Данило Н. Баста, Самопоштовање и пузавост, издавач, Правни факултет: Центар за публикације и Досије, Београд, 2007.
Пише: Маринко Лолић
Данило Н. Баста, Самопоштовање и пузавост, издавач, Правни факултет: Центар за публикације и Досије, Београд, 2007.
У знаменитој библиотеци Политика и друштво (1937-1941), која је, након прекида који је трајао пола века, обновљена 1991. године, изашла је, као 72. по реду, нова књига Данила Н. Басте, Самопоштовање и пузавост. (Претходно је у овој библиотеци штампана Бастина књига Неодољива привлачност историје, 1999).
Како нас, у уводној белешци, аутор обавештава, текстови сабрани у његовој новој књизи, настали су у временском размаку од 2002. до 2007. године, и једним делом, представљају “текстове с поводом,” његове критичке реакције на судбоносних збивања из наше најновије историје, а другим делом расправе којима се скреће пажња на интелектуалну делатност значајних личности из нашег и европског савременог политичког и културног живота.
У првом делу књиге налазе се два прилога посвећена Имануелу Канту, утемељивачу модерне етике. У првом прилогу, аутор се бави, на веома диференциран начин, проблемом пузавости схваћеном као “самоуништење човекове моралности.” На критички и минуциозан начин, Баста овде разматра проблем пузавости, обухватајући у својој анализи, не само читав низ сродних моралних појмова, који се од овог термина не разликују само вишим или нижим степеном понизности, него нам омогућава да увидимо значење сасвим супротних моралних категорија које говоре о истинској вредности људског достојанства, једног од кључних принципа Кантове теорије морала. Приликом разматрања оваквих моралних феномена, Кант је, наводио примере, давао савете и упутства, чинећи их на тај начин конкретним и животним. Таквим приступом, Кант је, по ауторовом мишљењу, настојао да допринесе оснаживању и учвршћивању људске моралности и оплемењивању човековог живота. Моралност, према Кантовој концепцији филозофије историје, не представља само највиши стадијум на животном путу људске личности, већ и главни циљ у развоју људског рода. Стога, аутор с правом указује на актуелност етичких разматрања феномена пузавости мислиоца из Кенигсберга.
Према Кантовом мишљењу, да би сачувао своје достојанство, човек не сме, “постати слуга људима” и друго “не сме некажњено допустити да други газе његово право.” Ове Кантове поруке, у свом језгру, садрже исту ону опомену која представља темељно одређење његовог схватања људског достојанства. Та опомена гласи: ” Ко од себе начини црва, не може се после жалити што га газе ногама.” (21)
На критички и минуциозан начин, Баста овде разматра проблем пузавости, обухватајући у својој анализи, не само читав низ сродних моралних појмова, који се од овог термина не разликују само вишим или нижим степеном понизности, него нам омогућава да увидимо значење сасвим супротних моралних категорија које говоре о истинској вредности људског достојанства, једног од кључних принципа Кантове теорије морала.
Иако је уобичајено да се Кантова етика индивидуалне аутономије повезује с појединцем, она се, по Бастином мишљењу, кад је реч о феномену пузавости, може проширити и ван индивидуално-етичке равни тј. на народ и политичку заједницу. Као што појединац мора штити своје достојанство, тако и народи и државе не смеју допустити да се претворе у колективног пузавца, који је често изложен презиру и уценама зарад каквог, углавном, лажног обећања.
У другом прилогу, који је настао поводом обележавања 200 годишњице од смрти писца Критике чистог ума, аутор, с једне стране, критички приказује кључне моменате у развоју, завидне српске филозофске рецепције Кантовог трансценденталног идеализма, у другој половини XX века, а с друге, указује на глобалну актуелност његове филозофске мисли данас. Нашој филозофској култури служи на част што су значајне годишњице једног од најутицајнијих филозофа европске модерне мисли, увек биле обележене на достојан начин. О томе сведочи, дужина континуитета рецепције Кантове критичке филозофије у Србији, број превода и издања његових главних филозофских списа из преткритичког и критичког периода, као и више монографских и биографских дела и тематских филозофских зборника домаћих и страних аутора, посвећених, не само темељним питањима трансценденталног идеализма, већ и Кантовим појединачним списима. Својим истраживачким, преводилачким и едиторским радом, Данило Н. Баста спада међу наше најзначајније савремене филозофе који су омогућили да у нашој филозофској јавности Кантова критичка мисао достигне завидан ниво рецепције.
