тј. због повећане тражње за индустријском радном снагом – у данашњим “модерним” градовима реално запосленог становништва скоро да и нема. Читав систем је постављен на марксистичко-кејнзијанском концепту који нити прави разлику између реалних и измишљених радних места, нити рачуна са чињеницом да неограничених привредних ресурса нема.

Дакле, због свих наведених разлога, сви би морали бити свесни тога да до хиперинфлације не сме доћи, а то значи да се данашњи дугови никада не могу монетизовати. Ако нема монетизације, онда је алтернатива – економска депресија, али не обична депресија већ највећа депресија у историји човечанства.

Ако се посматрају постојеће алтернативе и њихове последице, можемо поставити питање: у чему је онда разлика између хиперинфлације и “хипердефлације”? У погледу краткорочних последица – разлике скоро да и нема јер ће оне и у једном и у другом случају бити катастрофалне, а једина суштинска разлика је у томе што би се са “депресионом опцијом” барем сачувао новац (новчани систем), тј. сачувао би се основни услов за успоставу неког новог, будућег, ценовног система, и успоставу неке нове, будуће, поделе рада, што значи да би барем остала нада да се свет може вратити разуму и истинској слободи.

Са друге стране, “хиперинфлациона опција” би потпуно разорила: новац, новчани систем, ценовни систем и поделу рада; настао би потпуни хаос, ратови, грађански ратови и депопулација становништва, а коначни резултат би био – испуњење Марксове жеље и стварање светског комунистичког царства или, алтернативно, неколико регионалних комунистичких царстава.

Мизес: “На инфлационизам не смемо гледати као на неки изоловани феномен. Инфлационизам је само део једног укупног система који проистиче из политичко-економских и социолошко-филозофских идеја нашег времена. Исто као што је политика стабилног новца и златног стандарда ишла руку под руку са либерализмом, слободном трговином, капитализмом и миром – тако је и инфлационизам саставни део империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”

Најкраће речено, прелазак из света илузионизма у свет реалности никако не може бити једноставан, јер када једном дође до вештачки измењене привредне структуре, онда лаког решења нема. За све оне који свет посматрају кроз ружичасте наочаре и говоре о садашњој кризи као о неком пролазном феномену, као и за оне који на монетарну економију гледају само као на један елегантан начин за редистрибуцију богатства, а да све остало у систему остаје непромењено – за њих само можемо рећи да не знају шта говоре. У великој су заблуди сви они који мисле да се новцем могу играти, а да се, касније, на систем стабилног новца увек могу лако вратити. О тој заблуди “лаког враћања на здрав новац” Мизес каже следеће:

“Велика је грешка веровати да се до здравог монетарног система може доћи без коренитих промена у економској политици. Прво и најважније, потребно је одрећи се свих инфлационистичких заблуда. То одрицање не може опстати ако није праћено потпуним раскидом са идејама империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”[8]

А затим, на сличан начин и уз сличне аргументе, то додатно повезује са правим узроцима инфлационизма:

“На инфлационизам не смемо гледати као на неки изоловани феномен. Инфлационизам је само део једног укупног система који проистиче из политичко-економских и социолошко-филозофских идеја нашег времена. Исто као што је политика стабилног новца и златног стандарда ишла руку под руку са либерализмом, слободном трговином, капитализмом и миром – тако је и инфлационизам саставни део империјализма, милитаризма, протекционизма, статизма и социјализма.”

Закључак

Са разарањем здравог новчаног система и увођењем “папирног стандарда”, државне власти су оствариле стари алхемичарски сан да се од нечега скоро потпуно безвредног може направити нешто вредно, тј. нешто што има своју куповну моћ. Веровање у политику “јефтиног новца” је ништа друго до веровање у алхемичарско чудо да се у систем може убацити шарени папир (или битови и бајтови), а да се он, путем неке магије, онда може претворити у хлеб, млеко или неки други реални производ.

Инфлација није последица слободног тржишта нити има икакве везе са слободним тржиштем и тржишном економијом. Инфлација није дело неке више силе нити је нека природна непогода која долази и пролази сама од себе. Инфлација је нешто сасвим друго – инфлација је увек унапред осмишљена и намерно спровођена политика.

У нормалном друштвеном систему, у систему правих грађанских слобода и истински слободних људи – нико се не би ни усудио да заговара алхемичарску идеју о “јефтином новцу” јер би га слободни људи извргли руглу. Међутим, након систематског вишедеценијског испирања мозгова путем државних инструмената за испирање мозгова као што су: државно образовање, државна наука, државна култура и државна средства информисања – постало је све могуће, па чак и то да се инфлационизам народу представља као: “начин за повећање друштвеног богатства”, “неопходан услов привредног развоја”, “најуспешнији начин борбе против економске кризе”,  “начин за смањење незапослености”, или, веровали или не, као “инвестирање у будућност.”

