У Малој сали Коларчевог народног универзитета у  Београду, у четвртак, 10. јуна, представљен је зборник “Савременици о Слободану Јовановићу”, издање Службеног Гласника и Правног факултета Београд.

Уводничари су били Др Данило Баста, др Слободан Антонић, др Јовица Тркуља (приређивач) и Маринко Вучинић (приређивач).

Након излагања др Данила Басте о Слободану Јовановићу и структури књиге, др Слободан Антонић је укратко говорио о неколико критичара Слободана Јовановића, али и о његовом особеном књижевном стилу. Др Јовица Тркуља, као приређивач, подсетио је на чињенице о личном и научном прогону Слободана јовановића, дуготрајном и мукотрпном очувању сећања на његово научно и књижевно дело, уз посебан осврт на скромност овог аутора. Маринко Вучинић, као приређивач књиге, такође је подсетио на потребу објављивања посебних тематских издања Слободана Јовановића, чиме би се његово дело учинило познатијим у домаћој стручној и књижевној јавности.

Зборником “Савременици о Слободану Јовановићу”, значајно се расветљава дело Слободана Јовановића у контексту критичке мисли доба у коме је радио и објављивао. Оно је, као документ критичког става једног времена, изванредно полазиште за правилно тумачење значаја научне мисли овог нашег великана у вези одговарајућих друштвених прилика бурног двадесетог века.

Погледајте видео записе са трибине на којој је представљена књига:

Фонд Слободан Јовановић покреће на свом сајту серију интервјуа везаних за избор који је наметнут Србији : « ЕУ и(ли) Косово ?». Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић.

Гост: Љубиша Спасојевић, публициста и сатиричар из Београда.

Љубиша Спасојевић: "Не признаје независност Косова и Метохије Србија него власт у Србији!"

Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?

Спасојевић: Потпуно су противречна баш као што су противречне речи и дела ове власти и политика коју води за очување територијалног интегритета Србије и пријема Србије у ЕУ.

Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?

Спасојевић: Паралелност и комплементарност се подударају само у аксиомима политичке геометрије владајућег режима у Србији. Та геометрија нема везе са логиком оног што се се стварно дешава. Реторика режима и логика стварног дешавања су полу праве које се крећу у супротним смеровима. Смисао реторике је да гласачи поверују у бесмисао.

Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признала независност Косова?

Спасојевић: Не признаје независност Косова и Метохије Србија него власт у Србији, која не може да се назове српском и зато и користим термин „власт у Србији.” Та власт низом потеза то одавно чини. Тражење необавезног мишљења МСП, враћање амбасадора, царински пунктови на граници самопроглашене државе које је поставила власт у Србији су делови исте непрекинуте нити велеиздајничке политике те власти. Имплицитно признавање је врло експлицитно.

С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?

Услове за европске интеграције Србије поставља Америка.
Колико год садистичко маштовити били тамошњи креатори, далеко их надмашује мазохистичко – улизичка маштовитост овдашњих.

Спасојевић: Очекујем. Међутим, до тог тренутка ће вероватно протећи доста времена, с обзиром колико брзо Србија иде “путем који нема алтернативу”. Док пређе цео пут, или ће ова власт престати да постоји, или ће ЕУ престати да постоји, или ће Србија престати да постоји.

Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?

Спасојевић:  Услове за европске интеграције Србије поставља Америка. Колико год садистичко маштовити били тамошњи креатори, далеко их надмашује мазохистичко – улизичка маштовитост овдашњих. Моја машта не може да их појми. Због правичности напомињем да се поменута врста мазохизма претвара у садизам према сопственом народу. Примери су многобројни.

Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?

Европска Унија је већ упутила Србију на интеграције са Турском.

Спасојевић: Власт у Србији се већ определила. Пример са безвизним режимом, односно такозваним Белим шенгеном који важи за Србе из Србије али не и за Србе са Косова и Метохије, то показује.

Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?

Спасојевић:  Због своје части, али и не само због тога, треба да одбије ту “почаст”.

О пријему би требало размислити, али само размислити, када ЕУ плати одштету Србији за злочине које је учинила на свим српским територијама, у својим медијима разоткрије лажи које је сервирала и јавно се извини због тога, а починиоце тих недела примерено казни, као и када чланице ЕУ које су то учиниле повуку признање које су дале квази држави Косово.

Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?

Спасојевић: Европска Унија је већ упутила Србију на интеграције са Турском. Власт у Србији је прихватила учешће у том удруженом “злочиначком” подухвату, најављујући учешће у заједничким удруженим привредно-религиозним подухватима са Турском. Када Турска постане чланица Европске Уније, као њен део, то ће постати и Србија. Историја се понавља. Хабзбуршка монархија и Отоманско царство ће се успешно интегрисати као и пре двеста – триста година. Србија такође, као што је у том периоду била успешно део тих интеграција.

Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?

Спасојевић: Противник сам чланства Србије у Европској Унији, тако да одлагање пријема Србије у ту организацију нема утицаја на моје мишљење. О пријему би требало размислити, али само размислити: када ЕУ плати одштету Србији за злочине које је учинила на свим српским територијама, у својим медијима разоткрије лажи које је сервирала и јавно се извини због тога, а починиоце тих недела примерено казни, као и када чланице ЕУ које су то учиниле повуку признање које су дале квази држави Косово. До тада треба сарађивати са земљама БРИК-а и осталим државама, које не постављају никакве нечасне услове тој сарадњи. Такође, треба тражити статус посматрача у ШОС-у, са тенденцијом да наша држава постане члан те организације.

Прочитајте још о Косову и ЕУ:

Срђа Трифковић: “Ни признање, ни интеграције!”

Никола Живковић: “Увек постоји резервна варијанта”

Душан Пророковић: “Став ЕУ према Косову и региону ће се мењати”

Дамир Мариновић: “Промене су на видику”

Небојша Малић: “Признање Косова ће бити услов за пријем у ЕУ”

Слободан Самарџић: “Српско чланство у ЕУје имагинарно”

Горан Ђорђевић: “Европска Унија неће нове чланице”

Када су му југословенски комунисти након рата нудили могућност да се врати у земљу, Јовановић им је одговорио: «Вратићу се са слободом». Да ли је дошао тај тренутак?

