"Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и `проналазача путева изласка` одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од `осушене руке` над градом Јерусалимом и живели `као сав нормалан свет` - у уједињеној Европи, наравно." На слици: Моше Бин Мајмон ("Мајмонидес" зван још и "Рамбам", подучава о људској сићушности пред Господњом васељеном), илуминација хебрејског кодекса број 37 из 14. века, сачуваног у Краљевској библиотеци у Копенхагену. Фото: Википедиа.

Дана 27. јула, лета Господњег 2010. пробудио сам се с осећањем терета и мучнине као после мамурлука. Дан је био сив као олово.

Прво чега сам се сетио био је мој сан о народном посланику Мићуновићу. Устаје Мићун, формално осамдесетогодишњак а с погледом на свет шеснаестогодишњег младца пред којим је читав живот, благо подиже десницу руку и навлачи смешак ретора који се спрема да као сунђером обрише све дотадашње неконтролисане бујице речи и гласова. КиМ! Какав КиМ? Окренимо се будућности! Посланици као да гледају пророка. Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и „проналазача путева изласка“ одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од „осушене руке“ над градом Јерусалимом и живели „као сав нормалан свет“ – у уједињеној Европи, наравно.

А онда, нови смешак, за опуштање тог форума опијеног од нектара будућности: време је за виц. Будимо „кул“, предлаже човек седе косе, чија је претходна инкарнација од пре два миленијума сигурно била избачена из свих Герузија на територији античке Грчке, од Атине до Ефеса, те је зато „овај Мићун“ кад је угледао комсомол у својој вароши одмах знао да из тог „здравог оптимизма“ никад не треба ни излазити. Заувек „свој на своме“. Хедонизам као лек за све. Опусти се и „живи живот“. Нема се ту ништа против озбиљних тема, али то је само пауза између два вица.  Да, присећам се, Хасо и Мујо и бандера и не знам ко је још ту био позван да нас забави, али смејали смо се као мала деца… У том ће нам већ оне „озбиљне чике“ узети наше играчке, а да нећемо ни осетити. Вечно ће нација бити захвална Мићуну што је знао да то изведе тако. Безболно, смешно чак…

Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце. Колико би у опскурној историји људског рода народа било поштеђено „крви, зноја и суза“ да су уместо озбиљних стрводера имали мислиоце „окренуте будућности“. Колико би Наполеона и Суворова остало без посла и славе. Па данас можда уопште и не би било држава и територија, него би сви живели и летели изнад свега као маслачци,  опуштени и лаки као пророк-Мићунова мисао. Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо  уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би „Библије хедонизма“ и, дао би Бог, живели ко либерал Хју Хефнер или тако некако. Уосталом, Запад је и постао моћан на зезању и мисли „пусти бригу на весеље“. И данас ти, који Мићуновим сународницима „отимају Косово“ (мада се он с тим не би могао сложити, ни у сну!), своју моћ заснивају на бомбардовању народа широм света добрим вицевима и идејама да се не треба оптерећивати никаквим својатањем ничега. Ево, ни Косово они неће себи…

"Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце? Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би `Библије хедонизма`..." На икони: Свети мученик кнез српски Лазар и Свети мученик Георгије Нови, икона ман. Хиландара 17. век. Фото: Пројекат Растко

„Скупштина Србије је ноћас (26.јул) десетак минута пре поноћи, после готов0  дванаестосатне расправе, у којој су учествовали председник Борис Тадић, премијер и чланови Владе, усвојила документ о мишљењу Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности привремених институција Косова и Метохије и наставку активности Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. За предложену Одлуку  Владе, у коју су укључена и три амандмана СНС, гласало је 192 посланика, 26 је било против, а двоје није гласало.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

Од свега је на тој „светој вечери“, ипак, било најзанимљивије учествовање председника Владе, такорећи канцелара нашег. Биће којем су Устав, закони и подзаконски акти дали највише власти у овој земљи на западном Балкану, на „историјској седници Народне скупштине“ није проговорило ни реч. Да ово није једна баш демократска земља, у чијој је двовековној историји, а и средњем веку, потпуно непознат случај било какве неконтролисане употребе власти, посматрачи, аналитичари и сумњичаве дипломате би шпекулисали да се то „најмоћнији човек“ спрема да заведе диктатуру. Културолози би говорили о српској сфинги. Али пошто је ово земља „демократа“, ником ништа од тога није пало ни на памет. Можда би, проноси  се кафанским јавним мњењем – чија моћ ни у демократској Србији није изгубила на интензитету – овај стамени човек могао да абдицира у корист „новог партнера демократа“ Томислава Николића? „Кафанским аналитичарима“ је то пало на памет, кад су између два „јелена“ – а они знају зашто – примећивали како се министар иностраних послова у току заседања Народне скупштине више консултовао са г.Николићем него са сопственим председником. Ваљда око коначног лика историјске Одлуке. За разлику од других земаља и других премијера, ни Србији ни премијеру Цветковићу, одлазак највеће власти не би тешко пао. Једино би можда, приметили су „кафанскијанци“, то могло покварити рачуне потпредседнику Владе Ивици Дачићу и још неким партципантима у актуелној Влади. Акције њихове подршке би могле да се сломе као финансијски деривати у Волстриту. Али, то је само шпекулативни поглед на свет.

"Српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом" Фото: Видовдан.

Кафанске анализе на страну, али премијер се заиста држао као никад ни један носилац функције власти у земљи и окружењу, а извесно и много шире. Једном ће ваљда неки пажљив човек узети да уради докторску дисертацију на тему „Улога премијера Мирка Цветковића у демократизацији српских структура власти и шире, и психо-функционална конверзија легално инсталиране ‘воље за моћ’ у прах и пепео“. Истраживања на тој реткој и ваљда ендемичној појави свакако ће привући пажњу психоаналитичара широм света. Такав мир у таквој бури – то је појава без преседана.

„Агенција за привредне регистре објавила пословање фирми и предузетника; ГУБИЦИ ПРИВРЕДЕ ВЕЋИ ЗА 120 ОДСТО; Београд- Светска економска криза условила је да привреда Србије у 2009. више него дуплира губитке у односу на претходну годину. Негативни нето финансијски резултат повећан је са 43,5 на 95,7 милијарди динара, односно чак за 120 одсто. (…) На основу тих података показало се да је нето добитак забележило нешто више од 51.000 привредних друштава (око 3.800 мање него 2008.) која су зарадила око 278 милијарди динара, али је губитак више од 31.000 фирми био далеко већи (373 милијарде). Оно што је проблематично јесте да је кумулирани губитак српске привреде скочио на чак 1.607 милијарди динара.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

У свим „саборним и градским храмовима“ Српске православне цркве у 17 часова, дана 22. јула лета Господњег 2010., по налогу патријарха српског Иринеја служен је молебан. И звонила су звона у трајању од 5 минута. Патријарх је позвао свете архијереје СПЦ да позову „подручно им свештенство и верни народ“ да се окупе поводом саопштавања одлуке Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова.

Чувена Српска војска ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато, и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО- пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме.

Медији су јавили да број окупљених из „верног народа“  у заказаном термину нигде, па ни у Храму Св.Саве на Врачару где је служио сам Патријарх, није прелазио број случајних пролазника.

Tу појаву нико није озбиљно коментарисао…

Академија, широм света чувена САНУ, није се огласила у „одсудном тренутку“, бар не да би то имало неки одјек у јавности.

Чувена Српска војска, ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО-пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме. И, није фер да се не спомене, да српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би  на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом.  Можда ни многе демократске земље са Запада нису до те мере демократизовале и онеспособиле своје војске, али то је њихов проблем. Ми знамо свој пут! Чекамо да коњаник донесе поруку…

"Косово је јединствен случај". На фресци: Милош Обилић, Хиландар. Фото: Видовдански марш.

И из седишта објекта „свих наших жеља“, из Брисела, стигла је вест (истог дана док заседа Народна скупштина) да је „Тадићев изасланик изложио министрима спољних послова ЕУ ставове Србије о решењу косовског проблема“. Италијански министар иностраних послова Фратини није пропустио прилику да изрекне јавну похвалу, јер је „тај став помирљив“. Није се ни чудио. Не, наш велики пријатељ Франко је одбио сваку могућност да се „случај Косова“ може применити на „друге ситуације у свету, поред осталог на БиХ“, јер опште је „апсолутно“познато да се такве ствари могу радити само Србији „јер је Косово јединствен случај“.

Али нису министри земаља Уније „људи без душе и срца“, они ће, богами, „подржати проевропску власт у Београду“, јер засад нема у Унији земље која више воли Унију од себе, као што је то увек и недвосмислено демонстрирала Србија. И они су „затражили“ (биће једном занимљиво сазнати од кога) да се „убрза придруживање Србије ЕУ“. Ух! Али… Опет то „али“ које Србији деценијама срећу квари. „Позивајући се на изјаву словеначког министра спољних послова Самуела Жбогара, агенције преносе и да је неколико утицајних чланица ЕУ ставило до знања да то треба учинити корак по корак.“ Али, то није оно „не липши магарче до зелене траве“. Таман посла. Земљи која је толико посвећена вредностима Уније и која толико ради на убацивању у „породицу цивилизованих народа“,  није тешко да причека ни до 2025. године. Па ни коју годиницу дуже. Јер ми не сумњамо да морамо да још доста радимо на себи. Ево, чим окончамо те „техничке преговоре“ са суседном државом Косово, коју „ми никад нећемо признати“, моћи ћемо да се посветимо и другим радњама. Колико нас још извињавања и “посипања пепелом” чека. Многи народи, вероватно, не би имали стрпљења за то. Нама то није тешко. Ми смо то превазишли.

А народ? Народ се ућутао. Гледа своја посла.

„Грађани Алексинца започели су потписивање петиције за подизање споменика Слободану Милошевићу, у том градићу надомак Ниша. Покретач петиције Славиша Јовановић, дипломирани инжењер агрономије, каже да је до јуче петицију потписало 800 Алексинчана.

