На слици: Детаљ платна "Љубавно писмо", Жан оноре Фрагонар, око 1770. године.

ЗА СВЕ ВАС

Има у нама једна шума

За све нас

Шума као зелени сомот

За све нас

Шума са небројено дрвета

За све нас

А сваки лист за један осећај

За све нас

*

Има у нама једно дрво

За све нас

Раскошне крошње, хладовито

За све нас

Омиљено место у шуми

За све нас

Једно од оних дрвета

За све нас

Које желите да загрлите кад олиста

За све нас

*

Има под дрветом, једна влат

За све нас

У мору траве

За све нас

Влат над влатима

За све нас

Травка тако савршено зелена

За све нас

Да од ње зуби трну

За све нас

Влат на којој пише све о нама

За све нас

*

И ту, у шуми, под дрветом, у трави, крај влати

За све нас

Расте у нама један цвет, ни први, ни последњи

За све нас

Цвет наше сутрашњице

За све нас

Процветаће – уберите га

За све нас

Јер неће никад увенути

За све нас

Нићи ће нови – узмите га

За све нас

Увек берите то цвеће

За све вас

*

Беспочетно

*

Бескрајно

*

На слици: Детаљ платна "Украдени пољубац" Жана Онореа Фрагонара из 1780. године.

То је био обичан дан. Ни по чему посебан. Дванаести јануар 2012. године. Посебан је био мени, јер је тог дана из мене покуљала нека љубав свему и свакоме ( нешто што је стално присутно али не тако неподношљиво), неки осећај у стецишту бића, нека ширина у прсима, у пределу срца, плућа, дијафрагме, стомака (можда треба да одем код кардиолога или пулмолога?), осећај топлине у пределу душе ( изгледа је имам?). То осећам сваки дан, али тог дванаестог је баш наврло. Као лавина, као плима… Тај осећај ми је као и увек јасно рекао КОЛИКО ВАС СВЕ ВОЛИМ. Волим и познате и непознате, лако ми да волим. Почео сам да окрећем телефоном најближе, послао сам свима чије бројеве имам у телефону поруку да их волим као људска бића. Свима чију електронску адресу имам, такође сам послао поруке. Свима са којима радим сам то рекао и свима које сам тог дана срео. А на многе од вас сам помислио, стварно помислио, сетио се свих вас, свих, стварно свих вас – КОЛИКО ВАС ВОЛИМ. Волим и оне са којима се спорим и не слажем, и оне са којима не делим одређене вредности, волим и све оне који мисле другачије од мене, поред оних који су ми блиски, са којима се слажем, са којима делим много тога…Волим и све оне којима се неће допасти овај текст, све оне који ме не воле и све оне који ме мрзе. Волим и оне равнодушне…

Сутрадан сам то поновио, опуштеније и с дозом хумора- послао сам свима поруку да их и тог дана волим исто као и претходног и да ми не замере ако им сутрадан не пошаљем поруку. Све то у та два дана сам чинио без много размишљања. Да сам превише размишљао, не бих то учинио. Почео бих да мислим на оно што ми је одговорила једна особа до које сам допро, „На многе погрешне адресе си послао поруке, неће те разумети.“ Одговорио сам: „Ако…нека….Једина намера ми је била да искажем оно што осећам, не да привлачим пажњу, да замарам…Не кајем се.“ Допро сам до многих…узвратили су на свој начин. Све те справе које користимо, сва та електроника, ти програми, мреже… па све то служи да нас повеже а не да нас отуђи. А отуђује нас. Е то што сам урадио није било отуђивање. И после свега, још једном сам се уверио у снагу речи, у моћ искрене речи. И колико то не користимо или користимо на погрешан начин и реч и справе, мреже, програме…

Није тешко рећи људима да их волиш. Није то тако тешко исказати. Лако је. Не постоји посебан разлог осим оног који сам навео, ни за слање ових порука, ни за овај текст. Један обичан дан. Нисам био пијан, ни напушен, чист као ружа, са сунцем у очима, што би реко Јура…Нисам ни заљубљен, нисам добио на лутрији (није ни пред смрт, колико знам?). Није ми био ни рођендан. Никада нисам слао овакве поруке…Тог дана сам осетио да вас све волим, па вам то поново кажем. Волим вас све… Можда и ви пожелите да кажете некоме да га волите? Можда некоме коме то дуго нисте рекли а било је потребно? Можда и ономе коме то кажете сваки дан? Можда и онима који мисле да им то није потребно? Није то тако тешко. Лако је. Сви то можете осетити…негде…у пределу душе…Поделите то…Хајде да се заразимо љубављу, да изазовемо једну епидемију вољења. Отворите своје срце, завирите у своју душу, покажите своје школовано срце, немојте се стидети. Испољите своју емоционалну писменост, вратиће вам се стоструко. Обрадујте некога. Обрадујте себе. Изненадите и себе и друге…Драги Душко Радовић је рекао:”Ко зна да воли, не би требало ништа друго да ради.”

За крај делови још једне моје песма, за све вас. О “оној” љубави, љубави двоје, љубави жене и мушкарца, оној на коју најчешће помислимо… Делове песме ћу дати као текст, краће је.

ЉУБАВ ЈЕ ОД ВОЛЕТИ…ЉУБАВ

На слици: Детаљ платна "Љубавно крунисање" Жана Онореа Фрагонара, друга половина XVIII века.

Одговарајућа осећања и понашање у односу две зреле одрасле особе. Жеља да наш интимни свет поделимо са другом особом. И она са нама . Љубав је: Воља да се воли; Време проведено заједно; Дубоко разумети једно друго; Имати на кога да се ослониш; Имати заједничка интересовања; Заједно нешто радити; Заједно се радовати и заједно жалостити… Љубав је остварење људске чежње. Сви они тренуци украдени површности и лакомислености, жрвњу туђе, баналне свакодневице. Тренуци нежности, погледа, додира, осмеха. Сати, дани проведени заједно. Године. Љубав је заволети мане вољене особе. Љубав су све оне слатке, мале, свакодневне ствари. Љубав је сво добро и сва мука проживљени заједно. И неподношљивост раздвојености. Љубав је све што сте уткали једно у друго. Љубав јесте доброта. Љубав није и не може бити зло….Љубав је као сунце. Оно је вечно. Греје. Лечи. Орасположује. Храни…Љубав је боља од сунца! С љубављу се не може претерати. Може се неограничено давати и примати. Не можеш је се заситити. Од љубави не можеш изгорети. Разболети се….Љубав је тај божански дух који нас повезује. Љубав је садржина свих религија. Љубав је сваки бог и свако његово дете. Мојсије, Исус, Мухамед, Буда…су начини човека да отелотвори љубав.…Пустите љубав на слободу. Отворите кавез у који сте је заточили. Доприте до свог ја. Суштина вашег ја јесте љубав према другима и себи. Не самољубље, него самољубав. Ко не воли себе не може волети ни друге. Дозволите да вам други у томе могу помоћи. Кад схватите своју природу и суштину, оно највредније у вама, моћи ћете и да дајете и да примате. Срешћете праву особу, ако већ нисте. Онда ћете измешати и поделити љубави, спојити их у једну а да не изгубите своју првобитну….Ми стварамо двољубав и уживамо у томе. Свако у својој љубави. У љубави оног другог. У заједничкој љубави. Тако се љубав шири. Тако љубав расте. Тако живи.

Да ли је тачно: „Колико волиш, толико вредиш?“ Или, “Ко зна да воли, не би требало ништа друго да ради”?” Тачно је. Љубав је од волети. Љубав је од волим те.

Кад схватите своју природу и суштину, оно највредније у вама, моћи ћете и да дајете и да примате. Срешћете праву особу, ако већ нисте. Онда ћете измешати и поделити љубави, спојити их у једну а да не изгубите своју првобитну....Ми стварамо двољубав и уживамо у томе. Свако у својој љубави. У љубави оног другог. У заједничкој љубави. Тако се љубав шири. Тако љубав расте. Тако живи." На слици: "Љуљашка", рад Жана Оноре Фрагонара, 1767-1768. година.

Оскар Давичо – “Хана”

Ја, аутор преко седамдесет озбиљних чланака, током две године, подужих, аналитичких, све заједно скоро четири стотине страница текста, са жаљењем саопштавам да постоји извесни “политичар”, кажу, контроверзни, истог имена и презимена, који необично личи на мене, као јаје јајету, који са мном, озбиљним аутором са опозиционих сајтова, нема никаквих додирних тачака.

Небојша Бакарец: "Ја, аутор преко седамдесет озбиљних чланака током две године, подужих, аналитичких, све заједно скоро четири стотине страница текста, са жаљењем саопштавам да постоји извесни “политичар”, кажу, контроверзни, истог имена и презимена, који необично личи на мене, као јаје јајету, који са мном, озбиљним аутором са опозиционих сајтова, нема никаквих додирних тачака." Фото: Курир

Тај лик живи свој сопствени, виртуелни живот, који са мојим животом нема везе. Одричем се тог лика. Одбијам да одговарам за његово понашање. Том лику повремено, а срећом, све ређе, повремено удахне живот неки неодговорни новинар, или неопрезни трач. Ето, јуче (9. јануара 2012.) се тај лик, тај лажни алтер его, тај телокрадица и делокрадица, обрео у дневним новинама “Правда”. Иначе, то је чест случај. Снимљено је неколико филмова на ту тему, по истинитим догађајима (Invasion of the Body Snatchers)(1) и то 1956., 1978. и 2007. године. Филмове су режирали, између осталих и знаменити Дон Зигел и Филип Кауфман. Радња је увек иста – група људи открива да људску расу, замењују туђини без емоција, једно по једно. То се и мени догађа. То се и вама догађа! Нека звона звоне на узбуну! Нећу да будем замењен! Нећу да ми украду лик и дело!

Ево како је тај телокрадица представљен у озбиљном и веома напредном листу “Правда”, симболу “новинарства у Тенесију”(2).

“СРПСКА ПОГАЧА”

“У познатом ресторану „Стара трешња“, контроверзни политичар Небојша Бакарец показао је свима колико воли да кува. Засукао је рукаве и са сјајним кулинарима направио српску погачу.

Потребно је: 1 кг брашна, 1 пакетић свежег квасца, пола шољице уља, 2 дл течности (пола воде – пола млека) и со.

Начин припреме: У млакој течности растопити квасац, а када надође додати 850 г брашна, па со и уље. Замесити тесто и, ако треба, додати још брашна. Тесто не сме да буде тврдо, нити да се лепи за руке. Оставити да нарасте, па га преместити у обликовану погачу. Оставити још десетак минута и пећи.

