Професор др Дарко Танасковић

«Неоосманизам, прагматичан пројекат модерног изгледа утемељен у империјалној носталгији Турске, одавно представља дубинску идеолошку константу спољне политике ове државе. Одмах после Ататуркове смрти, манифестовале су се појаве у турском друштву које су указивале да понорница поново избија и да ће постепено преплавити секуларне институције Турске. Данас је на власти исламистичка партија која и Балкан гледа као један од спољнополитичких приоритета, јер турска политичка елита своје корене превасходно види у османској Румелији, подручју које је обухватало цео османски Балкан и западни део Анадолије. Зато морамо да схватимо природу ове политике и са њом сарађујемо, али увек са нашим дугорочним интересима пред очима», поручио је професор др Дарко Танасковић, водећи оријентолог и дипломата на трибини Фонда Слободан Јовановић: «Повратак Турске на Балкан», одржаној 24. јуна у Коларчевој задужбини.

Дефинишући неоосманизам као вредносно идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског неоимперијализма, професор Танасковић је истакао да је управо ова, наизглед некохерентна смеса идеологија, његова главна специфичност.

Погледајте видео запис трибине Фонда

– Из ове синтезе произлази компаративна предност неоосманизма, јер може да се представља на различите начине. Он може да истакне своје исламистичко лице уколико је то потребно. Може деловати као турски национализам, пантуркизам, ако је на дневном реду, али и као османски неоимперијализам, прожет носталгијом која се сада поново испољава ка Балкану као региону који је некада био у саставу Османског царства – рекао је Танасковић.

Три главне карактеристике неоосманизма како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, јесу «изразити прагматизам», «мимикријска појавност» и «систем примењивања двоструких стандарда».

Три главне карактеристике неоосманизма како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, наставио је, јесу «изразити прагматизам», «мимикријска појавност» и «систем примењивања двоструких стандарда». Прагматизам почива на империјалној носталгији, али настоји да је претвори у геополитичку доктрину, а затим и у спољнополитичку праксу. Прагматичко лице неоосманизма може одлично да сакрије његову идеолошку природу која је константно присутна, јер је комбинована са изванредним дипломатским способностима и изоштреним осећањем за тренутак.

– С друге стране, «мимикријска појавност», односно кетманско самоидентификовање, допринело је слабој видљивости неоосманизма у свету. Турци знају да њихов пројекат не одговара политичкој коректности тренутка. Почели су да делују у кемалистичкој држави, окружењу где су могли да буду све осим неоосманисти. Зато никада нећете чути да себе тако називају. Због свесног прикривања, данас нема целовитих студија на ту тему. Уосталом, тешко би могли да објасне свету да обнављају Османско царство – објаснио је Танасковић и додао да је трећа карактеристика, посебно видљива на нашем простору, «систем двоструких стандарда» који примењују на циничан начин, као правило игре.

Савремени неоосманизам најбоље је представио тренутни министар спољних послова Ахмет Давутоглу у књизи «Стратегијска дубина»

Указујући да је савремени неоосманизам најбоље представио тренутни министар спољних послова Ахмет Давутоглу у књизи «Стратегијска дубина», Танасковић је нагласио да ово дело, на неки начин, представља “Библију” савремене Турске.

– Главни приоритет његове спољне политике је «свођење проблема са суседним земаљама на нулу» (zero policy). Давутоглу сматра да уколико нека земља жели да буде регионални лидер, мора да реши несугласице са комшијама. Тежњу ка тој «нули» видимо на Блиском истоку, Кавказу али и Балкану. Зашто Балкану када не делимо исте границе? Зато што га Турци доживљавају као виртуелно Османско царство – рекао је водећи оријенталиста и дипломата.

У Турској је дошло до потпуног раскида са политичком филозофијом и праксом кемализма.

«Стратегијска дубина» истиче и приоритет «поливалентне спољне политике» која указује да је Турска играч на многим странама света и да не жели да буде ничији послушник. Приметни су и «нови језик и кадрови» у овој дипломатији са дугом традицијом.

– Давутоглу се залаже за нови језик, нову логику, ново понашање. Не може се говорити језиком стереотипних представа из хладноратовског периода. То делује логично. Али овај принцип има додатну димензију. У њиховој дипломатији која је, тврдим, једна од најбољих на свету, од Кемала Ататурка доминирају кадрови кемалистичког усмерења. Они су попут касте за себе. Када је 2004. године политичка партија садашњег премијера Ердогана добила убедљиву већину у парламенту и направила исламистичку владу, то није била уобичајена смена већ тектонски поремећај. Срушио се свет многим људима. Донели су закон према коме и теолози могу да се баве дипломатијом. Али никада не смемо губити из вида да и за кемалисте и неоосманисте и исламисте, ма колико били међусобно подељени и сукобљени, изнад свега стоји лојалност Турској. Највећа снага неоосманизма је патриотизам. Оданост држави и химни никада неће дозволити да национални интерес буде угрожен. Ту је и «нови динамизам и покретљивост спољне политике» као четврти приоритет. Давутоглу то лично демонстрира. Нон стоп је у авиону. Он је Турску дипломатију динамизовао тако да она реагује на све догађаје у свету крајње брзо и при томе принуђује партнере на исту динамику – рекао је Танасковић.

Уколико прихватимо тезе утилитарности и морала Светозара Стојановића, онда се може рећи да је неоосманизам у извесном смислу чак и легитиман, ни добар, ни лош.

