Радован Тврдишић

Србији је потребна децентрализација – која је могућа само ако Србија остане јединствена. Све што наново откривени стари политичари, који већ читаву деценију разарају народну привреду, подржани режимским медијима недавно предлажу, није децентрализација, већ је регионализација и дневно-политичка злоупотреба која ће Србију разбити на локалне и сепаратистичке феуде. У таквим феудалним регионима, феудални центри – нови београди све ће опет централизовати и уништити оно мало овлашћења која локална самоуправа данас ужива. Зато се Двери насупрот антинародној регионализацији, коју предлажу досадашњи гробари наше националне привреде, залажу за патриотску децентрализацију.

Меморандум за јачање државе Србије,

дебеоградизацију и развој унутрашњости

1. За децентрализацију, против регионализације

У последњих неколико година у нашем политичком животу интензивно је присутна велика расправа о потреби децентрализације Србије у циљу равномернијег развоја и подстицања у развитку мање развијених делова унутрашњости наше државе. Аргументи у корист ове тезе су више него јаки: Србију блокира београдизација која усисава све капацитете државе, а унутрашњост остаје на маргинама друштвено-економског живота и државне пажње. Међутим, лек који се нуди за ову државну бољку у форми регионализације није решење већ извор нових дезинтеграционих проблема и гомилања нове администрације (што се најдрастичније већ види на примеру Војводине), и неће бити у функцији истинске децентрализације. Насупрот томе, потребно нам је, са једне стране, јединство државе и патриотска децентрализација у функцији јачања а не разбијања државе, и, са друге стране, подршка свеукупном развоју локалних самоуправа, а не нове регионалне властодржачке бирократије и прилика за даље политичко распарчавање државе.

Србији је потребна децентрализација – која је могућа само ако Србија остане јединствена.
Све што наново откривени стари политичари, који већ читаву деценију разарају народну привреду, подржани режимским медијима недавно предлажу, није децентрализација, већ је регионализација и дневно-политичка злоупотреба која ће Србију разбити на локалне и сепаратистичке феуде.

Већ дуже времена са разних страна се могу чути предлози о регионализацији земље. Нова владајућа већина је чак и донела закон о формирању статистичких региона (упркос већ постојећој територијалној организацији Србије по управним окрузима), који би у догледној будућности могли из статистичких прерасти у административне, а затим и у политичке целине. Поред неопходности децентрализације, већина заговорника доношења оваквог Закона тврди како се то чини и због омогућавања свим срединама у држави (новоформираним „статистичким регионима”) да приступе одређеним фондовима ЕУ који стимулишу развој регионалне самоуправе и финансијски помажу регионалне пројекте. Наше политичко искуство, међутим, говори супротно: овако схваћена регионализација ће бити само добар изговор за нове партикуларизме и сепаратизме, и неће бити у функцији јачања државе. Шта се на овај начин омогућава тим срединама и коме би они тако ојачани потом желели да приступе – право је питање.

Осамостаљивање Војводине не може се уравнотежити осамостаљивањем Шумадије, Рашке или Тимочке области, већ се на овај начин само потхрањују нови дезинтеграциони процеси. Очекујемо и већ видимо да ће многе друге локалне средине у Србији, инспирисане војвођанском самосталношћу, кренути сличним путем и тражити за себе оно што је дато Војводини, под изговором да сви имају право на исти третман. Наш одговор је да да нити Војводина нити било ко други у Србији нема право на регионалну аутономију и самим тим се залажемо за укидање свих аутономија у држави Србији, истовремено инсистирајући на локалној самоуправи.

С тим у вези, да не би било манипулације од стране гласноговорника регионализације, јасно одмах треба раздвојити економски развој и потребу за економским програмом одрживог развоја свих делова Србије од непотребних и штетних регионалних подела Србије.

С тим у вези, да не би било манипулације од стране гласноговорника регионализације, јасно одмах треба раздвојити економски развој и потребу за економским програмом одрживог развоја свих делова Србије од непотребних и штетних регионалних подела Србије. Јер стварање региона није и не може бити, барем на Балкану, само административни процес, већ означава прављење нових политичких јединица и исцртавање потенцијалних нових граница. У нашем случају регион има државотворни, или у најмању руку конститутивни значај који води у федерализацију државе. А ми нисмо и никада не можемо бити за слабљење државе Србије и њену будућу даљу дезинтеграцију. Ми смо, дакле, за децентрализацију и сваковрсно јачање и развијање локалне самоуправе, али без регионализације.