Група људи открива да људску расу, замењују туђини без емоција, једно по једно. То се и мени догађа. То се и вама догађа! Нека звона звоне на узбуну! Нећу да будем замењен! Нећу да ми украду лик и дело! На слици: "Смерш", ручни часовник кировског механичко-часовничарског завода, који се по наредби издавао припадницима одељења специјалне службе ради правовременог деловања против инфилтрације агената страних специјалних служби у специјалном рату против СССР.

Могу се правити и лопте, и поређати једну поред друге.

Нисам љубитељ алкохола, и најчешће пијем воду и домаће, негазиране сокове – каже Небојша. – Па ипак, током празника сам попио чашу црног вина. Само црно вино треба пити за овај велики празник и неколико дана после празника, јер се од памтивека каже да је црно вино Божја крв.”

Указујем на озбиљне разлике између тог лика и мене, које су јасне мени и свакоме ко ме познаје.

Прво, више не сарађујем са “Правдом” после интервјуа који су летос тражили и добили, а затим пет недеља оклевали да објаве, док им нисам одрекао право да објаве тај интервју после тог рока. Овај лик очито воли гласило СНС, док га ја не мрзим, једино зато што је опозициона новина, али је новинарство “Правде” исто као и остало “новинарство у Тенесију”.

Друго, никада нисам био у ресторану “Стара трешња” и не знам ни где се налази. Овај лик очито зна и иде тамо.

Треће, не кувам у оделу и кравати. Могу да кувам го, али са краватом никако. Овај лик очито тако кува (фотографија је моја али од пре пет, шест година и ту сам само позирао а не и стварно кувао).

Четврто, не знам да правим погачу и ретко једем бело брашно. Овај лик зна и воли погачу преко хлеба.

Пето, нисам религиозан и не славим било какве празнике. Такође, реч “бог” пишем малим почетним словом, обавезно. Овај лик је верник и богољуб, теофил, такорећи.

Шесто, не изговарам несувислости о црном вину и богу.

Седмо, ни ја нисам љубитељ алкохола, али га пијем. Што би реко Дис “Не марим да пијем, ал’ сам пијан често… И желећи да се заклоним од срама, пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, тад не видим ни стид што сам и ја човек.”

Овај лажни лик, овај преварант, некако успева ових недеља да црпи енергију, успева да се појављује, увлачи се у разговоре, даје интервјуе за новине, кува по ресторанима. На слици: Небојша Бакарец? Фото: Е-новине

Овај лажни лик, овај преварант, некако успева ових недеља да црпи енергију, успева да се појављује, увлачи се у разговоре, даје интервјуе за новине, кува по ресторанима. Ево, пре две недеље, зове ме бивша жена (друга по реду, бивша од скора) у пола једанаест ноћу. У позадини се чула граја ресторана- извињава се, каже, што зове тако касно (ја рано лежем за разлику од свог алтерлика), али је изнервирана…Седи у неком друштву и једна жена, четрдесетих година, уверава све како је са својим дететом и са мном била на Копаонику три недеље пре тога. Бивша супруга ме каже брани (мени до душе није јасно од чега али нема везе…) и каже жели то да провери. Да, уверавам је ја, нисам био на Копаонику скоро и нисам годинама био са било каквом женом са дететом. Да, каже, знала сам да лаже… И ту се разговор завршава. И сад кад повежете два и два, јасно вам је да тај лик, у моје име заводи и жене са децом, води их на Копаоник… Вероватно и вози кола (ја не возим) и има пуно пара – ја немам (у ова тешка времена, жене се лепе само на паре…).

Одакле та енергија том лику за то?

Одакле му новац?

Одакле му друго тело?

Ко га је отелотворио? Није ваљда “Правда”, није ваљда СНС? Ја не подносим СНС. Можда би они желели да пређем тамо, али ја бих се пре убио. Нису ме ваљда клонирали (можда су и Тома и Вучко клонирани – отуд толика разлика и јаз између клона и пређашњих, стварних радикалских личности)?

Одакле та енергија том лику за то? Одакле му новац? Одакле му друго тело? Ко га је отелотворио? На слици: Доналд Сатерленд тумачи улогу професора Метјуа Бенела чију личност су страни уљези "заменили". Сцена из римејка филма Инвазија Телокрадица Филипа Кауфмана (1976.), по филму Волтера Вагнера из 1956. године.

Ја верујем да је моје тело само моје. И ноћу… Ноћу се додуше подајем…али то само симболично значи да неко други има моје тело, има га она… али то је већ друга прича, то није то…

Прилично сам уверен да је моје тело моје, двадесет четири часа, сваког дана… Али опет, ко зна… Превише је коинциденција – и интервју “Правди” и жена са Копаоника… Ау… Сад кад се сетим…јао мени…тужбе “Геј стрејт алијансе”… па слали су ми тужбе на три адресе са којима немам везе, а нису на моју дорћолску адресу (полицајац ми је уручио све три, јер суд није, нормално, могао да ме нађе на лажним адресама). И није ми било јасно зашто су ме тужили. Сад ми је јасно, па тај лик, тај лажњак је хомофоб, вероватно је свашта лајао… Али на три адресе… Можда не постоји само један клон, можда постоје тројица? Па јесте, својевремено, пре пет – шест година, су ми људи јављали да су ме видели на неким телевизијама на којима нисам био, мислио сам греше, јављали су ми за појављивање у часоописима за које нисам чуо, мислио сам греше, јављали су ми да су ме видели на местима на које никада не бих отишао, са неким женама којих се не сећам, мислио сам греше…

Па ово је озбиљно.

Можда не постоји само један клон, можда постоје тројица? Па јесте, својевремено, пре пет, шест година, су ми људи јављали да су ме видели на неким телевизијама на којима нисам био, мислио сам греше, јављали су ми за појављивање у часоописима за које нисам чуо, мислио сам греше, јављали су ми да су ме видели на местима на које никада не бих отишао, са неким женама којих се не сећам, мислио сам греше…

Кафкијанска ситуација!

Можда неки чудни облик “Метаморфозе”!?

И у  “Инвазији телокрадица” постоји метаморфоза! И у филму “Мува “ Дејвида Кроненберга!

Неће ваљда да ме трансформишу у снсовца?

Немојте људи!

Да ме метаморфозирају…?

Ајде, један алтер его у “Правди”, али три! Један заводи средовечне жене са децом, други кува, трећи даје интервјуе…!

Ситуација је озбиљна. Морам да позовем “Истериваче духова” (Ghostbusters)(3) или још боље “Истериваче ђавола” (Exorcist) и да решим ствар.

Небојша Бакарец: "Група људи открива да људску расу замењују туђини без емоција, једно по једно. То се и мени догађа. То се и вама догађа! Нека звона звоне на узбуну! Нећу да будем замењен! Нећу да ми украду лик и дело!" На слици: Доналд Сатерленд у истоименом филму.

Упутнице:

_________

(1).http://www.imdb.com/title/tt0077745/

(2).http://www.pravda.rs/2012/01/09/srpska-pogaca/

(3).http://www.youtube.com/watch?v=m9We2XsVZfc

Младе генерације су жртве времена у коме живимо, жртве потрошачког друштва, медијског друштва, жртве погрешних идеала, идеала који тежиште стављају на “имати” (to have) а не на “бити” (to be), жртве света који ослонац налази у материјалним добрима а не у духовној и телесној људскости , света (цивилизације и културе) који добро проглашава за слабост, а зло промовише као снагу и моћ. Они су највеће жртве опште емоционалне неписмености, духовне и осећајне куге, површности и суровости, жртве немаштине, одсуства саосећајности и емпатије. На слици: новогодишња честитка из доба СССР

Младе генерације су жртве времена у коме живимо, жртве потрошачког друштва, медијског друштва, жртве погрешних идеала, идеала који тежиште стављају на “имати” (to have) а не на “бити” (to be), жртве света који ослонац налази у материјалним добрима а не у духовној и телесној људскости, света (цивилизације и културе) који добро проглашава за слабост, а зло промовише као снагу и моћ. Они су највеће жртве опште емоционалне неписмености, духовне и осећајне куге, површности и суровости, жртве немаштине, одсуства саосећајности и емпатије.

Састав девојчице А. потврђује да нада лежи у свима нама, а највише у младима. И још је лепше што се потврђује да не мисле сви млади само на новац, на статусне симболе, на интернет и Фејсбук, на мобилне телефоне, фирмирану одећу и обућу, на телевизију, на ријалити програме, на то како да постану познати без разлога и покрића (без рада и резултата)… Многи млади, као и девојчица А., размишљају и о суштини ствари, размишљају на узвишен начин, поред тога што сигурно размишљају, такође о суштини ствари, о егзистенцијалним питањима, која се тако сурово намећу њиховим родитељима и њима самима. Девојчица А. говори у име истине, обраћа нам се као што би нам се истина обратила да може да се отелотвори. Истина говори гласом невиног детета.

Писмени састав из Српског језика, девојчице А.:

“ИСТИНА”

”Лажи, преваре, заблуде. Свесни сте да вас окружују. Свесни сте да су неки људи без њих нико и ништа. У сваком минуту, свакој секунди рађају се нове лажи, неизмерно страшне, дубоке и зле… Овладале су вашим животима. Полако и сигурно, милећи, подвлаче нам се под кожу и покушавају немилосрдно уништити сваки трачак истине у вашим душама и умовима. Океани лажи преплавили су све око вас.

Последице…много ме брину. Многи људи се олако користе преварама и лажима, а на последице готово да и не помишљају. Толики животи су уништени заблудама и веровањима у погрешно. И онда коначно, као да су једва чекале, последице вас сигурним кораком сустижу и одводе у вечни мрак разочарања. Али зашто? Чему сво то бежање од мене? Зар сам толико страшна? Зар ме се стварно треба тек тако одрећи, бацити ме у бунар без дна, не дати ми шансу да изађем на видело?

Као чаробна бела светлост, пронаћи ћу и најмањи путељак кроз густе мрачне шуме лажи, пробићу се једног дана и као једина смерница показаћу се пред тобом и показаћу ти прави пут. Јер, многе друге ствари могу те чинити срећним, али ништа као ја. Без мене нема ничега. И, ево ме. Ту сам! Стојим пред тобом, кристалних очију и чисте душе. Спремна сам да уђем у твој живот и избавим те од таме. Ја сам злато твога ума. Ја сам ИСТИНА!”

