О књизи су говорили и Миле Савић, директор Фонда Слободан Јовановић, Синиша Ковачевић писац и члан председништва ДСС и професор књижевности Мило Ломпар.

„Политичка неутралност је начин да се Србија супротстави уценама из Брисела и то је идеја самосталности и слободе у односу на нове догме и нове центре моћи“, рекао је Коштуница.

Коштуница је навео да би политику неутралности требало почети најпре са ЕУ, одрицањем од „догме Европа нема алтернативу“, а затим је пренети и на друге државе и савезе других држава.

„Политика неутралности не подразумева конфронтацију са ЕУ, него уређивање односа са ЕУ, пре свега економских. Привреда Србије трпи огромну штету због примене Споразума о стабилизацији и придруживању, па је политичка неутралност и пут економског опоравка Србије“, рекао је Коштуница.

Коштуница је навео седам разлога због којих Србији никако није у интересу да буде чланица ЕУ, од којих је први „отимање Косова“.

Политика неутралности не подразумева конфронтацију са ЕУ, него уређивање односа са ЕУ, пре свега економских. Привреда Србије трпи огромну штету због примене Споразума о стабилизацији и придруживању, па је политичка неутралност и пут економског опоравка Србије

„Ако су један народ и држава спремни да се одрекну једног дела територије, поставља се питање само како ће се отворити и питања других делова територије, попут Војводине, а трећи разлог је истовремено условљавање Србије да подржи интеграцију Републике Српске у Босну и Херцеговину“, рекао је Коштуница.

Као четврти разлог Коштуница је навео условљавање Србије да се зарад чланства у ЕУ одрекне војне неутралности зарад чланства у НАТО-у, а пети разлог је условљавање да Србија преузме кривицу за све ратове у бившој Југославији.

Шести разлог је услов да Србија мора да постепено потпуно либерализује спољнотрговинску размену са ЕУ без икакве надокнаде, рекао је Коштуница.

„Најзад, седми разлог је условљавање Србије да одговори на захтеве разноразних европских институција, тела, функционера, известилаца и надзорника да убрзо и безусловно прихвати тобоже културне стандарде, обрасце понашања, моралне норме и систем вредности. То ће подразумевати својеврсну ревизију наше историје, како политичке, тако и културне“, објаснио је Коштуница.

Коштуница је захтев да Србија безусловно прихвати тобоже културне стандарде, обрасце понашања, моралне норме и систем вредност упоредио са Орвеловом утопијом – ко контролише прошлост, контролише будућност, ко контролише садашњост, контролише прошлост.

Председник ДСС-а је тај захтев упоредио са Орвеловом утопијом – ко контролише прошлост, контролише будућност, ко контролише садашњост, контролише прошлост.

„Сви ти захтеви према Србији су оргоман материјални, политички и морални ударац за саму земљу. Када би сви ти захтеви били испуњени, како би Србија изгледала и на шта би личила и шта би од Србије остало“, упитао је Коштуница.

Коштуница је навео да Србија вековима није припадала ни западним ни источним савезима, а да власт данас насилно измешта Србију из њеног природног историјског тока.

„Пре 30 година на снази је била догма да комунизам нема алтернативу, а ми смо доказивали да има и да је алтернатива либерални капитализам, а данас је догма да Европа нема алтернативу. Што се више Европска унија оспорава у Европи, то се више власт у Србији зариче да неће скренути са евроунијског пута“, рекао је Коштуница.

Коштуница је навео да није Србија прва променила однос према ЕУ, него је Брисел злоупотребио поверење Србије и 2008. године прекршио обећање да жели целовиту Србију у ЕУ.

Књига „Зашто Србија, а не Европска унија“ је настала из разговора које су са Коштуницом водили Миле Савић, Слободан Самарџић и Александар Никитовић и објављена је у издању Фонда Слободан Јовановић.

О књизи су говорили Савић, писац Синиша Ковачевић и професор књижевности Мило Ломпар.

Промоцији књиге присуствовали су Матија Бећковић, Коста Чавошки, Милорад Вучелић, Жељко Цвијановић и певач групе Рибља Чорба Борисав Ђорђевић.

Промоцији књиге у препуној сали Дома омладине присуствовали су председник УО Фонда Слободан Јовановић Матија Бећковић, Коста Чавошки, Милорад Вучелић, Жељко Цвијановић и певач групе Рибља Чорба Борисав Ђорђевић.

Зашто Србија a не Европска унија

На промоцији ће говорити:

др Миле Савић

др Мило Ломпар

Синиша Ковачевић

др Војислав Коштуница

Промоција ће се одржати у Великој сали Дома омладине у Београду, Дечанска 22, у суботу, 11. фебруара 2012. године у 13.00 часова.

* *

Желидраг Никчевић је, осврнувши се на проблем прекида политичког континуитета и препорађање политичке традиције, присутне подсетио да је „прво издање ове књиге оцењено као скандал“, пошто је била тајна чињеница да је после рата постојала политичка опозиција.

Пема Никчевићу, књига Коштунице и Чавошког је „дубински продор у карактер епохе“, „приручник демократије и сурова лекција“, а данас је поново актуелна, „у новом контексту под сличним условима“.

Проф. др Слободан Самарџић је нагласио да је појава књиге Страначки плурализам или монизам била прворазредан политички догађај, који је припадао спектру дисидентских покрета. И више од тога, „ова књига је имала катализаторско дејство, показала је темељ демократије“.

Слободан Самарџић:

Суштина системског политичког живота је демократија.

Демократије нема без странака.

Говорећи о затирању страначког живота у послератној Југославији, Самарџић је изнео тезу да је књига Коштунице и Чавошког „обновила идеју о значају странака као делу демократског процеса“.

„Права намера комунистичког система је од почетка била гушење плуралистичког политичког поретка, а ова књига је вратила на сцену право питање – нестанак плурализма и технологију којом је то постигнуто. Тој технологији би позавидели Кручио Малапарте и Морис Жоли“.

Наводећи сличност у приступу и политичким оценама аутора књиге и Слободана Јовановића, Самарџић је навео неколико фаза укидања страначког плурализма у послератној Југославији: укидање слободе говора и окупљања, стварање Народног фронта, затирање странака које нису ушле у састав Народног фронта, затирање странака у Народном фронту, идентификацију КПЈ са Народним фронтом и коначно гушење и уништење плурализма гушењем страначке штампе.

Говорећи о савеменим тенденцијама ка ауторитарности у политичком систему, Самарџић је подсетио да је деведесетих година XX века у Србији постојао „плурализам са хегемоном партијом“. Према њему, плурализам је потом постао „искривљена конструкција“. „ДОС је владао путем страначке хиперкоалиције. Потом се политички систем стабилизовао, али се након 2008. године вратио у стање хиперкоалиције“.

„Суштина системског политичког живота је демократија. Демократије нема без странака“, упозорио је Самарџић. У том смислу, подсетио је на три феномена који представљају одступање од демократије: „Феномен парадржавног сектора који контролише политички сектор, феномен НВО које уместо остваривања својих интересних циљева учествују у власти, и енормни суштински утицај страног фактора“. Све ово је са становишта демократије сасвим нелегитимно, рекао је Самарџић.

Проф. др Коста Чавошки је напоменуо да поред три српска издања књиге Страначки плурализам и монизам, постоје још два страна издања. „Иако писан као историјски, то је у ствари публицистички рад услед тадашње недоступности архива“.

Коста Чавошки:

Били смо преблаги у својим оценама.

Странке у демократском друштву су посредник између народа и власти.

„Били смо преблаги у својим оценама“, изјавио је Чавошки и навео да су странке у демократском друштву посредник између народа и власти.

Чавошки је навео неке сличности поступка затирања политичких слобода у доба комуниста и сада: затирање слободе штампе, разбијање странака одвајањем „савитљивијих“ фракција, инсталирање инсталације политичког сапутништва (као у доба кад је КПЈ била водећи, а остали на том путу – fellow travellers), врбовање људи из странака, и сузбијање независности судова. Чавошки је подсетио како је Брозов јавни тужилац „Милош Минић јавно тврдио да судије не смеју да буду правници“, и то стање је битније измењено тек шездесетих година XX века.

Такође је подсетио да је током трајања комунистичког политичког монизма приступ подацима био веома опасан: „Коришћење дела Слободана Јовановића је пример. Само држање емигрантске штампе било је кривично дело“.