Решење овога проблема налази се тамо где је и корен проблема: у Београду и (де)београдизацији Србије.

2. Београдизација – рак рана српске државе

Србија је данас држава у којој су скоро сав утицај, новац и углед концентрисани у њеној престоници.
Све водеће институције, установе и медији као да су заробљени у Кругу Двојке.

Србија је данас држава у којој су скоро сав утицај, новац и углед концентрисани у њеној престоници. Све водеће институције, установе и медији као да су заробљени у Кругу Двојке, због чега се оправдано стиче утисак да за ово „острво моћи” смисао и квалитет живота у остатку државе није приоритетна тема. Иако је нужност децентрализације свима јасна, и иако се она свакодневно громогласно промовише, сви постојећи процеси говоре о даљем јачању београдизације читаве Србије. Тако да се нашом вољом и небригом држава све више претвара у својеврсни модерни „београдски пашалук”, а наша евроунијатска елита у нове београдске дахије.

Без обзира што Београд јесте и мора да буде престоница и један од најважнијих стубова и симбола српске државе, овакво постојеће стање нужно доводи до два негативна процеса. Са једне стране, Београд постаје преоптерећена, неурбана и хаотична метропола, док са друге стране нетрпељивост унутрашњости према главноме граду постаје наша реалност. И управо овај често оправдани и разумљиви анимозитет, који се базира на сталним упозорењима Београду како се тешко живи по унутрашњости, постаје плодно тло за политичко замешатељство у држави. Под изговором неправедне финансијске поделе унутар државне касе, увек дежурни злонамерници притајено промовишу сепаратистичке процесе. Зато је неопходно што пре повући први стратешки и ефикасни корак у циљу стварне децентрализације државе, који би био снажан подстрек даљем уравнотежењу целокупног државног развоја.

Зато сматрамо да тај први корак треба да буде распоређивање делова државне управе и институција ван Београда и сигнал унутрашњости да може да буде центар одређене државне делатности.

3. Размештање делова државне управе из Београда?

Пресељењем делова државне управе био би послат јасан знак свим становницима Србије да Србија није само Београд, и да вреди живети и у другим местима.

Због тога што тема регионализације и територијалне организације Републике Србије изазива велике полемике и недоумице, под истом контроверзном лупом је и процес премештања државне управе, са којим се такође може отпочети и у циљу децентрализације. Измештање министарстава у целини или одређених делова министарстава из Београда у друга места (таква измештања и тренутно делимично постоје кроз административне округе, чији смисао постојања треба преиспитати), са једне стране могло би довести до формирања јаких локалних центара, који би у почетку били политички и „административно-бирократски” центри, али би у будућности прерастали у озбиљније финансијске, привредне, културне и спортске центре. Са јаким локалним седиштима може се рачунати и на динамичнији развој унутрашњости у целини, што би опет довело до заустављања негативних демографских тенденција, „урбанизације” низа градских средина, више активности у локалним економијама и самим тим до одрживог развоја у различитим областима Србије. Све ово не мора и не би смело да има икакве везе са регионализацијом.

Распоређивањем одређених министарстава у целини или делова министарстава из Београда у друге градове отвара се можда потпуно нова перспектива за низ градова у Србији: од могућности запошљавања младих стручњака у државној управи у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду, па самим тим и њиховог останка у тим градовима и заустављања даљих миграција младих образованих људи искључиво ка Београду, преко развоја сектора услуга у местима у којима би била стационирана министарства, јер је државна управа-бирократија свуда у свету, па и у Србији – и велики потрошач, односно корисник разних услуга, до урбанистичког уређења и сређивања градских зона у већим центрима у Србији, јер су за државне установе ипак потребни репрезентативни објекти и адекватна опремљеност.

Пресељењем делова државне управе био би послат јасан знак свим становницима Србије да Србија није само Београд, и да вреди живети и у другим местима. Могло би доћи и до низа осталих повезаних позитивних ефеката, као што су повећање цене рада и раст инвестиционе атрактивности одређених градова, што би допринело већој упошљености локалног становништва, као и повећању предузетничке активности тако неопходне за покретање посрнуле српске привреде.