“Вратићу се слободом!”

За већину је он (и даље) само лик са највредније српске новчанице. Мало је оних који су упознати са његовом биографијом, а још мањи број оних који су прочитали сва његова дјела. Слободан Јовановић, научник чије име је деценијама било на листи «неподобних», јер је као «издајник и ратни злочинац» осуђен 1946. године, због предсједниковања и учешћа у југословенској избјегличкој влади, рехабилитован је тек 2007. године. Тиме је после скоро пет деценија од његове смрти, исправљена неправда, али земни остаци су му још у Лондону, гдје је сахрањен у децембру 1958. године. Ипак, прије мјесец дана, министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је да ће Јовановићеви остаци из Британије бити враћени у отаџбину и сахрањени у породичној гробници.

Неправда

Када га је Врховни суд ФНРЈ, у јулу 1946. године, осудио на двадесет година робије и губитак грађанске части, забрањено је и штампање његових дјела. Теретили су га, између осталог, да је 1942. године именовао Дражу Михаиловића за министра војног и «подстрекивао га и политички помагао у борби против ослободилачких снага у Југославији», да је унапређивао, обликовао и похваљивао четничке команданте, расипао државни новац, али и да је организовао радио-емисије преко иностраних станица, «подмићивао реакционарне новине и штампу са циљем да у иностранству Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривао братоубилачку борбу». Тиме је учињена велика неправда према Слободану Јовановићу и његовом дјелу, али, како истичу правници, и према читавом низу генерација младих српских интелектуалаца који су, у доба свог духовног профилисања, били лишени драгоцјеног и важног учитеља.

Биографија

Када га је Врховни суд ФНРЈ, у јулу 1946. године, осудио на двадесет година робије и губитак грађанске части, забрањено је и штампање његових дјела.
Тиме је учињена велика неправда према Слободану Јовановићу и његовом дјелу, али, како истичу правници, и према читавом низу генерација младих српских интелектуалаца који су, у доба свог духовног профилисања, били лишени драгоцјеног и важног учитеља.

Родио се у Новом Саду, 4. децембра 1869. године, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене Маринковић. Владимир Јовановић је, према ријечима историчара Владимира Ћоровића, био «један од најактивнијих и најречитијих вођа читавог либералног нараштаја кнежевске Србије од Париског до Берлинског конгреса», сину је дао име Слободан, које до тада није постојало код Срба.

У јесен 1887. године, Слободан се уписао на Правни факултет у Женеви, а убрзо постаје и стипендиста министарства просвјете. Од 1892. до 1897. радио је у министарству иностраних дела, на мјесту шефа одјељења пропаганде. Истовремено објављује и књижевне приказе и позоришне критике. За професора државног права на Правном факултету у Београду изабран је 1897. године, са непуних 28 година, а у два маха биран је за декана тог факултета. Постао је прави утемељивач науке уставног права у Србији, а више од 40 година остаје неоспоран ауторитет у тој науци.

Учествовао је на Мировној конференцији у Паризу 1919. године. Све до пред крај предратне Југославије, није био активан учесник у политичким борбама, нити је припадао некој политичкој странци, јер је на тај начин желио да сачува своју научничку објективност.

Улазак у политику

Улазак у политику наговјестио је крајем 1936. године, када је подстакао оснивање Српског културног клуба, чији је председник постао 1937. године. Српски културни клуб основан је како би радио «на неговању српске културе у оквиру југословенства», а изричито је изјаснио да се неће везивати ни за једну политичку идеологију.

Прије мјесец дана, министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је да ће Јовановићеви остаци из Британије бити враћени у отаџбину и сахрањени у породичној гробници.

У време почетка Другог свјетског рата, за вријеме владе Цветковић-Мачек, клуб интензивира политичко ангажовање, да би Јовановић убрзо и преузео важну улогу у пучу од 27. марта. У 72 години улази у нову владу као једина ванстраначка личност, иако каснији подаци показују да је био најважнији пучиста у Србији.  За Јовановића се прича да је један од најважнијих српских масона, али и да је Српски културни клуб централа британске обавјештајне службе у Србији.

Пред потписивање Тројног пакта, одлази код кнеза Павла Карађорђевића и после свега што је саслушао, каже да разумије став југословенске владе да приступи пакту под условом да не пристану на војно ангажовање против Руса. Након тога и изјављује своју чувену реченицу да су му у политици дражи «интуитивци од филозофа», окреће се од кнеза и подржава пучисте.

Кад је схватио да ће земља бити прегажена, одлази у Италију покушавајући да одобровољи Хитлера. Увјерава Мусолинија да Југославија прихвата све потписане документе и да је пуч од 27. марта само унутрашње српско питање. Њемачка, ипак, брутално напада Југославију, а влада бјежи у иностранство. Он је, улазећи у авион, казао: «Ово је најнесрећнији дан у моме животу!».

Избјеглиштво

Јовановић је у избјегличкој влади био њен потпредседник и предсједник. Када је рат завршен имао је 75 година и остао је да крајње скромно живи у Лондону, настављајући свој научни рад. Основао је Југословенски народни одбор и Удружење српских писаца. Пријатељи и сарадници свједоче да је Јовановић до своје смрти, 12. децембра 1958. године, сачувао не само радну енергију, него и луцидност, духовитост и ведрину.

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дјела у Југославији, то је учињено тек 1990. године објављивањем 12 томова сабраних дјела. Када су му југословенски комунисти након рата нудили могућност да се врати у земљу, Јовановић им је одговорио: «Вратићу се са слободом». Да ли је дошао тај тренутак?

За већину је он (и даље) само лик са највредније српске новчанице. Мало је оних који су упознати са његовом биографијом, а још мањи број оних који су прочитали сва његова дјела. На слици: српска новчаница од 5000 динара.

Текст преузет из часописа Српске новине, 6. мај 2010.