Он каже да је Алексинац добро живео ‘у време Слободана Милошевића’ и да је највише изгубио после смене власти 2000. године.

И после 10 година време власти Слободана Милошевића за неке је период који памте по доброме. Бројке најбоље говоре све: у Алексинцу пре 2000. године било је 15 фирми које су успешно пословале, а данас је то само једна. Радило је 5.500 људи, данас само 500. Имали смо четири средње школе, а данас само две. Тада је гарнизон имао преко 500 војника, данас је касарна затворена. У Алексинцу је пре 2000. године било 3.500 незапослених, данас је тај број 9000. Јесам и ја за Европу, али се тешко живи без посла, каже Јовановић… Он каже да се петиција потписује и по алексиначким селима и да је циљ да се прикупи око 3.000 потписа након чега ће бити прослеђена одборницима Скупштине општине уз захтев да се одобри постављање споменика и обезбеде средства.“

(„Блиц“, 27. јул, 2010.)

Јесте, ни ретроградне снаге никад не мирују. Одатле ли су, или из околине ли су, они који су још пре Милошевића са Жиком Павловићем ступали на „путу за Катангу“. Европска Србија никад неће допустити да је такви ометају на „путу без алтернативе“. Под хитно би ваљало организовати једне лепе локалне изборе у том Алексинцу, па да се тим људима тутне по 20 еврића у џеп и да онда читава Србија прославља победу листе снага „За европски Алексинац“. Ефикасно и јефтино.

"Опет то `али` које Србији деценијама срећу квари." На слици: Планина Ђеравица под снегом, без српског барјака.

„Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије“ (звучи као „таштина празнине“).

Скупштинску расправу о пресуди МСП и о Косову и Метохији нисам гледао јер би то било губљење времена. Ставови коју су једино исправни, и то кажем без пристрасности – ставови ДСС – су ми познати, а да гледам фарсу коју режира режим – нећу. Читам новине, пратим вести на интернету, читам детаље о томе ко је како и зашто гласао на крају те седнице, ко ће бити „емисари“…

Када би било ком грађанину без обмањивања било објашњено колико је велики пораз режима и државе због става МСП (који је тај режим тражио) и које ће бити последице, када би му било објашњено да је скупштинско заседање одржано да се да алиби режиму, да се пораз прикаже као „јединство“ , онда тај грађанин не би поверовао у исход гласања после те седнице на којој је донета „Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије“ (звучи као „таштина празнине“).  Исход је да су подршку власти, за превару и пораз, дале и „опозиционе“ странке СНС, НС и СРС. СНС ме не чуди, сасвим.

Иако су они наличје ДС (а наличје лако постаје лице и обрнуто, односно ради се о две стране исте кованице исковане у Вашингтону), ипак су ривали и СНС је имао све разлоге да гласа против понуђене „Одлуке“. Али, није. СНС жели, да би се коначно (ипак су преузели најмање 2/3 чланова СРС) домогла власти, да буде већи папа од папе. Да буде европскија од најевропскијих странака. Да буде жућа од најжућих. Да буде неухватљивија од најнеухватљивијих (мислим на ставове и програм). СНС жели да буде већа Демократска странка од ДС. Зашто? Зато што су увидели да једино тако могу да „победе“ ДС и убирају плодове власти! Да раде све што ради ДС, само „више“ и „боље“.

Маркетинг до бесвести. Флуидност ставова до бескраја.

Маркетинг до бесвести. Флуидност ставова до бескраја. Понизност пред западом. И демагогије онолико колико народу прија. А гладан, слуђен и очајан народ можеш бескрајно товити демагогијом и он ће да гута, да гута и да гута. Тако „напредњаци“ или „Нови радикали“ (а зашто не „жути радикали?“) гласају по диктату (Маркетинга? Режима? Запада?). Што се новог (већ дуже време) ванбрачног партнера СНС-а тиче, НС (још у век у браку са ДСС), они ме не чуде. Они су одувек само пратња. Сада СНСНС. Овим путем својој странци лепо поручујем да је сада после гласања у Скупштини, добра прилика да се опростимо од НС и да наметника предамо ономе ко га жели. Паразит ионако прети да убије домаћина. Чуди ме СРС. Иако ме никада нису импресионирали, изненађује ме да су насели на причу о „јединству“ и „одбрани“.

Сви заједно, и СНС и НС и СРС су се заложили да и Скупштина стане иза пораза режима и сви заједно, с влашћу, подржавају даље поразе Србије.

У Новостима од среде, 28. јула, пише да су неки „опозициони лидери“ прихватили да буду „емисари српске дипломатије“ !? „Прихватам јавно да ме држава пошаље да убеђујем неке земље…“  Хоћу рећи, понизност пред сопственим народом је добра, као што је добро и жртвовати се ради народа (прихватајући тако тешко емисарско дипломатско туристичко бреме), али се овде не ради о томе. Да не говорим о томе да нема законског покрића да се неовлашћене особе баве дипломатијом (а ако некога „овластите“ онда је он део власти).  Овде се ради о понизности пред марионетским режимом и пред онима чији је тај режим марионета (ради се о пружању руке штеточинском режиму који се дави). Али, то можда и није битно, ако је творац уместо једне велике марионете, направио и другу, велику, резервну.