Ова идеја поред низа добрих има и слабих места. Може ли функционисати Влада чија сва министарства нису у истом граду, да ли би то изазвало нездраву конкуренцију међу градовима која су добила или нису добила седишта, колико је све то компликована и скупа инвестиција, као и колико нас све то још више дезинтегрише уместо да интегрише – јесу питања на која би требало обратити пажњу. Предуслов за ову реорганизацију и распоређивање државне управе био би нови Закон о унутрашњој организацији Владе Републике Србије и преко потребно смањивање великог броја министарстава на рационалнију меру, као и велика јавна расправа шта је најбоље учинити на овом плану по државно јединство и развој локалних средина. Јавна расправа које у овом часу нема и чије је покретање главни циљ овог меморандума.

4. Дислокација других државних установа из престонице

Поред основне и главне државне управе коју представљају Влада и Министарства, у Београду су непотребно сконцентрисане и све друге најважније државне институције – преко 100 републичких управа, агенција, завода, института, фондова и других државних органа има седиште у Београду. Исто важи и за највише судске инстанце и највећа државна предузећа у Србији. Процес „дислокације државних институција” или „размештања државне управе” подразумевао би не само исељавање седишта у целини или деловима одређеног броја министарстава Владе Републике Србије из Београда, већ и пресељење бројних других државних институција ван Београда, у нека друга места на територији Републике Србије.

Зашто би, на пример, Саобраћајни институт, Туристичка организација Србије, Археолошки институт САНУ, Републички завод за заштиту споменика културе, Републички завод за информатику и интернет, Републичка агенција за заштиту животне средине, Управа царина, или Фонд за социјалне иновације, обавезно морали бити са седиштем у Београду, а не у Нишу, Ваљеву, Новом Саду, Краљеву, Зрењанину, Чачку, Врању или Крагујевцу?

Потпуно исто питање важи и за централе великих јавних предузећа, као што су Телеком, ПТТ, Србија Воде, Србија Шуме, ЕПС, Путеви, Железница…, али и за седиште Врховног суда Србије. Разуме се и да питање равномернијег и одрживог развоја унутрашњости Србије није и не може бити само питање размештања државне управе и институција из Београда, већ и свеукупне децентрализације Србије. Размештање државне управе не значи аутоматски и економски развој унутрашњости, али представља алтернативу накарадној регионализацији и вештачким аутономијама, као и увод у процес истинске, патриотске децентрализације у циљу јачања Србије.

5. Патриотска децентрализација: развој локалних самоуправа и нових националних центара

Београдизација истовремено утиче и да државотворна свест слаби, јер се партикуларни интереси стављају изнад државних, а локални интереси тешко да могу носити државотворно-национални импулс.
Та свест о држави слаби прво у Београду, а потом и у другим већим градовима, па се тако у Новом Саду или Крагујевцу могу јавити слични импулси засновани на локалном интересу.

Суштинска централизација готово свих друштвених процеса у Србији довела је и до демографског пражњења рубних подручја, повећавања неравномерности у развоју између различитих делова земље, даљу стагнацију или чак пропадање низа научних, образовних, спортских институција у унутрашњости Србије. Београдизација истовремено утиче и да државотворна свест слаби, јер се партикуларни интереси стављају изнад државних, а локални интереси тешко да могу носити државотворно-национални импулс. Та свест о држави слаби прво у Београду, а потом и у другим већим градовима, па се тако у Новом Саду или Крагујевцу могу јавити слични импулси засновани на локалном интересу. У овом часу држава Србија нема стратегију у којој би приоритет добила рубна подручја. Рубна подручја се празне, села нестају. У том смислу Србија полако постаје више простор него национална држава. Процес је могуће зауставити само патриотском децентрализацијом и дефинисањем свеобухватног програма одрживог развоја, али тај стратешки план треба да има патриотски циљ: стварање нових националних а не сепаратистичких центара.