До недавно је широј јавности било скоро непознато писмо владике Николаја Велимировића којим се непосредно обраћа Слободану Јовановићу у вези Друштва српских писаца у Лондону. Поред осталог, Владика Николај обавештава Слободана Јовановића да је прочитао његово дело “О тоталитаризму”, које је један од првих радова на ову тему, уопште. Владика, том приликом, јавља Слободану Јовановићу да је на ово дело указао српским студентима на Колумбија универзитету.

Господину Слободану Јовановићу, Лондон, Енглеска

Владика Николај Велимировић

Епископ Николај
Америка
Фебруар 12, 1953.

Поштовани господине Слободане,
Мир Вам и здравље од Бога.

Поодавно сам писао проти Николићу да, као са моје стране, предложи Друштву српских писаца у Лондону, да узме једног свеца за своју друштвену славу. Предложио сам св. Симеона Немању, што је била слава и Српског културног клуба у Београду.

Па како ми Прота ништа не одговара по тој ствари, ја се брзо обраћам Вама, као првом оснивачу и свакидашњем духовном руководитељу тога друштва, с молбом да овај мој предлог, или ако је ико пре мене учинио исти предлог, усвојите.

Разлози су очигледни. Да наведем два. У свакој нашој катастрофи, када је српски народ остајао без пријатеља на земљи, тражио их је на небу. У својој осамљености и остављености интимније се прилепљивао небу, усрдније се молио Богу и ревносније држао своје верске обичаје, нарочито крсне славе. Тако у ропству, тако у ратовима, чак и у рововима у време борби, тако и у свакој невољи. Бог и свеци су за српски народ стварност, а не мит и легенда. А сада, ето, преживљујемо и катастрофу и борбу и невољу и осамљеност и остављеност. И народ у садашњим приликама понавља праксу својих предака у сличним приликама. Уздиже своју душу к небесима, с надом и покајном молитвом. У поробљеној отаџбини цркве се препуњавају богомољним масама народним. У расељењу по свим континентима, Срби граде нове цркве од своје оскудне зараде. Нарочито, пак, не пропуштају славити своје крсне славе, чак и они који су у морално – посрнулој Југославији почели напуштати ту светлу традицију својих отаца да би угодили својим ортацима у држави, чак велим, и они су сада почели славити своје крсне славе. А код нас је обичај да славе не само поједини људи и домови него и села и градови, и установе, културне, просветне и војне. Зашто би се Друштво српских писаца издвајало од тог свенародног српског хришћанског обичаја, и то у садашњем времену?

Други разлог: Народ, који уредно слави, био би обрадован, када би чуо и видео да и његови школовани и књижевни људи чине то исто. Нарочито баш књижевници, који кроз многе своје колеге нису мање криви за нашу несрећу од политичара. Сетите се само Вашег колеге Кошутића, па „Бен – Акрибе и његових несланих бурулесака, које су назвате молиеровским именом комедије. Па онога Пеције и његове одвратне драме „Млади Краљ”, у којој је попљувао сву српску историју, грђе него што ју Хрвати пљују, а ту књигу наградила је Срп. Акад. Наука, издала Државна штампарија, приказивало Српско народно позориште, које је народ издржавао. Па Драинца, Растка П. и других, многих. Ко год је гледао њихове драме, или читао њихове књиге, осећао се као човек који се купао у мутној води, па изашао прљавији него што је био. Није, дакле, погрешно оно притајено осећање српског народа, да нас је постигла казна Божија због грехова наших. Зато сви сада треба да свесно искупљујемо грехе, како личне тако и свога сталежа.

Према томе, мислим, да и то  Друштво српских писаца треба да се сложи са оним општим народним осећањем и да искупљује грехе многих наших књигописаца, душегубаца – претеча безбожног и аморалног комунизма. Један од начина тога искупљења од греха и умилостивљења Бога био би и слављење Божијих угодника – Светитеља.

Уверен сам да би то Друштво, које је успело до сада да стекне леп глас код Срба у Енглеској, доста добило, морално и национално, усвајањем славе по народном српском обичају од давне старине. Добили би једну више карактеристику српску, једно племенито обележје хришћанско.

Нека вам је свима Бог на помоћ.
С дубоким поштовањем и пријатељским поздравом,
искрено Вам одани,
Еп. Н.

П. С.
Вашу интересантну књигу о тоталитаризму, по прочитању, дао сам нашим студентима на Колумбији да је они прочитају. Хвала Вам.

_________________________

Писмо је први пут објављено у књизи Непозната писма Светог Николаја Српског, коју је приредио Зељко З. Јелић, објавио Завод за унапређење образовања и васпитања и Хришћанска мисао, Београд, 2009. године.

Документ:

Писмо Владике Николаја Слободану јовановићу, 1. страна

Писмо Владике Николаја Слободану Јовановићу, 2. страна

Матија Бећковић

Да је Слободан Јовановић један од највећих српских научника, није било супротних мишљења до 1945. године. Али, од тада је он не само забрањени писац, него и “сарадник окупатора и ратни злочинац”, каже за Прес магазин академик Матија Бећковић, председник Фонда “Слободан Јовановић”.

Да ли је тачно да је Јовановић био, како неки кажу, “човек срећне научне, али несрећне политичке звезде”?

Бећковић: На кратак рок- јесте. Или, тачније речено – био је. Али, није прошло ни пола века, а оних који су били срећније политичке звезде нигде нема. А Слободан Јовановић израња пред очима нових нараштаја, већи него што је икада био. Можда је најапсурднија оптужба, у историји наших апсурда, да је Слободан Јовановић једини човек који је рат провео у Лондону, а постао “ратни злочинац и сарадник окупатора”.

Колики је његов утицај на савремену политичку и правну мисао у Србији?

Бећковић: Он је поставио највећу меру у нашој научној мисли. Његово име брисано је из списка чланова Српске академије, чији је био председник. Слично је било и на Универзитету, чији је био ректор, и на Правном факултету, где је био дугогодишњи професор. Могао га је споменути само онај ко га је псовао, а били су каштиговани и они који су му име навели у библиографији радова којe су користили. То је било једно од најтежих идеолошких огрешења после “ослобођења”.

Зашто српска јавност, и након две деценије од када су поново издата његова сабрана дела, мало зна о Слободану Јовановићу?

