Превиђање чињеница о Слободану Јовановићу

У тексту „Новчанице као (бизарни) одраз живота” („Политика”, 15. јула), универзитетски професор Милан Божић се окомио на Слободана Јовановића због тога што се његов лик налази на нашој највреднијој новчаници од 5.000 динара. Ту околност он (поспрдно) назива „вишњом на шлагу”, јер на њу указује после претходног оспоравања неких других решења на појединим новчаницама. Read the rest of this entry »

После четири деценије проведене у Архиву САНУ, 332 стране рукописа Миховила Томандла о Владимиру Јовановићу штампао Архив у Панчеву. Read the rest of this entry »

Именовање Слободана Јовановића за ванредног професора државног права објављено је у службеном гласнику Краљевине Србије – Српским новинама 13. јуна 1897. године. Read the rest of this entry »

Простор испред Правног факултета понеће име нашег познатог академика Слободана Јовановића. Дража Михаиловић још без спомен-плоче у Брегалничкој улици, јер није рехабилитован. Read the rest of this entry »

Милетићева улица (Нови Сад) у којој је рођен Слободан јовановић. Изглед почетком ХХ века.

Српски културни Клуб покреће иницијативу за постављање спомен плоче Слободану Јовановићу, на његовој родној кући у Милетићевој улици бр. 33  (у доба кад је рођен велики научник, “Лебарски сокак бр. 31) Верујемо да као рођени Новосађанин, најугледнији српски стручњак за уставно право, председник Српске краљевске академије, председник Краљевске владе у избеглиштву за време нацистичке окупације и ректор Београдског универзитета, макар толико заслужује спомен плочу на кући у којој се родио, колико и Јелачић Јосип, коме је, 2001. иста част указана, реконструкцијом плоче из 1901. на иницијативу Ненада Чанка.

Захтевамо од градских власти, да обезбеде средства за израду и постављање спомен плоче Слободану Јовановићу, а медије позивамо да овом проблему посвете дужну пажњу.

На сарадњу, по овом питању, позивамо све заинтересоване појединце и организације, који желе да својим потписом подрже иницијативу Српског културног клуба.

Милетићева улица у Новом Саду данас.

Српски културни клуб, 6. 12. 2010.

У Малој сали Коларчевог народног универзитета у  Београду, у четвртак, 10. јуна, представљен је зборник “Савременици о Слободану Јовановићу”, издање Службеног Гласника и Правног факултета Београд.

Уводничари су били Др Данило Баста, др Слободан Антонић, др Јовица Тркуља (приређивач) и Маринко Вучинић (приређивач).

Након излагања др Данила Басте о Слободану Јовановићу и структури књиге, др Слободан Антонић је укратко говорио о неколико критичара Слободана Јовановића, али и о његовом особеном књижевном стилу. Др Јовица Тркуља, као приређивач, подсетио је на чињенице о личном и научном прогону Слободана јовановића, дуготрајном и мукотрпном очувању сећања на његово научно и књижевно дело, уз посебан осврт на скромност овог аутора. Маринко Вучинић, као приређивач књиге, такође је подсетио на потребу објављивања посебних тематских издања Слободана Јовановића, чиме би се његово дело учинило познатијим у домаћој стручној и књижевној јавности.

Зборником “Савременици о Слободану Јовановићу”, значајно се расветљава дело Слободана Јовановића у контексту критичке мисли доба у коме је радио и објављивао. Оно је, као документ критичког става једног времена, изванредно полазиште за правилно тумачење значаја научне мисли овог нашег великана у вези одговарајућих друштвених прилика бурног двадесетог века.

Погледајте видео записе са трибине на којој је представљена књига:

Када су му југословенски комунисти након рата нудили могућност да се врати у земљу, Јовановић им је одговорио: «Вратићу се са слободом». Да ли је дошао тај тренутак?

“Вратићу се слободом!”