Али морамо знати о чему је реч, какви су циљеви те политике и наравно последице по свет, по нас.

Када се подвуче црта, како је објаснио, види се да је у Турској дошло до потпуног раскида са политичком филозофијом и праксом кемализма.

– Што је фотографија Ататурка више на зидовима, мање га је у животу. Неоосманизам се у спољнополитичкој димензији испољава глобално, регионално и на Балкану. Уколико прихватимо тезе утилитарности и морала Светозара Стојановића, онда се може рећи да је неоосманизам у извесном смислу чак и легитиман, ни добар, ни лош. Али морамо знати о чему је реч, какви су циљеви те политике и наравно последице по свет, по нас. Морамо да схватимо њену природу како би смо сарађивали са Турском као најзначајнијом државом у окружењу, али увек са нашим дугорочним интересима пред очима – закључио је Танасковић.

Дарко Танасковић: "Турци знају да њихов пројекат не одговара политичкој коректности тренутка. Почели су да делују у кемалистичкој држави, окружењу где су могли да буду све осим неоосманисти. Зато никада нећете чути да себе тако називају."

Др Дарко Танасковић: Карактеристике Неоосманизма from fondslobjovanovic on Vimeo.

Др Дарко Танасковић: Доктрина стратегијске дубине from fondslobjovanovic on Vimeo.

Проф др Дарко Танасковић

Поштовани пријатељи, Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину:

“ПОВРАТАК ТУРСКЕ НА БАЛКАН”

На трибини ће говорити проф. др Дарко Танасковић, оријенталиста и дипломата.

Трибина ће се одржати у Задужбини Илије М. Коларца, Малој сали, у Београду, у четвртак 24. јуна 2010. године у 19 и 30 часова.

"Министар спољних послова Турске, Ахмет Давутоглу, недавно је на једној регионалној економској конференцији у Сарајеву изјавио да је Турска на Балкан дошла коњима и да се сада поново враћа. Нико ко озбиљно заступа српски народ нема право да игнорише ту чињеницу." На слици: Огњен Тадић и Слободан Рељић

«Министар спољних послова Турске, Ахмет Давутоглу, недавно је на једној регионалној економској конференцији у Сарајеву изјавио да је Турска на Балкан дошла коњима и да се сада поново враћа. Нико ко озбиљно заступа српски народ нема право да игнорише ту чињеницу. Не смемо забравити да је земља која је тако дуго радила на поништењу српске државности поново на овом простору», поручио је Огњен Тадић, председнички кандидат уједињене опозиције Републике Српске на трибини Фонда Слободан Јовановић “Београд -Бањалука виа Истамбул: српска политика и поход неоотоманизма на Балкан”, која је одржана 27. маја у Коларчевој задужбини.

Оцењујући недавно усвојену «Истанбулску декларацију» као узрочник нове, дуге политичке кризе, потпредседник Српске демократске странке (СДС) је истакао да је она већ нанела први ударац – пореметила званичне односе Београда и Бањалуке.

- Чини ми се, а не могу рећи да такво мишљење нисам добио и од многих људи, да је политичка и дипломатска активност Бориса Тадића била више импровизација него право настојање да покуша да смири ситуацију тиме што ће се Србија мудро поставити између Турске и бројних политичких центара на овом простору који представљају муслиманску политику: Приштине, Новог Пазара, Сарајева… «Истанбулска декларација» је направљена тако да суштински не провоцира било какву полемику, али је главна порука у томе да званични Београд први пут о Дејтонском споразуму није разговарао са представницима Републике Српске, већ једним представником Председништва БиХ – рекао је Тадић.

Погледајте видео запис трибине Фонда на којој је гостовао Огњен Тадић

Овај ударац, како је оценио, довео је односе Београда и Бањалуке на најнижи могући ниво у последњој деценији.

- Природа тих односа је, иначе, установљена бројним међународним споразумима попут Дејтонског, Споразума о специјалним паралелним односима између Републике Српске и Србије, као и неформалним везама. Али, када мало дубље погледате они су минимално институционализовани. Историја односа између народа са обе стране Дрине сведочи о страним утицајима који су покушавали да их раздвоје. Подсетићу на ситуацију око српских устанака 1804. и 1815. године, Херцеговачки устанак «Невесињска пушка», када је једна група људи декларацијом прогласила  присаједињење српске Босне Србији, односно прихватање Милоша Обреновића као свог владара, затим Анексију из 1908. године, Гаврила Принципа…

Огњен Тадић: "Подсетићу на ситуацију око српских устанака 1804. и 1815. године, Херцеговачки устанак «Невесињска пушка» када је једна група људи декларацијом прогласила присаједињење српске Босне Србији, односно прихватање Милоша Обреновића као свог владара, затим Анексију из 1908. године, Гаврила Принципа... Из свега овога се види да је стално опредељење српског народа са оне стране Дрине било присаједињење, условно речено, матици, стварањем јединствене српске државе."

Из свега овога се види да је стално опредељење српског народа са оне стране Дрине било присаједињење, условно речено, матици, стварањем јединствене српске државе – објаснио је Тадић и додао да је период после 2000. године обележен превасходно као економски (улазак Хемофарма, куповина Телекома…) и открива срамежљив однос званичног Београда према својим објективним политичким обавезама које има ка Српској, Дејтону… Више се ради на приближавању Загреба и Београда него на очувању веза са Бањалуком, сматра лидер уједињене опозиције Републике Српске.