Бећковић: Они који су требали да знају, знали су. Али, ти који су га знали нису довољно чинили да знају и други. Величина његовог дела и висина његове мисли, учинили су да се једва могу препознати његова лична политичка опредељења. Морал језика и уметничка и историјска истина су заставе под којима је живео и умро.

Морал језика и уметничка и историјска истина су заставе под којима је Слободан Јовановић живео и умро.

Како коментаришете најаву министра Срећковића да ће земни остаци Слободана Јовановића бити допремљени у Србију?

Бећковић: О томе се и пре министра Срећковића годинама говори и размишља. То је свакако један од необављених задатака, а једини проблем је да ли је Србија способна да то учини онако како Слободан Јовановић, као ректор Универзитета, председник Академије, председник владе и прво перо наше науке, заслужује.

Који је био основни мотив за оснивање Фонда “Слободан Јовановић”?

У децембру 2008. године, о 50-годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету, основан је Фонд “Слободан Јовановић”.
Прва јавна манифестација Фонда била је национална академија “Србијо памти”, одржана на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО-а.
Фонд је основао свој веб-сајт и покренуо трибину на Коларчевом народном универзитету, на којој су, током протекле године, наступали домаћи и страни ауторитети. ..

Бећковић: Готово да нема области, уметничке или научне, којом се није бавио Слободан Јовановић. Зато ни за име Фонда није било имена које би било симболичније од његовог. Слободан Јовановић је први Слободан који је рођен међу Србима. Он је нека врста монаха који нема друге деце осим духовне. У децембру 2008. године, о 50-годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету, основан је Фонд “Слободан Јовановић”. Прва јавна манифестација Фонда била је национална академија “Србијо памти”, одржана на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО-а. Фонд је основао свој веб-сајт и покренуо трибину на Коларчевом народном универзитету, на којој су, током протекле године, наступали домаћи и страни ауторитети. Припремамо издавање часописа “Држава” и библиографију Слободана Јовановића. На иницијативу Фонда, Свети Синод Српске православне цркве донео је одлуку о оснивању спомен-гробља за све пострадале током НАТО бомбардовања. У новембру у Петрограду, Фонд је потписао споразум о сарадњи са Центром за социјално-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

У новембру у Петрограду, Фонд је потписао споразум о сарадњи са Центром за социјално-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

Шта су главни циљеви Фонда у наредном периоду?

Бећковић: Пренос посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд остаје неодужен дуг на који Фонд неће престати да подсећа све док се овај дуг не одужи онако како доликује.

Матија Бећковић је председник Фонда Слободан Јовановић

Слободан Јовановић

Поштовани г. Срећковићу, изузетно нас је обрадовало што се интересујете за пренос посмртних остатака академика Слободана Јовановића у Србију, као и да се трг испред Правног факултета назове по академику Јовановићу. Све би то било лепо, поштовани г. министре, да то већ није покренуто од стране Српског либералног савета, ЈВО, Удружења књижевника, Адвокатске коморе Србије, Правног факултета, «Српских двери», и многих јавних, културних и научних личности Србије.
Поштовани министре, да је ваша намера стварна и искрена, сазнали бисте да такав предлог постоји још од 2004. године када је председник ваше странке био министар иностраних послова, а ваш партијски колега министар за дијаспору, а оба министра су добила захтеве које Ви сада износите као своје. Господине министре, када Вас је иницијативни одбор звао да се прикључите обележавању годишњице рођења академика Јовановића нисте нам ни одговорили, а камоли пристали да учествујете на споменутом јубилеју у знак сећања на великана српске правне науке. Господине министре, бићемо почаствовани ако направите гест који је урадио г. Хомен, који нас је позвао и саслушао докле је стигао и шта је досад учинио Одбор за повраћај посмртних остатака Слободана Јовановића у Србију.

А што се имена трга испред Правног факултета тиче, захтев је у процедури, па можете у разговору са вашим коалиционим партнерима из ДС-а и СПС-а видети да трг добије име по академику Јовановићу.
Уз поштовање и наду у заједнички успех у намери да посмртне остатке академика Јовановића вратимо у Србију.

За Одбор за пренос посмртних остатака академика С. Јовановића,
А. Недић

Политика, 12. 2.

Слободан Јовановић

Најава министра за дијаспору Срђана Срећковића да ће посмртни остаци Слободана Јовановића ускоро бити пренети у Србију, изазвала је различите реакције. Јер, првобитни заговорници идеје да вечна кућа једног од највећих српских интелектуалаца буде у Београду недавно су одустали од ње.

Александар Недић из Српског либералног савеза, који је са југословенском војском у отаџбини, Адвокатском комором Србије, Правним факултетом, својевремено покренуо иницијативу за пренос Јовановића, одустао је од своје идеје. Према Недићевим речима, у тестаменту председника краљевске југословенске владе у изгнанству пише да не жели да буде сахрањен у Србији.

- Још 1930. године, Јовановић је написао тестамент којим је сву имовину оставио сестри Правди. Касније је допунио тестамент и изразио жељу да после смрти не буде пренет у домовину – тврди Недић. – Када смо сазнали за његову последњу жељу, одустали смо од наше идеје. Јер, није морално радити нешто што је противно последњој жељи било ког човека.

А најближи сродници и власници тестамента овог политичара, писца, правника, председника Владе и Српске краљевске академије, јесу чланови породице Павловић, на чијем гробном месту на лондонском Кенсел Грин гробљу је Јовановић и сахрањен.

Професор Јовица Тркуља са Правног факултета у Београду каже, међутим, да у тестаменту не пише изричито да Јовановић не жели да буде враћен у Србију.

- Знам да је став породице Павловић да се Јовановићу држава одужи на неки други начин, а не преносом посмртних остатака – наглашава Тркуља. – Они то не могу, ипак, држави да забране. Стеван Павловић је својевремено Владети Јанковићу, тадашњем амбасадору Србије у Лондону, дао овлашћење да затражи од британских власти пренос посмртних остатака.