Држава Србија нема интереса да развија нпр. град Врање или Ниш као некакве самосталне и самодовољне регионалне или било какве друге административне јединице које потом лако могу постати предмет геополитичких аспирација других држава, већ патриотска децентрализација значи развијање ових градова управо као српских националних и државних центара. И ту се наш концепт децентрализације разликује од свега другога до сада изреченога.

С тим у вези, залажемо се за принцип развоја локалне самоуправе, који би подразумевао повратак имовине и изворних прихода локалним срединама и директну комуникацију између државе и локалне самоуправе, без посредника и у циљу самосталног и бржег развоја, али не и осамостаљивање локалних центара у посебне административне регионалне целине и развој непотребне бирократије и опасних дезинтеграционих процеса. У том правцу, предлажемо и оснивање посебних државних фондова и доделу одређених профитабилнијих послова облицима територијалне децентрализације односно локалне самоуправе, који би били овлашћени да користе средства из ових фондова уз строгу ревизорску контролу.

Као одличан пример потенцијалне патриотске децентрализације можемо навести град Ниш.

Ниш је природни центар југоисточне Србије. Град са око 300.000 становника, са богатим културним и историјским наслеђем, са изузетно значајном географском позицијом, али и са веома бледим местом на мапи значаја у Србији. У односу на реалне могућности Ниш је најпотцењенији град у држави и тај осећај запостављености подједнако деле све Нишлије. У нашој новијој историји повремени покушаји одређених организација и појединаца да се ова неправда исправи, на жалост су остајали само на папиру. Из престонице никада није стигла стратешка иницијатива да се целокупно повећа значај Ниша. Ова тема не постоји на државном дневном реду, јер се не схвата колики значај би за равномернији развој Србије имала осовина Нови Сад-Београд-Ниш. И поред оправданих примедаба које долазе од Новосађана, јасно је да је њихов град у сваком погледу много развијенији од Ниша, као и да се иза тих притужби неретко крију подмукле сепаратистичке намере. У случају Ниша тога нема и не може бити. Стратешки развој овога града под патронатом државе, као националног центра, постао би на више начина локомотива целокупног праведнијег развоја Србије.

Ако већ постоји снажна миграција из читаве југоисточне Србије ка Београду у потрази за послом и значајем, тај би се процес у почетном периоду увелико преусмерио ка Нишу, а затим и полако заустављао. Не само да би тако спласнуо анимозитет ка престоници, него би се нови таласи у Нишу путем концентричних кругова проширивали по свим градовима југоисточне Србије. Тако би природно скочила и њихова вредност. Сличан рецепт би био логично примењив и у Пироту, Лесковцу, Књажевцу, Врању, Зајечару, Прокупљу и сл. Али не би само становници југоисточне Србије профитирали овим захватом, већ и сви градови унутар снажне осовине Београд-Ниш, а то би био пример и за друге средине у Србији да пронађу своје место на мапи патриотске децентрализације. Србија би тако временом постала земља здраве конкуренције, у којој не би владало уверење да живот има смисла само у њеном главном граду и у којој би њени грађани по унутрашњости повратили изгубљени осећај државне бриге према њима. Нови центри би према својим традицијама или другим специфичностима постали носиоци развоја оних привредних и друштвених грана које су стратешка шанса Србије, као што су рецимо пољопривреда, енергетика или туризам, а које због преоптерећености и загушења не могу да се развију преко Београда.

Овај апел јавности има намеру да окупи све заинтересоване појединце и организације око здравог и неопходног пројекта патриотске децентрализације Србије, као и да пробуди успавану енергију унутрашњости, a све у циљу јачања српске државности и алтернативне понуде постојећем процесу регионализације и даље дезинтеграције државе Србије.

У Београду, новембар 2009-мај 2010.

За Управни одбор Српског сабора Двери,

Радован Тврдишић

Апел за спречавање албанизације српског језика на Косову и Метохији

Четворојеванђеље Краља Милутина. Фото: Видовдан.орг

Позивамо све надлежне и одговорне институције наше државе и међународне заједнице, као и јавност да спречи покушај албанизације српског језика на Косову и Метохији. Без обзира о коме се ради, признатој или непризнатој држави, нико нема права да врши злоупотребу језика неког народа, а поготову ако та злоупотреба има за циљ асимилацију тог језика у језик неког другог народа.