Рекох већ, да сматрам овај текст узвишеним и потресним. Пре неколико дана мајка девојчице А. је добила отказ на послу. Десет дана пре доласка Нове године. То је још потресније. Наш велики мудрац Душан Радовић је у својој “Новогодишњој песми” написао:

Душко Радовић: Кад се поново сретнемо, 31. децембра, нећемо се познати. Сви ћемо бити већи, лепши и паметнији.

“Видећете, то ће бити лепа и важна година.

Биће велика – од јануара све до децембра.

У њу ће стати сви рођендани и много незаборавних тренутака.

Биће то година која се памти.

Негде ће саградити пут, негде мост, негде школу.

Многи ће се уселити у нове станове.

Сви ће се нечему обрадовати.

Слушаћемо добре вести.

То ће бити година у којој се расте.

Деца Србије порашће у новој години за преко 10 милиона центиметара и за више од  10 милиона килограма.

Много ће се продавати огледала и чешљеви.

Лекари ће зевати у амбулантама јер ћемо бити здравији него икад.

Биће то година лепа као слика.

Процветаће багрем и липа. Родиће поново трешње, шљиве и грожђе.

Небо ће бити плаво и велико. Сунце ће нам бити лепо и топло.

Неко ће написати нову песму.

Неко ће се први пут заљубити.

Нове мајке носиће у рукама нову децу.

То ће бити добра година.

Радићемо, учити и певати. Кад се заморимо, увек ће на време доћи субота и недеља.

Завршићемо неке важне послове и започети неке још важније.

Сви ћемо се сликати, за успомену на ту добру годину.

Кад се поново сретнемо, 31.децембра, нећемо се познати. Сви ћемо бити  већи, лепши и паметнији.

Причаћемо једни другима како је била лепа и незаборавна, славна … година!“

Песма која се никада није и неће остварити у целини. Али, важна је наша неугасла нада да ће управо наредна година и она после ње, и она после ње…бити таква као у песми. Желим да вам свима наредна година буде као у “Новогодишњој песми”. Посебно породици девојчице А.

Небојша Бакарец: Уништавање Звездарске шуме неће ићи одједном. У постојећим плановима се налази само прва фаза.

Господар београдских жутих је, са једне стране – јавно – слаткоречив, умиљат, љубитељ залуталих голубова, мостоградитељ, са друге стране (не баш тако) тајно – мултимилионер у еврима, контролор медија, власник великог и малог брата, власник лиценци за fast food бракове, несвикао на критику и супротно мишљење. Да ли је човек у потпуном сукобу интереса као власник многобројних фирми? Будући председник свих жутих, прононсирани наследник човека са црном мрљом на глави, будући носилац највиших државних функција, опет је усмерио своје око свевидеће на несрећну Звездару. Осокољен, прошлогодишњим успехом шишања Булевара, сада се окомио на целу Звездарску шуму. У међувремену, започео је пројекат лажног метроа, градњу моста на реци Квај, моста који не води никуда у оба правца, и који ће отплаћивати и наша деца. У међувремену је београдске финансије за наредне две деценије пробуразио шиљак тог моста, моста „тежак“ пола милијарде евра. Такође, он и његови су коначно одлуком њиховог суда, поклонили олигарсима сво земљиште Луке Београд. Мало ли је?

Они су одлучили да се у Београду дише исувише добро, те да Београду није потребно плућно крило које се зове Звездарска шума. Стога забадају нож у то плућно крило, сматрајући да Београд сасвим лепо може да дише и са једним плућним крилом, као што они могу да опстају само са једном половином жутог мозга. На слици: Градски бирократа, сцена из филма "Град нула" Карена Шахназарова из 1989. године.

У материјалу за седницу Градске Скупштине, заказане за четвртак 15. децембар као прва тачка најављен је: „План детаљне регулације подручја градске парк-шуме Звездара, Општина Звездара“. Некомплетан материјал (део, често, неколико стотина страница густог текста се добије на почетку седнице, па чик прочитај!), који већина нас одборника добије у понедељак, три дана пре седнице, најчешће има неколико хиљада страница. Овај пут свега пет стотина страница, као и увек одштампаних тако ситним словима да је потребна лупа за читање. Поменути План за детаљно уништавање Звездарске шуме има „свега“ 217 страница.

Уништавање Звездарске шуме неће ићи одједном. У постојећим плановима се налази само прва фаза. Жутолика странка ће током наредних година мењати планску регулативу у правцу све веће градње у Звездарској шуми. Постојећим плановима се прво планира увођење саобраћаја и саобраћајница и друге основне инфраструктуре којима ће бити премрежена шума, као и почетне градње објеката високоградње. Потом, ће будући планови уводити све инвазивнију градњу дуж нових саобраћајница, под различитим изговорима. За сада се планира смањење зелених површина за 3,5 хектара. Од тога 2,5 хектара је предвиђено за нове саобраћајнице. Предвиђено је да се унутар шуме гради нових 71.000 метара квадратних објеката (уз постојећих 116.000 квадрата), и то највише блоковске стамбене градње, индивидуалне стамбене градње, те објеката јавних служби и других јавних објеката и комплекса. Не треба да будете превише инвентивни и маштовити да се сетите да ће градњу на овако ексклузивном месту, усред парк – шуме, добити само најмоћнији олигарси и фирме интересно повезане са жутом странком. Такође, станове и локале, вероватно ће моћи најпре да купују лица из те странке или блиска и повезана са њом, а потом и најбогатији појединци. Управо су сва та лица која сам побројао изгледа одлучила да здрављу грађана Београда претпоставе своју грамзивост. Они су одлучили да се у Београду дише исувише добро, те да Београду није потребно плућно крило које се зове Звездарска шума. Стога забадају нож у то плућно крило, сматрајући да Београд сасвим лепо може да дише и са једним плућним крилом, као што они могу да опстају само са једном половином жутог мозга.

Они су одлучили да се у Београду дише исувише добро, те да Београду није потребно плућно крило које се зове Звездарска шума. На слици: Градски естаблишмент креће у акцију уништавања светог дрвета. Сцена из филма "Град нула" Карена шахназарова из 1989. године.

Да ствар буде још гора, у табели под називом „Табеларни приказ планираних капацитета изградње“ све површине су наглашено наведене као „оријентационе“. То је невероватно за један План детаљене регулације. То значи да се поменута површина од 71.000 нових квадрата може увећати без ограничења.

Занимљиво је да Секретаријат за заштиту животне средине и у овом случају поступа слично као и у случају платана на Булевару. Своје првобитно решење, мења у корист наопаких радњи у оба случаја. Тај Секретаријат, који води кадар СПС-а, је 21. 06 .2011. године донео Решење у коме се даје Амандман, односно примедба (замерка) на План детаљне регулације Звездарске шуме. Потом се та озбиљна примедба образлаже на три странице текста. Три месеца касније, необјашњиво, Секретаријат мења мишљење и доноси ново Решење, којим повлачи амандман уз потпуно несувисло кратко образложење. Као и у случају Булевара и овде је јасно да се ради о промени става под притиском одозго.

Завод за заштиту природе Републике Србије је у априлу ове године припремио Студију заштите Звездарске шуме, која је прошла јавну расправу. Спорни План се на то уопште не осврће. То је такође невероватно и потврђује све тврдње које износим.

Завод за заштиту природе Републике Србије је у априлу ове године припремио Студију заштите Звездарске шуме, која је прошла јавну расправу. Спорни План се на то уопште не осврће. То је такође невероватно и потврђује све тврдње које износим. На слици: Шума дрхти у страху од сече, сцена из филма "Сибирски берберин" Никите Михалкова из 1989. године.

Што се тиче тврдњи, готово истоветне тврдње износе и удружења грађана а пре свега оно најугледније и најактивније – Удружење „Заштитимо Звездарску шуму“ (http://zvezdarskasuma.blogspot.com/).Ово Удружење је још 2009. године, по предвиђеној процедури, Секретаријату за урбанизам поднело писане примедбе и на Генерални План Београда и на План детаљне регулације, укупно 16 примедби, од којих су све осим једне одбачене.

Примедбе су поднели и Шумарски факултет, Градски завод за јавно здравље и Астрономска опсерваторија али су све њихове примедбе одбачене. Прва од четири крупне примедбе Шумарског факултета, је означила целокупни План регулације Звездарске шуме, као НЕОЗБИЉАН, јер се површина шуме смањује за два хектара (касније је то нарасло на 3,5 хектара!). Да ипак цитирам примедбу Шумарског факултета, онако како стоји на страни 133. Плана регулације: „Примедба се ставља на смањење укупне површине шуме за око 2 хектара, што добронамерно и превасходно залагање за заштиту шуме, као примарни циљ израде плана, не чини озбиљним“.

Колико тек неозбиљним можемо назвати каснију готово дуплирану површину шуме која ће бити уништена?

Зулумћари ће се сeирити на својим зулумвизијама, све објашњавајући како све то чине за добро раје. На слици: Напад на шуму, сцена из истоименог филма.

Зулумћари ће се сeирити на својим зулумвизијама, све објашњавајући како све то чине за добро раје.

Одборничка група ДСС у скупштини града Београда ће предложити скидање ове тачке са дневног реда и израду новог плана којим би се чувала а не уништавала Звездарска шума.

Нажалост, имајући у виду еколошки злочин над Булеваром, који је прошао без готово икаквог, осим симболичног протеста грађана, јасно је да ће и овај нови зулум над Београдом, проћи незапажено од стране измучених и гладних грађана. Поред ове кризе, коме је још стало до неког тамо дрвећа? Само Ентима и неколицини залуђеника који верују у овај град, који га искрено воле и штите.

Небојша Бакарец: "Нажалост, имајући у виду еколошки злочин над Булеваром, који је прошао без готово икаквог, осим симболичног протеста грађана, јасно је да ће и овај нови зулум над Београдом, проћи незапажено од стране измучених и гладних грађана. Поред ове кризе, коме је још стало до неког тамо дрвећа?" На слици: Жути витез прогрес припрема своју машинерију за уништавање шуме. Сцена из филма "Сибирски берберин" Никите Михалкова, 1998. година.

Регулациони план звездарске шуме - снимак из сателита

]]> http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/14/nebojsa-bakarec-unistavanje-zvezdarske-sume/feed/ 1 http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/07/nebojsa-bakarec-hvala-na-lekciji-koju-ste-im-odrzali/ http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/07/nebojsa-bakarec-hvala-na-lekciji-koju-ste-im-odrzali/#comments Wed, 07 Sep 2011 08:41:27 +0000 Небојша Бакарец http://www.slobodanjovanovic.org/?p=29634 Не спадам у оне који некритички подржавају све што ради Филхармонија, односно њен директор. На пример, није ми се допало то што је пре неколико година, дозвољено да у Филхармонији свирају “Црни пантери”, без обзира на тадашње разлоге солидарности (изгорео им сплав). Једноставно таквој музици није било место у сали Филхармоније. Ради се о принципу.