„Пре се радило о језуитизму него о макијавелизму“, навео је Чавошки и упоредио комунизам са Европском унијом као циљем, нагласивши како Словенији, која је далеко пре нас и у повољнијим условима добила кандидатуру за ЕУ, било потребно десет година да постане члан Уније.

„Тема књиге је одбрана класичне либералне демократије. Демократије нема без страначког плурализма. Страначки плурализам је синоним за демократију, а страначки монизам је синоним за недемократију“, рекао је др Војислав Коштуница, наводећи давно познату свест о манама страначког плурализма, подсећајући на ставове Черчила и Харолда Ласкија који је рекао „да су странке, поред свих мана, брана од диктатуре“.

Војислав Коштуница:

Демократије нема без страначког плурализма.

Страначки плурализам је синоним за демократију, а страначки монизам је синоним за недемократију.

„Књига разматра како је комунистичка партија уништила опозицију и успоставила политички монизам“ навео је Коштуница, питајући се „колико ли је људи нестало нетрагом” током овог процеса.

Коментаришући недостатак дијалога опозиционих странака, он је навео да су преостали само остаци странака, а након Другог светског рата опстао је само један стварно опозициони лист – Демократија, али и он је доживео само седам бројева.

У осврту на заједнички рад на књизи, Коштуница је подсетио да се из стенографских бележака Привремене народне скупштине утврдило како се глас Милана Грола могао чути свега три месеца, а Драгољуба Јовановића до средине 1946. године, након чега је осуђен на затворску казну и заувек уклоњен из политичког живота. Тиме се остварила изрека, приписана Бухарину, о двопартијском систему, по којој ће једна од две партије седети у влади, а друга у затвору.  „У књизи се нисмо бавили омладинским позиционим групама, чији су чланови били Борислав Пекић, Димитрије Ђорђевић и други“, нити разним конкретним облицима револуционарног насиља којем је опозиција била изложена.

Најзад, нестанком страначког монизма, дошло је до усвајања закона о рехабилитацији, навео је Коштуница, рекавши да је по том основу рехабилитован 2006. године и Слободан Јовановић.

„Подземни тираж првог издања књиге Страначки плурализам и монизам, настао копирањем и ксероксирањем је био веома велики“, подсетио је Коштуница, и навео да је критика књигу одмах идеолошки дисквалификовала, покушавала да је прикаже као тенденциозну и као штиво које „баца револуцију у засенак“. Друго издање књиге 1990. године, по паду комунизма, је дочекала другачија ситуација, када су се „критичари претворили у поборнике демократије“.

Треће издање књиге се појавило у сасвим другачијим условима, када је нестало спољних противника демократије, а слика заменила реч у јавном говору, што је омогућило велику манипулацију.

Говорећи о одликама постмодерне демократије, Коштуница је навео да она „своди демократију на евроатлантске вредности“, да се у њој јавља „игнорисање важећег међународног и националног поретка".

Друга одлика стварности је „нестанак биполарности и настанак постмодерног система који се одликује проблематизовањем суверенитета, злоупотребом људских права и мешањем у унутрашње послове“, ракао је Коштуница. У том поретку је „свака држава део шире целине, кажу поборници постмодерне демократије“.

„Национална држава је колевка демократије“, а у постмодерном поретку развијана је „наднационална бирократија“; као пример тог процеса, Коштуница је навео Европску унију. „Резултат тог процеса је слабљење демократије“.

Говорећи о одликама постмодерне демократије, Коштуница је рекао да она „своди демократију на евроатлантске вредности“, да се у њој јавља „игнорисање важећег међународног и националног поретка“. Стање које влада у постмодерној демократији илустровао је чињеницом да „ни један парламент земаља које су нас бомбардовале није одобрио напад на СРЈ. Објашњење је било да је у рату НАТО, а не оне“.

„Суштина системског политичког живота је демократија. Демократије нема без странака“, упозорио је Самарџић. У том смислу, подсетио је на три феномена који представљају одступање од демократије: „Феномен парадржавног сектора који контролише политички сектор, феномен НВО које уместо остваривања својих интересних циљева учествују у власти, и енормни суштински утицај страног фактора“. Све ово је са становишта демократије сасвим нелегитимно, рекао је Самарџић. На слици: Детаљ са трибине Фонда Слободан Јовановић "Страначки плурализам или монизам", 26. јануара 2012. године.

Други о трибини Фонда:

Коштуница: Угрожена демократија (РТС)

Страначки плурализам или монизам – ново издање (Танјуг)

Страначки плурализам или монизам (ДСС)

Демократија је опет озбиљно угрожена (Факти)

Плурализам или монизам (Фонет)

Коштуница: Озбиљно угрожена демократија (РТВ)

Коштуница: Угрожена демократија (Аладин)

Пад страначког монизма

Насловна страна студије "Страначки плурализам или монизам", прво издање из 1983. године, Центар за филозофију и друштвену теорију.

Домаћа јавност познаје појам политичког монизма и плурализма и формалне видове ових појмова – једнопартијски, односно вишепартијски политички систем. Изгубивши подршку комунистичког блока и ради удовољења финансијерима своје политике, творац политичког и страначког монизма у Југославији, Јосип Броз, давно је почео да политичку одговорост преноси на ниже нивое власти, симулирајући његов смисао као процес децентрализације или као вид одумирања државе[1]. Неодрживост политичког монизма у периоду након коначног уставно-правног уништења јединства савезне државе 1974. године, Кардељ је прикривао флоскулом плурализам самоуправних интереса[2]. Убрзо по смрти Кардеља и Броза, у јавности се повела отворена расправа о политичком плурализму или монизму[3].

Комунисти Србије су покушавали да симулирају политички плурализам у једнопартијском монизму до самог краја осамдесетих година и избегну страначки плурализам. Вреди се сетити неодрживе флоскуле тадашњег председника СУБНОР-а: „Плурализам – да, вишепартијски систем – не“. Свесни међусобне подељености, а с надом у јединство под политичком харизмом Слободана Милошевића, комунисти су почетком деведесетих ипак одобрили страначки плурализам[4], дозволивши вишестраначки политички систем. Ометање објављивања Сабраних дела Слободана Јовановића, био је последњи акт политичког монизма. Крај доба политичког монизма обележило је друго издање књиге Коштунице и Чавошког Страначки плурализам или монизам[5], а аутори су почели активно и институционално бављење политиком.

Насловна страна другог српског издања студије "Страначки плурализам или монизам", Привредно-правни приручник.

Иако су комунисти папрено наплатили свом народу напуштање комунистичког имена и страначког монизма интеграциом СКС са ССРН Србије (и имовине оба ДПЛ), будући социјалисти ипак нису успели да институционализују положај своје нове харизматске личности[6]. Политичка номенклатура комуниста је током деведесетих задржала ексклузиван положај, трагала за конструтивном опозицијом, али је убрзо нестало политичког монизма унутар власти. Половином деведесетих година је дошло до смене тзв. „тврдог крила СПС-а“, након чега је у власти стабилно партиципирао формално независни политички покрет ЈУЛ, а убрзо и конструктивна опозиција, чија идеологија је била супротна марксизму.

Компромитовање страначког плурализма

Политичка смена нејединствене номенклатуре комунистичког порекла, брзо је показала колико је страначки плурализам у политичком систему Србије крхка тековина, и то на социјалном питању. Наиме, већ 2002. године, политичка несагласност ДСС-а у вези неповољног положаја запослених у радном односу, била је разлог за покушај избацивања ове странке из плуралистичког политичког поретка, иако је носилац јединствене, владајуће посланичке листе ДОС-а, био управо Председник ДСС-а.

Иако је страначки плурализам враћен у правно стање и до 2006. године постигао формални консензус ради доношења демократског Устава Србије, јавни говор између тзв. „две Србије“ се од почетка оштро поларизовао. Још пре трагичне погибије председника владе Зорана Ђинђића, било је упадљиво неразумевање елементарног правног начела грађанске државе (начела законитости) у оном делу јавности који је желео да статус савременог грађанског друштва (парадоксално) иако задобијен на изборима, утемељи на правно недопустивом начину (револуцији). Поборници револуције су од јавности прикривали суштинску кризу легализма, представљајући све као спор два равноправна политичка става – легалистичког и легитимистичког.