ПОРОДИЦА ПРОТИВ

Контактирали смо у понедељак и чланове породице Павловић, али о питању преноса посмртних остатака не желе детаљније да говоре за медије. Они се противе враћању Слободана Јовановића у Србију, али њихов став је да је то искључиво породично питање.

Вечерње Новости

Фонд Слободан Јовановић од свог оснивања захтева пренос посмтрних остатака једног од највећих српских интелектуалаца 20. века.

Министар за дијаспору Срђан Срећковић најавио је током посете Лондону да ће посмртни остаци Слободана Јовановића у наредних неколико месеци бити пренети у Београд, истичући да се ради о “нашој државној и моралној обавези”.

Фонд Слободан Јовановић од свог оснивања захтева пренос посмтрних остатака једног од највећих српских интелектуалаца 20. века.

“Не постоји више ниједна препрека да Слободан Јовановић не буде враћен у Србију”, потврдио је Срећковић за “Новости”.

“Од процедуралних, техничких питања, неупоредиво су озбиљније биле политичке препреке. Деценијама није постојала политичка воља да се Јовановићу врате заслуге које му припадају”, додао је он.

Пре три године исправљена је одлука комунистичких власти, које су Јовановића 1946, у одсуству, осудиле као издајника и државног непријатеља, одузеле му грађанска права и имовину.

Окружни суд донео је одлуку о укидању пресуде којом је Јовановићу одузета чак и породична гробница. Сада ће бити сахрањен како доликује, уз државне почасти.

Већ 52 године његова вечна кућа је на лондонском гробљу Кенсел Грин. Када буде враћен у Србију, почиваће на београдском Новом гробљу, у породичној гробници.

Постоји и иницијатива да трг испред Правног факултета и део Булевара краља Александра буде назван по Слободану Јовановићу.

У јуну ће, по први пут, Министарство за дијаспору доделити национално признање у области политике која носи назив по проф. др Слободанy Јовановићy.

Учествујући у анкети организованој на сајту дневног листа «Вечерње Новости», чак 75,29 одсто испитаника сматра да посмртне остатке Слободана Јовановића треба, уз државне и војне почасти, пренети у Србију.

Против сахране у домовини овог великог правника, историчара и писца, изјаснило се њих 12,94 процента, док о најави министра Срећковића никакав став нема 11,76 одсто учесника испитивања.

Фонд Слободан Јовановић 11. децембра обележава прву годишњицу свог постојања, која протиче у знаку манифестација посвећених 140 година од рођења једног од највећих српских интелектуалаца 20. века.

Саопштење Фонда Слободан Јовановић поводом јубилеја 140 година од рођења Слободана Јовановића

Пре 140 година, на велики празник Ваведања пресвете Богородице, родио се Слободан Јовановић, правник, историчар, социолог, књижевни критичар, државник, најкрупније име наше правне и политичке науке. Био је академик и председник Српске краљевске академије, професор Правног факултета и ректор Београдског универзитета, председник Српског културног клуба и председник Владе у изгнанству.

Прошле године, о 50. годишњици смрти, на свечаној академији на Коларчевом народном универзитету 11. децембра 2008, основан је Фонд Слободан Јовановић. Прва јавна манифестација Фонда Слободан Јовановић била је Национална академија СРБИЈО ПАМТИ одржана у Сава центру на годишњицу бомбардовања Србије од стране НАТО алијансе. Фонд је основао свој веб сајт и покренуо Трибину Фонда на Коларчевом универзитету на којој су, током протекле године наступали домаћи и страни ауторитети. Фонд припрема издавање часописа Држава и библиографију Слободана Јовановића.

На иницијативу Фонда Слободан Јовановић Свети Синод Српске православне Цркве донео је одлуку о оснивању Спомен гробља за све пострадале током НАТО бомбардовања.

Овог месеца у Петрограду, Фонд Слободан Јовановић потписао је споразум о сарадњи са Центром за социјано-конзервативну политику при странци Јединствена Русија.

Пренос посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд остаје неодужен дуг на који Фонд Слободан Јовановић неће престати да подсећа све док се овај дуг не одужи онако како доликује.

Матија Бећковић, председник Фонда Слободан Јовановић

Три манифестације — изложба, трибина и представљање књиге – обележиле су 140 година од како се Слободан Јовановић родио у Новом Саду, 4. децембра 1869. године.

У Београду, у предворју читаонице Правног Факултета, 4. децембра, отворена је

изложба “СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ 1869-1958.”

Бројна публика је добила прилику да разгледа мноштво фотографија и оригиналних докумената везаних за живот и рад Слободана Јовановића. Атрактивно припремљен и врло добро систематизован изложбени материјал представио је, између осталог, велики број фотографија које до сада нису биле познате јавности.

Веома је значаjно напоменути да су изложена и антикварна издања књига Слободана Јовановића, која су у библиотеци Правног факултета брижљиво сачувана, упркос вишедеценијској пракси прикривања и уклањања трагова рада великог научника током периода владавине тоталитарног режима у Србији.

Присутнима се обратио професор Јовица Тркуља:

„Једна од највећих сенки на богатој традицији нашег Факултета је огрешење о професора Слободана Јовановића, једног од највећих и најугледнијих наставника овог факултета”. Професор Тркуља се осврнуо на комунистичку осуду Слободана јовановића 1946. године, којом је он осуђен као „издајник и ратни злочинац”, уз губитак низа грађанских и имовинских права. Ова репресија је ослоњена на „традицију остракизма у Србији”, а „саучесници у тој неправди, односно кривци, су и стожерне институције српске културе, посебно САНУ и Правни факултет, као и сви ми”.

Ипак, подсетио је Тркуља, „крајем 80-тих година 20. века, Правни факултет је осетио потребу да се окрене својој научној баштини”, услед чега је природно и постепено поновно откривен значај Слободана Јовановића.

„Библиотека Правног факултета у Београду је била једна од ретких која је издавала студентима и наставницима књиге Слободана Јовановића” током доба „после осуде и изгона Слободана Јовановића”. А „1989. године се Наставно-научно веће Правног факултета јавно супротставило одлуци ГК СК Београда против издавања Сабраних дела Слободана Јовановића”.