Али то је и једини гаф који је директор Филхармоније направио од када је стао на чело те, својевремено, посрнуле установе. Иван Тасовац је Филхармонију подигао из мртвих, и одавно је она је онај врхунски бренд, односно заштитни знак или жиг, којим треба да се поносимо, пре него Егзитом и Гучом (према којима могу да искажем само одређену меру поштовања). Тасовац је од Филхармоније, направио установу светског нивоа, врхунски оркестар, али све то није за некакву “елиту”, већ обрнуто (о томе сведочи и публика на Коларцу). Што се мене тиче, карте за концерте Филхармоније је лакше набавити од карата за Егзит или Гучу, а Београђанима је сасвим сигурно много лакше и јефтиније да оду на концерте Филхармоније, него у Нови Сад или у Гучу (успут, чуће на Коларцу много квалитетнију музику).

Последњих година Филхармонија на изванредан маркетиншки начин обележава почетке својих сезона. Ове године такође. Опет нешто свеже, оригинално, провокативно, несвакидашње, са нотом хумора и поруком. Другог септембра, предвече, пет чланова оркестра, део дувачке секције, су одржали мини џез концерт на раскрсници улица Страхињића Бана и Капетан Мишине, између два популарна кефеа у силиконској долини (један је Пастис, а другом, опростите не знам име – често се реновира, претходни назив је имао неке везе са свињама). Филхармоничари су били одевени у концертне одежде – фракове и одсвирали су једну Диксиленд нумеру, ако не грешим. Изванредно. Мини концерт класичара, џез нумера, на месту које је духовна супротност свему ономе што класична и џез музика јесу, које је супротност духу и вредностима које Филхармонија представља. Гости два “елитна” кафеа су одушевљено саслушали филхармоничаре и наградили их овацијама и аплаузима, несвесни кваке и зачкољице, која је уследила на крају. На крају, је уследио хладан туш, али елегантан, са мером – филхармоничари су развили провокативан транспарент “Хвала што не долазите” са ознаком нове сезоне. Каква лекција. Минимална провокација а максимална оригиналност. “Хвала што не долазите” онима што сигуно никада нису и неће долазити у Коларац. “Хвала што не долазите” онима који, када и залутају на Коларац или у дворану Сава центра, не искључују мобилне телефоне, тапшу између ставова или у току ставова, касне, одлазе раније… Хвала им што не долазе, заиста.

На крају, је уследио хладан туш, али елегантан, са мером – филхармоничари су развили провокативан транспарент “Хвала што не долазите” са ознаком нове сезоне. Каква лекција. Минимална провокација а максимална оригиналност.

“Хвала што не долазите” онима што сигуно никада нису и неће долазити у Коларац.

“Хвала што не долазите” онима који, када и залутају на Коларац или у дворану Сава центра, не искључују мобилне телефоне, тапшу између ставова или у току ставова, касне, одлазе раније…

Хвала им што не долазе, заиста.

Има ли бољег доказа да је Филхармонијин потез изванредан, од критике коју је добила од главног блогера Б92, Предрага Аздејковића, самозваног првог међу хомосексуалцима Србије. На свом Б92 блогу он жестоко напада овај симпатични потез. Шеф поносних парадера, вођа хомосексуалне  “елите” каже “безобразлук Београдске филхармоније”, “арогантна група уметника “, “извређали присутне госте”, “одакле та малограђанска потреба “врхунских” уметника да оду међу “сељаке” и да им на нос набију како су они као “врхунски” уметници много бољи људи од њих силиконских “сељака”?”, “то што они цигулишу, шетају по свету и свиркају и мисле да су много битни, плаћају ти исти сељаци који се гаде!”, “Београдска Филхармонија МОРА да се извини… јер је то чист безобразлук и вређање”, “Одувек сам презирао ароганцију и снобовштину, нарочито код оних натрипованих урбаних фејкера и “врхунских уметника који после буду судије у “Ја имам таленат””.

Тешко је наћи толико несувислости на једном месту, па макар то био и блог Б92, и то блог поносног парадног мужеложника. Има ли већих безобразлука, ароганције и увреда од оних које су нам упутили и приредили организатори параде срамоте, предвођени Аздејковићем, прошле године? Има ли већих безобразлука, ароганције и увреда од оних које нам сада упутићују организатори нове параде, предвођени истим тим Аздејковићем, ове године? У поступку Филхармоније нема ничег спорног а камоли безобразног, арогантног или увредљивог. Али зато парадери вређају свој град, вређају своју земљу, својим парадама, и тражењем већих права, од права која имају остали грађани.

Има ли бољег доказа да је Филхармонијин потез изванредан, од критике коју је добила од главног блогера Б92, Предрага Аздејковића, самозваног првог међу хомосексуалцима Србије. На свом Б92 блогу он жестоко напада овај симпатични потез. Шеф поносних парадера, вођа хомосексуалне “елите” каже “безобразлук Београдске филхармоније”, “арогантна група уметника “, “извређали присутне госте”

Код неколико стотина тих парадера, заиста их је било само толико, осећа се малограђански и паланачки комплекс “несхваћених” и “угрожених”, који су схаватили да је парада, најбољи начин да лече своје фрустрације, комплексе и остале психичке проблеме. Сам Аздејковић показује запањујуће одсуство осећаја за исправно читање маркетинга, рекламе и провокације, на чему се, великим делом и заснивају кампање самих хомосексуалаца (наравно на погрешан начин). Шта очекивати од човека коме је Јелена Карлеуша идол и музички узор?

Хвала ти Аздејковићу, што не долазиш на коцерте Филхармоније. Немој очекивати од мене да за узврат не будем на улици у недељу 2. октобра ове године.

***

***

Порука захвалности београдске Филхармоније

Одреднице:

_________

http://blog.b92.net/text/18598/Bezobrazluk-Beogradske-filharmonije/

Борис Тадић и Хавијер Солана

1. Слао “специјалне изасланике” у Брисел да “координирају” датум проглашења независности Косова како не би угрозили његову изборну победу на председничким изборима 2008. године;

2. Договорио са Хавијером Соланом политику “меког слетања” након проглашења независности Косова како се не би “угрозила европска перспектива Балкана”;

3. Забио нож у леђа заједничкој косовској политици са Војиславом Коштуницом, разбијајући тако бедем јединствене дипломатско-политичке одбране Косова;

4. Испијао шампањац са Хавијером Соланом и Дмитријем Рупелом у Луксембургу приликом потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, само два месеца након што су ова двојица оркестрирала проглашење независности Косова;

5. Замајавао народ крилатицом “Косово и ЕУ су два одвојена колосека” – скројеном у Соланином и његовом кабинету – иако је од почетка знао да је то нонсенс;

6. Пуне две године играо на губитничку карту чекања на мишљење Међународног суда правде да би се фокус јавног дискурса у Србији пребацио са Косова на ЕУ ;

7. Увео Ахтисаријев ЕУЛЕКС на мала врата, уништавајући на тај начин окрњен али ипак статусно неутралан УНМИК ;

8. Понизио Русију и друге противника независности Косова избацивањем ОУН (а самим тим и Русије) из косовске игре заједничком резолуцијом са ЕУ на Генералној скупштини ОУН;

9. Отпочео преговоре са Приштином са циљем успостављања “добросуседских односа”;

10. Прихватио и јавно промовисао политику Приштине, Вашингтона и Брисела по којем је главни проблем Косова “криминални север”.

Зашто онда од Бориса Тадића не би очекивали да:

11. “Креативно интерпретира” поруку Ангеле Меркел о укидању “паралелних институција”, тако што ће у ствари учествовати у елиминацији неподобних политичких противника на северу Косова чиме би задовољио услове за статус кандидата;

12. Маркетиншки прикаже већ готов и договорен статус кандидата као “изузетно тешко достижан циљ” да би касније показао како је његова политика ипак успешна, а Србија има “искрене” пријатеље у ЕУ ;

13. Искористи наводно “једностране” потезе Хашима Тачија и реакцију КФОР-а како би покушао да убеди Србију да су преговори са Приштином, укључујући и прихватање косовског царинског печата (чиме би Косову признали међународни суверенитет у економским односима), у ствари најбоља могућа ствар која је могла да јој се деси, те да је алтернатива нека нова “Олуја”;

14. Постави нову “црвену линију” Србије тако да је сада прихватљива комбинација Ахтисаријеве унутрашње организације независног Косова и Ишингерових добросуседских односа Београда и Приштине.

Александар Митић: "Зашто од Тадића не би смо очекивали да постави нову `црвену линију` Србије тако да је сада прихватљива комбинација Ахтисаријеве унутрашње организације независног Косова и Ишингерових добросуседских односа Београда и Приштине." На слици: Површински коп лигнита код Обилића. Рудно благо, технологија и имовина отета од Србије да би је се преко квазиустанова лажне државе Косово домогли спонзори држава које су ово илегално стање признале.

Задатак је да се увери, антирежимски настројен народ, да режим има своје боље лице, да има способне људе, људе за будућа времена, ето већ за ону будућност која ће доћи са наредним изборима.

Међутим Стефановић је именован од стране Владе за шефа тима за разговоре са Приштином (он је човек који треба да утире пут ка признању лажне државе Косово, да истовремено сеје маглу и одаје утисак пожртвованог преговарача али, чини ми се и да једног дана буде означен као евентуални дежурни кривац за издају- нека виси Педро!). И ту није био крај. У јуну ове године, Стефановић је симболично награђен местом секретара Председништва ДС (које је до тада обављао Миодраг Ракић, шеф кабинета Председника Републике)(2).

До пре годину, две и више, Јеремић је могао све. Неосновано је проглашаван за најпопуларнијег политичара, у чему је предњачио један политички аналитичар (док је онај други, умнији, то морао да прати- вољно или не). Јеремић је био човек задатка. Задатак је био да постоји неко за кога се може рећи да је другачији, бољи од просека режима и владајуће ДС странке. Мало за спољну, мало за унутрашњу употребу а задатак је био и да крадуцка политику ДСС. Данас тај задатак има Драган Ђилас. Он може и да критикује на један начин повлашћене грађане Србије- Роме, може да говори против параде хомосексуалаца, и први пут од недеље, 14. јула, може да изражава евроскептицизам и критикује ЕУ(3). Осим оног првог, небитног (ромског) питања, све то је део политике ДСС.