Политичка смена нејединствене номенклатуре комунистичког порекла, брзо је показала колико је страначки плурализам у политичком систему Србије крхка тековина…

Политичка coincidentia opositorum је следствено супротставила појам државе и друштва из чега је у јавности побркано значењe политичких и правних појмова. Чак су и критички настројени публицисти ушли у домаћи лавиринт полемичких односа, где давно влада обичај да се супротни став развија у непријатељски[7]. Јавни политички манир је олако клизио у примитивизам. Типичан пример је био поступање омладине једне наводно грађанске странке према једном од оснивача партије којој припадају – проф. Др Николи Милошевићу. Виртуелна подела друштва на „две Србије“ је јавност уверила да у друштву постоји трајни раскол, а политички став о суверенитету, територијалном интегритету и уставном поретку схваћен је као навијачки сукоб две текуће политике, иако се радило о суштинским питањима националног и међународног правног поретка. Отуд није чудо што су бирачи на изборима 2008. године, уморни од борбе, застрашени новим ратом, а разочарани у страначки плурализам, указали поверење лакомисленим обећањима најмасовније политичке коалиције – Коалиције за европску Србију.

Насловна страна трећег српског издања студије "Страначки плурализам или монизам" из 2011. године, библиотека "Политика и друштво", Службени гласник.

Регредирање ка полтичком монизму?

Технолози популизма су спремно дочекали свој тренутак. Пошто је страначки плурализам коначно представљен као друштвени, благовремено је промовисан пар политичких икона друге Србије, оне модерне, о којој је јавност годинама уверавана да опстаје у контенитету још од времена брозовог монизма. У збрци је мало ко умео да види како домаћа политичка и правна стварност стичу одлике постмодерне демократије[8] под именом модерности. Уместо партијске разједињености, јавности је 2008. године понуђен привид страначког двоструког циљног политичког монизма – евроинтеграција без алтернативе[9] – и Косово и ЕУ. Постмодерни политички парадокс монизма и плурализма политчког циља.

Да ли је умесно поредити евроинтеграције и совјетско друштвено уређење као сличан циљ? Коалиција за европску Србију ипак није исто што и Народни фронт. Међутим, странке и други политички чиниоци који не прихватају привид политичког монизма, етикетирани су као реакционарни. Медији су одавно под контролом политике која прикрива критички став према догматски исправном, иако немогућем двоструком циљном политичком монизму који нема алтернативу. Вођама неподобних странака недавно су медији отворено претили кривичном одговорношћу без аргумената, у поретку где је постао обичај да медији самостално и јавно врше истрагу, претрес, већају и осуђују, и чак одлучују о објављивању државних тајни.

Је ли уроборос политичке историје од пролетерског интернационализма, преко мондијализма дошао у фазу глобализма, и намерава да нас врати у политички монизам?

Може ли обновљени страначки плурализам очувати поверење грађана?

Хоће ли двоструки политички монизам постмодерне Србије неистомишљенике етикетирати као непријатеље народа? Хоће ли неподобне и реакционарне[10] странке противне европском уређењу и медијској блокади бити осуђене на нестанак, као пре пола века оне које су биле против совјетског уређења и диктатуре пролетаријата? Да ли над нашом књижевношћу и даље бди дух Радована Зоговића и Чедомира Миндеровића[11]? Је ли уроборос политичке историје од пролетерског интернационализма, преко мондијализма дошао у фазу глобализма, и намерава да нас врати у политички монизам? Може ли обновљени страначки плурализам очувати поверење грађана? Да ли ће политички плурализам суштински опстати или ће монизам бити симулиран у виду страначког плурализма? Хоће ли се развити транзиционо право[12] да затре послератну опозицију у Србији поново?

Ово су тек неке од недоумица, услед којих је више него икад актуелно треће издање студије Страначки плурализам или монизам, коју је управо издао Службени гласник, а чији аутори су данас доајени борбе за политички и страначки плурализам у Србији.

Душан Ковачев: "Је ли уроборос политичке историје од пролетерског интернационализма, преко мондијализма дошао у фазу глобализма, и намерава да нас врати у политички монизам? Може ли обновљени страначки плурализам очувати поверење грађана? Да ли ће политички плурализам суштински опстати или ће монизам бити симулиран у виду страначког плурализма? Хоће ли се развити транзиционо право да затре послератну опозицију у Србији поново? Ово су тек неке од недоумица, услед којих је више него икад актуелно треће издање студије Страначки плурализам или монизам, коју је управо издао Службени гласник, а чији аутори су данас доајени борбе за политички и страначки плурализам у Србији." На слици: Др Војислав Коштуница и проф. др Коста Чавошки на трибини Фонда Слободан Јовановић. Фото: Танјуг

Упутнице:

[2] Године 1977. Видети: Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам, Службени гласник, 2011., стр. 314.

[3] Стеван Врачар 1986. године. Видети: Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам, Службени гласник, 2011., стр. 315.

[4] XI конгрес СКС 1989. године.

[5] Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам: Обнова и затирање послератне опозиције, Београд, Преивредно-шравни приручник, 1990.

[6] Комунистичка номенклатура је успела да донесе „тврди“ Устав 1990. године и обезбеди Милошевићу велика председничка овлашћења. Иако је теорија сматрала да се ради о „преседничком Уставу“ према положају овог органа у подели власти, његов положај се никако није могао поредити са институционално утврђеним положајем Броза по Уставу СФРЈ из 1974. године.

[7] Имам у виду полемику која се водила паралелно с јаном расправом о политичком плурализму крајем осамдесетих  година. Ради се о низу поублицистичких обрачуна поводом хумореске „Војко и Савле“ објавељне у политици 18. 1. 1987. године.

[8] Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам: Обнова и затирање послератне опозиције, Службени гласник, 2011., стр. 5-14.

[9] У ствари, ради се о великој корпоративној стратегији. Видети: Кљакић, Љубомир – Криза: Корисни идиоти и колапс Србије, Печат и Фонд Слободан Јовановић, 2011, стр 321-327.

[10] Током рада на тибини Фонда посвећеној реституцији имовинских права која су комунисти отели од њихових законитих власника, сазнао сам да међу потомцима бивших комуниста који су учествовали у решавању овог проблема многи лично сматрају подносиоце зтахтева за реституцију као „буржоазију“ и „реакцију“, иако су сами власници знатне личне имовине. Вреди напоменути да су се и у домаћој јавности појавили стручни ставови који указују на сличност савременог појма корпоративног власништва и појма колективног власништва у поретку СФРЈ. Тибор Варади, на пример, отворено, мада условно, говорио појму постмодерног власништва. Видети: Варади, Тибор – Постмодерно власништво, Република, бр. 478-479, 1. 30. 2010.

[11] Коштуница, Војислав и Чавошки, Коста – Страначки плурализам или монизам, Службени гласник, 2011., стр. 241.

[12] Врзић, Никола – RECOM: Пошто жртве, Печат, 15. 7. 2011.

др Војислав Коштуница

Поштовани пријатељи,

Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину под називом:

“СТРАНАЧКИ ПЛУРАЛИЗАМ ИЛИ МОНИЗАМ”

На трибини ће говорити:

Др Војислав Коштуница

Проф. др Коста Чавошки

Проф. др Слободан Самарџић

Желидраг Никчевић

* * *

Трибина ће се одржати у задужбини Илије М. Коларца, Мала сала, у Београду, у четвртак, 26. јануара у 19 и 30 часова.

Плакат трибине Фонда

Никола Врзић је код нас тај медијски мук храбро разбио прво написима у „Печату“, а затим и објављивањем књиге која је пред нама. Он је затим ту огромну грађу из Викиликса која се тиче Србије успео да сабере, пребере и сажме. Није подлегао томе да од дрвећа не види шуму. Успео је и да све уобличи у нешто што је и добро сложено и занимљиво штиво, вешто написан криминални роман, додуше како и сам каже, „не за оне са слабијим стомаком и живцима“. На слици: Војислав Коштуница и Никола Врзић на трибини Фонда Слободан Јовановић

У свом сјајном обраћању поводом доделе „Нобелове награде“ за књижевност Харолд Пинтер је рекао: „Да би се моћ одржавала, кључно је да људи остану у незнању, да живе незнајући истину, па чак ни ону њиховог живота. Због тога смо и окружени, и хранимо се, огромном таписеријом лажи“. Та таписерија лажи захваљујући Викиликсу је подерана и део истине о нашем времену допро је до јавности.

Како је Викиликс дочекан у Србији? У први мах је у медијима примљен са не малим интересовањем. Појава Викиликса је деловала као једна занимљива филмска прича о борби усамљеног и храброг појединца који се бори за истину. Али када је постало јасно шта садрже и шта све могу да крију Викиликсове београдске депеше завладао је углавном добро организовани и контролисани мук. Како је на Западу један од метода обрачуна са политички неподобнима њихова криминализација, Асанж је преко ноћи добио криминални досије и тај досије, уместо самог дела Викиликса, постао је скоро искључиви предмет медијског интересовања.