За већину је он (и даље) само лик са највредније српске новчанице. Мало је оних који су упознати са његовом биографијом, а још мањи број оних који су прочитали сва његова дјела. Слободан Јовановић, научник чије име је деценијама било на листи «неподобних», јер је као «издајник и ратни злочинац» осуђен 1946. године, због предсједниковања и учешћа у југословенској избјегличкој влади, рехабилитован је тек 2007. године. Тиме је после скоро пет деценија од његове смрти, исправљена неправда, али земни остаци су му још у Лондону, гдје је сахрањен у децембру 1958. године. Ипак, прије мјесец дана, министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је да ће Јовановићеви остаци из Британије бити враћени у отаџбину и сахрањени у породичној гробници.

Неправда

Када га је Врховни суд ФНРЈ, у јулу 1946. године, осудио на двадесет година робије и губитак грађанске части, забрањено је и штампање његових дјела. Теретили су га, између осталог, да је 1942. године именовао Дражу Михаиловића за министра војног и «подстрекивао га и политички помагао у борби против ослободилачких снага у Југославији», да је унапређивао, обликовао и похваљивао четничке команданте, расипао државни новац, али и да је организовао радио-емисије преко иностраних станица, «подмићивао реакционарне новине и штампу са циљем да у иностранству Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривао братоубилачку борбу». Тиме је учињена велика неправда према Слободану Јовановићу и његовом дјелу, али, како истичу правници, и према читавом низу генерација младих српских интелектуалаца који су, у доба свог духовног профилисања, били лишени драгоцјеног и важног учитеља.

Биографија

Када га је Врховни суд ФНРЈ, у јулу 1946. године, осудио на двадесет година робије и губитак грађанске части, забрањено је и штампање његових дјела.
Тиме је учињена велика неправда према Слободану Јовановићу и његовом дјелу, али, како истичу правници, и према читавом низу генерација младих српских интелектуалаца који су, у доба свог духовног профилисања, били лишени драгоцјеног и важног учитеља.

Родио се у Новом Саду, 4. децембра 1869. године, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене Маринковић. Владимир Јовановић је, према ријечима историчара Владимира Ћоровића, био «један од најактивнијих и најречитијих вођа читавог либералног нараштаја кнежевске Србије од Париског до Берлинског конгреса», сину је дао име Слободан, које до тада није постојало код Срба.

У јесен 1887. године, Слободан се уписао на Правни факултет у Женеви, а убрзо постаје и стипендиста министарства просвјете. Од 1892. до 1897. радио је у министарству иностраних дела, на мјесту шефа одјељења пропаганде. Истовремено објављује и књижевне приказе и позоришне критике. За професора државног права на Правном факултету у Београду изабран је 1897. године, са непуних 28 година, а у два маха биран је за декана тог факултета. Постао је прави утемељивач науке уставног права у Србији, а више од 40 година остаје неоспоран ауторитет у тој науци.

Учествовао је на Мировној конференцији у Паризу 1919. године. Све до пред крај предратне Југославије, није био активан учесник у политичким борбама, нити је припадао некој политичкој странци, јер је на тај начин желио да сачува своју научничку објективност.

Улазак у политику

Улазак у политику наговјестио је крајем 1936. године, када је подстакао оснивање Српског културног клуба, чији је председник постао 1937. године. Српски културни клуб основан је како би радио «на неговању српске културе у оквиру југословенства», а изричито је изјаснио да се неће везивати ни за једну политичку идеологију.

Прије мјесец дана, министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је да ће Јовановићеви остаци из Британије бити враћени у отаџбину и сахрањени у породичној гробници.

У време почетка Другог свјетског рата, за вријеме владе Цветковић-Мачек, клуб интензивира политичко ангажовање, да би Јовановић убрзо и преузео важну улогу у пучу од 27. марта. У 72 години улази у нову владу као једина ванстраначка личност, иако каснији подаци показују да је био најважнији пучиста у Србији.  За Јовановића се прича да је један од најважнијих српских масона, али и да је Српски културни клуб централа британске обавјештајне службе у Србији.