„Све је мутно... Као, као какао, као, као какао, као, као какао, цијели свијет је као какао... Ми смо као живи, ми смо као заједно, ми се као волимо, ми као нешто свирамо... Све је мутно“- Леб и сол

Који озбиљан политичар или „wannabe“ државник жели да буде служинче или поштар Вука Јеремића тј. Бориса Тадића? Голуб писмоноша! „Иде патка преко Саве, носи писмо на врх главе, у том писму пише – волимо се највише“. Ово више није само фарса, то је водвиљ, урнебесна трагедија. Чујте, довољно идиотски звучи што се режим, као, досетио па нуди опозиционим лидерима да буду, као, емисари државе, а заправо лакеји режима. Већ невероватно идиотски звучи кад неко, као, то још и прихвати. Као какао („Ја сам као фрајер, ти си као дама, ми смо као пар,ми смо као добар пар… Све је као… Дјеца као не знају, старци као мудрују, војници као будни, жене као вјерне… Све је мутно… Као, као какао, као, као какао, као, као какао, цијели свијет је као какао… Ми смо као живи, ми смо као заједно, ми се као волимо, ми као нешто свирамо… Све је мутно“- Леб и сол).

П.С. Овај чланак, као и све остале објављујем на мом блогу овде. Подразумева се да су сви ставови у блоговима моји, лични а нису ставови ДСС.

Његош: "Покољења дјела суде, што је чије дају свима, на Борисе, Вукашине, општа грми анатема." На слици: Председник ДС и Србије поред споменика Његошу у Парку српске културе, Кливнленд. Фото: www.clevelandpeople.com

Јавност је могла пажљиво да саслуша једноипосатно излагање председника Међународног суда правде (у даљем тексту МСП). Свако нормалан би после тога помислио да неко мора да одговара због тешког пораза Србије. Свако нормалан би помислио да неко мора да плати за нокаут који је доживела држава. Свако нормалан би помислио да министар иностраних послова мора да поднесе оставку. Свако нормалан би помислио да председник Владе и цела Влада морају да поднесу оставке. Свако нормалан би помислио да председник Републике  мора да поднесе оставку. Свако нормалан, али не и они. Јер сви они су инспиратори и творци идеје да се Србија обрати МСП-у.

Та једноумна власт ДС, Г17, СПС, ЛДП, ПУПС, ЈС и осталих, та једноумна власт Бориса Тадића коју подржавају сви непријатељи Србије, сав западни инофактор и сви олигарси, је инсистирала и испословала да се Србија обрати МСП-у. Сада је јасно да су Американци или са режимом договорили целу шараду у Генералној скупштини УН ( када је Србија, наводно победила у залагању, односно гласању око питања обраћања МСП-у) или су „ наместили „ Вука Јеремића и цео режим. Поводом штетног обраћања Србије МСП-у, Демократска странка Србије је још тада упозоравала да је то обраћање непотребно и нефункционално, и говорила је да Србија мора да тужи сваку (барем европску) државу која призна лажну државу Косово. Наравно, инсталирани амерички режим у Србији, то себи није могао да дозволи, већ је посегао за неискреним манифестним и маркетиншким деловањем, а нe за суштинским и ефикасним.

Та једноумна власт Бориса Тадића коју подржавају сви непријатељи Србије, сав западни инофактор и сви олигарси, инсистирала је и испословала да се Србија обрати МСП-у.

Сада је јасно да су Американци или са режимом договорили целу шараду у Генералној скупштини УН или су „наместили” Вука Јеремића и цео режим.

Исход је могао бити познат. Прво, чак и да је суд дао мишљење повољно по Србију, нашој држави то не би много користило ( користило би само режиму у Србији да се бесомучно рекламира ), јер би надзорници међународне политике, пре свега САД, релативизовали то мишљење суда и не би дозволили да оно изазове било какве ефекте или последице. С друге стране није било тешко претпоставити да ће неповољно мишљење суда имати тешке и несагледиве последице по Србију.

Режим и његове главне странке ДС и Г17 никада нису били искрени у борби за Косово и Метохију, већ су једно мислили  („ брига нас за КиМ – наша брига је – у се, на се и пода се“ ), друго говорили ( „никад, никад, никад нећемо признати Косово“ ), а треће радили ( пузеће признање Косова – тако да се народ не досети ). Сада је време да плате за своју неискреност. Нажалост, прво ће платити Србија. Србија ће се суочити са несагледивим последицама веома јасног става МСП у корист Шиптара. Апетити на Косову ће порасти. Имају на чему и да расту. Став МСП је разоран. Шиптари ће желети, овај  пут ојачани ставом МСП, да ставе под контролу целу територију своје лажне државе. У томе ће имати подршку САД и Европе. Србија ће бити изложена свакојаким притисцима и уценама. Притисци ће бити утолико тежи, јер осим што је мишљење МСП поразно јасно, то мишљење је дато на основу захтева Србије у УН. Шта је режим тражио то је и добио. Али, неће трпети режим, трпеће Срби на КиМ, трпеће цела Србија.