Никола Врзић је код нас тај медијски мук храбро разбио прво написима у „Печату“, а затим и објављивањем књиге која је пред нама. Он је затим ту огромну грађу из Викиликса која се тиче Србије успео да сабере, пребере и сажме. Није подлегао томе да од дрвећа не види шуму. Успео је и да све уобличи у нешто што је и добро сложено и занимљиво штиво, вешто написан криминални роман, додуше како и сам каже, „не за оне са слабијим стомаком и живцима“.

Главна тема Врзићеве књиге „Викиликс: тајне београдских депеша“ јесте Косово, односно преговори о будућем статусу Косова које су водеће западне земље завршиле грубим прекидом без икаквог објашњења, а затим и противправним и насилним признањем једнострано проглашене независности Косова, такође без икаквог ваљаног објашњења. Сила и силници не трпе аргументе и немају потребу за аргументима. Да би преговори о Косову са становишта Запада добили жељени исход било је потребно, наравно тајно, а не јавно укључити велики део београдских власти у овај подухват, упослити и неке од највиших државних званичника на пословима и задацима филијале Стејт департмента, америчке амбасаде у Београду. Викиликс је практично једним потезом учинио да све оно што је било тајно постане јавно. Показало се да за разлику од правде која је често спора и недостижна, истина може да буде и брза и достижна. Као што је баш Косово, не први пут у нашој историји имало улогу вододелнице и „грдног судилишта“.Посебну пажњу привлачи и изузетно је важан у Врзићевој књизи одељак под насловом „Стратегија К1 (Косово – споразум и последице)“. Реч је овде о стратегији америчке амбасаде формулисаној у депешама из 2006. године. Та стратегија је на делу до данас и своди се на то како да се Срби убеде да им Косово није важно. Стратегија је формулисана у тренутку када су започели преговори о будућем статусу Косова и најсажетије изложена има четири фазе:

Истог дана када сам се срео са председником Путином, амерички председник Џорџ Буш је 10. јуна у Тирани, окружен одушевљеном албанском масом, славодобитно саопштио да ће Косово бити независно. Позиције две велике силе биле су потпуно јасне.

1) Утицај на избор кооперативне, демократске владе,

2) Смиривање српске реакције на отмицу Косова,

3) Поткупљивање посткосовске Србије и

4) Усмеравање Србије ка евроатлантским интеграцијама.

Текући новоговор западне дипломатије је још једноставнији и сводио се на то да Косово вуче у прошлост, да је Косово изгубљено, а на званичној Србији је да припреми јавност на тај губитак, објашњавајући јој да се губитак претвара у добитак чим Србија препозна своју евроатлантску будућност. Као председник Владе Србије у овом тешком и пуном искушења времену сматрао сам да се западној стратегији отимања Косова, чији су се обриси назирали и пре него што смо се упознали са Стратегијом К1 из дипломатских депеша, мора супротставити такође одговарајућом стратегијом. Та стратегија косила се са западним плановима, као што је јасно да је њу део владајуће коалиције у Београду невољно и неискрено прихватио. Да је тако било и зашто је тако било сведоче и Викиликсове депеше.

Контрастратегија коју сам изградио насупрот западној имала је четири фазе:

1) Доношење Устава Србије,

2) Одбацивање Ахтисаријевог плана,

3) Сарадња са Русијом у одбацивању у Савету безбедности нове западне резолуције и

4) Неучествовање у стварању нелегалне државе Косово. Али пођимо редом и подсетимо се овог следа догађаја.

НОВИ УСТАВ

Пошто је Устав усвојен једногласно у Скупштини и пошто је био брана отимању Косова, на Западу, али и у самој Србији озбиљне наде су полагане у неуспех уставног референдума. На Западу се одмах огласила Међународна кризна група која је исправно оценила да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“.

Било је пре свега неопходно уставом заокружити државност Србије, заштитити њену државну целину због тога што је време увелико превазишло Устав из 1990, посебно после референдума о отцепљењу Црне Горе у пролеће 2006. године. И поред тога што је први нацрт Устава Влада Србије упутила и Скупштини и јавности на расправу у лето 2004, као да је све било прече од тога да Србија добије нови Устав. Поједине јавне личности су се изругивале самом залагању за то да Србија добије Устав, као да је природно да једна држава нема устав, а не да га има. До тешко изнуђеног заокрета је ипак дошло 12. септембра 2006, када је усвојена одлука Скупштине Србије о неопходности доношења Устава. Та одлука је садржавала и преамбулу будућег уставног акта, у којој је потврђено да је Косово саставни део Србије, не само са историјског становишта и унутрашњег права, већ и са становишта међународног права, као што је утврђена и уставна обавеза свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима.

Пошто је Устав усвојен једногласно у Скупштини и пошто је био брана отимању Косова, на Западу, али и у самој Србији озбиљне наде су полагане у неуспех уставног референдума. На Западу се одмах огласила Међународна кризна група која је исправно оценила да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“. Са циљем да референдум пропадне мање-више све агенције за истраживање јавног мњења у Србији, сем једне, гарантовале су да ће референдум успети и да је било каква кампања за референдум излишна. Опрезности ради, референдум је ипак расписан у два дана. Показало се да је таква одлука била исправна јер је првог дана гласало свега 17 одсто уписаних бирача. Једна од великих странака је распустила своју страначку организацију у дане референдума, а поједини њени функционери су изругивајући се тврдили да ако и референдум не успе биће организована уставотворна скупштина. Референдум је ипак успео и тешко је не сетити се колико је за тај успех био важан чин патријарха Павла, његова одлука да први пут у животу гласа и његов лични позив грађанима да гласају.

На предлог Владе, 14. фебруара 2007. године, Скупштина Србије је усвојила Резолуцију којом се одбацује Ахтисаријев план о распарчавању Србије, отимању Србији 15 одсто територије и промени њених међународно признатих граница.

ОДБАЦИВАЊЕ АХТИСАРИЈЕВОГ ПЛАНА

Пре него што је усвојен нови Устав, скоро годину дана раније, за специјалног изасланика Генералног секретара УН за преговоре о будућем статусу Косова одређен је Марти Ахтисари. Преговори су започели фебруара 2006. године да би били завршени годину дана касније објављивањем Свеобухватног предлога решења статуса Косова, односно Ахтисаријевог плана. На предлог Владе, 14. фебруара 2007. године, Скупштина Србије је усвојила Резолуцију којом се одбацује Ахтисаријев план о распарчавању Србије, отимању Србији 15 одсто територије и промени њених међународно признатих граница, да би затим и Преговарачки тим Србије крајем марта у Бечу такође одбацио тај план. Марти Ахтисари, тобожњи посредник у преговорима, претходно председник Међународне кризне групе и потоњи нобеловац је и сам јавно говорио да је суштина плана у надзираној независности Косова. Његов план су водећи стручњаци у области мировних студија, Јохан Галтунг и Јан Оберг одмах, кратко и јасно оценили као „наручен, неправедан, интелектуално неодбрањив и неодржив“.

На предлог Владе, 14. фебруара 2007. године, Скупштина Србије је усвојила Резолуцију којом се одбацује Ахтисаријев план о распарчавању Србије, отимању Србији 15 одсто територије и промени њених међународно признатих граница, да би затим и Преговарачки тим Србије крајем марта у Бечу такође одбацио тај план. Марти Ахтисари, тобожњи посредник у преговорима, претходно председник Међународне кризне групе и потоњи нобеловац је и сам јавно говорио да је суштина плана у надзираној независности Косова. Његов план су водећи стручњаци у области мировних студија, Јохан Галтунг и Јан Оберг одмах, кратко и јасно оценили као „наручен, неправедан, интелектуално неодбрањив и неодржив“. На слици: Јохан Галтунг, водећи светски стручњак за мировне студије, међународни ауторитет који се својевремено јавног противио Брозовој кандидатури за Нобелову награду за мир-.