Поред Доситејевог ширења просветитељских идеја и Вукове језичке реформе, чиме је, још у 19. веку, утемељен наш европски пут, Баста нам показује, на примеру Стеријиног уџбеника Природног права, писаног по узору, на кантовски начин схваћено либерално природно право, још један важан елеменат модерне европске културе који је, већ почетком 19. века, уграђиван у темеље српске државе и правну културу њених грађана.
Добро је познато да наш велики језички реформатор, Вук Караџић, није био политички мислилац. Међутим, Данило Н. Баста у својој изузетно прецизној анализи, кључних места, чувеног Вуковог писма кнезу Милошу, открива да је Вук био заинтересован и за модерно европско политичко устројство српске државе. Аутор нам у својој анализи не указује само на једну важну културну и политичку чињеницу, која у досадашњим бројним стручним домаћин и страним расправама, о Вуковом делу и раду није била довољно позната, већ отклања дуго владајући стереотип, према коме је Вуково народњаштво неспојиво с Доситејевим европејством. Насупрот оним истраживачима који због наводног недостатка европских вредности код Вука, предност дају Доситеју, Баста у свом разматрањуВуковог писма Милошу, показује управо супротно – да се наш велики језички реформатор залагао не само за ограничење Милошевог самовлашћа већ је, “тражећи “правицу” и “конштитуцију” “поступао као политичар европске оријентације.” (57) Штавише, аутор у Вуковом писму, за разлику од неких других меродавних тумача овог важног документа, наше савремене историје, не види само “далековиду повељу о томе како треба владати земљом да би у њој процветале слобода, правда и напредак”, (Поповић) (54) већ и “предлог/програма политичке (делимице и културно-просветне) реформе у Србији Милошевог времена.”(56) После Бастиног темељног разматрања кључних тачака Вуковог писма кнезу Милошу, сасвим је јасно, да се овакви ставови морају кориговати, јер се показује да Вукови “политички идеали и његова политичка мерила, као и његово политичко европејство није било у нескладу с његовим језичким и књижевним народњаштвом.” (58)
Ништа мање, за нас данас, нису занимљива и актуелна Бастина разматрања о схватању позива научника у доба кризе Слободана Јовановића.
Поред Доситејевог ширења просветитељских идеја и Вукове језичке реформе, чиме је, још у 19. веку, утемељен наш европски пут, Баста нам показује, на примеру Стеријиног уџбеника Природног права, писаног по узору, на кантовски начин схваћено либерално природно право, још један важан елеменат модерне европске културе који је, већ почетком 19. века, уграђиван у темеље српске државе и правну културу њених грађана. Бастино подсећање на наш први уџбеник Природног права и надахнута анализа његових основних правних и филозофских принципа, нема антикварни карактер, већ има за циљ да, у контексту актуелних дискусија о европеизацији српске државе, њених политичких, образовних културних институција, упозори да тај процес, са свим својим прекидима, има много дужу историју него што се обично мисли, и да су, што је у овој прилици посебно важно истаћи, његови иницијатори и утемељивачи били знаменити представници наше савремене грађанске културе.
Ништа мање, за нас данас, нису занимљива и актуелна Бастина разматрања о схватању позива научника у доба кризе Слободана Јовановића, заборављене социологије права Новице Краљевића, његове проницљиве и често веома духовите критичке опаске о “факултетским” медаљонима Драгољубу Јовановића, интелектуалне биографије творца теорије чистог права Ханса Келзена и богатог и драгоценог филозофско-правног наслеђа Правног факултета у Београду.
Као признати истраживач наше савремене духовне историје и један од набољих познавалаца научне делатности Слободана Јовановића, Данило Н. Баста у свом разматрању његових младићких радова открива особене карактеристике Јовановићевог будућег теоријског стила, главне мотиве његовог бављења енглеским темама и скреће пажњу на актуелност и значај ових радова за нашу савремену историјску науку и политичку теорију.
У другом делу, ове занимљиве књиге, поред ауторовог инструктивног разматрања правних и моралних аспеката врлине праведности с којом се правници цео свој радни век сусрећу, налази се и два важна критичка упозорења о стању и току актуелне реформе београдског универзитета, најважније високообразовне институције у нашој земљи.
Посебну вредност ове књиге представљају стручно и надахнуто писани интелектуални портрети, Томе Живановића, аутора првог оригиналног Система синтетичке правне филозофије у Србији, као и неколико важних, и за нашу савремену духовну историју драгоцених запажања о раду и интелектуалној делатности Миодрага Јовичића, Зорана Ђинђићу, Хајнца Локваја и концизан приказ животног пута и научне делатности Ханса Келзена, утемељивача теорије чистог права. Овај део књиге завршава се ауторовом оштром полемичком реакцијом на један, непримерен приказ који, својим бизарним стилом, покушава да баци сенку на достојанствени и узорни начин живота кенигсбершког мислиоца, објављен у нашој дневној штампи, поводом 200. годишњице његове смрти.