- Владари овог простора су 12 амбасадора Сједињених Америчких Држава који седе у главним градовима Балкана, док локални политичари ништа не могу да ураде без претходне консултације Вашингтона. Дакле, стање уопште није сјајно. Чека нас дуг период политичке кризе јер, таман што смо апсорбовали проблеме са Запада, они сада долазе са Блиског Истока. Истовремено, ту је веома снажан утицај Америке који се огледа у томе да ако нећемо да прихватимо онда трпимо наметнут улазак у НАТО. Упркос свему томе Декларација од 20. јуна 1876. године коју су донеле вође Босанско-херцеговачког устанка против Турске царевине, а која говори да желе да живе са својим народом у Србији, за 99, 9 одсто Срба у Српској и даље важи. Поента је да људи неће да живе у држави у којој не могу да доносе одлуке у име свог народа. И то под свакаквим претњама, уценама, притисцима, хапшењима, санкцијама, чак и насиљем нико са стране није могао да промени. Нису успели ни поткупљивањем, социјалним немирима, медијском кампањом, ничим – закључио је Тадић.

Када одлучујете о себи, одлучујете и о нама

На питање публике да ли је такозвани «неоосманизам» искључиво негативан по српски народ, он је нагласио да је тај термин још увек претенциозан и да интереси великих сила не морају увек бити и наши интереси.

- Чуо сам мишљење да иза читаве ове приче стоји званична Москва која жели да Турску отме из окриља САД и на тај начин обезбеди мир у својим јужним државама које су добрим делом муслиманске, те тако Турску и економски и политички веже за себе. С друге стране, ето приче да Америци управо то одговара јер тиме Европа нема шансу да се шири на Исток, већ само НАТО и тако прави клешта око Русије, што никако није у интересу српског народа. Све ово можда није тачно, јер су то само предвиђања.

Публику је интересовало и како лидер уједињене опозиције РС гледа на политику свог презимењака преко Дрине, Председника Србије.

Али питање је шта ми да радимо? Званична бањалучка политика се огласила са неколико саопштења. Да ли је српски интерес да се направи договор са Анкаром, односно да се реши на дужи период питање односа Срба и муслмана на Балкану или да се игнорише утицај Турске као силе? Препрека је тренутно «Истанбулска декларација» која шаље проблематичну поруку. Мора се променити стратегија према њој – рекао је Тадић.

Много тога у Босни и Херцеговини се променило од када се Москва вратила на међународну сцену. Како је објаснио, осетио се «јак нови ветар» у Већу за имплементацију мира и тзв Контакт групи, захваљујући чему и они лидери у Српској који су раније били највернији сарадници међународне заједнице, сада себи узимају за право да «србују» без страха од икаквих последица. Време санкција и кршења људских права је прошло, поручио је Тадић одговарајући на питање да ли се плаши да ће уколико буде изабран за новог председника Републике Српске бити одстрањен споља попут његових претходника.

- И да није прошло време санкција не треба их се плашити. Све док смо спремни да их занемаримо и једни другима предајемо штафетну палицу одговорности, ми имамо неку шансу да преживимо и да Српску водимо у правцу њене самосталности. Проблем је ако као народ одустанемо од тога. Али управо он говори да нећемо – нагласио је Тадић.

“Ми морамо да разговарамо са свима које грађани Србије изаберу, а да ли нама то одговара, е то је крст који морамо сами да носимо.
Суштина је да када бирате, ви у Србији не доносите одлуку само о вашој будућности, већ и будућности Срба на Косову, Црној Гори и Републици Српској.”

Публику је интересовало и како лидер уједињене опозиције РС гледа на политику свог презимењака преко Дрине, председника Србије.

- Тадић и његови људи су окренути ка Западним силама, САД, и налазе се у једном историјском вихору, позицији да одлучују о судбини свог народа. Али, поставља се питање да ли су у стању да донесу одлуку која је најбоља. То подразумева и одговорност и жртве за њену реализацију. Зато осећам бојазан да ће све оно што може да утиче на званичну политику Београда, довести до тога да се истиче само комерцијални интерес, а заборавља оно што је кључно опредељење свих нас, а то је конституисање једне чврсте државне власти која обезбеђује мир. Ми у Републици Српској Београд гледамо као свој главни град. Без обзира ко је на власти, он ће за нас увек бити престоница. Ми морамо да разговарамо са свима које грађани Србије изаберу, а да ли нама то одговара, е то је крст који морамо сами да носимо. Суштина је да када бирате, ви у Србији не доносите одлуку само о вашој будућности, већ и будућности Срба на Косову, Црној Гори и Републици Српској. Надам се да ће онај део грађана Србије који са РС има везе, макар по пореклу, моћи да увек, осим интереса које сваки човек има, у ту раван стави и интерес националног јединства – закључио је Тадић.

Огњен Тадић: "Тадић и његови људи су окренути ка Западним силама, САД, и налазе се у једном историјском вихору, позицији да одлучују о судбини свог народа. Али, поставља се питање да ли су у стању да донесу одлуку која је најбоља."