Пред потписивање Тројног пакта, одлази код кнеза Павла Карађорђевића и после свега што је саслушао, каже да разумије став југословенске владе да приступи пакту под условом да не пристану на војно ангажовање против Руса. Након тога и изјављује своју чувену реченицу да су му у политици дражи «интуитивци од филозофа», окреће се од кнеза и подржава пучисте.

Кад је схватио да ће земља бити прегажена, одлази у Италију покушавајући да одобровољи Хитлера. Увјерава Мусолинија да Југославија прихвата све потписане документе и да је пуч од 27. марта само унутрашње српско питање. Њемачка, ипак, брутално напада Југославију, а влада бјежи у иностранство. Он је, улазећи у авион, казао: «Ово је најнесрећнији дан у моме животу!».

Избјеглиштво

Јовановић је у избјегличкој влади био њен потпредседник и предсједник. Када је рат завршен имао је 75 година и остао је да крајње скромно живи у Лондону, настављајући свој научни рад. Основао је Југословенски народни одбор и Удружење српских писаца. Пријатељи и сарадници свједоче да је Јовановић до своје смрти, 12. децембра 1958. године, сачувао не само радну енергију, него и луцидност, духовитост и ведрину.

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дјела у Југославији, то је учињено тек 1990. године објављивањем 12 томова сабраних дјела. Када су му југословенски комунисти након рата нудили могућност да се врати у земљу, Јовановић им је одговорио: «Вратићу се са слободом». Да ли је дошао тај тренутак?

За већину је он (и даље) само лик са највредније српске новчанице. Мало је оних који су упознати са његовом биографијом, а још мањи број оних који су прочитали сва његова дјела. На слици: српска новчаница од 5000 динара.

Текст преузет из часописа Српске новине, 6. мај 2010.

До недавно је широј јавности било скоро непознато писмо владике Николаја Велимировића којим се непосредно обраћа Слободану Јовановићу у вези Друштва српских писаца у Лондону. Поред осталог, Владика Николај обавештава Слободана Јовановића да је прочитао његово дело “О тоталитаризму”, које је један од првих радова на ову тему, уопште. Владика, том приликом, јавља Слободану Јовановићу да је на ово дело указао српским студентима на Колумбија универзитету.

Господину Слободану Јовановићу, Лондон, Енглеска

Епископ Николај
Америка
Фебруар 12, 1953.

Поштовани господине Слободане,
Мир Вам и здравље од Бога.

Поодавно сам писао проти Николићу да, као са моје стране, предложи Друштву српских писаца у Лондону, да узме једног свеца за своју друштвену славу. Предложио сам св. Симеона Немању, што је била слава и Српског културног клуба у Београду.

Па како ми Прота ништа не одговара по тој ствари, ја се брзо обраћам Вама, као првом оснивачу и свакидашњем духовном руководитељу тога друштва, с молбом да овај мој предлог, или ако је ико пре мене учинио исти предлог, усвојите.

Разлози су очигледни. Да наведем два. У свакој нашој катастрофи, када је српски народ остајао без пријатеља на земљи, тражио их је на небу. У својој осамљености и остављености интимније се прилепљивао небу, усрдније се молио Богу и ревносније држао своје верске обичаје, нарочито крсне славе. Тако у ропству, тако у ратовима, чак и у рововима у време борби, тако и у свакој невољи. Бог и свеци су за српски народ стварност, а не мит и легенда. А сада, ето, преживљујемо и катастрофу и борбу и невољу и осамљеност и остављеност. И народ у садашњим приликама понавља праксу својих предака у сличним приликама. Уздиже своју душу к небесима, с надом и покајном молитвом. У поробљеној отаџбини цркве се препуњавају богомољним масама народним. У расељењу по свим континентима, Срби граде нове цркве од своје оскудне зараде. Нарочито, пак, не пропуштају славити своје крсне славе, чак и они који су у морално – посрнулој Југославији почели напуштати ту светлу традицију својих отаца да би угодили својим ортацима у држави, чак велим, и они су сада почели славити своје крсне славе. А код нас је обичај да славе не само поједини људи и домови него и села и градови, и установе, културне, просветне и војне. Зашто би се Друштво српских писаца издвајало од тог свенародног српског хришћанског обичаја, и то у садашњем времену?