Стратегија западних сила да Косово отму милом, подсећа нас на један други покушај, две године раније да Косово отму силом. Реч је о масовном, добро припремљеном насиљу косовских Албанаца над Србима 17. и 18. марта 2004. године, који је несумњиво за циљ имао етничко чишћење Косова. Већ тада се указивало, и то у западној јавности, да без подстицаја и подршке неког од међународних, страних чинилаца на Косову такав степен организованости у походу на Србе није био могућ. Тако се показало да западне силе могу да мењају стратегије у отимању Косова, али да све те стратегије повезује један заједнички циљ: независно Косово, тачније Косово као НАТО држава. Да је марта 2004. године највероватније на делу био, не само удар на Косово као део Србије, већ и на Србију саму указује податак да је покушај погрома над Србима извршен две недеље пошто је новоизабрана Влада Србије 3. марта положила заклетву у Народној скупштини.

РУСКИ ВЕТО

Пошто је Ахтисаријев план у Србији у целости одбачен, западне чланице Контакт групе покушале су у лето 2007. године да његове најважније делове о цивилној и војној мисији унесу у нову резолуцију Савета безбедности, којом би важећа Резолуција 1244 била стављена ван снаге. Захваљујући руском вету шест верзија тих резолуција, последња од 14. јула, нису прихваћене у Савету безбедности.

Прва неформална иницијатива за нову резолуцију покренута је 12. маја, о чему ме је одмах обавестио наш амбасадор у УН. Тада сам упутио лично писмо председнику Путину, а са њим сам се и срео у Санкт Петерсбургу 10. јуна. Требало је још једанпут уверити руског председника, у неком смислу дати му реч, да Србија неће одустати од одбране Косова. Разлога за руске сумње било је довољно, о чему више него подробно сведоче Викиликсове депеше. Уосталом, сам руски председник је када су започели преговори о Косову почетком 2006. године упутио логичну поруку да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Истог дана када сам се срео са председником Путином, амерички председник Џорџ Буш је 10. јуна у Тирани, окружен одушевљеном албанском масом, славодобитно саопштио да ће Косово бити независно. Позиције две велике силе биле су потпуно јасне. При томе, све време са Запада су нам долазиле поруке да је пријатељство Русије према Србији мит, да ће нас Русија у одсудном часу издати. У исто време западни званичници и дипломати су убеђивали Русе да ће Србија прихватити Ахтисаријев план, да ће Србија издати. У овој западној агитацији и пропаганди учествовали су и наши званичници и дипломатски представници. Тако су они, како је то и описано у Врзићевој књизи, наше пријатеље претварали у непријатеље, а наше непријатеље у пријатеље. Што је и логично пошто су у нашим непријатељима нашли своје пријатеље.

Масимо Далема: „Независност Косова није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО-а. Да је реч о унилатералном акту нико не би узео у разматрање проглашење независности“.

Пошто је Ахтисаријев план два пута одбачен, први пут током преговора, а затим одбацивањем нове резолуције у Савету безбедности, било је јасно да за западне државе једино и право решење представља једнострано наметање Ахтисаријевог плана. Зато сам у августу 2007. године покренуо кампању против анекса 11 Ахтисаријевог плана, по којем је НАТО „коначан орган“ власти у једној квазидржави каква је требало да буде независно Косово. Требало је до краја разобличити праву природу нелегалне „државе Косово“. Да је за ту кампању и те како било разлога потврдиће италијански министар спољних послова Масимо Далема на састанку министара НАТО-а, марта 2008. године: „Независност Косова није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО-а. Да је реч о унилатералном акту нико не би узео у разматрање проглашење независности“.

Иако је Ахтисаријев план два пута одбачен, у преговорима о Косову и у Савету безбедности, чиме је тај план правно непостојећи, он данас представља камен темељац косовске квазидржаве. Ахтисаријев план је највиши у хијерархији косовских правних прописа. У члану 143 Устава Косова стоји да ће се „сви органи у ‘републици Косово’ чврсто придржавати Свеобухватног предлога решења статуса Косова од 26. марта 2007. године“ (Ахтисаријевог плана). Тиме је до краја и без остатка разоткривен прави карактер и смисао Ахтисаријеве посредничке мисије.

Преговори уз посредовање Тројке требало је да започну 28. септембра 2007, али је очигледно баш зато амерички државни секретар Кондолиза Рајс три дана раније изјавила:

„Како ћемо до тога доћи остаје да се види, али Косово ће бити независно. Ми смо томе посвећени“.

Пред сам крај преговора, почетком децембра, Рајсова је на састанку шефова дипломатија ЕУ и НАТО извршила одлучујући притисак на „европске пријатеље“. Под тим притиском у ЕУ долази до договора да се убрза и боље „координише“ независност Косова, уз покушај да се истовремено створи „привид поштовања међународног права“.

Преговори су прекинути 14. децембра на Самиту ЕУ, уз оцену да су могућности да се дође до компромиса исцрпене.

ПРОТИВ СТВАРАЊА НЕЛЕГАЛНЕ ДРЖАВЕ

Пре него што су започели нови преговори о Косову уз посредовање Тројке (САД, ЕУ и Руска Федерација), представник ЕУ, немачки амбасадор Волфганг Ишингер предложио је неуспешно да Србија и Косово склопе међудржавни уговор о нормализацији односа, какав су склопиле Савезна Република Немачка и Демократска Република Немачка 1972. године. Ваља подсетити да се „нормализација односа“ и „добросуседски односи“ помињу и у Споразуму о стабилизацији и придруживању и у недавном мишљењу Европске комисије о кандидатури Србије. Мој одговор је тада био крајње јасан: две Немачке су државе, Косово није. Не може Србија склапати међудржавни уговор са својим делом, са својом јужном покрајином.

Преговори уз посредовање Тројке требало је да започну 28. септембра 2007, али је очигледно баш зато амерички државни секретар Кондолиза Рајс три дана раније изјавила: „Како ћемо до тога доћи остаје да се види, али Косово ће бити независно. Ми смо томе посвећени“. Пред сам крај преговора, почетком децембра, Рајсова је на састанку шефова дипломатија ЕУ и НАТО извршила одлучујући притисак на „европске пријатеље“. Под тим притиском у ЕУ долази до договора да се убрза и боље „координише“ независност Косова, уз покушај да се истовремено створи „привид поштовања међународног права“. Преговори су прекинути 14. децембра на Самиту ЕУ, уз оцену да су могућности да се дође до компромиса исцрпене. Тобожњи компромис према САД-у и ЕУ значио је да Србија прихвати Ахтисаријев план о надзираној независности и сагласи се са одузимањем Косова. Треба и то рећи да је у овој фази преговора Србија изашла са конкретним предлогом једног легалног, компромисног, функционалног и одрживог решења за Косово, заснованог на поштовању, а не кршењу међународног права.

После једностраног проглашења независности Косова сматрао сам да је неопходно да Скупштина Србије усвоји резолуцију којом се утврђује да сваки споразум са ЕУ мора да буде у функцији очувања територијалног интегритета Србије.

За ту резолуцију више није било ранијег консензуса и националног јединства.

Зато сам 8. марта вратио мандат народу, како не бих био саучесник у стварању нелегалне државе Косова.

Када су преговори о будућем статусу Косова једнострано прекинути вољом Вашингтона и Брисела и када је већ на помолу било једнострано проглашење независности Косова, на ситуацију у Србији се није могло гледати као на нормалну и редовну. Та ситуација није претпостављала већ је искључивала расписивање избора и било какве изборне активности, о чему сам тада јавно говорио. Упркос томе у Србији су расписани председнички избори. Хронологија догађаја пре и после избора најбоље сведочи о чему је овде реч. Други круг председничких избора окончан је 3. фебруара 2008. године када је Србија добила председника који ће заклетву положити 15. фебруара, два дана пре противправног и једностраног проглашења независности Косова. После једностраног проглашења независности Косова сматрао сам да је неопходно да Скупштина Србије усвоји резолуцију којом се утврђује да сваки споразум са ЕУ мора да буде у функцији очувања територијалног интегритета Србије. За ту резолуцију више није било ранијег консензуса и националног јединства. Зато сам 8. марта вратио мандат народу, како не бих био саучесник у стварању нелегалне државе Косова. У том процесу садашња власт у Србији учествује од 29. априла 2008. године, када је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању, до дана данашњег када се тај процес убрзано можда приводи крају.

Војислав Коштуница: "У том процесу садашња власт у Србији учествује од 29. априла 2008. године, када је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању, до дана данашњег када се тај процес убрзано можда приводи крају." На слици: Косовски божури, детаљ платна Надежде Петровић.