Радован Тврдишић

Србији је потребна децентрализација – која је могућа само ако Србија остане јединствена. Све што наново откривени стари политичари, који већ читаву деценију разарају народну привреду, подржани режимским медијима недавно предлажу, није децентрализација, већ је регионализација и дневно-политичка злоупотреба која ће Србију разбити на локалне и сепаратистичке феуде. У таквим феудалним регионима, феудални центри – нови београди све ће опет централизовати и уништити оно мало овлашћења која локална самоуправа данас ужива. Зато се Двери насупрот антинародној регионализацији, коју предлажу досадашњи гробари наше националне привреде, залажу за патриотску децентрализацију.

Меморандум за јачање државе Србије,

дебеоградизацију и развој унутрашњости

1. За децентрализацију, против регионализације

У последњих неколико година у нашем политичком животу интензивно је присутна велика расправа о потреби децентрализације Србије у циљу равномернијег развоја и подстицања у развитку мање развијених делова унутрашњости наше државе. Аргументи у корист ове тезе су више него јаки: Србију блокира београдизација која усисава све капацитете државе, а унутрашњост остаје на маргинама друштвено-економског живота и државне пажње. Међутим, лек који се нуди за ову државну бољку у форми регионализације није решење већ извор нових дезинтеграционих проблема и гомилања нове администрације (што се најдрастичније већ види на примеру Војводине), и неће бити у функцији истинске децентрализације. Насупрот томе, потребно нам је, са једне стране, јединство државе и патриотска децентрализација у функцији јачања а не разбијања државе, и, са друге стране, подршка свеукупном развоју локалних самоуправа, а не нове регионалне властодржачке бирократије и прилика за даље политичко распарчавање државе.

Србији је потребна децентрализација – која је могућа само ако Србија остане јединствена.
Све што наново откривени стари политичари, који већ читаву деценију разарају народну привреду, подржани режимским медијима недавно предлажу, није децентрализација, већ је регионализација и дневно-политичка злоупотреба која ће Србију разбити на локалне и сепаратистичке феуде.

Већ дуже времена са разних страна се могу чути предлози о регионализацији земље. Нова владајућа већина је чак и донела закон о формирању статистичких региона (упркос већ постојећој територијалној организацији Србије по управним окрузима), који би у догледној будућности могли из статистичких прерасти у административне, а затим и у политичке целине. Поред неопходности децентрализације, већина заговорника доношења оваквог Закона тврди како се то чини и због омогућавања свим срединама у држави (новоформираним „статистичким регионима”) да приступе одређеним фондовима ЕУ који стимулишу развој регионалне самоуправе и финансијски помажу регионалне пројекте. Наше политичко искуство, међутим, говори супротно: овако схваћена регионализација ће бити само добар изговор за нове партикуларизме и сепаратизме, и неће бити у функцији јачања државе. Шта се на овај начин омогућава тим срединама и коме би они тако ојачани потом желели да приступе – право је питање.

Осамостаљивање Војводине не може се уравнотежити осамостаљивањем Шумадије, Рашке или Тимочке области, већ се на овај начин само потхрањују нови дезинтеграциони процеси. Очекујемо и већ видимо да ће многе друге локалне средине у Србији, инспирисане војвођанском самосталношћу, кренути сличним путем и тражити за себе оно што је дато Војводини, под изговором да сви имају право на исти третман. Наш одговор је да да нити Војводина нити било ко други у Србији нема право на регионалну аутономију и самим тим се залажемо за укидање свих аутономија у држави Србији, истовремено инсистирајући на локалној самоуправи.

С тим у вези, да не би било манипулације од стране гласноговорника регионализације, јасно одмах треба раздвојити економски развој и потребу за економским програмом одрживог развоја свих делова Србије од непотребних и штетних регионалних подела Србије.

С тим у вези, да не би било манипулације од стране гласноговорника регионализације, јасно одмах треба раздвојити економски развој и потребу за економским програмом одрживог развоја свих делова Србије од непотребних и штетних регионалних подела Србије. Јер стварање региона није и не може бити, барем на Балкану, само административни процес, већ означава прављење нових политичких јединица и исцртавање потенцијалних нових граница. У нашем случају регион има државотворни, или у најмању руку конститутивни значај који води у федерализацију државе. А ми нисмо и никада не можемо бити за слабљење државе Србије и њену будућу даљу дезинтеграцију. Ми смо, дакле, за децентрализацију и сваковрсно јачање и развијање локалне самоуправе, али без регионализације.

Решење овога проблема налази се тамо где је и корен проблема: у Београду и (де)београдизацији Србије.

2. Београдизација – рак рана српске државе

Србија је данас држава у којој су скоро сав утицај, новац и углед концентрисани у њеној престоници.
Све водеће институције, установе и медији као да су заробљени у Кругу Двојке.

Србија је данас држава у којој су скоро сав утицај, новац и углед концентрисани у њеној престоници. Све водеће институције, установе и медији као да су заробљени у Кругу Двојке, због чега се оправдано стиче утисак да за ово „острво моћи” смисао и квалитет живота у остатку државе није приоритетна тема. Иако је нужност децентрализације свима јасна, и иако се она свакодневно громогласно промовише, сви постојећи процеси говоре о даљем јачању београдизације читаве Србије. Тако да се нашом вољом и небригом држава све више претвара у својеврсни модерни „београдски пашалук”, а наша евроунијатска елита у нове београдске дахије.