У трећем делу књиге сабране су Бастине беседе изречене у Салону Клуба САНУ, приликом представљања најновијих дела наших савремених филозофа и правних теоретичара. У сваком од ових излагања аутор на стручан и елоквентан начин изриче свој критички суд о начној делатности аутора о којима је реч и саопштава главну поруку њиховог научног дела. Тако заинтересовани читалац има прилику да из Бастиних концизних излагања сазна најважније опомене, путоказе и завет Михаила Ђурића, која овај доајен наше филозофије, упућује својим савременицима: “Морамо остати Европљани – наравно, не у приземном дневнополитичком смислу, јер је данашња амариканизована Европа оличење духа бесловесности и бестидности, већ у смислу велике европске филозофске идеје о ослобођењу човека као човека.” (247)
Кад је реч о Косову, несумњиво, кључном проблему савремене српске политичке и културне историје, овом приликом свакако треба подсетити да је Данило Н. Баста у више наврата износио свој принципијелни став о косовском проблему, пред домаћом и широм европском интелектуалном јавношћу, од којих је посебно значајна његова полемика с немачким филозофом Јиргеном Хабермасом, о кршењу моралних и правних принципа у међународном праву, поводом агресије НАТО пакта на Србију 1999. године.
Као признати истраживач наше савремене духовне историје и један од набољих познавалаца научне делатности Слободана Јовановића, Данило Н. Баста у свом разматрању његових младићких радова открива особене карактеристике Јовановићевог будућег теоријског стила, главне мотиве његовог бављења енглеским темама и скреће пажњу на актуелност и значај ових радова за нашу савремену историјску науку и политичку теорију. Већ у тим раним радовима аутор препознаје главне квалитете Јовановићевог научног стила које ће он у свом каснијем раду још више развити и оплеменити. Према Бастином мишљењу, већ у најранијим Јовановићевим списима јасно је видљива његова тежња за лепотом научног стила, његова истинољубивост, трезвеност и храброст у научном расуђивању, патриотска одговорност и способност, да у својим радовима, снагом своје критичке мисли демаскира медијске лажи и допринесе стварању истините слике о свом народу. Исти принципијелан став у свом научном раду, Слободан Јовановић је задржао целог свог живота, иако му је, после Другог светског рата, онемогућен повратак у домовину. Оставши у емиграцији у Лондону он је са своје лондонске осматрачнице наставио, с истим научним жаром, објективношћу и упорношћу, да прати и анализира политичке појаве и догађаје и у домовини. Многе његове анализе и запажања о југословенској политичкој стварности, које су, у доба свога настанка, изгледале пророчке, доживеле су своје остварење у наше време.
Као што на критички и објективан начин говори о нашој духовној прошлости, Баста с истом критичком мером пише и о научној делатности својих савременика. То на најбољи начин потврђују његова излагања о филозофско правном триптихону Љубомира Тадића, изабраним списима Миодрага Јовичића и политичкој теорији и практичкој мудрости Војислава Становчића. Овим рецензијама треба додати и ауторов критички приказ зборника радова о Косову и Метохији који је издала САНУ.
Кад је реч о Косову, несумњиво, кључном проблему савремене српске политичке и културне историје, овом приликом свакако треба подсетити да је Данило Н. Баста у више наврата износио свој принципијелни став о косовском проблему, пред домаћом и широм европском интелектуалном јавношћу, од којих је посебно значајна његова полемика с немачким филозофом Јиргеном Хабермасом, о кршењу моралних и правних принципа у међународном праву, поводом агресије НАТО пакта на Србију 1999. године.
Иако су текстови у овој књизи, по свом тематском садржају веома разнолики и, на први поглед, немају никакво тематско јединство, они, ипак, садрже једну нит која их чврсто повезује. Реч је о ауторовом настојању да, у време ерозије научног етоса и бруталног гажења људског достојанства, на примерима великих европских и значајних српских мислилаца, који су припадали различитим периодима савремене историје, укаже да су они у свом раду увек били “прожети духом самопоштовања, достојанства и слободарства, оним духом, суштаствено европским, којем људе учи Кантова етика.” (6) У славу тог духа, исписана је свака страница ове књиге.
* * *
Чланак је објављен у Књижевном листу