Други разлог: Народ, који уредно слави, био би обрадован, када би чуо и видео да и његови школовани и књижевни људи чине то исто. Нарочито баш књижевници, који кроз многе своје колеге нису мање криви за нашу несрећу од политичара. Сетите се само Вашег колеге Кошутића, па „Бен – Акрибе и његових несланих бурулесака, које су назвате молиеровским именом комедије. Па онога Пеције и његове одвратне драме „Млади Краљ”, у којој је попљувао сву српску историју, грђе него што ју Хрвати пљују, а ту књигу наградила је Срп. Акад. Наука, издала Државна штампарија, приказивало Српско народно позориште, које је народ издржавао. Па Драинца, Растка П. и других, многих. Ко год је гледао њихове драме, или читао њихове књиге, осећао се као човек који се купао у мутној води, па изашао прљавији него што је био. Није, дакле, погрешно оно притајено осећање српског народа, да нас је постигла казна Божија због грехова наших. Зато сви сада треба да свесно искупљујемо грехе, како личне тако и свога сталежа.

Према томе, мислим, да и то  Друштво српских писаца треба да се сложи са оним општим народним осећањем и да искупљује грехе многих наших књигописаца, душегубаца – претеча безбожног и аморалног комунизма. Један од начина тога искупљења од греха и умилостивљења Бога био би и слављење Божијих угодника – Светитеља.

Уверен сам да би то Друштво, које је успело до сада да стекне леп глас код Срба у Енглеској, доста добило, морално и национално, усвајањем славе по народном српском обичају од давне старине. Добили би једну више карактеристику српску, једно племенито обележје хришћанско.

Нека вам је свима Бог на помоћ.
С дубоким поштовањем и пријатељским поздравом,
искрено Вам одани,
Еп. Н.

П. С.
Вашу интересантну књигу о тоталитаризму, по прочитању, дао сам нашим студентима на Колумбији да је они прочитају. Хвала Вам.

_________________________

Писмо је први пут објављено у књизи Непозната писма Светог Николаја Српског, коју је приредио Зељко З. Јелић, објавио Завод за унапређење образовања и васпитања и Хришћанска мисао, Београд, 2009. године.

Документ:

Да је Слободан Јовановић један од највећих српских научника, није било супротних мишљења до 1945. године. Али, од тада је он не само забрањени писац, него и “сарадник окупатора и ратни злочинац”, каже за Прес магазин академик Матија Бећковић, председник Фонда “Слободан Јовановић”.

Да ли је тачно да је Јовановић био, како неки кажу, “човек срећне научне, али несрећне политичке звезде”?

Бећковић: На кратак рок- јесте. Или, тачније речено – био је. Али, није прошло ни пола века, а оних који су били срећније политичке звезде нигде нема. А Слободан Јовановић израња пред очима нових нараштаја, већи него што је икада био. Можда је најапсурднија оптужба, у историји наших апсурда, да је Слободан Јовановић једини човек који је рат провео у Лондону, а постао “ратни злочинац и сарадник окупатора”.

Колики је његов утицај на савремену политичку и правну мисао у Србији?

Бећковић: Он је поставио највећу меру у нашој научној мисли. Његово име брисано је из списка чланова Српске академије, чији је био председник. Слично је било и на Универзитету, чији је био ректор, и на Правном факултету, где је био дугогодишњи професор. Могао га је споменути само онај ко га је псовао, а били су каштиговани и они који су му име навели у библиографији радова којe су користили. То је било једно од најтежих идеолошких огрешења после “ослобођења”.

Зашто српска јавност, и након две деценије од када су поново издата његова сабрана дела, мало зна о Слободану Јовановићу?

Бећковић: Они који су требали да знају, знали су. Али, ти који су га знали нису довољно чинили да знају и други. Величина његовог дела и висина његове мисли, учинили су да се једва могу препознати његова лична политичка опредељења. Морал језика и уметничка и историјска истина су заставе под којима је живео и умро.