Изворник текста: ДСС

Војислав Коштуница је Председник ДСС и члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Коментаришући „запрепашћујуће вести“ које су нашој јавности наведене у Врзићевој књизи, Мирослав Лазански је присутне подсетио на „Операцију породични драгуљи“ којом је из иностранства уложено 75 милиона долара за рушење Милошевића. Према Лазанском је „све што се даље дешава само наставак тога“.

„Утицај стране дипломатије није присутан од јуче“, рекао је Лзански. „Разговори у четири ока са страним дипломатама су принцип уведен од 2000. године“.

Председница УНС, Љиљана Смајловић, навела је да је „данас у српском новинарству опасно радити“.

Коментаришући Врзићеву књигу, али и коментаре да је „све што нам се дешава одавно свима јасно“, Смајловићева је рекла да се нада како ће се наћи издавач који ће окупити и издати све текстове аутора који су коментарисали и анализирали домаћу политику.

Смајловићева је подсетила на двојицу домаћих аналитичара који сада наступају у јавности са ставом да је њима од почетка било познато и јасно све то што је објавио Викиликс. „Ако им је све било познато, ако су знали, зашто то до сада никада нису рекли“.

„Америчке депеше су рад са терена“, подсетила је Смајловићева, наводећи искуство и судбину Асанжа, творца Викиликса. „Викиликс је сјајна ствар за новинарство“.

Председник ДСС Војислав Коштуница је, коментаришући Врзићево дело, рекао да је то „храбра и вишеструко сложена књига“.

„Ма колико модерна технологија омогућава манипулацију, омогућила је Асанжу и да манипулацију разобличи“, навео је Коштуница, подсећајући на чињеницу да је појава „Викиликса“ у Србији дочекана незаинтересовано и да се пажња ка њему усмеравала постепено и лагано. Коштуница је подсетио да је Запад покушавао на разне начине да ућутка „Викиликс“, а кад то није успело „Асанж је преко ноћи добио криминални досије“. „Врзић је сажео 250.000 депеша о Србији. Није подлегао томе да од дрвећа не види шуму“.

Говорећи о политици према Косову и Метохији, Коштуница је, као учесник догађаја који се обрађују у овој књизи, навео појединости „контрастратегије“, чији циљ је био неутралисање противничке стратегије одвајања јужне српске покрајине од Србије (Стратегија К-1).

„Противничка стратегија К-1 се састојала од четири елемента: Осигурања кооперативности власти, смиривања Србије због отимања Косова и Метохије, поткупљивања и усмеравања Србије ка евроатлантским интеграцијама.“

„За разлику од њихове, моја стратегија је била јавна. То је била контрастратегија“, рекао је Коштуница. „Прва њена фаза је значила доношење Устава Републике Србије. Почела је 2002. године, када сам са сарадницима почео израду Нацрта устава и која је била основ Нацрта устава Владе Србије 2004. године.“

„Говорило се: `Устав се не маже на хлеб`, али је 12. септембра 2006. године донета скупштинска одлука о неопходности доношења устава. Већ тада су Косово и Метохија ушли у преамбулу, као и суштинска аутономија за Косово и Метохију“.

„Међународна кризна група је о Уставу Србије рекла да Устав прави баријеру независном Косову. Тачно то смо и хтели“, рекао је Коштуница.

„Устав је усвојен једногласно у Скупштини. Велике наде противника су полагане у неуспех референдума. О томе сведоче извештаји агенција и понашање првака неких странака. Зато смо и инсистирали да референдум траје два дана. Првог дана је изашло око 17% грађана – број који је готово тачно био једнак подршци коју је у бирачком телу тада уживао ДСС. Потом је Патријарх Павле први пут у животу изашао на гласање“, навео је Коштуница. Већина грађана је затим изашла на референдум и прихватила Устав.

Друга фаза стратегије била је усмерена на одбацивање „Ахтисаријевог плана, чији је формални назив био `Свеобухватни предлог решења статуса Косова`. Скупштина Србије је донела Резолуцију 14. фебруара 2007. године о одбацивању Ахтисаријевог плана.“

Коштуница је подсетио да је као вид притиска на његову прву владу био покушај погрома Срба на Косову 2004. године, који се догодио свега 14 дана након формирања Владе.

„Трећа фаза стратегије био је савез са Русијом ради одбране Резолуције Савета безбедности 1244.“ И ова фаза је уродила плодом, захваљујући вету Русије у СБ – шест варијанти Резолуције је добијено. Послао сам, лично, писмо председнику Русије, Владимиру Путину“, у вези одбране Косова и Метохије.

Војислав Коштуница: Међународна кризна група је о Уставу Србије рекла да "Устав прави баријеру независном Косову". Тачно то смо и хтели.

„10. јуна сам ишао у Санкт Петербург, а председник САД, Буш је истог дана дошао у Албанију, где је обећао да ће Косово бити независно“. У међувремену, развила се „агитација да ће нас Руси издати и о томе како претварамо пријатеље у непријатеље и обратно“.

„Упознавањем јавности са Анексима 10 и 22, којима се уводи НАТО као коначни орган власти на Косову и Метохији, разобличена је права природа лажне државе Косово“, рекао је Коштуница, подсетивши на речи италијанског министра спољних послова, Масима Далеме: „Иницијална независност Косова није рођена унутар Косова, већ у НАТО-у“.

„Четврту фазу стратегије одбране Косова и Метохије представљало је учествовање у међународним преговорима. При том је било битно да се не учествује у проглашењу независности Косова и Метохије“, што је могло да се деси ако би се преговарало о „Ишингеровом предлогу“. „Преговори су почели 28. септембра 2007. године и били на самом почетку орочени на три месеца, а државни секретар САД, Кондолиза Рајс је пре преговора, само три дана раније, најавила независност Косова“. У таквој атмосфери је дошло до прекида преговора на Самиту министара ЕУ.

И сам „Марти Ахтисари је рекао да његов предлог стреми решењу а не компромису“, подсетио је Коштуница, наводећи пример америчког дипломате Џона Болтона који је, иако раније активан учесник овог процеса, почео касније да указује на противправни карактер независности Косова.

Никола Врзић: Поднаслов ове књиге би могао да гласи: "Како су нас окупирали“, пошто се из материјала јасно види како се под контролу подводе медији, војска, Црква и друге националне установе.

Даљи догађаји су познати јавности. Коштуница је навео околности у којима је вратио мандат народу. Расписани су избори 2008. године, а два дана након проглашења Тадића за председника Србије, проглашена је независност Косова.

Аутор књиге „Викиликс“ – тајне београдских депеша, Никола Врзић, изразио је задовољство због присуства „једног од јунака његове књиге“ на трибини.

Говорећи о почетку „Викиликса“, развоју „теорија завере“ и борби против овог портала, навео је низ чињеница које говоре о аутентичности „Викиликса“. Међу тим аргументима, Врзић је посебно истакао кривично гоњење Асанжа, финансијске и друге захтеве, међу којима је и захтев Асанжу да уништи податке које је објавио.

Говорећи о односу домаћих медија према „Викиликсу“, Врзић је истакао улогу магазина „Печат“ и његовог главног уредника Милорада Вучелића који је „хтео да се напише књига о `Викиликсу`“. Према Врзићу, „поднаслов ове књиге би могао да гласи: `Како су нас окупирали`“, пошто се из материјала јасно види како се под контролу подводе медији, војска, Црква и друге националне установе.

У тој манипулацији, „врхунац лажи је састављање коалиције 2008. године“ и „прикривање одрицања од Косова“ које је потом уследило, тврди Врзић.

Врхунац лажи је састављање коалиције 2008. године и прикривање одрицања од Косова које је потом уследило.На слици: Детаљ са трибине Фонда "Слободан Јовановић"

Врзић је у књизи обрадио оно што се о савременом положају Србије сазнало из дипломатских депеша САД, захваљујући Викиликсу.

Феномен Викиликс је јавности добро познат. Јавност треба подсетити да је крајем деведесетих, у спокоју „Pax Americana“ дошло до формирања обавештајне мреже размене информација шест држава у којима се говори енглески језик. Судбина сваке па и обавештајне организације која стекне монополски положај је да се оставши без конкуренције распада на унутрашње, конкурентске картеле моћи. По нестанку совјетске тзв. империје зла, НАТО је трагао за разлогом постојања. Почетком деведесетих, усвојио је концепт „управљања кризама“, којег је почетком XXI века проширио на „претњу од глобалног тероризма“ и укључио бројне организације и савезе. Према споразуму „Берлин плус“ од 2002. године, мисије ЕУ делују у безбедносним подручјима где НАТО не жели непосредно да учествује. Ширењем тумачења појма кризе као области своје надлежности, „НАТО 3“ се, осим војних, почео старати и о прекограничим и социо-економским кризама. Чак је 1991. године у Риму прихваћена доктрина управљања кризама, на основу које су у оквиру стратегије сукоба ниског интензитета примењиване FID операције. Наравно, најпре у Југославији.