Ђиласов задатак је још важнији него Јеремићев и има већу специфичну тежину, јер је Ђилас званични заменик Тадића као председника ДС, (и предвиђам, нажалост- наследник на месту председника ДС, и први кандидат за будућег председника владе а потом и кандидат за председника републике). Задатак је да се увери, антирежимски настројен народ, да режим има своје боље лице, да има способне људе, људе за будућа времена, ето већ за ону будућност која ће доћи са наредним изборима.

Приметили сте да сам употребио израз – нажалост- за Ђиласа као Тадићевог наследника. Та жалост потиче од свести да су ДС и пре свега они који управљају овом странком из иностранства и из земље, паметно одабрали за будућег шефа ДС, много већег политичког манипулатора, много бољи маркетиншки производ, од садашњег. Тадић је дете суперобразованих и у односу на њега супериорних родитеља. Лажни дисидент, човек танке биографије до 2004. године, политички манекен, пријатне спољашњости. Од 2004. све то је допуњено једном неподношљивом председничком логорејом и умишљеношћу човека без својстава, уверењем да је човек за велика дела, да је велики мудрац и државник.

Ван психолошких, естетских и маркетиншких разматрања, Тадић има једну велику предност. Није се обогатио. Ни законито, ни противзаконито.

О Ђиласовим родитељима не знамо ништа. Много је мање сујетан и умишљен од Тадића и делује много аутентичније. Лично познајем обојицу, и могу рећи да за разлику од Тадића, Ђилас има неприхватљиво танке живце, односно “кратак фитиљ”. Ђилас је мање пријатне спољашњости, мање је фотогеничан, али већ рекох то надокнађује већом уверљивошћу и аутентичношћу. Једноставно Тадић делује као некакав глумац у улози председника. Међутим, ван ових психолошких, естетских и маркетиншких разматрања, Тадић има једну велику предност. Није се обогатио. Ни законито, ни противзаконито. Не сумњам да су “пријатељи” одвојили и да одвајају, који милион евра за Тадића, да му се нађе, када више не буде председник, али о том потом. Ђилас је у политику ушао почетком 2004. године, везавши своју судбину за Тадића.

Колико знам до тада Ђилас је био “тежак” свега пар милиона евра, које је стекао као повлашћени опозиционар из Милошевићевог времена и као повлашћени пријатељ утицајних људи у делу ДС-а. Од тада су приходи Ђиласових фирми за производњу магле, експлодирали. Све то захваљујући употреби и злоупотреби положаја који је стекао у ДС и у држави. Прво као шеф Народне канцеларије Председника Републике, потом као председник Градског одбора ДС, потом као министар за НИП, и на крају као градоначелник. Данас је Ђилас “тежак” стотине милиона евра.

Како и одакле?

До дана данашег, четири године касније, када беда хара Србијом, када су просечне плате за четвртину мање, када је више од пола милиона људи остало без посла, када нам успешно отимају и КИМ и Војводину, до дана данашњег, господа Брајовић и Николић, се нису огласили по питању нормалног и безбедног живота који су обећали. Ништа не остаде од нормалног и безбедног живота, не само на КИМ, него у целој Србији. А припадници ДС, и осталих режимских странака похараше Србију, ко штеточине амбаре са житом. Господин Брајовић је био министар културе . Ово је био сигуран пут Војислава Брајовића у нормалан и безбедан живот. Милена Дравић и Драган Николић затражили су и добили црногорско држављанство. А ово је био сигуран пут Драгана Николића у нормалан и безбедан живот.

Вероватно преко наше грбаче и из нашег џепа. И све је то истовремено иронија судбине, да ће Тадића, желео то овај или не, пре свега мислим на тајминг, наследити човек који је у политику ушао због Тадића. Ђилас има 44 године а Тадић 53, и нисам уверен да Тадић мисли да је његово време прошло.

Истовремено Ђилас и Тадић подсећају на Прлета и Тихог. Тихи је био приказан као леп и пријатан младић, кога би свака мајка пожелела за зета. И увек на линији партије. Прле је приказан као мангуп, заводник, недисциплинован и не баш на линији партије. Прле је био онај који је могао да каже и уради оно што партија не одобрава. Сетимо се да је у “Повратку отписаних” Тихи, капетан, а Прле, ражалован у коњовоца. Данас је Ђилас добио улогу Прлета ДС-а (а ражалован је Јеремић), док Тадићу и даље пристаје улога Тихог. Квака је у томе што ова два данашња пријатеља Прле и Тихи, раде као сарадници окупатора. Окупатор су пре свега САД, али одмах иза следи “стари добри” Рајх (не мислим на Вилхелма). Дакле, данашњи Прле и Тихи су Кригерова прва два човека у Србији. И гле апсурда, Кригер, стиже у Србију, 22. августа, у лику безобличне Ангеле Меркел, да помогне отимању Косова и Метохије, али и Војводине, коју ова свакако држи делом германског и аустроугарског домена, у чему ће јој Тадић и режим, не јавно наравно, и помоћи. Тако да Ђилас ако једном и постане председник државе, има велике изгледе да буде председник једне Србијице, земље без КИМ, без Војводине и без Рашке области.

Апсурд се састоји и у томе да су и оба популарна глумца, Војислав Брајовић и Драган Николић, чланови ДС (Брајовић) или да као ванстраначке личности подржавају режим , пре свега ДС (Николић). О томе најбоље сведочи спот који су ова два суперпопуларна глумца снимили за кампању ДС, 2007. године(4). Сам спот је одлично урађен али попут оних који су на Јутјубу оставили коментаре, сматрам га срамотним. Текст иде овако: Звони телефон. (Николић)Да, (Брајовић)Хало, Гаго, ја сам (Николић)О Војо, здраво, како иде? (Брајовић)Па шта како иде, човече, заглављени смо, не можемо да макнемо са места (Николић)Па како ја да помогнем? (Брајовић)21. јануар (Николић)Шта 21.јануар? (Брајовић)Заокружимо 1. (Николић)Аа, заокружимо 1. (Брајовић)Јесте, и сигуран пут у нормалан и безбедан живот…(Николић)Договорено(смеши се, потврђује знаком палцем нагоре). Следи глас спикера преко знака слогана ДС:”Зато што живот не може да чека!

Демократска странка Борис Тадић”.  До дана данашег, четири године касније, када беда хара Србијом, када су просечне плате за четвртину мање, када је више од пола милиона људи остало без посла, када нам успешно отимају и КИМ и Војводину, до дана данашњег, господа Брајовић и Николић, се нису огласили по питању нормалног и безбедног живота који су обећали. Ништа не остаде од нормалног и безбедног живота, не само на КИМ, него у целој Србији. А припадници ДС, и осталих режимских странака похараше Србију, ко штеточине амбаре са житом. Господин Брајовић је био министар културе од маја 2007. до јула 2008.године и вишегодишњи је саветник у кабинету Председника Републике (5). Ово је био сигуран пут Војислава Брајовића у нормалан и безбедан живот. У јануару 2009.године медији су пренели вест да су Милена Дравић и Драган Николић затражили и добили црногорско држављанство(6). А ово је био сигуран пут Драгана Николића у нормалан и безбедан живот.

После овога, како да ми не буде драг покојни Стево Жигон, преживели логораш, апсурдно, а маестрално у улози Кригера(7). Испада да је био у праву. И хајде да послушамо такође маестралног Павла Вујисића(8). “Хоћемо ли ми ускоро да прекинемо ову зајебанцију?”.

Одреднице:

__________

(1).http://www.mfa.gov.rs/Srpski/indexs.htm

(2).http://pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/164744/Borko+Stefanovi%C4%87+novi+sekretar+Predsedni%C5%A1tva+DS.html

(3).http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/171790/Dragan+%C4%90ilas%3A+Evropa+ne+sme+da+ima+duple+ar%C5%A1ine+za+Srbiju.html

(4).http://www.youtube.com/watch?v=bydqDLwP7S8

(5).http://www.predsednik.rs/mwc/default.asp?c=102500&g=20060929132051&lng=cir&hs1=1

(6).http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/75726/Milena-Dravic-i-Dragan-Nikolic-dobili-crnogorsko-drzavljanstvo

(7).http://www.youtube.com/watch?v=8vX8eO2o2Ic

(8).http://www.youtube.com/watch?v=tFO3eTldK0c&feature=related

Улазак у Грчку тог претпоследњег дана јуна Лета Господњег 2011. подсетио ме је на неке слике с крајам осамдесетих које сам скоро био заборавио. Тако су тог јутра, на пространом платоу – на коме су избледиле линије које су некад тако прецизно и сугестивно делиле аутомобиле, аутобусе и камионе, па EU citizens од осталог простог европског и иног света – стајале десетине друмских превозних средстава. Можда се то могло изразити и стотинама. Тешко је у анархичним порецима правити прецизне процене.

Народ, на коме је по још увек кориштеним књишким дефиницијама „суверенитет“, побуно се против „немогуће мисије“ коју му нуде европски манипулатори и домаћи помоћници – јер то угрожава опстанак „суверена“. Народ трпи, док иоткуд стиже нека мрва или иоткуд избија трачак наде. На слици: "Отмица Персефоне", скулптура Ђованија Бернинија, Вила Боргезе, XVII век.

Људи су излазили из њих и гледали доле према оним белим кућицама у којима се биометријски пасоши(!) дају на проверу најбољим системима контроле који су икад направљени – да се ту већ одваја жито од кукоља. Сваки пут кад обичан путник ту дође осећа се као неко коме „нешто“ свакако могу наћи. Дискреционо, у крајњој линији. Јер ово је улаз у Европску унију. То је као кад су непрфињеног сељака пуштали у средњовековни град. Сумњичаво, хладно, убадајући га службеним надмоћним погледом као врхом стреле.

Онда је кроз ту гомилу моторизованих номада прошло нешто као „креће се“ – али нешто што није речено ни на једном језику, ни као позив ни као наредба, нешто као порука из подсвести. Колона се усталасала, мотори забректали, започе некакво престројавање, да све на крају заличило на стампедо.

Путник који је пре годину дана – да не говоримо о пре пет година – долазио на грчки гранични прелаз Евзони „знао је“ – јер по европским стандардима другачији бити није могло – да ће се пред надирући „неевропејски хаос“ испречити униформисана лица, подићи прст, махнути таблицама и „реметилачку“ индивидуу одмах гурнути у страну. Ред је био као лед.