Без обзира што Београд јесте и мора да буде престоница и један од најважнијих стубова и симбола српске државе, овакво постојеће стање нужно доводи до два негативна процеса. Са једне стране, Београд постаје преоптерећена, неурбана и хаотична метропола, док са друге стране нетрпељивост унутрашњости према главноме граду постаје наша реалност. И управо овај често оправдани и разумљиви анимозитет, који се базира на сталним упозорењима Београду како се тешко живи по унутрашњости, постаје плодно тло за политичко замешатељство у држави. Под изговором неправедне финансијске поделе унутар државне касе, увек дежурни злонамерници притајено промовишу сепаратистичке процесе. Зато је неопходно што пре повући први стратешки и ефикасни корак у циљу стварне децентрализације државе, који би био снажан подстрек даљем уравнотежењу целокупног државног развоја.

Зато сматрамо да тај први корак треба да буде распоређивање делова државне управе и институција ван Београда и сигнал унутрашњости да може да буде центар одређене државне делатности.

3. Размештање делова државне управе из Београда?

Пресељењем делова државне управе био би послат јасан знак свим становницима Србије да Србија није само Београд, и да вреди живети и у другим местима.

Због тога што тема регионализације и територијалне организације Републике Србије изазива велике полемике и недоумице, под истом контроверзном лупом је и процес премештања државне управе, са којим се такође може отпочети и у циљу децентрализације. Измештање министарстава у целини или одређених делова министарстава из Београда у друга места (таква измештања и тренутно делимично постоје кроз административне округе, чији смисао постојања треба преиспитати), са једне стране могло би довести до формирања јаких локалних центара, који би у почетку били политички и „административно-бирократски” центри, али би у будућности прерастали у озбиљније финансијске, привредне, културне и спортске центре. Са јаким локалним седиштима може се рачунати и на динамичнији развој унутрашњости у целини, што би опет довело до заустављања негативних демографских тенденција, „урбанизације” низа градских средина, више активности у локалним економијама и самим тим до одрживог развоја у различитим областима Србије. Све ово не мора и не би смело да има икакве везе са регионализацијом.

Распоређивањем одређених министарстава у целини или делова министарстава из Београда у друге градове отвара се можда потпуно нова перспектива за низ градова у Србији: од могућности запошљавања младих стручњака у државној управи у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду, па самим тим и њиховог останка у тим градовима и заустављања даљих миграција младих образованих људи искључиво ка Београду, преко развоја сектора услуга у местима у којима би била стационирана министарства, јер је државна управа-бирократија свуда у свету, па и у Србији – и велики потрошач, односно корисник разних услуга, до урбанистичког уређења и сређивања градских зона у већим центрима у Србији, јер су за државне установе ипак потребни репрезентативни објекти и адекватна опремљеност.

Пресељењем делова државне управе био би послат јасан знак свим становницима Србије да Србија није само Београд, и да вреди живети и у другим местима. Могло би доћи и до низа осталих повезаних позитивних ефеката, као што су повећање цене рада и раст инвестиционе атрактивности одређених градова, што би допринело већој упошљености локалног становништва, као и повећању предузетничке активности тако неопходне за покретање посрнуле српске привреде.

Ова идеја поред низа добрих има и слабих места. Може ли функционисати Влада чија сва министарства нису у истом граду, да ли би то изазвало нездраву конкуренцију међу градовима која су добила или нису добила седишта, колико је све то компликована и скупа инвестиција, као и колико нас све то још више дезинтегрише уместо да интегрише – јесу питања на која би требало обратити пажњу. Предуслов за ову реорганизацију и распоређивање државне управе био би нови Закон о унутрашњој организацији Владе Републике Србије и преко потребно смањивање великог броја министарстава на рационалнију меру, као и велика јавна расправа шта је најбоље учинити на овом плану по државно јединство и развој локалних средина. Јавна расправа које у овом часу нема и чије је покретање главни циљ овог меморандума.

4. Дислокација других државних установа из престонице

Поред основне и главне државне управе коју представљају Влада и Министарства, у Београду су непотребно сконцентрисане и све друге најважније државне институције – преко 100 републичких управа, агенција, завода, института, фондова и других државних органа има седиште у Београду. Исто важи и за највише судске инстанце и највећа државна предузећа у Србији. Процес „дислокације државних институција” или „размештања државне управе” подразумевао би не само исељавање седишта у целини или деловима одређеног броја министарстава Владе Републике Србије из Београда, већ и пресељење бројних других државних институција ван Београда, у нека друга места на територији Републике Србије.

Зашто би, на пример, Саобраћајни институт, Туристичка организација Србије, Археолошки институт САНУ, Републички завод за заштиту споменика културе, Републички завод за информатику и интернет, Републичка агенција за заштиту животне средине, Управа царина, или Фонд за социјалне иновације, обавезно морали бити са седиштем у Београду, а не у Нишу, Ваљеву, Новом Саду, Краљеву, Зрењанину, Чачку, Врању или Крагујевцу?

Потпуно исто питање важи и за централе великих јавних предузећа, као што су Телеком, ПТТ, Србија Воде, Србија Шуме, ЕПС, Путеви, Железница…, али и за седиште Врховног суда Србије. Разуме се и да питање равномернијег и одрживог развоја унутрашњости Србије није и не може бити само питање размештања државне управе и институција из Београда, већ и свеукупне децентрализације Србије. Размештање државне управе не значи аутоматски и економски развој унутрашњости, али представља алтернативу накарадној регионализацији и вештачким аутономијама, као и увод у процес истинске, патриотске децентрализације у циљу јачања Србије.