Развојем нове концепције, НАТО је морао да развије механизме аутоматског деловања по два начелна основа: Први је Civil emergency planning, тј. план употребе цивилних ресурса у активности НАТО-а. Други је Свеобухватни принцип, који се тицао сарадње НАТО-а са владиним и невладиним организацијама у решавању криза и решавању постконфликтних ситуација (Самит у Риги 2006.). Да ли је укључивање цивилних организација и цивила у војну концепцију НАТО допринело одливу тајних података до Викиликса? Да ли се просто ради о „ароганцији моћи“ која губи меру, на коју је пре пола века упозорио Вилиам Фулбрајт“, а у вези Викиликса нашу јавност подсетио Слободан Рељић? Почетком XXI века на Западу су се јавила узнемирујућа упозорења да међу земљама савезницама сви размењују поверљиве податке без икакве контроле. У глобализованом свету у јавност нису процурили поверљиви документи НАТО-а, обавештајних организација, нити мултинационалних компанија, већ документи најмоћније светске дипломатије – САД.

Врзић је, дакле, у књизи обрадио оно што се о савременом положају Србије сазнало из дипломатских депеша САД, захваљујући Викиликсу. О утицају геополитичког положајa српског народа према НАТО-у, у контексту међународних односа, безбедности и силе, на трибинама Фонда су 2010. године већ говорили др Миломир Степић, генерал-пуковник Бранко Крга, Мирослав Лазански, Слободан Рељић, Александар Митић и други учесници. Међутим, Врзићевим истраживањем је обухваћен преломни период током којег се Алијанса предвођена САД вратила тврдој моћи пошто је мека моћ постала неделотворна, како је најавио Пол Кенеди. Империји је употреба тврде моћи постала нужна, упркос дуго делотворне агресивне пропаганде, о чему је на трибини Фонда пролетос говорио Љубомир Кљакић.

Колико кошта наша имовина на Косову и Метохији?

То су већ израчунале мултинационалне компаније које су се тамо одмах стрпале 1999. године. Хиљаду милијарди долара кошта само рудно благо Космета. Тог богатства, имовинских и других права вредних још неколико стотина милијарди долара.

Коалиција за европску Србију хоће да се одрекне у наше име за шездесетак милиона долара вредних „ђинђува и огледалаца“.

О тачном износу цене преваре зване прихватање реалности сведочи 39. страна Врзићеве књиге.

Особеност политике глобалистичких господара света после Хладног рата била је комбиновање тврде и меке моћи на малом Балкану. Јавни говор је њихова пропаганда полако пунила еуфемизмима и флоскулама да би прикрила природу агресивних делатности и нарушавање владавине права које је спроводила компрадорска номенклатура. Још у доба прве демократске владе, пропаганда је збуњивала јавност говором о сукобу легитимиста и легалиста; до данас глобалистичке господаре скрива под еуфемизмом међународна заједница, а њихове захтеве под еуфемизмом реалност. Америчка дипломатија није манипулисала еуфемизмима, већ се трудила да своје шефове обавести шта је стварност у шуми пропагандне манипулације званој реалност. Зато нам и јесу толико битне депеше које је објавио Викиликс, на које се аутор књиге оправдано фокусирао.

Кажу нам, Косово је мит, од тога се не живи. Да мит оставимо по страни. Колико кошта наша имовина на Косову и Метохији? То су већ израчунале мултинационалне компаније које су се тамо одмах стрпале 1999. године. Хиљаду милијарди долара кошта само рудно благо Космета, о чему је писао Слободан Кљакић. Тог богатства, имовинских и других права вредних још неколико стотина милијарди долара Коалиција за европску Србију хоће да се одрекне у наше име за шездесетак милиона долара вредних „ђинђува и огледалаца“. О тачном износу цене преваре зване прихватање реалности сведочи 39. страна Врзићеве књиге.

Никола Врзић је аутор који се с почетка свог медијског рада јавности представио као марљиви новинар истраживач у НИН-у, а потом је рад наставио у магазину „Печат“. Вреди издвојити два његова чланка као илустративне примере: Чланак „РЕКОМ – Пошто Жртве“, обрадио је припрему инсталирања друштвене авангарде с правним имунитетом, у циљу успостављања правде по мери тзв. међународне заједнице. Чланак „Судњи дан за српског сељака“, бави се последицама ССП-а, који је готово упропастио српску пољопривреду, последњи здрави чинилац жилаве српске привреде устројене по оригиналној, домаћој концепцији полова развоја.

Добро и потпуно разумевање стварне природе процеса у политичким, медијским и војним стварима је нужно да би се потпуно схватиле чињенице о којима говоре „Београдске депеше“. Ради тога ће вам се обратити наши гости: Председник ДСС Војислав Коштуница, новинар Мирослав Лазански, председница УНС-а Љиљана Смајловић и аутор књиге, Никола Врзић.

Са трибине Фонда Слободан Јовановић: "Викиликс" - тајне београдских депеша, 9. децембра 2011. године.

Фонд Слободан Јовановић има част да вас поове на своју трибину под називом:

„ВИКИЛИКС – ТАЈНЕ БЕОГРАДСКЕ ДЕПЕШЕ“

На трибини ће говорити:

Војислав Коштуница, Љиљана Смајловић, Мирослав Лазански и Никола Врзић (аутор књиге).

Трибина ће се одржати у задужбини Илије М. Коларца, Мала сала, у Београду, у петак, 9. децембра у 19 и 30 часова.

Плакат трибине

Александар Илић: "Циљ отварања расправе о колективној кривици није отклањање неправде, већ успостављање колективне невиности, потпуна ревизија резултата Другог светског рата и одредаба Потсдамске конференције."

Подсећајући на актуелни проблем положаја немачке мањине у процесу реституције у Србији, а ограђујући се од говора против Немачке и њене мањине у Србији, проф. др Александар Илић је навео да Немачка мора да буде фактор стабилности у Европи без империјалних амбиција. Бивши амбасадор СРЈ и СЦГ у Чешкој је хронолошки изложио чешко искуство са немачком националном мањином, уз напомену о упадљивим сличностима чешког и нашег политичког искуства.

„Након стварања чехословачке државе, попут Југославије, створена је вишенационална и демократска држава са великим националним мањинама. У чехословачкој држави Томаша Масарика је три милиона судетских Немаца уживало сва мањинска права по тада највишим стандардима. Међунационални проблеми су почели да се развијају тек с доласком Хитлера на власт у Немачкој, када је дошло до оснивања немачке странке Конрада Хермана, која је у Чешкој спроводила Хитлерову политику.“

Илић је подсетио на улогу чувеног Франтишека Моравеца, који је на време препознао извор нове опасности у Европи, на жалост исувише рано да би му се поверовало. Немачка мањина у Чехословачкој, под руководством странке Конрада Хермана, организовала је „фрајекорпс“, у чему Илић види прву важну сличност са процесом формирања ОВК у Србији, на Космету пре више од једне деценије. Минхенски споразум је суштински војног карактера, са анексима о Пољској и Мађарској и доцнијим Бечким арбитражама, а према Илићу тај споразум је и упадљиво сличан приступу у решавању питања Косова и Метохије.

Подсетивши на установљење „протектората“ Чешке и Моравске, дошло је најпре до насилног исељавања Чеха из судетске у централне чешке области, што је још једна сличност са стварношћу која се догађа у Србији.

Иако у Чешкој није било услова за герилски рат, немачко насиље је убрзо постало окрутно (убијене су хиљаде чешких студената, 140 хиљада чешких држављана од којих око 85.000 Јевреја). Злочиначке репресалије су нарочито вршене након убиства злогласног Рајнхарда Хајдриха и оне су показале светској јавности стварни карактер немачког „протектората“. Након тих репресалија, британска и деГолова влада су коначно повукле британски и француски потпис са Минхенског споразума.

Илић је подсетио да су „немачке мањине ван Немачке свуда биле носиоци нацизма“. То је особито било опасно у Чешкој, јер су „сви судетски Немци савршено говорили чешки језик“.