Али ово је 2011. и грчки цариници, намрштени полицајци, лупачи печата, контролори мисли, озбиљне хигјеничарке, полууниформисани редари свих профила – штрајкују. И ево их, помажу стампеду, машу рукама да се дође и тамо где хаос још није стигао, формирају се (не)редови толико природни за медитеранско-балканско поимање поретка, они из кућица удрају „скупе“ европске печате тако лако и несумњиво уверени да су сви ови људи, сви они, вредни њихове службене дозволе да путују по својој жељи и потреби; као дим се распршила она вишедеценијски гајена сумња према сваком путнику који улази у Унију а који свакако носи неки грех и неку покварену мисао собом и готово да му се то види као Пинокију нос или грбавцу грба; ово је сад као оно: “Mа, дај комшија нема потребе. Људи смо.”

Прелазак границе побуњене Грчке сада личи на размађијавање путника од неке јаке мађије: чаробна реч „Унија“ која је лебдела испред очија као зебња слабог бића и утеривала му страх у срце, постаје само бивша виртуелна слабост која се као и свако такво осећање круни, копни, тањи да би док дајем гас на аутопуту према Солуну – по чијој средини су вредни Грци посадили лијандере, тако се ваљда зваше она висока расцветана биљка – разумео на шта су ме те сцене подсетиле: на доласке из иностранства у моју (СФР) Југославију крајем осамдесетих!

* * *

Много је оптужби данас на рачун пристојног грчког света и њихову нејаку државу широм и њихове – Уније. Кад неки далеки потомак славног Хомера буде описивао ово (не)херојско доба вероватно ће Ангела Меркел проћи к’о проклета Јерина, али поштено речено, Немица је била само најискренија. Угрожена Унија је око Грчке исплела толико лажи и клевета да то није могла да учини не само једна Немица, него ни сама Немачка. Све се у ствари дешавало како је недисциплиновани Силвио Берслускони, италијански премијер још на почетку овог распадања рекао: у Унији су сви пријатељски расположени једни према другима док им добро иде, чим неко падне у невољу сви му окрећу леђа.

Кад је сад стигао тренутак да се обелодани да – после Грчке, Ирске, Португалије и Шпаније – ништа боље стање није ни у Италији, тек онда се могло нормално прочитати нешто чистих чињеница и о трећој економији у еврозони, нпр. да је „Италија најзадуженије тржиште у Европи, треће по размерама дуга у свету“; онда су се појавиле „црне цифре“ од 1,9 трилиона евра (2,6 трилиона долара), што је 120 одсто бруто друштвеног производа, а што је, иначе, „три пута више од Грчке, Ирске и Португалије заједно“. („Економист“) „Грчка трагедија“ како је атинске финасијске извештаје својевремено звао „Шпигл“ обична је једночинка глумаца аматера у „Европској трагедији“ кад се у извесној будућности на сцени прикључе и Британици и Французи. Једино, засад изгледа, да су Немцима ноге суве, те је разумљиво зашто из Берлина држе највише лекција и праве највећу буку.

* * *

Чомски је описао механизам деловања на тада актуелном примеру Индонезије.

Како је настао дуг који је разорио земљу и Индонежане претворио у просјаке? „Испоставља се да је тај новац посудило неких двеста или триста људи, који су били део војне дикататуре коју смо ми подржавали заједно с својим компањонима. Новац су им посуђивале међународне банке.

А шта се десило са тим огромним новцем? „Људи који су га посудили обогатили су се. Дошло је до одлива капитала и нешто мало развоја. Међутим, људи који су посудили тај новац не сматрају се одговорним за то. Народ Индонезије је тај који то све треба да отплати, а то значи да морају даље да живе у складу с јако неповољним програмима, у ужасном сиромаштву и патњи, и што је још горе, да морају вратити дуг који они сами уопште нису направили.“

Шетња по Солуну, полутуристичко несувисло распитивање, размењивање општих чињеница, цењкање без жара – одаје Грке који су и уплашени, и преморени, и једни. Да, нешто се неповратно, преко ноћи рекао би туриста, променило у том граду у коме је до прошлог лета новац колао као незаустављива вода између камења, а што су ти људи трговци одвајкада поднослили као капу која чини своју функцију а да глава заборави да је она и натакнута.

Сад као да је одзго из брда сишла нека аждаја и исисала баш тај састојак, а људима „то“ недостаје као ваздух. Све је успорено и чини се с неким несвакидашњим напором. Старији свет и домаћице враћају се с пијаце с пластичним кесама, без журбе. Млађи свет, онај чије понашање даје живост друштвима, седи по сеновитим баштама листа раскупусане таблоиде, цевчи дуге кафе и кад подигне глас и размаше се рукама то све изгледа као секвенца из филма у којој је режисер искључио тон и употребио „слоу мошн“ технику. А кад се услед те одузетости изненада зачују традиционални медитерански рибарски или разговори лучких радника – њихова вика вам се чини као залутала епизода која је улетела непажњом монтажера.

Грцима је све јасно.

Једино се у телевизијским расправама, у којима пет-шест „компетентних“ саговорника виче углас – а што кафеџије пуштају на великим екранима на којима су некад ишли кошаркаши и фудбалери – једино ту, изгледа као да у грчкој драми има неких нејасноћа.

Јер то са грчким отпором све је јасно. Он је класично – демократски. Народ, на коме је по још увек кориштеним књишким дефиницијама „суверенитет“, побуно се против „немогуће мисије“ коју му нуде европски манипулатори и домаћи помоћници – јер то угрожава опстанак „суверена“. Народ трпи, док иоткуд стиже нека мрва или иоткуд избија трачак наде, али постоји тренутак кад мапипулација више нема никавог учинка. Нема јер се и она претворила у насиље без рукавица и анестезије.

„Постоји један капиталистички принцип на који нико не жели обратити пажњу, а који гласи: ако ја посудим новац од тебе, тиме сам преузео одговорност на себе да ти тај новац и вратим, док ти преузимаш ризик на себе да ти тај новац можда нећу вратити. То капиталистички принцип. Али нико се готово и не осврће на то.“

Тако је говорио Ноам Чомски још пре деценије док се тај принцип није примењивао на земље „трећег света“. Суманути профити финансијских институција тада ником на Западу нису изгледали чудни и нико није ни помишљао да ће та неман без икаквих принципа и правила понашања сићи и до њих.

Чомски је описао механизам деловања на тада актуелном примеру Индонезије. Како је настао дуг који је разорио земљу и Индонежане претворио у просјаке? „Испоставља се да је тај новац посудило неких двеста или триста људи, који су били део војне дикататуре коју смо ми подржавали заједно с својим компањонима. Новац су им посуђивале међународне банке. Већи део тог износа је сада подруштвљен, кроз ММФ, што значи да су порески обвезници са Севера, који су основали ММФ, одговорни за све.“

Јер то са грчким отпором све је јасно. Он је класично – демократски. Народ, на коме је по још увек кориштеним књишким дефиницијама „суверенитет“, побуно се против „немогуће мисије“ коју му нуде европски манипулатори и домаћи помоћници – јер то угрожава опстанак „суверена“. Народ трпи, док иоткуд стиже нека мрва или иоткуд избија трачак наде, али постоји тренутак кад мапипулација више нема никавог учинка. Нема јер се и она претворила у насиље без рукавица и анестезије.

А шта се десило са тим огромним новцем? „Људи који су га посудили обогатили су се. Дошло је до одлива капитала и нешто мало развоја. Међутим, људи који су посудили тај новац не сматрају се одговорним за то. Народ Индонезије је тај који то све треба да отплати, а то значи да морају даље да живе у складу с јако неповољним програмима, у ужасном сиромаштву и патњи, и што је још горе, да морају вратити дуг који они сами уопште нису направили.“

Да, још једно питање: шта је с онима који су посудили новац? „Они су заштићени од ризика. То је управо најзначајнија функција ММФ-а, да људима који посуђују и улажу новац у рискантне кредите осигурају услове посуђивања и улагања за које неће бити везан никакав ризик. Добици су огромни, пошто је и ризик велики, али ствар је у томе да они тај ризик не морају прузети на себе јер је он подруштвљен.“

На крају, да је то неправедно нема сумње. И то Американци савршено знају: „Постоји принцип у међународном праву који су, пре стотинак година, усвојиле САД када су ‘oслободиле’ , то јест осовојиле Кубу, како би је спречиле да се ослободи Шпаније, 1898. године. Кад су САД заузеле Кубу, њен дуг према Шпанији је отписан, и то по прилично разумним основама: дуг је проглашен неоснованим, будући да је био наметнут становништву Кубе, а да оно за то није дало свој пристанак. Тај принцип је касније признат у међунардоном праву, опет на иницијативу САД, као принцип ‘омраженог дуга’.“ Зато су некад Американци били гледани као неко ко свету доноси правила слободе. Данас више нема принципа, нема права, и живимо у време глобалне епидемије „омражених дугова“.

Неутољива глад за профитом и жудња за неконтролисаним правом за управљањем људима неолибералног капиталистичког поретка поткопала је све вредности и сопственог друштва а све принципе претопила у лицемерје и лагарије. Грчка побуна је само тренутно најеклатантнији примерак стања. На слици: "Античка грчка хемидрахма града Париона у Мизији, на којој је лик Горгона, IV век пне.

Неутољива глад за профитом и жудња за неконтролисаним правом за управљањем људима неолибералног капиталистичког поретка поткопала је све вредности и сопственог друштва а све принципе претопила у лицемерје и лагарије. Грчка побуна је само тренутно најеклатантнији примерак стања.

Демос грчки и садашња изабрана, а и уграђена, елита раздвојени су кланцем изнад којег, чини се,више је и немогуће подићи мост. Они изабрани, који припадају групи 300 о којој говори Чомски, своју моћ и своје богатство пре ће заложити за подршку истих таквих елита које седе у све даљем Брислу, него што би је у тешким временима (по)делили са својим убогим народом. Они живе са принципом који су сами својом пропагандом подигли на ниво божанског принципа: приватна својина је светиња. А ‘опљачкана’ (по прописаним правилима) својина, сад њихова,светиња је најсветија. И извесно је, без насиља, неће моћи да део ‘светиње’ поделе са онима с чијих леђа су ‘светињу’ створили. Чак, чини се, ни по цену сопствене пропасти.