5. Патриотска децентрализација: развој локалних самоуправа и нових националних центара

Београдизација истовремено утиче и да државотворна свест слаби, јер се партикуларни интереси стављају изнад државних, а локални интереси тешко да могу носити државотворно-национални импулс.
Та свест о држави слаби прво у Београду, а потом и у другим већим градовима, па се тако у Новом Саду или Крагујевцу могу јавити слични импулси засновани на локалном интересу.

Суштинска централизација готово свих друштвених процеса у Србији довела је и до демографског пражњења рубних подручја, повећавања неравномерности у развоју између различитих делова земље, даљу стагнацију или чак пропадање низа научних, образовних, спортских институција у унутрашњости Србије. Београдизација истовремено утиче и да државотворна свест слаби, јер се партикуларни интереси стављају изнад државних, а локални интереси тешко да могу носити државотворно-национални импулс. Та свест о држави слаби прво у Београду, а потом и у другим већим градовима, па се тако у Новом Саду или Крагујевцу могу јавити слични импулси засновани на локалном интересу. У овом часу држава Србија нема стратегију у којој би приоритет добила рубна подручја. Рубна подручја се празне, села нестају. У том смислу Србија полако постаје више простор него национална држава. Процес је могуће зауставити само патриотском децентрализацијом и дефинисањем свеобухватног програма одрживог развоја, али тај стратешки план треба да има патриотски циљ: стварање нових националних а не сепаратистичких центара.

Држава Србија нема интереса да развија нпр. град Врање или Ниш као некакве самосталне и самодовољне регионалне или било какве друге административне јединице које потом лако могу постати предмет геополитичких аспирација других држава, већ патриотска децентрализација значи развијање ових градова управо као српских националних и државних центара. И ту се наш концепт децентрализације разликује од свега другога до сада изреченога.

С тим у вези, залажемо се за принцип развоја локалне самоуправе, који би подразумевао повратак имовине и изворних прихода локалним срединама и директну комуникацију између државе и локалне самоуправе, без посредника и у циљу самосталног и бржег развоја, али не и осамостаљивање локалних центара у посебне административне регионалне целине и развој непотребне бирократије и опасних дезинтеграционих процеса. У том правцу, предлажемо и оснивање посебних државних фондова и доделу одређених профитабилнијих послова облицима територијалне децентрализације односно локалне самоуправе, који би били овлашћени да користе средства из ових фондова уз строгу ревизорску контролу.

Као одличан пример потенцијалне патриотске децентрализације можемо навести град Ниш.

Ниш је природни центар југоисточне Србије. Град са око 300.000 становника, са богатим културним и историјским наслеђем, са изузетно значајном географском позицијом, али и са веома бледим местом на мапи значаја у Србији. У односу на реалне могућности Ниш је најпотцењенији град у држави и тај осећај запостављености подједнако деле све Нишлије. У нашој новијој историји повремени покушаји одређених организација и појединаца да се ова неправда исправи, на жалост су остајали само на папиру. Из престонице никада није стигла стратешка иницијатива да се целокупно повећа значај Ниша. Ова тема не постоји на државном дневном реду, јер се не схвата колики значај би за равномернији развој Србије имала осовина Нови Сад-Београд-Ниш. И поред оправданих примедаба које долазе од Новосађана, јасно је да је њихов град у сваком погледу много развијенији од Ниша, као и да се иза тих притужби неретко крију подмукле сепаратистичке намере. У случају Ниша тога нема и не може бити. Стратешки развој овога града под патронатом државе, као националног центра, постао би на више начина локомотива целокупног праведнијег развоја Србије.

Ако већ постоји снажна миграција из читаве југоисточне Србије ка Београду у потрази за послом и значајем, тај би се процес у почетном периоду увелико преусмерио ка Нишу, а затим и полако заустављао. Не само да би тако спласнуо анимозитет ка престоници, него би се нови таласи у Нишу путем концентричних кругова проширивали по свим градовима југоисточне Србије. Тако би природно скочила и њихова вредност. Сличан рецепт би био логично примењив и у Пироту, Лесковцу, Књажевцу, Врању, Зајечару, Прокупљу и сл. Али не би само становници југоисточне Србије профитирали овим захватом, већ и сви градови унутар снажне осовине Београд-Ниш, а то би био пример и за друге средине у Србији да пронађу своје место на мапи патриотске децентрализације. Србија би тако временом постала земља здраве конкуренције, у којој не би владало уверење да живот има смисла само у њеном главном граду и у којој би њени грађани по унутрашњости повратили изгубљени осећај државне бриге према њима. Нови центри би према својим традицијама или другим специфичностима постали носиоци развоја оних привредних и друштвених грана које су стратешка шанса Србије, као што су рецимо пољопривреда, енергетика или туризам, а које због преоптерећености и загушења не могу да се развију преко Београда.

Овај апел јавности има намеру да окупи све заинтересоване појединце и организације око здравог и неопходног пројекта патриотске децентрализације Србије, као и да пробуди успавану енергију унутрашњости, a све у циљу јачања српске државности и алтернативне понуде постојећем процесу регионализације и даље дезинтеграције државе Србије.

У Београду, новембар 2009-мај 2010.