Током година урушавања комунистичког режима у Србији, извршена је потпуна научна рехабилитација Слободана Јовановића, у чему је водећу улогу имао Правни факултет у Београду, а неколико аутора је штампало важне научне радове о Слободану Јовановићу. Амфитеатар бр. 2. Правног Факултета, назван је његовим именом и у њему је постављена спомен биста великог професора који је у амфитеатру држао предавања.

Ова изложба поводом 140 година рођења Слободана Јовановића, у склопу је тих активности Правног Факултета и професор Тркуља је најавио да ће Правни факултет „и даље учествовати у организовању стручних скупова и објављивању књига из богате заоставштине Слободана Јовановића.

Професор Тркуља се осврнуо и на судску рехабилитацију Слободана Јовановића, којом су након 61 године окончана сва идеолошка спорења о његовој личности и извршена правда према једном „бриљантном научнику, патриоти и искреном борцу за истину и правду”.

„Повратак Слободана Јовановића на Правном Факултету, на којем је он провео цео радни век”, значи и „отварање врата за свестрану и критичку расправу о његовом делу”, навео је професор Тркуља.

Присутнима се обратио и представник породице Павловић, чијом су љубазношћу сачувани бројне фотографије и документи, објављени на овој изложби.

У Београду, у сали Скупштине општине Стари град, у петак, 4. децембра, одржана је

трибина посвећена обележавању 140 година од рођења Слободана Јовановића.

Професор Драгољуб Кавран је навео како у Србији „још увек нема препорода дела Слободана Јовановића”. Говоривши о скромности и успеху рада великог српског научника, подсетио је на тужну чињеницу „брисања Слободана Јовановића из историје, али и народног сећања”.

„Дело Слободана Јовановића актуелно је и данас. Овом приликом се морамо осврнути на његово разматрање проблема децентрализације. Слободан Јовановић је био присталица централизоване државне власти, сматрајући да држава, путем свог централизаторског утицаја, друштво дисциплинује и помаже дистрибуцију и развој свих оних добробити која собом носи напредак”, напоменуо је професор Кавран.

Академик Коста Чавошки је након подсетио о образовању Слободана Јовановића „изврсном за оно време”, па изложио ток школовања и развој његове каријере. „Слободан Јовановић је представљао савест српског народа”. „Умео је да разликује два слоја у српској политици”. Ради се, „о странчарству и истинском бављењу политиком”. Ипак, иако није припадао ни једној странци, „Слободан Јовановић се и те како политиком бавио. Био је у центру свих политичких збивања и био учесник свих судбинских питања у српској политици”, навео је Чавошки. Подсетио је на коначну судску рехабилитацију Слободана Јовановића.

„Посмртни остаци Слободана Јовановића, још увек почивају на Кенсел грин гробљу у Лондону”. У вези тога, Чавошки је навео мало познату чињеницу, о томе како је Слободану Јовановићу од стране комунистичког режима у Југославији нуђена нагодба. У тој „великодушној” понуди, Слободану Јовановићу су југословенски комунисти нудили могућност да се врати у земљу. Њима је велики научник поручио „вратићу се са слободом”.

Порфесор Мило Ломпар је публици говорио о цензури која је у доба тоталитарног поретка вршена над делима Слободана Јовановића. Подсетивши како је 1960. године, „у едицији `Српска књижевност у 100 књига` ипак штампана и једна књига Слободана Јовановћа, зајваљујући утицају Ива Андрића”. Ипак, то се није поновило приликом издања нове едиције 1970. године. Професор Ломпар је изнео тезу да је „тада дошло до хрватизације југословенског питања, којој није одговарало критичко и истинито преиспитивање политичких питања, које је присутно у делу великог српског писца”.

Професор Чедомир Антић је такође говорио о политичком раду Слободана Јовановића, с освртом на „његово велико политичко завештање, чему нема сличног међу савременим српским државницима”. Такође, подсетио је на његову „иницијативу, којом је основан Српски културни клуб”. „Ово удружење, ипак није прерасло у изванредну политичку странку, услед развоја историјских догађаја, пошто је Југославија захваћена Светским ратом”.

О Слободану Јовановићу су на трибини говорили и представници Двери Српских, и представник Српског културног клуба из Новог Сада.

У уторак, 8 децембар, у амфитеатру бр. 2 Правног факултета у Бограду (Амфитеатар Слободана Јовановића), одржана је  промоција књиге

“Савременици о Слободану Јовановићу”

На промоцији су говорили: Декан Правног Факултета др Мирко Васиљевић, др Момир Милојевић (рецензент), др Јовица Тркуља (приређивач) и Маринко Вучинић (приређивач).

Издавачи књиге цу Службени гласник и Правни Факултет.

Након представљања књиге емитован је документарни филм РТС: «Слободан Јовановић: осврт на живот».

Данило Н. Баста, Самопоштовање и пузавост, издавач, Правни факултет: Центар за публикације и Досије, Београд, 2007.

Пише: Маринко Лолић

Данило Н. Баста, Самопоштовање и пузавост, издавач, Правни факултет: Центар за публикације и Досије, Београд, 2007.

У знаменитој библиотеци Политика и друштво (1937-1941), која је, након прекида који је трајао пола века, обновљена 1991. године, изашла је, као 72. по реду, нова књига Данила Н. Басте, Самопоштовање и пузавост. (Претходно је у овој библиотеци штампана Бастина књига Неодољива привлачност историје, 1999).

Како нас, у уводној белешци, аутор обавештава, текстови сабрани у његовој новој књизи, настали су у временском размаку од 2002. до 2007. године, и једним делом, представљају “текстове с поводом,” његове критичке реакције на судбоносних збивања из наше најновије историје, а другим делом расправе којима се скреће пажња на интелектуалну делатност значајних личности из нашег и европског савременог политичког и културног живота.