Данас већ и сама Унија служи да би велики спасли свој улог. Кад сте Грк, Ирац, Португалац, сад већ и Шпанац, сутра Италијан, постане вам сасвим белодано да та ‘велика помоћ’ Брисла, ММФ, Светске банке не гледа муку Грка, Ираца, Португалаца, сад већ и Шпанаца, сутра Италијана него спашава банкарски систем и најкрволочније банке које су у једном суманитом времену које су саме креирале неконтролисано брале профите и не сумњајући да су оне Унији важније од Грка, тј. грађана Уније. То је, ваљда, усуд великих идеја. Да на крају буду употребљене за најбаналније и најнеморалније циљеве саможивих појединаца.Тако ће некако изгледати прича када се на рушевинама ‘немачке Уније’ или ‘америчког европског чеда’, ко зна како ће се то тада називати. Грци имају шансу да они буди први ‘хероји спашавања демократије’. Из нужде, наравно. Али, и то је ваљда историјска законитост.

Слободан Рељић: Суманути профити финансијских институција тада ником на Западу нису изгледали чудни и нико није ни помишљао да ће та неман без икаквих принципа и правила понашања сићи и до њих. На слици: "Отмица Персефоне" на саркофагу Карла Великог.

Александар Митић: Србија није чланица НАТО-а, али је од 2006. године чланица програма овог савеза Партнерство за мир. Наша земља позвана је да приступи овом програму на самиту НАТО-а у Риги 29. новембра 2006. године, заједно са Босном и Херцеговином и Црном Гором. У складу са овим позивом и одлуком Владе Србије, председник Србије Борис Тадић потписао је Оквирни документ 14. децембра 2006. године у Бриселу, чиме је Србија и формално постала учесница Партнерства за мир.

У оквиру Стратегијске војне конференције „НАТО за партнере“, Београд је ове седмице место сусрета представника земаља чланица НАТО-а, Партнерства за мир, Медитеранског дијалога и Истанбулске иницијативе за сарадњу. Како сазнаје С медиа портал у Министарству одбране, теме састанка су „искључиво стратешке“.

Док страни аналитичари оцењују да је „ово прилика за подизање квалитета и нивоа поверења у односима Србије и НАТО-а“, међу домаћим стручњацима има и оних који се не би сложили са тим.

„Конференција је срамота за Србију!“

Директор Центра за стратешке алтернативе Александар Митић, иначе дугогодишњи дописник Франс преса (АФП) из Београда и са Косова 1999. године, за С медиа портал каже да је ово велика срамота за Србију, јер ће се у Београду расправљати о документу у коме се НАТО практично хвали тренирањем косовских снага безбедности, које су срж будуће војске Косова.

- То је заиста скандалозно – категоричан је Митић. – Када је у питању стварање безбедносног оквира, Србија нема потребе да се боји, с обзиром да је окружена НАТО земљама. Нас неће напасти Иран, тако да ми безбедносно можемо бити угрожени само од неког из окружења, а то су неке од земаља чланице НАТО. Међутим, колико је познато, оне немају лоше намере према нама. На жалост, ми знамо да смо у овом тренутку највише угрожени од косовских сепаратиста, али знамо и ко их је подржао још ’99-те; знамо, такође, и ко дан-данас тренира косовске безбедносне снаге – истиче Митић и додаје да Министарство одбране, али и део актуелне власти одржавањем конференције пузајућим кораком, иза леђа грађана, Србију желе да увуку у ову организацију.

Саговорник С медиа портала тврди да је Стратегијска војна конференција заправо конференција НАТО-а, без обзира што власт то жели да представи на неки другачији начин:

- Ово је конференција коју финансира НАТО и која говори о начинима трансформације ове организације у будућности. Тема је ситуација након Лисабонског самита НАТО-а из 2010. године. На овом скупу ће се расправљати о томе како ће у будућности НАТО интервенисати, као што је 1999. интервенисао у Србији, као што буквално јутрос бомбардује Либију, као што ће сутра можда бомбардовати неку другу државу!

На овом скупу ће се расправљати о томе како ће у будућности НАТО интервенисати, као што је 1999. интервенисао у Србији, као што буквално јутрос бомбардује Либију, као што ће сутра можда бомбардовати неку другу државу!

Русија би нам окренула леђа!

На питање шта за Србију и њене грађане значи одржавање овакве конференције у Београду и које су њене последице, директор Центра за стратешке алтернативе каже:

- Оно што би сигурно донело то је прекид добрих односа са Руском федарацијом. Као што грађани Србије добро знају, имамо изузетно привилеговане односе са Русијом. Зна се због чијег вета независност Косова није ни прихваћена у СБ УН. Такође, изгубили бисмо и привилегован однос са њима по питању слободне трговине, али и по другим питањима.

Ради се о томе да су грађани Србије били веома јасни по питању уласка Србије у НАТО.

Децидно су против!

По последњим истраживањима, чак две трећине грађана је против прикључења овој организацији.

Грађани апсолутно против уласка у НАТО

Александар Митић указује да све поменуто не значи да Србија не треба са сарађује са „Партнерством за мир“ и да нико не говори о изолацији и конфронтацији НАТО-у.

- Ради се о томе да су грађани Србије били веома јасни по питању уласка Србије у НАТО; децидно су против! По последњим истраживањима, чак две трећине грађана је против прикључења овој организацији – подсећа наш саговорник.

Према његовим речима, Центар за стратешке алтернативе својим активностима наставља да указује на штетност „пузајућег процеса којим се Србија корак по корак приближава чланству у Северноатлантском савезу“.

Изворник текста: Радио “С”

Александар Митић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

Неспорно је да је госпођа Србљановић, драмски писац и предавач на факултетима у земљи и иностранству. На слици: Ужас самосвесне списатељице пред звуцима улице на којима пре тенкова наилазе сељаци са својим запрегама, тумачи Ингрид Тулин, у филму "Тишина" Ингмара Бергмана.

Неспорно је да је госпођа Србљановић, драмски писац и предавач на факултетима у земљи и иностранству. Неспорно је и то да је супруга бившег француског амбасадора у Београду, а сада у Азербејџану, времешног Габријела Келера. Заслужено је била функционер ЛДП-а, а незаслужено кандидат за градоначелника Београда,  јер је и том приликом могла да се похвали својим незнањем о послу за који се кандидовала. Јесте била хероина блогова, икона свих мрзитеља свог народа. Прво нам је држала своје проповеди из Париза, а сада просипа своју жуч из Бакуа. Многи верују у бајку како она живи овде, како дели судбину свог народа, како га разуме. Наравно да није спорно то где она живи, спорни су њена мржња, екстремизам и незнање.

Овако изгледа део њеног интервјуа датог „НИН“-у(1):„Питање-Живите на релацији Париз, Баку, Београд. У Београду и даље држите класу, спремате премијере. Као да сте стално ту. Одговор-Боравим у Београду велики део школске године, путујем на посао из централне Азије, што је доста компликовано и напорно, припремам дипломце на катедри за драматургију, сада предајем и у Бечу на Академији примењених, прве две године нашег боравка у Азербејџану, имала сам студенте и на миланској уметничкој школи, уз све своје друге позоришне пројекте и обавезе. То ме доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања, јер сам с једне стране жена француског дипломате, са гомилом тих мени прилично страних обавеза, а са друге неко ко је навикао да живи и ради сам и сам преузима ризике за све своје одлуке, мисли или ризике. Ипак, чини ми се да је то мој прави баланс, да имам у животу све што ми је важно, ма како контрадикторно деловало. Ја сам сва у контрадикторностима. Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом.“

На слици: Лични стид због националне поетике, крвавих руку и жртава?Детаљ из филма "Боја Нара" Сергеја Парачанова из 1963. године.

Госпођа путује на посао из централне Азије! Чиме? Ентерпрајзом? Вишеструко помућује својевремену славу мноштва посланика што су свакодневно путовали из најудаљених градова до Народне Скупштине и назад, и таманили путне трошкове. И поред свих обавеза она живи у Бакуу, Паризу и Београду а предаје, поред Београда, и у Бечу и у Милану. То не може да се постигне ни Ентерпрајзом. Ваљда ваки дан навлачи плави трико са жуто црвеним знаком  и црвеним плаштом. Да ли као суперменка лети на  Харијевој Нимбус метли на линији Баку-Париз-Београд-Беч-Милано. Госпођа је 2008.године  „Ширила даље“. Сад  на суперметли, како сама каже „Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом“. Дијалектика метле. И наравно све то је „доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања“. Дијалектика агрегатних стања. Биљана у четири стања. Чврста Биљана. Течна Биљана. Гасовита Биљана. Плазматична Биљана. А тек Биљана у променама агрегатних стања – у фазним прелазима. И онда када долети у Београд, чисти Србију својом метлом, да не би упрљала руке.

Свој боравак овде госпођа Србљановић користи, да се врати својој занемареној блогерској страсти, препуна гадости што су се очигледно временом накупиле, јер је хероина престала да блогује. Прилика је за њу идеална. Хапшење Ратка Младића. Повампирена блог икона у два чланка истреса отров. И као код отровнице, отров је јак, кад се накупи. Жесток. Бесраман.

Већ од старта нам даје на знање да је стручњак за психологију злочинаца. Уме она одмах да препозна крволока. То знање није показивала током НАТО агресије, нити икада када су жртве у ратовима у бившој Југославији били Срби. Тада није препознала ни једног крволока, без обзира на боју очију. На слици: "Супер Риџа", измишљени антихерој филма "Какоје пропао рокенрол" из 1989. године.

Први чланак (2), 27.05.2011.године

„Оне плаве очи, онај поглед крволока…“, вели госпођа Србљановић за Ратка Младића. Већ од старта нам даје на знање да је стручњак за психологију злочинаца. Уме она одмах да препозна крволока. То знање није показивала током НАТО агресије, нити икада када су жртве у ратовима у бившој Југославији били Срби. Тада није препознала ни једног крволока, без обзира на боју очију. Ни Солану, ни Клинтона, ни Готовину, ни Орића, ни Харадинаја… Госпођи су крволоци само Срби. Реците нам госпођо Србљановић, на основу чега сте закључили да је Ратко Младић, крволок? Да је крив, дакле? На основу чега, када и за њега важи, сложићете се, претпоставка невиности? Или само за Србе та претпоставка не важи? И да ли сте тим својим методом препознали макар једног антисрпског крволока?