Први корак у борби против садашње економске кризе, као и у борби против спречавања свих будућих економских криза, мора бити – освешћивање. Све док јавно мњење не изађе из стања колективне марксистичко-кејнзијанске хипнозе, истинске борбе против економске и друштвене кризе не може бити. Тек када друштво престане да верује у бајке, чуда, илузије и магију – тек тада ће се створити услови за праву борбу и привредни опоравак.

Радивоје Огњановић: “Први корак у борби против садашње економске кризе, као и у борби против спречавања свих будућих економских криза, мора бити – освешћивање. Све док јавно мњење не изађе из стања колективне марксистичко-кејнзијанске хипнозе, истинске борбе против економске и друштвене кризе не може бити. Тек када друштво престане да верује у бајке, чуда, илузије и магију – тек тада ће се створити услови за праву борбу и привредни опоравак.”

Упутнице:

[2] Gary North: “Mises on Money”

[3] Murray N. Rothbard: “Economic Controversies”

[4] Ludwig von Mises: “Human Action”

[5] http://www.federalreserve.gov/boarddocs/speeches/2002/20021121/default.htm

[6] Ludwig von Mises: “Liberalismus”

[7] U sredstvima informisanja se često mogu naći pogrešni prevodi naziva velikih brojeva. Ono što je na američkom-engleskom jedan bilion, to je na srpskom jedna milijarda. Ono što je kod njih jedan trilion, to je kod nas jedan bilion. I tako redom: kvadrilion=bilijarda, kvintilion=trilion, sekstilion=trilijarda, septilion=kvadrilion, oktilion=kvadrilijarda, nonilion=kvintilion itd.

[8] Ludwig von Mises: “The Causes of the Economic Crisis”

Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут.

Николај Велимировић

Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији. Read the rest of this entry »

Српска дијаспора је виртуелна Србија, односно друга Србија расејана широм планете. Како је настајала, нестајала и опстајала српска дијаспора, објаснићемо у наставку текста. Read the rest of this entry »

Америчко геостратешко фокусирање на Пацифик, стварање мреже савезника и опкољавање Кине не брину толико вођство најмногољудније земље света колико потенцијална опасност јачања ‘’меке моћи’’ САД у умовима и душама обичних Кинеза. Ширење мреже конфучијанских института, поспешивање масмедијске и културне продукције намењене извозу (филмови ‘’1911’’ и ‘The Flowers of War’’), те ограничење приказивања страних филмских остварења и забавних програма, не дају за сада жељене резултате. Read the rest of this entry »

Центар за науку и културу Руског дома у Београду организује дискусију на тему:

“Никола Милошевић као тумач руске религијске филозофије”

Трибина је посвећена петогодишњици смрти нашег познатог мислиоца. У дискусији учествују:

др Радомир Ђорђевић

Марко Делић

Дискусија ће се одржати 7. фебруара у 19 часова, у Великој сали Руског дома у Београду, Краљице Наталије бр. 33

Никола Милошевић

Фонд Слободан Јовановић објавио је нову књигу председника Демократске странке Србије Војислава Коштунице Зашто Србија а не Европска унија. Read the rest of this entry »

Лицемерство (анти)српске друштвене „елите“

Последњих недеља сведоци смо невероватне, да не кажем скандалозне, расправе о нечему о чему би се у цивилизованом свету, да не кажем Европи, расправљало само на судској расправи кривичног процеса, док је она код нас део свеопштег политичког, и оно што је најтужније, културног и академског јавног дискурса. Наравно, ради се о смени директора Народне библиотеке Србије, Сретена Угричића, који ту позицију држи већ више од једне деценије, због подршке коју је писмено упутио саветнику председника црногорске Скупштине, Андреју Николаидису и његовом позиву на „цивилизацијски искорак“, као што је позив на убиство комплетног политичког и верског руководства Републике Србије и Републике Српске. Read the rest of this entry »

Иако се тренутно на званичном сајту Европског суда за људска права налази 61 пресуда у  вези Републике Србије, три се односе на представке које су поднете за време постојања Државне заједнице Србија и Црна Гора. У та три случаја (Лакићевић и др. против Србије и Црне Горе, као и предмети Шабановић и Бјелић) Суд је нашао да је одговорна Црна Гора пошто су се спорни односи десили на њеној територији, па зато Србија не може бити пасивно легитимисана по тим представкама. Стога је Суд током протекле 4 године фактички донео 58 пресуда по представкама против Србије која се одбранила у само 4 предмета; десет пресуда је донето током прошле године, па је сада резултат 54:4 у корист грађана Србије. Read the rest of this entry »

Прво што колонијална сила себи стави у задатак јесте промена система вредности и наметање новог културног модела поробљеном народу, а све у циљу убеђивања локалног становништва да је присутна како би им живот учинила лакшим и богатијим. Ова, у основи карактеристична империјална тежња, представља опште место у сваком разматрању. Међутим, тешко је у поробљеној држави на примеру власти, која је огледало страних утицаја, рећи чињеничку истину без разматрања засебних стратешких корака. Read the rest of this entry »