На овом месту навире сећање на завршне пасусе “ Животињске фарме „ Џорџа Орвела: "Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек.“

Режим је ушушкан у вишеструке привилегије и функције које његови људи имају, у бенефиције и обесан стил живота. Режим је сам себе заштитио од сукоба интереса. Заштитио се од опозиције. Заштитио се од полиције, тужилаштва и судства. Заштитио се од медија ( да ли треба помињати срамне насловне стране новина 23.јула и уопште срамно извештавање већине медија који сакривају пораз режима и извештавају у стилу „борба се  наставља“). Режим се заштитио од судбине, отпора и речи грађана, заштитио се од живота нормалних људи. Да ли и вас мучи дилема, да ли су на власти дивље или обичне свиње? На овом месту навире сећање на завршне пасусе “ Животињске фарме „  Џорџа Орвела:

„ Док су споља посматрале тај призор, животињама се учинило да се догађа нешто чудно. Шта се то променило у изгледу свиња ? Кловерине остареле, мутне очи прелазиле су с једне на другу. Неке од њих имале су пет подваљака, неке четири а неке три. Али шта је то изгледало као да се преображава и мења?  Пљесак се утишао, друштво је узело карте и наставило прекинуту игру, а животиње су се потихо одшуњале назад.

Али, застадоше после двадесетак метара. Из куће се чуло урликање. Потрчале су назад и поново провириле кроз прозор. Оштра свађа је постајала све бучнија. Галамило се, лупало по столу, гледало оштро и сумњичаво, одлучно негирало. Свађа је почела  у тренутку када су Наполеон и господин Пилкингтон истовремено одиграли пиковог аса.

Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек“.

Иво Јосиповић је баш фини господин. Интелектуалац. Једном речју – благородан. Не само да воли музику, он је музичар. Додуше сад, на жалост свих нас, не стиже да компонује. Ради за домовину. Не само да је професор права, он, лично, писао је ону тужбу против Србије а за геноцид.

Иво Јосиповић је баш фини господин. Интелектуалац. Једном речју – благородан.

Не само да воли музику, он је музичар. Додуше сад, на жалост свих нас, не стиже да компонује. Ради за домовину.

Не само да је професор права, он, лично, писао је ону тужбу против Србије а за геноцид. Али, као што је објаснио у ТВ-интервјуу: драги Срби, ништа лично. Правници нису песници па да имају проблема са инспирацијом. Тражили су од њега да седне и пише. И он је сео. А то што је обелодањена у време бомбардовања Србије, нема везе. То се десило „онако“, колико се он сећа. Да ли би га као аутора тог дела погодило ако би се „оно од тужбе“, зарад виших циљева, повукло? Ма, хајде! Таман посла! Једино што је премијерка Хрватске, Јадранка Косор саопштила да Влада Хрватске никад о томе није ни реч прозборила. Никад се добри људи не питају о лошим стварима. Они на нашу велику жалост, само изражавају своје жеље, а други одлучују.

Не само да је Иво антифашиста, отац Јосиповић је био партизан. И баш му се допала идеја да Срби и Хрвати, некад браћа и јединствени у једној држави, сада државне границе прелазе  с личном картом. Али опет, пишу хрватске новине, Влада Хрватске се изгледа противи таквој идеји. Они представљају оне који се не куну у антифашизам, чији очеви нису били на страни с оцем Јосиповићем, него су, што би некад рекли циници, партизанима дотурали муницију кроз пушчану цев. И они би Србе отрпели овог лета као „нужно зло“ у празњикавим туристичким објектима, али да се распојасају „као своји на своме“, да све заличи на оно како то некад бејаше, е, то не!

И, како је то овде лепо речено, добри Иво, није од оних који би Србима „досољавали на рану“, кад је у питању Косово и Метохија, али на питање како ће Хрватска после „новог турбо братимљење“ реаговати на  ишчекивану пресуду хашког Међународног суда правде, уљудно је објаснио: да сачекамо шта ће бити. Стјепан Месић, такође антифашиста, никад не би био тако уљудан. Јесу Хрвати, са мало оне „фине“ злобе, у великој журби признали државу косовским Албанцима на, како наше власти одлучно кажу, српској територији и сад нема разлога за журбу. Они ће своју доследност да покажу кад буде требало. А ми ћемо опет моћи објавити да су регионални односи у великом успону (видети примере Калинића и Симовића), једино што, „по неким питањима“, са својим пријатељима не можемо наћи „заједнички језик“. А добро, никад ви не можете у свему да се сложите са својим суседима. И увек су вам најближи они који с неким другим из комшилука раде на том да вам се полупају прозори и потпали веранда. Логично.

Иво се тако лепо представио да би могао, злу не затребало, бити председник за обе државе. И, како ствари стоје, више би идеја које је покренуо било прихваћено у Србији него у Хрватској.