За Управни одбор Српског сабора Двери,

Радован Тврдишић

Апел за спречавање албанизације српског језика на Косову и Метохији

Четворојеванђеље Краља Милутина. Фото: Видовдан.орг

Позивамо све надлежне и одговорне институције наше државе и међународне заједнице, као и јавност да спречи покушај албанизације српског језика на Косову и Метохији. Без обзира о коме се ради, признатој или непризнатој држави, нико нема права да врши злоупотребу језика неког народа, а поготову ако та злоупотреба има за циљ асимилацију тог језика у језик неког другог народа.

Према члану 5 став 1 устава самопроглашене албанске државе Косово – “Службени језици у Републици Косово су албански и српски језик”. Из овог става је изведено право на употребу српског језика у такозваној држави Косово. Међутим, право на употребу српског језика је, иако спорно, једно, а злоупотреба тог права нешто сасвим друго.

Наиме, осим пасоша у коме се назив на српском такозване државе, очигледно под утицајем међународног фактора, наводи коректно као “Република Косово”, у свим осталим документима и називима институција ове од Републике Србије непризнате творевине, као назив на српском пише “Република Косова”.

Овај назив, наравно, нема никакве везе са српским језиком. У том смислу, ова злоупотреба српског језика може се краткорочно тумачити као провокација упућена Србима на Косову и Метохији, а и шире, а дугорочно као покушај асимилације српског језика, а тиме и народа.

Злочин над језиком, а томе нас историја учи, увек је увод у злочин над народом. Срби због историјских околности имају одијум према учењу албанског језика, али никада нису вршили насиље над албанским језиком.

Верујемо да ће овај апел стићи до разумних и одговорних, те да ће се ова “грешка” исправити, као и укупан однос према српском језику на Косову и Метохији, а то подразумева и исправљање назива места на саобраћајним знацима, који су нарочито у местима у којима више нема Срба, такође, албанизовани једноставном променом имена насеља или превођењем српског назива на албански и уписивањем истог као српски.

У бићу српског народа је да, залажући се за себе, никад не заборави друге, па и овом приликом позивамо све на очување и поштовање и других језика и народа који живе на простору Косова и Метохије.

Језик јесте жиг свести и најважнији печат сваког народа. Али, не постоји туђ језик, јер је сваки језик настао да би премостио јаз између два туђинца.

Позивамо зато све људе да свој и језике других народа користе по његовој племенитој суштини за разумевање и стварање пријатељства међу људима и народима, а не подела и деоба.

Матица Срба Косова и Метохије-Драган Ничић Циноберски

Удружење књижевника Србије-Миљурко Вукадиновић

Огњен Тадић

Поштовани пријатељи,   Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину “Београд -Бањалука виа Истамбул: српска политика и поход неоотоманизма на Балкан” на којој ће говорити Огњен Тадић, председнички кандидат уједињене опозиције Републике Српске. Трибина ће се одржати у задужбини Илије М. Коларца, у Малој сали, Београд, у четвртак 27. маја 2010. године у 19.30 часова.

Да ли је Истамбулска декларација добра за Републику Српску и да ли помаже односима Београд – Бањалука? Какав је утицај Турске у Босни и Херцеговини? Какве су последице Декларације о Сребреници? Да ли ће Република Српска расписати референдум о уласку у НАТО?

На ова и друга питања ће одговарати Огњен Тадић, потпредседник Српске демократске странке (СДС) и председнички кандидат уједињене опозиције „Заједно за Српску”, коју чине СДС, Партија демократског прогреса (ПДП) Младена Иванића и Српска радикална странка Републике Српске (СРС РС).

Александар Митић

Преслушајте аудио снимак емисије «Агора», Радија Београд 2, у којој је о гостовању Константина Косачова, председника Спољнополитичког одбора руске Думе на недавно одржаној Трибини Фонда Слободан Јовановић, говорио Александар Митић, координатор уредништва и члан Управног одбора Фонда.

Разговор водила Снежана Бићанин.

Агора, РТБ, 17. 4. 2010, преслушајте овде

Константин Косачов: "Безбедност може и мора бити колективна. Зато се противимо проширењу НАТО-а које само по себи негативно утиче на стабилност у Европи."

Погледајте видео записe са трибине Фонда:

Најава уваженог госта из Русије: Овде

Говор Константина Косачoва:

1. део: Овде

2. део: Овде

3. део: Овде

4. део: Овде

„Безбедност може и мора бити колективна. Спорне ситуације нико не сме да решава по принципу: ми смо јачи, значи ми смо у праву. Тако настаје семе будућих конфликата и ратова. Ако желиш мир, онда буди праведан. Ја сам убеђен да је то најправилнија формула за европску безбедност. Њу схвата и савремена Русија”, поручио је Константин Косачов, председник Спољнополитичког одбора руске Думе на трибини Фонда Слободан Јовановић „Европска безбедност – поглед из Русије”, која је одржана 16. априла у Коларчевој задужбини.

После неколико пропуштених шанси, попут 11. септембра, “старом континенту” се данас пружа још једна прилика за промене. Како је истакао Косачов, Русија је свој предлог већ изнела – Платформу за европску колективну безбедност.

- Уколико она није задовољавајућа, сачекаћемо бољу идеју. Циљ је да стратегија буде заједничка и спречи реалне претње чија цена могу да буду животи хиљада људи. Зато се противимо проширењу НАТО-а које само по себи негативно утиче на стабилност у Европи. Такав став имамо не због тога што сматрамо да је проширење Алијансе нека посебна претња за нас, већ због тога што Европу доводи у ћорсокак. О томе говори и лажна парола да уколико нисте уз НАТО, не делите европске вредности – рекао је Косачов и додао да ће проширење овог савеза пре или касније бити прекинуто.