У првом делу књиге налазе се два прилога посвећена Имануелу Канту, утемељивачу модерне етике. У првом прилогу, аутор се бави, на веома диференциран начин, проблемом пузавости схваћеном као “самоуништење човекове моралности.” На критички и минуциозан начин, Баста овде разматра проблем пузавости, обухватајући у својој анализи, не само читав низ сродних моралних појмова, који се од овог термина не разликују само вишим или нижим степеном понизности, него нам омогућава да увидимо значење сасвим супротних моралних категорија које говоре о истинској вредности људског достојанства, једног од кључних принципа Кантове теорије морала. Приликом разматрања оваквих моралних феномена, Кант је, наводио примере, давао савете и упутства, чинећи их на тај начин конкретним и животним. Таквим приступом, Кант је, по ауторовом мишљењу, настојао да допринесе оснаживању и учвршћивању људске моралности и оплемењивању човековог живота. Моралност, према Кантовој концепцији филозофије историје, не представља само највиши стадијум на животном путу људске личности, већ и главни циљ у развоју људског рода. Стога, аутор с правом указује на актуелност етичких разматрања феномена пузавости мислиоца из Кенигсберга.

Према Кантовом мишљењу, да би сачувао своје достојанство, човек не сме, “постати слуга људима” и друго “не сме некажњено допустити да други газе његово право.” Ове Кантове поруке, у свом језгру, садрже исту ону опомену која представља темељно одређење његовог схватања људског достојанства. Та опомена гласи: ” Ко од себе начини црва, не може се после жалити што га газе ногама.” (21)

На критички и минуциозан начин, Баста овде разматра проблем пузавости, обухватајући у својој анализи, не само читав низ сродних моралних појмова, који се од овог термина не разликују само вишим или нижим степеном понизности, него нам омогућава да увидимо значење сасвим супротних моралних категорија које говоре о истинској вредности људског достојанства, једног од кључних принципа Кантове теорије морала.

Иако је уобичајено да се Кантова етика индивидуалне аутономије повезује с појединцем, она се, по Бастином мишљењу, кад је реч о феномену пузавости, може проширити и ван индивидуално-етичке равни тј. на народ и политичку заједницу. Као што појединац мора штити своје достојанство, тако и народи и државе не смеју допустити да се претворе у колективног пузавца, који је често изложен презиру и уценама зарад каквог, углавном, лажног обећања.

У другом прилогу, који је настао поводом обележавања 200 годишњице од смрти писца Критике чистог ума, аутор, с једне стране, критички приказује кључне моменате у развоју, завидне српске филозофске рецепције Кантовог трансценденталног идеализма, у другој половини XX века, а с друге, указује на глобалну актуелност његове филозофске мисли данас. Нашој филозофској култури служи на част што су значајне годишњице једног од најутицајнијих филозофа европске модерне мисли, увек биле обележене на достојан начин. О томе сведочи, дужина континуитета рецепције Кантове критичке филозофије у Србији, број превода и издања његових главних филозофских списа из преткритичког и критичког периода, као и више монографских и биографских дела и тематских филозофских зборника домаћих и страних аутора, посвећених, не само темељним питањима трансценденталног идеализма, већ и Кантовим појединачним списима. Својим истраживачким, преводилачким и едиторским радом, Данило Н. Баста спада међу наше најзначајније савремене филозофе који су омогућили да у нашој филозофској јавности Кантова критичка мисао достигне завидан ниво рецепције.

Поред Доситејевог ширења просветитељских идеја и Вукове језичке реформе, чиме је, још у 19. веку, утемељен наш европски пут, Баста нам показује, на примеру Стеријиног уџбеника Природног права, писаног по узору, на кантовски начин схваћено либерално природно право, још један важан елеменат модерне европске културе који је, већ почетком 19. века, уграђиван у темеље српске државе и правну културу њених грађана.

Добро је познато да наш велики језички реформатор, Вук Караџић, није био политички мислилац. Међутим, Данило Н. Баста у својој изузетно прецизној анализи, кључних места, чувеног Вуковог писма кнезу Милошу, открива да је Вук био заинтересован и за модерно европско политичко устројство српске државе. Аутор нам у својој анализи не указује само на једну важну културну и политичку чињеницу, која у досадашњим бројним стручним домаћин и страним расправама, о Вуковом делу и раду није била довољно позната, већ отклања дуго владајући стереотип, према коме је Вуково народњаштво неспојиво с Доситејевим европејством. Насупрот оним истраживачима који због наводног недостатка европских вредности код Вука, предност дају Доситеју, Баста у свом разматрањуВуковог писма Милошу, показује управо супротно – да се наш велики језички реформатор залагао не само за ограничење Милошевог самовлашћа већ је, “тражећи “правицу” и “конштитуцију” “поступао као политичар европске оријентације.” (57) Штавише, аутор у Вуковом писму, за разлику од неких других меродавних тумача овог важног документа, наше савремене историје, не види само “далековиду повељу о томе како треба владати земљом да би у њој процветале слобода, правда и напредак”, (Поповић) (54) већ и “предлог/програма политичке (делимице и културно-просветне) реформе у Србији Милошевог времена.”(56) После Бастиног темељног разматрања кључних тачака Вуковог писма кнезу Милошу, сасвим је јасно, да се овакви ставови морају кориговати, јер се показује да Вукови “политички идеали и његова политичка мерила, као и његово политичко европејство није било у нескладу с његовим језичким и књижевним народњаштвом.” (58)

Ништа мање, за нас данас, нису занимљива и актуелна Бастина разматрања о схватању позива научника у доба кризе Слободана Јовановића.

Поред Доситејевог ширења просветитељских идеја и Вукове језичке реформе, чиме је, још у 19. веку, утемељен наш европски пут, Баста нам показује, на примеру Стеријиног уџбеника Природног права, писаног по узору, на кантовски начин схваћено либерално природно право, још један важан елеменат модерне европске културе који је, већ почетком 19. века, уграђиван у темеље српске државе и правну културу њених грађана. Бастино подсећање на наш први уџбеник Природног права и надахнута анализа његових основних правних и филозофских принципа, нема антикварни карактер, већ има за циљ да, у контексту актуелних дискусија о европеизацији српске државе, њених политичких, образовних културних институција, упозори да тај процес, са свим својим прекидима, има много дужу историју него што се обично мисли, и да су, што је у овој прилици посебно важно истаћи, његови иницијатори и утемељивачи били знаменити представници наше савремене грађанске културе.