Лепих ли разговора. Иво се тако лепо представио да би могао, злу не затребало, бити председник за обе државе. И, како ствари стоје, више би идеја које је покренуо било прихваћено у Србији него у Хрватској. (А по српском Уставу би имао и одрешеније руке. Могао би понешто од ових одличних замисли да спроведе у дело.) Све у свему, сјајан знак! „Снажна порука“, како би то рекли коментатори важних телевизијских мрежа. А ко би то могао и замислити пре само пола године! Како криминалци могу да зближе народе. У Бриселу ће, пословично опрезни, посумњати у искреност великог заокрета, али ће у сваком случају „поздравити напредак“. Једино можда укоре Мирка Цветковића који се држи видно уздржано. А по Уставу је јак скоро ко Јадранка Косор.

Хрватска је „отворила сва поглавља“ преговарања с Европском Унијом и на дохват руке јој је последњи вагон воза који се убрзано удаљава од европског југоистока.

Ипак, шта год се од ових Ивиних обећања остварило, па да се и не оствари ништа, није овај „историјски сусрет“ без последица. После овога, пророчанство Ангеле Меркел све је ближе остварењу. Хрватска је „отворила сва поглавља“ преговарања с Европском Унијом и на дохват руке јој је последњи вагон воза који се убрзано удаљава од европског југоистока. Још само да Ангела пружи руку Јадранки и да се ускочи. И неће Немцима нико моћи приговарати за Хрвате, јер земља је „решила сва отворена питања са суседима“. Свим избеглицама, које могу себи да направе куће и остваре „одржив повратак“, широм су отворена врата. Чак и ако су избеглице Срби! Јер, мора се показати поштовање према међународним конвенцијама, мора се „Амнести интернешнелу“ послати „неки јасан знак“… То Европа тражи.

Лепо је што су наши носиоци власти одлучили да помогну Хрватима да „ухвате последњи воз“. Лепо је што се не исцрпљујемо жељама о „цркавању комшијине краве“. Побегли смо из федерације Јужних Словена, спалили све мостове, да би се сад сви придружили Унији. Свесни смо да су нам и многи Европљани несебично помагали да се „франкештајн на југоуистоку“ упокоји.

Али, као што је рекао шјор Иво, они „службени Хрвати“ ће увек свима говорити све најлепше о својим суседима. Радиће и гласаће у међународним форумима, од ОУН до Савета Европе, како се од њих тражи и очекује, а говориће како припадници „цивилизованих народа“ уобичавају. Онако мало колонијално, с неке нејасне висине, али све најлепше. И то му можемо веровати. Једино је питање од коликог то може бити значаја за нас. Ко ће с неким односом битног уважавања слушати 28-ог члана Уније, кад се реч бар две трећине оних који су у садашњих 27 слуша само с куртоазним поштовањем и бонтон-разумевањем.

И, лепо је што су наши носиоци власти одлучили да помогну Хрватима да „ухвате последњи воз“. Лепо је што се не исцрпљујемо жељама о „цркавању комшијине краве“. Ми из „породици јужнословенских народа“ изделили смо се, заорали међе, подигли капије, обукли стражаре у нове униформе, направили печате и пасоше, “извесили” заставе и “складали” нове химне. Непобитна чињеница. Деобе још нису окончане, немају сви „чисте папире“, али биће и то. Сви одреда смо истакли јаке, безграничне и безусловне жеље „да се придружимо породици европских народа“. То нас је једино ујединило: сан о предприступним фондовима, идеја о „лебу без мотике“. Рекли смо им да их волимо више него себе. Побегли смо из федерације Јужних Словена, спалили све мостове, да би се сад сви придружили Унији. Свесни смо да су нам и многи Европљани несебично помагали да се „франкештајн на југоистоку“ упокоји.

Ипак, евро-породица није свима узвратила исту, нити истоврсну љубав. Словенце су ужурбано вадили на палубу из балканског блата. Хрватима ће се пружити рука у задњи час, а нама осталим, овлашћени ширилац оптимизма и „чувар угаслих нада у кризном периоду“, Штефан Филе ће чврсто обећати „европску будућност“.

Све ће бити као у „Црном Груји“!

Ипак, евро-породица није свима узвратила исту, нити истоврсну љубав. Словенце су ужурбано вадили на палубу из балканског блата. Хрватима ће се пружити рука у задњи час, а нама осталим, овлашћени ширилац оптимизма и „чувар угаслих нада у кризном периоду“, Штефан Филе ће чврсто обећати „европску будућност“. Да имамо смисла за романтику, могли би о томе певати серенаде деценијама. Јер звучи баш утопистички, песнички такорећи: имати „обећану будућност“! Која је то филантропија! Па, то се они ни себи не усуђују безобално обећати.

И, није то она социјалистичка будућност, „црвена као комунизам њихових жеља“. Кад је растурана “Јужна Славија”, Европа је помогла да се ослободимо и тог баласта. Ово је другачије. Много другачије обећана будућност. И није онако комунистички обећавано исто свима. Нису ту заседали конгреси „свих народа и народности“, нису је говорници извикали на Првомајском митингу, него нам је доноси један бледолики чиновник као пријаву за порез или као позив за оставинску расправу. И све је онако и европски озбиљно и људски релаксирано. Без рокова и без журбе. 2025? Не, не, нећемо лицитирати датумима. Лицитираћемо условима, критеријумима, ратификацијама. Датуми нису важни.