Говорећи о решењу положаја немачке мањине на Потсдамској конференцији, Илић је подсетио да је „британски премијер Ентони Идн захтевао исељење Немаца из Чехословачке. Шта више, употребио је реч `transphere`“.

Говорећи о решењу положаја немачке мањине на Потсдамској конференцији, Илић је подсетио да је „британски премијер Ентони Идн захтевао исељење Немаца из Чехословачке. Шта више, за то је употребио реч `transphere`“. Прву фазу исељења Немаца је Илић назвао „дивља фаза“, у којој је било спонтане освете и осуда од стране преких судова који су казнили најекстремније кривце за злочине током окупације. У тој фази је страдало око 40 хиљада Немаца. У другој, знатно умеренијој фази, исељено је око два милиона Немаца у Западну и око седамсто хиљада Немаца у Источну Немачку. Пољаци и Мађари, упркос учешћу у комадању и окупацији Чехословачке, нису исељавани, јер то није дозволио Стаљин, пошто су све ове државе припадале блоку земаља под комунистичком доминацијом. Илић је напоменуо да је „Потсдамска конференција упутила Чехословачкој ноту да исели Немце“, уз објашњење да то „није Чешка ствар“, пошто се радило о спровођењу исељења 12 милиона Немаца из источне Европе. Питање имовине исељених Немаца је решавано на Конференцији у Паризу 1946. године, као и питање немачких репарација. Илић је навео да смо и ми везани за решења која проистичу из режима Потсдамске и Париске конференције, чији је циљ био да се Немачка брзо не опорави да не би обновила своје старе империјалне планове.

У Чехословачкој је конфискација имовине Немаца и Мађара вршена Декретима владе Едуарда Бенеша због издаје и колаборантства, навео је Илић. Подсетио је на Вацлава Павличека који је одбио тезу о примени начела „колективне кривице“ у тим декретима, јер су у њима издвојени сви они кои су се супротставили нацистима.

У Чехословачкој је конфискација имовине Немаца и Мађара вршена Декретима владе Едуарда Бенеша због издаје и колаборантства, навео је Илић. Подсетио је на Вацлава Павличека који је одбио тезу о примени начела „колективне кривице“ у Бенешовим декретима, јер су у њима издвојени сви они који су се супротставили нацистима.

Говорећи о осетљивом питању кривице Немаца у Другом светском рату, Илић је истакао ставове Карла Јаспрерса изложене у његовим књигама „Питање кривице“ и „Филозофска аутобиографија“, где је проблем разматрао у категоријама метафизичке и политичке кривице. Илић је у вези тога подсетио на полемику Јасперса са Мартином Хајдегером, који се у прво време приклонио Хитлеровом режиму.

Према Илићу, „циљ отварања расправе о колективној кривици није отклањање неправде, већ успостављање колективне невиности, потпуна ревизија резултата Другог светског рата и одредаба Потсдамске конференције“.

Немачка је захтеве за имовинским обештећењем Немаца послала Холандији, Белгији и Данској, али тамо ово питање уопште није отворено.

Илић је напоменуо да ова политика никад није била званична политика Немачке, већ да је до сада реч о политици која је спровођена уз помоћ баварског капитала.

Говорећи о савременој политичкој ситуацији, Илић је подсетио на речи Бернда Поселда које је овај изговорио на политичкој функцији у немачкој CSU: „Доста је било међународног европског поретка. Треба засновати поредак на праведности“. Ове речи су изазвале одговор чешког амбасадора на тај иступ. Према Илићевим речима, реваншизам који се јавља у Немачкој и који је наишао на чешко одбијање има корена још у спору Чехословачке са Аустријом и Западном Немачком који је трајао 60-тих и 70-тих година, иако је спор завршен потврђивањем одредаба Потсдамске конференције и Бенешових декрета.

„Немачка је већ обештетила судетске Немце и у Баварској и у Аустрији. Обештећење је симболично“, навео је Илић, уз напомену да је Немачка захтеве за имовинским обештећењем Немаца послала Холандији, Белгији и Данској, али да тамо ово питање уопште није отворено. Илић је напоменуо да ова политика никад није била званична политика Немачке, већ да је до сада реч о политици која је спровођена уз помоћ баварског капитала.

„Некада велике силе пуштају друге да раде оно што саме не могу или неће“, навео је Илић у вези најновијих тежњи да се у Србији поново отвори питање имовинске одштете учесника нацистичке/фашистичке окупације.

Илић је подсетио и на политику “извињавања судетским Немцима коју је покушао да спроведе Вацлав Хавел“, као и да је тиме Хавел „шокирао чешку јавност“. Хавеловој политици, као и имовинским захтевима судетских Немаца се одлучно супротставио Вацлав Клаус, који је „потврдио да питање прошлости више неће бити предмет преговора“, а „Бенешови декрети су Клаусовом иницијативом проглашени `затвореном ствари`“. Шта више, у Чешкој је донет Закон о Едварду Бенешу, а поново су потврђене и одредбе Потсдамског уговора.

Међутим, „некада велике силе пуштају друге да раде оно што саме не могу или неће“, навео је Илић у вези најновијих тежњи да се у Србији поново отвори питање имовинске одштете учесника нацистичке/фашистичке окупације. Он је подсетио на Декларацију Европског парламента, Лисабонски споразум и јачање ревизионистичих снага. Подсетивши на европску Повељу о људским правима, Илић је скренуо пажњу на покушај „замене“ националног грађанског статуса „европским грађанством“ и могућност да се давно решена питања поново отворе, овај пут као права еврограђана.

Зоран Јањетовић: "Споразум Тито-Брант се није дотицао питања имовине фолксдојчера и репарација, већ кредита Југославији. Ни једна ни друга страна се нису одрекле потраживања."

Говорећи о теми, др Зоран Јањетовић је најпре навео да је милион и седамсто хиљада жртава Другог светског рата у Југославији „Титова теза“ и да је „укупан број жртава око један милион Југословена“.

Фокусирајући се на Немце у Југославији, пре свега у Војводини, Јањетовић је укратко говорио о њиховом досељавању, привилегијама и њиховој изразито хетерогеној структури. Говорећи о националном буђењу немачке мањине, Јањетовић је навео да је „већина југословенских Немаца дошла до националне свести тек у доба Трећег рајха“.

Југословенски Немци су током Другог светског рата ступали у немачке јединице, нарочито у Славонији, Бачкој и Банату, где их је било највише. Партизанска пропаганда је имала слабог успеха међу југословенским Немцима. Нешто Немаца у Славонији, где су Немци били измешани са домаћим становништвом, формирало је партизански батаљон „Ернест Телман“, али је у Бачкој и Банату одзив за антифашистички покрет међу Немцима био слаб. Немци су нарочито учествовали у војној управи у Бачкој и Банату.

Јањетовић је навео да је најпре АВНОЈ донео долуке о одузимању имовине Немцима, а већ 1944. је одузета имовина свих фолксдојчера. То је по Јањетовићу, уз изузетке, значило примену принципа „колективне кривице“, који је „примењен у Југославији неправедно“, пошто је „постојала прецизна евиденција ратних злочинаца“. Јањетовић је навео да су ове одлуке нове власти донете и примењене под нарочитим утицајем словеначких интелектуалаца.

Према Јањетовићу, „Југославија уопште није поменута у Потсдамском протоколу“, а половина фолксдојчера је побегла пре ослобођења. Након примене решења из 1946. године о протеривању Немаца из Југославије, она „нису прихваћена од савезника, укључујући  и СССР. Зашто?“.

„Након рата, око педесет хиљада Немаца у Југославији је изгубило животе у концентрационим логорима. По отпуштању из логора, обављали су рад три године. Већина преосталих се иселила.”

“Емиграција је углавном завршена до шездесетих година, пошто им имовина није враћена“, навео је Јањетовић.

Говорећи о питању имовине фолксдојчера, Јањетовић се осврнуо и на питање њиховог обештећења; „Споразум Тито-Брант се није дотицао питања имовине фолксдојчера и репарација, већ кредита Југославији. Ни једна ни друга страна се нису одрекле потраживања“. Обештећење је делимично извршено само „жртвама нацизма“, што треба разликовати од обештећења категорије „жртава рата“. „Питање ратних репарација је 1955. године замрзнуто Лондонским споразумом“, а питање фолксдојчерске имовине није покренуто, закључио је Јањетовић.

Након одговора на питања публике, учесници трибине су почели полемику на тему колективне одговорности.

Са трибине Фонда Слободан Јовановић "Европске вредности и положај немачке мањине у антифашистичкој Европи".