Ништа мање, за нас данас, нису занимљива и актуелна Бастина разматрања о схватању позива научника у доба кризе Слободана Јовановића, заборављене социологије права Новице Краљевића, његове проницљиве и често веома духовите критичке опаске о “факултетским” медаљонима Драгољубу Јовановића, интелектуалне биографије творца теорије чистог права Ханса Келзена и богатог и драгоценог филозофско-правног наслеђа Правног факултета у Београду.

Као признати истраживач наше савремене духовне историје и један од набољих познавалаца научне делатности Слободана Јовановића, Данило Н. Баста у свом разматрању његових младићких радова открива особене карактеристике Јовановићевог будућег теоријског стила, главне мотиве његовог бављења енглеским темама и скреће пажњу на актуелност и значај ових радова за нашу савремену историјску науку и политичку теорију.

У другом делу, ове занимљиве књиге, поред ауторовог инструктивног разматрања правних и моралних аспеката врлине праведности с којом се правници цео свој радни век сусрећу, налази се и два важна критичка упозорења о стању и току актуелне реформе београдског универзитета, најважније високообразовне институције у нашој земљи.

Посебну вредност ове књиге представљају стручно и надахнуто писани интелектуални портрети, Томе Живановића, аутора првог оригиналног Система синтетичке правне филозофије у Србији, као и неколико важних, и за нашу савремену духовну историју драгоцених запажања о раду и интелектуалној делатности Миодрага Јовичића, Зорана Ђинђићу, Хајнца Локваја и концизан приказ животног пута и научне делатности Ханса Келзена, утемељивача теорије чистог права. Овај део књиге завршава се ауторовом оштром полемичком реакцијом на један, непримерен приказ који, својим бизарним стилом, покушава да баци сенку на достојанствени и узорни начин живота кенигсбершког мислиоца, објављен у нашој дневној штампи, поводом 200. годишњице његове смрти.

У трећем делу књиге сабране су Бастине беседе изречене у Салону Клуба САНУ, приликом представљања најновијих дела наших савремених филозофа и правних теоретичара. У сваком од ових излагања аутор на стручан и елоквентан начин изриче свој критички суд о начној делатности аутора о којима је реч и саопштава главну поруку њиховог научног дела. Тако заинтересовани читалац има прилику да из Бастиних концизних излагања сазна најважније опомене, путоказе и завет Михаила Ђурића, која овај доајен наше филозофије, упућује својим савременицима: “Морамо остати Европљани – наравно, не у приземном дневнополитичком смислу, јер је данашња амариканизована Европа оличење духа бесловесности и бестидности, већ у смислу велике европске филозофске идеје о ослобођењу човека као човека.” (247)

Кад је реч о Косову, несумњиво, кључном проблему савремене српске политичке и културне историје, овом приликом свакако треба подсетити да је Данило Н. Баста у више наврата износио свој принципијелни став о косовском проблему, пред домаћом и широм европском интелектуалном јавношћу, од којих је посебно значајна његова полемика с немачким филозофом Јиргеном Хабермасом, о кршењу моралних и правних принципа у међународном праву, поводом агресије НАТО пакта на Србију 1999. године.

Као признати истраживач наше савремене духовне историје и један од набољих познавалаца научне делатности Слободана Јовановића, Данило Н. Баста у свом разматрању његових младићких радова открива особене карактеристике Јовановићевог будућег теоријског стила, главне мотиве његовог бављења енглеским темама и скреће пажњу на актуелност и значај ових радова за нашу савремену историјску науку и политичку теорију. Већ у тим раним радовима аутор препознаје главне квалитете Јовановићевог научног стила које ће он у свом каснијем раду још више развити и оплеменити. Према Бастином мишљењу, већ у најранијим Јовановићевим списима јасно је видљива његова тежња за лепотом научног стила, његова истинољубивост, трезвеност и храброст у научном расуђивању, патриотска одговорност и способност, да у својим радовима, снагом своје критичке мисли демаскира медијске лажи и допринесе стварању истините слике о свом народу. Исти принципијелан став у свом научном раду, Слободан Јовановић је задржао целог свог живота, иако му је, после Другог светског рата, онемогућен повратак у домовину. Оставши у емиграцији у Лондону он је са своје лондонске осматрачнице наставио, с истим научним жаром, објективношћу и упорношћу, да прати и анализира политичке појаве и догађаје и у домовини. Многе његове анализе и запажања о југословенској политичкој стварности, које су, у доба свога настанка, изгледале пророчке, доживеле су своје остварење у наше време.

Као што на критички и објективан начин говори о нашој духовној прошлости, Баста с истом критичком мером пише и о научној делатности својих савременика. То на најбољи начин потврђују његова излагања о филозофско правном триптихону Љубомира Тадића, изабраним списима Миодрага Јовичића и политичкој теорији и практичкој мудрости Војислава Становчића. Овим рецензијама треба додати и ауторов критички приказ зборника радова о Косову и Метохији који је издала САНУ.

Кад је реч о Косову, несумњиво, кључном проблему савремене српске политичке и културне историје, овом приликом свакако треба подсетити да је Данило Н. Баста у више наврата износио свој принципијелни став о косовском проблему, пред домаћом и широм европском интелектуалном јавношћу, од којих је посебно значајна његова полемика с немачким филозофом Јиргеном Хабермасом, о кршењу моралних и правних принципа у међународном праву, поводом агресије НАТО пакта на Србију 1999. године.

Иако су текстови у овој књизи, по свом тематском садржају веома разнолики и, на први поглед, немају никакво тематско јединство, они, ипак, садрже једну нит која их чврсто повезује. Реч је о ауторовом настојању да, у време ерозије научног етоса и бруталног гажења људског достојанства, на примерима великих европских и значајних српских мислилаца, који су припадали различитим периодима савремене историје, укаже да су они у свом раду увек били “прожети духом самопоштовања, достојанства и слободарства, оним духом, суштаствено европским, којем људе учи Кантова етика.” (6) У славу тог духа, исписана је свака страница ове књиге.

* * *

Чланак је објављен у Књижевном листу