Можда нисмо сви схватили, али стара Европа је опет уморна, и она ће своје границе (привремено наравно) утврдити тамо где су оне вековима и биле. Дунав, Сава, па негде тамо Крајином до Јадрана, па низ Јадран до Дубровачке Републике... Тако некако. На слици: Талир Дубровачке Републике.

Можда нисмо сви схватили, али стара Европа је опет уморна, и она ће своје границе (привремено наравно) утврдити тамо где су оне вековима и биле. Дунав, Сава, па негде тамо Крајином до Јадрана, па низ Јадран до Дубровачке Републике… Тако некако. Балкански резерват, подручје лимеса, и та подручја која се на дају лако ни формулисати а камоли довести у ред, биће простор за слободан лов великих интересената и локалних учесника: Отомана, Руса, појединих западних мањих и већих сила, Срба, Албанаца, Грка, Бугара, пословичних Словенаца… Хрвати ту неће бити битан учесник, јер ће их рано охладити слабо задовољавање „великих очекивања“ у “Еуропи”, понижавања њихове „тисућљетне културе“ и хронични недостатак народа који је део њиховог идентитета – Срба.

Све ће бити као у „Црном Груји“!

Ујаци и сестрићи ће „пословати“ са „великим светом“, за идеале ће гинути будале, вазда ће се ту потпаљивати ватрице с једне па с друге стране, укореваће се само мали пиромани, биће „царинских ратова“, па ће се заказивати конгреси, конференције, консултације… Балканизоваће се Балкан, до судњег дана.

Србија и Срби, као највећи, имали би ту своју улогу. Могли би бити ту негде око „лидера региона“, али не онакви лидери и не онаквог региона како га њихови садашњи државни челници замишљају. Београд би, кад не би убрзано десетковао своје потенцијале, културне, стратешке и политичке, био изнад „просека“ региона и привлачио би – некако као и у времена оних царстава из XIX века – оне којих ће бити све више, а којима ће Уније и животарења у запећку великих бити све теже издрживо. Слушајући ових дана “великог везира” како распоређује регионалне улоге, у “пригодном” говору у Сребреници, рекло би се да је њему много јасније ко је ту ко и шта је на коме да чини. Тајеп Ердоган је у „свој тамни вилајет“ стигао с Босфора, одакле се много тога увек боље видело него с балканских висова, али ни он није могао да претпостави све подземне токове и буне новопазарских и иних муфтија и бегова. Али сад кад европски „симплон балканске наде“ одјури у своје рецесијске неспокоје, моћи ће се овде засести и натенане кројити и шити, цртати и брисати. Наслеђе деведесетих и прве деценије новог миленијума могао би бити само циничан назив: “Западни Балкан”. Они који су толико волели Запад моћи ће „обећану будућност“ да чекају на каквом- таквом Западу.

Резерват, подручје лимеса, и та подручја која се на дају лако ни формулисати а камоли довести у ред, биће простор за слободан лов великих интересената и локалних учесника. Хрвати ту неће бити битан учесник, јер ће их рано охладити слабо задовољавање „великих очекивања“ у "Еуропи", понижавања њихове „тисућљетне културе“. На фотографији: Окупациони генерал у неформалном преговору са чланом високе класе окупиране земље, сцена из филма "Европа", Ларса Фон Трира.

У тренутку најмање будности ионако ошамућене јавности, у сред јулских тропских врућина, режим Скупштини, као кукавичје јаје, подмеће измене и допуне Закона о Агенцији за борбу против корупције. И режим зна да су те измене скаредне и срамотне и бира најмање штетан тренутак када ће да их пласира.

У тренутку најмање будности ионако ошамућене јавности, у сред јулских тропских врућина, режим Скупштини, као кукавичје јаје, подмеће измене и допуне Закона о Агенцији за борбу против корупције. И режим зна да су те измене скаредне и срамотне и бира најмање штетан тренутак када ће да их пласира.

Закон који се мења није идеалан и има више лоших одредби. Чланови 29., 30. и 31. као да су писани због Бориса Тадића, односно, индиректног омогућавања да врши функцију председника ДС и председника Републике, што је иначе у супротности са новим Уставом. Такође, други став члана 28. уводи непотребне изузетке и даје сувишно дискреционо право Агенцији, чиме се доводи у питање сама суштина Закона.

Кренимо редом од неспорног у предлогу измена и допуна Закона. Члан 2. измена и допуна уводи нову надлежност Агенције, да може да поступа по пријавама државних службеника. У мноштву чланова Закона уз реч „странака“ додају се речи „политичких субјеката“. Такође, постоји мноштво измена које су позитивне али небитне, јер суштински не доносе битнија побољшања Закона.