„ (…) За разлику од мене и Ратка Младића, оних готово осам хиљада побијених људи, није имало прилику да стари. Јер, да подсетим радосне, међу сребреничким жртвама било је и пет стотина деце, многи од тих дечака убијени су директно метком у потиљак, сви заједно побацани у јаме или у Дрину…“. Овде Биљана Србљановић показује своје фасцинантно незнање. И не стиди се. Што би се она стидела лажне тврдње о геноциду у Сребреници, кад је ту резолуцију усвојио и српски парламент? Међутим, очекивао сам бар црв сумње код гђе Србљановић. Па писац је. Пише тешке драме. Пише блогове. Све то подразумева и много истраживања. Подразумева да се проуче супротстављена мишљења, сви аспекти. То би један озбиљан писац урадио. У овом случају, у случају Сребренице, постоји толико озбиљних агрумената и чињеница који потпуно основано оспоравају лаж о геноциду. Погледајте госпођо Србљановић, сајт „Историјски пројекат Сребреница“

„Оне плаве очи, онај поглед крволока...“, вели госпођа Србљановић за Ратка Младића. На слици: "Супероператер", људско чудовиште, које прекида преставе пројектоване стварности. Детаљ из горе наведеног филма.

(3), потрудите се бар толико. Погледајте научне чиненице. Тачно је да се у Сребреници догодио ратни злочин. Ратни злочин а не геноцид. Таквих ратних злочина где су жртве били и Срби је било још. Истина о Сребреници, и о броју жртава није утврђена (али је извесно да је број драстично  мањи од 8000 , и жалосно је упуштати се у било какво лицитирање када потпуна истина није утврђена), јер они који то треба да учине инсистирају на миту о геноциду, у жељи да се докаже „геноцидна природа“ Срба. Прочитајте госпођо, књигу америчког универзитетског професора и писца, сарадника Ноама Чомског, Едварда Хермана „Политика геноцида“ или барем интервју са њим (4).

Хероина наставља:„Радујем се, није да није. Примам и честитке што пљуште из иностранства. А што и да их не примам?“. Хм. У претходном цитату госпођа Србљановић помиње оне радосне… Очито жели да жигоше,оне само њој знане, који се радују сребреничком злочину. Међутим у новом цитату и она сама исказује морбидну радост што је неко ухапшен, неко за кога важи претпоставка невиности, и ко је, поред тога што је оптужен пред политичким и пристрасним хашким судом, особа која има значајне заслуге у одбрани свог народа. Исказивати радост над претпостављено невином особом која је постала сужањ противправне институције, је за мене морбидно. Нехотице, госпођа Србљановић себе ставља раме уз раме са „радоснима“ које сама помиње. Каже, неопрезно, да је иста као они. Госпођо Србљановић, правила пристојности налажу да се суздржите и да сачекате одлуку суда, по питању невиности или било чије кривице. Ви то никада не чините. Увек претпостављате да је оптужени Србин крив!

На крају првог чланка госпођа Србљановић, онако олако, у пост скриптуму набацује ноторну лаж: „ Сећате се оног плавокосог детета, што га на једном од безброј пута поновљених снимака,“генерал“ милује по глави? Годинама председникови људи приватно тврде да му је лобања нађена само неколико стотина метара даље“. Овде се госпођа упушта у подстицање релативно свежијег стереотипа о „геноцидним Србима“ и истовремено доприноси поништавању старе истине о геноциду над Србима у Јасеновцу. На слици: Николај "Коља" Бурљајев у филму Андреја Тарковског из 1962. године "Иваново детињство", коме су неки, према свом сензибилитету променили име у "The Boy with the Gun".

На крају првог чланка госпођа Србљановић, онако олако, у пост скриптуму набацује ноторну лаж: „ Сећате се оног плавокосог детета, што га на једном од безброј пута поновљених снимака,“генерал“ милује по глави? Годинама председникови људи приватно тврде да му је лобања нађена само неколико стотина метара даље“. Овде се госпођа упушта у подстицање релативно свежијег стереотипа о „геноцидним Србима“ и истовремено доприноси поништавању старе истине о геноциду над Србима у Јасеновцу. Овде се отворено алудира на „децоубилачки“ карактер ако не Срба, онда барем Ратка Младића. И при томе госпођа као извор наводи „председникове људе“. Тадићеве људе? Крстића? Шапера? Па ти људи не знају где им је дупе а где глава, а камоли било шта друго. И то „приватно“, вероватно на коктелу у некој амбасади, уз канапее, сви председникови људи причају баш Биљани Србљановић. Јадно, све заједно. Такође, поуздано је утврђено да је поменути дечак, жив и здрав, што је неко дојавио госпођи Келер Србљановић, што она сама, ноншалантно помиње у свом другом чланку, опет у пост скриптуму.

Други чланак (5), 31.05.2011.године

Јагоде су застале у грлу госпође Србљановић, што је и природно, с обзиром на лажи које је изнела у првом чланку. Али и поред наслова другог чланка „Јагоде у грлу“, Србљановићева опет иде „Грлом у јагоде“, и у истом скаредном стилу наставља.

„У том је селу „генерал“ више пута летовао(…),кад је већ напредовао и постао зликовац…“. И опет тај видовњачки дар за утврђивање кривице мимо суда, за предвиђање догађаја. Јесте, да се лако предвидети исход процеса пред неправним судом. Али опет, ред је сачекати ту одлуку. Међутим госпођа Србљановић неће да чека, она хоће преком пречицом, она оптужује, она пресуђује, као њен „херојски“ наследник, нови заштитни знак ЛДП-а, „генерал“ Јово Капичић.

Бледуњава, али златом украшена апотеоза успеха у конкретној земљи Запада. Детаљ из горе поменутог филма С. Параџанова.

Потом се госпођа губи у својој мржњи и бесу, и спушта се на ниво порнографије говора, својствене само најпрљавијим медијима. Ређају се увреде и скаредности: “дементни, шлогирани деда“,“Разочарање код олигофреничних је знатно…“,“крмељив и длакав“,“српски“херој“ има неконтролисано пражњење црева“,“болесни старац бизарног понашања и потреба…“,“ухватио на спавању неопраног старца ,пуних гаћа…“. Изговарајући ове речи, чини се како Биљана Србљановић не говори о Ратку Младићу већ говори о себи. Можемо јасно сагледати елементе психолошког профила. Да ли се ради о опсесивно-компулсивном карактеру, оптерећеном болесном уредношћу и опсесивном хигијеном. Ради се о особи која се грози смрти, болести, старости, нечистоће – свега оног једнако људског као што су људски и живот, здравље, младост и чистоћа. И као и многи екстремисти из „Друге Србије“ и ЛДП-а, своју нетолеранцију исказује увредама онима који су другачији, ометенима у развоју, или  упућује увреде на основу нечијег психичког или физичког инвалидитета, које се подсвесно омакну овим „либералним“ дискриминаторима. Сетимо се случаја Чедомира Јовановића, који је увредио становнике Африке, назвавши их „канибалима“ и особе оболеле од ахондроплазије- „мале људе“(како они себе називају), које је назвао кепецима. Тако и Биљана Србљановић. Она особе које имају умањене психичке и менталне способности проглашава следбеницима Ратка Младића, што ове особе могу а и не морају бити. Са друге стране оне који подржавају Ратка Младића назива увредљиво, олигофреничарима- тј. ретардираним особама.

На крају другог чланка, већ поменух, опет, онако нехајно, као „хеј, сада сам се сетила и ове неважне ствари“, госпођа Србљановић, демантује сопствену неистину из претходног чланка, лаж о убијеном дечаку кога Ратко Младић милује по коси. Наравно, госпођа се не извињава, не говори да јој је жао што је изнела монструозну лаж, већ тај деманти саме себе, увија у обланду „релативно добре вести“. За морбидне гласине, госпођа драматург, не оптужује себе, већ председникове људе. На слици: Алексеј Кравченко тумачи улогу дечака Флјоре Гајшуна из Белорусије који је доживео сав ужас фашистичке оргије. Детаљ из филма Елима Климова "Иди и гледај" из 1985. године.

Госпођа Србљановић и у другом чланку, у морбидном стилу алудира на геноцид за који оптужује Србе и Ратка Младића:“Ратко Младић одлично влада вештином ексхумација, зна како се у рупе кречом затрпавају људи, како им се ископавају и мешају кости, како се мртви људи преносе на даљину, он је, дакле,своја у рату стечена знања једноставно применио у мирнодопским условима“. Биљана Србљановић шири антисрпску пропаганду, режима из Сарајева, и подстиче митове о српском геноциду.

На крају другог чланка, већ поменух, опет, онако нехајно, као „хеј, сада сам се сетила и ове неважне ствари“, госпођа Србљановић, демантује сопствену неистину из претходног чланка, лаж о убијеном дечаку кога Ратко Младић милује по коси. Наравно, госпођа се не извињава, не говори да јој је жао што је изнела монструозну лаж, већ тај деманти саме себе, увија у обланду „релативно добре вести“. За морбидне гласине, госпођа драматург, не оптужује себе, већ председникове људе.

За крај, за наук љубитељки гадости, одломак из песме Тадеуша Ружевича, коју никада није прочитала:

Прича о старим женама

***

Волим старе жене

ружне жене

зле жене

оне су со земље

Госпођа Србљановић, демантује сопствену неистину из претходног чланка, лаж о убијеном дечаку кога Ратко Младић милује по коси. Наравно, госпођа се не извињава, не говори да јој је жао што је изнела монструозну лаж, већ тај деманти саме себе, увија у обланду „релативно добре вести“. За морбидне гласине, госпођа драматург, не оптужује себе, већ председникове људе.

не гаде се

људског отпада

познају другу страну

новчића

љубави

судбине

***

…

Биљана Србљановић никада неће разумети овакве људе. Она сама није и никада неће бити жена као из Ружевичеве песме. Сада није стара, није ружна а није ни „зла“ онако како описује Ружевич. Је ли Биљана Србљановић зла на онај начин на који су зли они које никада не можемо назвати добрим људима, нити за секунду помислити да су добри.

Нацисти остављају дементну старицу на згаришту родног села како би скапала у мукама. Ругају јој се говорећи: "Устај бако да скуваш ручак, наложили смо ти ватру!" Детаљ из горе наведеног филма Елима Климова.

Одреднице:

____________

1.http://www.nspm.rs/hronika/biljana-srbljanovic-tadicu-je-potreban-dramaturg.html

2.http://www.pescanik.net/content/view/6964/129/

3.http://www.srebrenica-project.com/sr/

4.http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5122-edvard-herman-politika-genocida-knjiga-koja-e-promeniti-razumevanje-srebrenice.html

5.http://www.pescanik.net/content/view/6983/129/