Према члану 5 став 1 устава самопроглашене албанске државе Косово – “Службени језици у Републици Косово су албански и српски језик”. Из овог става је изведено право на употребу српског језика у такозваној држави Косово. Међутим, право на употребу српског језика је, иако спорно, једно, а злоупотреба тог права нешто сасвим друго.

Наиме, осим пасоша у коме се назив на српском такозване државе, очигледно под утицајем међународног фактора, наводи коректно као “Република Косово”, у свим осталим документима и називима институција ове од Републике Србије непризнате творевине, као назив на српском пише “Република Косова”.

Овај назив, наравно, нема никакве везе са српским језиком. У том смислу, ова злоупотреба српског језика може се краткорочно тумачити као провокација упућена Србима на Косову и Метохији, а и шире, а дугорочно као покушај асимилације српског језика, а тиме и народа.

Злочин над језиком, а томе нас историја учи, увек је увод у злочин над народом. Срби због историјских околности имају одијум према учењу албанског језика, али никада нису вршили насиље над албанским језиком.

Верујемо да ће овај апел стићи до разумних и одговорних, те да ће се ова “грешка” исправити, као и укупан однос према српском језику на Косову и Метохији, а то подразумева и исправљање назива места на саобраћајним знацима, који су нарочито у местима у којима више нема Срба, такође, албанизовани једноставном променом имена насеља или превођењем српског назива на албански и уписивањем истог као српски.

У бићу српског народа је да, залажући се за себе, никад не заборави друге, па и овом приликом позивамо све на очување и поштовање и других језика и народа који живе на простору Косова и Метохије.

Језик јесте жиг свести и најважнији печат сваког народа. Али, не постоји туђ језик, јер је сваки језик настао да би премостио јаз између два туђинца.

Позивамо зато све људе да свој и језике других народа користе по његовој племенитој суштини за разумевање и стварање пријатељства међу људима и народима, а не подела и деоба.

Матица Срба Косова и Метохије-Драган Ничић Циноберски

Удружење књижевника Србије-Миљурко Вукадиновић

Саопштење Фонда Слободан Јовановић поводом јубилеја 140 година од рођења Слободана Јовановића

Пре 140 година, на велики празник Ваведања пресвете Богородице, родио се Слободан Јовановић, правник, историчар, социолог, књижевни критичар, државник, најкрупније име наше правне и политичке науке. Био је академик и председник Српске краљевске академије, професор Правног факултета и ректор Београдског универзитета, председник Српског културног клуба и председник Владе у изгнанству.

Прошле године, о 50. годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету 11. децембра 2008, основан је Фонд Слободан Јовановић. Прва јавна манифестација Фонда Слободан Јовановић била је Национална академија СРБИЈО ПАМТИ одржана  у Сава центру на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО алијансе. Фонд је основао свој веб сајт и покренуо Трибину Фонда на Коларчевом универзитету на којој су, током протекле године наступали домаћи и страни ауторитети. Фонд припрема издавање часописа Држава и библиографију Слободана Јовановића.

На иницијативу Фонда Слободан Јовановић Свети Синод Српске православне Цркве донео је одлуку о оснивању Спомен гробља за све пострадале током НАТО бомбардовања.

Овог месеца у Петрограду, Фонд Слободан Јовановић потписао је споразум о сарадњи са Центром за социјано-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

Пренос посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд остаје неодужен дуг на који Фонд Слободан Јовановић неће престати да подсећа све док се овај дуг не одужи онако како доликује.

Матија Бећковић, председник Фонда Слободан Јовановић

Београд, 4. децембра 2009.

Три манифестације  – изложба, трибина и представљање књиге – обележиће 140 година од како се Слободан Јовановић родио у Новом Саду, 4. децембра 1869. године.

На сам дан годишњице, 4. децембра, биће одржана

ИЗЛОЖБА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА: „СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ 1869-1958.”

Говоре: Декан Правног факултета др Мирко Васиљевић и др Јовица Тркуља.

Правни факултет, Булевар краља Александра 67, Београд, петак, 4. децембар у 12.00 часова.

Такође 4. децембра:

ТРИБИНА: 140 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА

Говоре: академик Коста Чавошки, проф. Мило Ломпар, проф. Драгољуб Кавран и др Чедомир Антић.