Морал језика и уметничка и историјска истина су заставе под којима је Слободан Јовановић живео и умро.

Како коментаришете најаву министра Срећковића да ће земни остаци Слободана Јовановића бити допремљени у Србију?

Бећковић: О томе се и пре министра Срећковића годинама говори и размишља. То је свакако један од необављених задатака, а једини проблем је да ли је Србија способна да то учини онако како Слободан Јовановић, као ректор Универзитета, председник Академије, председник владе и прво перо наше науке, заслужује.

Који је био основни мотив за оснивање Фонда “Слободан Јовановић”?

У децембру 2008. године, о 50-годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету, основан је Фонд “Слободан Јовановић”.
Прва јавна манифестација Фонда била је национална академија “Србијо памти”, одржана на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО-а.
Фонд је основао свој веб-сајт и покренуо трибину на Коларчевом народном универзитету, на којој су, током протекле године, наступали домаћи и страни ауторитети. ..

Бећковић: Готово да нема области, уметничке или научне, којом се није бавио Слободан Јовановић. Зато ни за име Фонда није било имена које би било симболичније од његовог. Слободан Јовановић је први Слободан који је рођен међу Србима. Он је нека врста монаха који нема друге деце осим духовне. У децембру 2008. године, о 50-годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету, основан је Фонд “Слободан Јовановић”. Прва јавна манифестација Фонда била је национална академија “Србијо памти”, одржана на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО-а. Фонд је основао свој веб-сајт и покренуо трибину на Коларчевом народном универзитету, на којој су, током протекле године, наступали домаћи и страни ауторитети. Припремамо издавање часописа “Држава” и библиографију Слободана Јовановића. На иницијативу Фонда, Свети Синод Српске православне цркве донео је одлуку о оснивању спомен-гробља за све пострадале током НАТО бомбардовања. У новембру у Петрограду, Фонд је потписао споразум о сарадњи са Центром за социјално-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

У новембру у Петрограду, Фонд је потписао споразум о сарадњи са Центром за социјално-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

Шта су главни циљеви Фонда у наредном периоду?

Бећковић: Пренос посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд остаје неодужен дуг на који Фонд неће престати да подсећа све док се овај дуг не одужи онако како доликује.

Матија Бећковић је председник Фонда Слободан Јовановић

Поштовани г. Срећковићу, изузетно нас је обрадовало што се интересујете за пренос посмртних остатака академика Слободана Јовановића у Србију, као и да се трг испред Правног факултета назове по академику Јовановићу. Све би то било лепо, поштовани г. министре, да то већ није покренуто од стране Српског либералног савета, ЈВО, Удружења књижевника, Адвокатске коморе Србије, Правног факултета, «Српских двери», и многих јавних, културних и научних личности Србије.
Поштовани министре, да је ваша намера стварна и искрена, сазнали бисте да такав предлог постоји још од 2004. године када је председник ваше странке био министар иностраних послова, а ваш партијски колега министар за дијаспору, а оба министра су добила захтеве које Ви сада износите као своје. Господине министре, када Вас је иницијативни одбор звао да се прикључите обележавању годишњице рођења академика Јовановића нисте нам ни одговорили, а камоли пристали да учествујете на споменутом јубилеју у знак сећања на великана српске правне науке. Господине министре, бићемо почаствовани ако направите гест који је урадио г. Хомен, који нас је позвао и саслушао докле је стигао и шта је досад учинио Одбор за повраћај посмртних остатака Слободана Јовановића у Србију.

А што се имена трга испред Правног факултета тиче, захтев је у процедури, па можете у разговору са вашим коалиционим партнерима из ДС-а и СПС-а видети да трг добије име по академику Јовановићу.
Уз поштовање и наду у заједнички успех у намери да посмртне остатке академика Јовановића вратимо у Србију.

За Одбор за пренос посмртних остатака академика С. Јовановића,
А. Недић

Политика, 12. 2.