А када се то деси, на пример испред границе Русије, онда, како је објаснио, добијамо нови “берлински зид”.

Константин Косачов: "У Русији озбиљно пратимо шта се дешава у Србији око приступања НАТО-у. Србија је наш близак партнер и добар сусед, иако нас не везују територијалне границе. Зато нам никако није свеједно. С друге стране, ово говорим најискреније а не дипломатски, ми поштујемо српски народ толико да смо спремни да прихватимо сваки ваш избор. Али, за нас је најважније да то буде избор народа, а не појединих политичара који говоре у његово име."

- Доста нам је тог зида. Ми желимо да видимо другу, јединствену, просперитетну Европу. Ново проширење НАТО-а неће решити проблеме. Уколико власт у Пакистану једном изгуби контролу над нуклеарним оружјем и оно дође у руке екстремиста, биће потпуно неважно да ли је Србија, Русија или Швајцарска у НАТО-у или не. Претња ће бити једнака за све. Када терористи дижу у ваздух возове, није битно да ли се то дешава у Русији или некој другој земљи – објаснио је Косачов и додао да управо због тога можемо само да тугујемо што ЕУ није самостално формулисала безбедносну стратегију већ се ослонила на НАТО у коме доминирају неевропске државе.

Зато Русији није све једно какву ће позицију заузети Србија у односу са Алијансом.

- У Русији озбиљно пратимо шта се дешава у Србији око приступања НАТО-у, пажљиво као што ви пратите шта се дешава код нас. Србија је наш близак партнер и добар сусед, иако нас не везују територијалне границе. Зато нам никако није свеједно. С друге стране, ово говорим најискреније а не дипломатски, ми поштујемо српски народ толико да смо спремни да прихватимо сваки ваш избор. Али, за нас је најважније да то буде избор народа а не појединих политичара који говоре у његово име. Владајући, али и опозициони лидери одавде су ми рекли да око 80 процената грађана не жели да уђе у НАТО. Срећни смо због таквог избора. Чињеница да постоје жустре дискусије око питања приступања Савезу је нешто сасвим нормално. Свака држава која је у транзицији мора да донесе стратешке одлуке везане за своју будућност, укључујући и питања националне безбедности – рекао је Косачов.

Публику је интересовало каква је судбина, за нас посебно важног гасовода Јужни ток, али и Северног откако је Украјина добила нову власт.

Према речима Косачова, чињеница је да су се оба пројекта појавила као последица лошег понашања бившег украјинског руководства.

- Кризу 2006. и 2009. године смо преживели изузетно тешко и неправедно изгубили репутацију доброг партнера Европе у енергетици. Глави закључак који смо тада извели је да ова ситуација дефинитивно не сме да се понови. Од данашње Украјине, као транзитне земље, зато очекујемо нормалне, квалитетне и поштене односе. Ми у то тренутно уопште не сумњамо. Али ни једна влада није вечита те стога ми, али и европски партнери, укључујући и Србију, морамо да будемо осигурани. Ништа се не мења у овим пројектима. Сигурни смо да ће приступ остати исти и код других учесница – најавио је Косачов.

На питање како коментарише Босну и Херцеговину као евентуалну чланицу НАТО-а, председник Спољнополитичког одбора Думе је оценио да је оваква могућност врло опасна.

- Босна је припремила Акциони план за чланство, такозвани МАП, што је већ опасно за њу али и глобалну безбедност. Такође, унутрашње проблеме, попут судбине Дејтона, мора да решава опрезно и договором свих страна, јер ће свака интервенција споља сигурно довести до њеног распарчавања – сматра Косачов, који је одговорио и на такозвану претњу Русије да ће, уколико Србија икада постане део НАТО-а, односи две земље бити доведени у питање.

- Ако мислите да ћемо вам због тога заврнути гас, наравно да нећемо. Односи се неће значајније пореметити али не могу да тврдим да би такав поступак српских власти остао непримећен. Ми вас видимо као искреног партнера у градњи једне нове, јединствене, безбедне Европе. Улазак Србије у НАТО би то, нажалост, негирао – закључио је Косачов.

Бројна публика је с великом пажњом слушала госта трибине Фонда, Константина Косачова.

Константин Косачов

Поштовани пријатељи,

Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину “Европска безбедност – поглед из Русије”. На трибини ће као гост говорити Константин Косачов, председник Спољнополитичког одбора руске Думе.

Трибина ће се одржати у задужбини Илије М. Коларца, у Малој сали, Београд, у петак 16. априла 2010. године у 19.30 часова.

Важно:

По препоруци преводилачке службе, молимо посетиоце трибине да понесу са собом личне карте, ради доделе слушалица.

Са трибине Фонда Слободан Јовановић

Видео снимак трибине Фонда Слободан Јовановић: “Како се односимо према нашим херојима и жртвама рата“. Трибина је одржана у задужбини Илије М. Коларца, 25. 3. 2010. године у Београду.

Учествовали су: Золтан Дани, бивши командант 3. дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО, који је оборио “стелт”, др Раде Рајић, пуковник у пензији и др Миле Савић, професор универзитета.

Погледајте видео записе са трибине:

1 део : овде

2. део: овде

3. део: овде

4. део: овде

5. део: овде

6. део: овде

7 део: овде

8 део: овде

Коментар др Миодрага Орлића