Сала Скупштине општине Стари град,  Македонска 42, петак 04. децембра. 2009. године, у 18.00 часова.

Академик Коста Чавошки је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић.

Најзад, 8. децембра:

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ: “САВРЕМЕНИЦИ О СЛОБОДАНУ ЈОВАНОВИЋУ”

Издавач: Службени гласник и Правни факултет Београд.

Говоре: Декан Правног Факултета др Мирко Васиљевић, др Момир Милојевић (рецензент), др Јовица Тркуља (приређивач) и Маринко Вучинић (приређивач).

У оквиру представљања књиге биће емитован документарни филм РТС: «Слободан Јовановић: осврт на живот».

Правни факултет, Булевар краља Александра 67, Београд, Амфитеатар Слободана Јовановића (слушаоница бр. 2), уторак, 8 децембар, 18.00 часова.

Изложба Правног Факултета, поводом 140 година рођења Слободана Јовановића:

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ 1869-1958.

Говоре: Декан Правног факултета др Мирко Васиљевић и др Јовица Тркуља.

Правни факултет, Булевар краља Александра 67, Београд, петак, 4. децембар у 12.00 часова.

Представљање књиге:

САВРЕМЕНИЦИ О СЛОБОДАНУ ЈОВАНОВИЋУ

Издавач: Службени гласник и Правни факултет Београд.

Говоре: Декан Правног Факултета др Мирко Васиљевић, др Момир Милојевић (рецензент), др Јовица Тркуља (приређивач) и Маринко Вучинић (приређивач).

У оквиру представљања књиге биће емитован документарни филм РТС: «Слободан Јовановић: осврт на живот».

Правни факултет, Булевар краља Александра 67, Београд, Амфитеатар Слободана Јовановића (слушаоница бр. 2), уторак, 8 децембар, 18.00 часова.

Саопштење Одбора за односе са црквама и верским заједницама Демократске странке Србије

Скупштина Србије

Системски Закон о култури који је донела Народна скупштина на предлог Министарства културе у Влади Србије не препознаје Цркву и верске заједнице као творце и носиоце самосвојног културног обрасца, не признаје културно наслеђе које је Црква створила и очувала, превиђа право Цркве да обавља културну делатност, омаловажава њене културне потенцијале и културне установе, од којих су неке од несумњивог националног значаја. Креатори овог накарадног Закона сматрају да Црква као јавна заједница нема свој идентитет, достојанство, име и традицију него је сврставају у „друга правна и физичка лица”. Најкраће речено, Министарство културе се не усуђује да у Закону напише име: Српска православна црква. То можда и не треба да чуди кад се зна да је владина већина у Скупштини избрисала Српску православну цркву у Закону о министарствима, првом закону који је донела, дан пре но што је формирана лева европска влада у Србији.

Влада која превиђа Српску православну цркву, њену улогу у народном животу, историји и култури, њен културни образац, културно наслеђе и културне вредности које ствара и чува, значајно смањује свој политички капацитет да заштити права Цркве на Косову и Метохији и да се одупре лукавим настојањима да се српско православно културно наслеђе преименује у косовско тј. алабанско културно наслеђе.

Посланици ДСС покушали су амандманима да ослободе Министарство културе од старих идеолошких предрасуда према Цркви, од духовног и интелектуалног далтонизма и од политичке лакомислености и неодговорности. Али Влада је одбацила конструктивне предлоге и остала доследна својој дволичној и недоследној политици према Цркви.

Креатори овог накарадног Закона сматрају да Црква као јавна заједница нема свој идентитет, достојанство, име и традицију него је сврставају у „друга правна и физичка лица”. Најкраће речено, Министарство културе се не усуђује да у Закону напише име: Српска православна црква.

Уверени смо да Српска православна црква, као ни остале традиционалне цркве и верске заједнице, неће пристати на овакву политику према себи, те да лажљиво благонаклон однос Владе према појединим деловима и активностима Цркве нико неће прихватити као надокнаду за прикривено понижавање Цркве као историјско-правног ентитета и за њен бесправан изгон из закона у којима треба и мора да има своје место, сходно Уставу и у складу са Законом о црквама и верским заједницама.

Позивамо ауторе да нам пошаљу своје радове на тему “Србија и Европа”.