Са друге стране, спорно је свега неколико чланова Закона о изменама и допунама Закона о Агенцији за борбу против корупције. Међутим, тих неколико измена сасвим обесмишљавају првобитни Закон. Штетна, али мање битна измена је предлог да директор Агенције бира свог заменика. Одредба постојећег Закона је боља. Није у духу једног контролног антикорупцијског тела да директор бира и разрешава свог заменика, већ је много боље да то чини Одбор Агенције када већ постоји. Мање је битна штетна промена која дозвољава повећање плате директора и заменика. Очигледно је да сама директорка Агенције сматра да јој је мала плата – по Закону о Агенцији то је плата министра. Директорка очигледно у томе има подршку и Владе и Одбора. Стога се у предлогу измена Закона налази измена и предлаже се да директор Агенције добије једну од највиших плата у области правосуђа (плата судије Врховног касационог суда). Све је ту спорно. Прво, плата министра није мала. Друго, Агенција не спада у правосудну грану власти, већ је контролно тело извршне власти. Није у духу начела поделе власти на законодавну, судску и извршну да се један сегмент власти пореди и изједначава са другим, неспојивим сегментима. Уосталом, директорка Агенције је одавно прихватила избор по досадањшим условима. Уколико није задовољна, нека поднесе оставку и потражи посао са већом платом. Ова измена плате директора је лоша и због тога што тиме сам врх Агенције шаље поруку да користи измене и допуне Закона ради сопствене користи као што то чине и предлагачи из Владе, односно странака режима. Овај поступак личи на озакоњено корумпирање директора Агенције од стране предлагача Закона (у стилу, ево теби веће плате а ти подржи или се немој противити накарадним изменама овог Закона). Мења се и члан 31. Закона и непотребно се ублажавају и разводњавају дефиниције дате у том члану. Први став тог члана обавезује функционере да обавесте Агенцију о новој (дуплој) функцији, али и да затраже сагласност за обављање исте. Измене Закона траже од „угрожених“ функционера режима да само обавесте Агенцију али не и да траже сагласност. Непотребно се мења и члан 56. Закона који говори о заштити подносиоца пријаве и других лица у поступку. Изменом се заправо онемогућавају лица да поднесу пријаве јер се уводе штетне, растегљиве и правно нејасне норме „у доброј намери“ и „ако оправдано верује“. Неко се баш потрудио да пише бесмислице. Ова измена каже да могу бити заштићени само они подносиоци пријава који су пријаву поднели „у доброј намери“ и „ако оправдано верују“…. Постојање добре намере и оправданог веровања не треба доводити у било какву везу са подношењем пријава против функционера или са добијањем заштите. Наравно, поставља се питање ко ће ценити добру намеру или оправданост веровања подносиоца пријаве. Да ли се опет даје дискреционо право директору или пре неком службенику у Агенцији? Постојећи члан овог Закона сасвим добро регулише ово питање.

Две су кључне и штетне измене постојећег Закона: Измена члана 28. и измена члана 82.

Члан 28. већ поседује изузетно штетан став 2. који Агенцији даје дискреционо право да одобрава вршење друге јавне функције.

Међутим, садашњим властодршцима то није било довољно већ су предвидели и нови став који дозвољава њиховим функционерима да врше више функција „ако су непосредно бирани од грађана“.

Ова цитирана одредба је супротна члану 102. став 3. Устава Републике Србије који изричито предвиђа да народни посланик не може да буде посланик у Скупштини Аутономне покрајине Војводине, нити функционер у органима извршне власти, правосуђа, нити може да обавља друге послове и дужности за које је Уставом утврђено да представљају сукоб интереса. Ова одредба је супротна самој суштини борбе против корупције и сукоба интереса. Ова одредба је подстицај корупцији.

Две су кључне и штетне измене постојећег Закона. Измена члана 28. и измена члана 82.  Већ смо рекли да члан 28. већ поседује изузетно штетан став 2. који Агенцији даје дискреционо право да одобрава вршење друге јавне функције. Међутим, садашњим властодршцима то није било довољно већ су предвидели и нови став који дозвољава њиховим функционерима да врше више функција „ако су непосредно бирани од грађана“. Као да постоји нека разлика у погледу корумпираности оних који су непосредно бирани од грађана и оних који то нису него су нпр. постављена или именована лица. И једни и други су на исти начин подложни корупцији. Сами функционери које грађани непосредно бирају, сходно другим законима и прописима имају заштиту у делу који се односи на престанак њихове функције, тј. на степен њихове смењивости или несмењивости. Све функције морају бити изједначене у погледу овог Закона и не сме се правити сумњиво и циљано рангирање функција које служи изигравању Устава и овог Закона. То нови став 3. Измена и допуна Закона управо и чини („Функционер изабран на јавну функцију непосредно од грађана може, без сагласности Агенције, да врши више јавних функција на које се бира непосредно од грађана, осим у случајевима неспојивости утврђених Уставом“). Ова цитирана одредба је супротна члану 102. став 3. Устава Републике Србије који изричито предвиђа да народни посланик не може да буде посланик у Скупштини Аутономне покрајине Војводине, нити функционер у органима извршне власти, правосуђа, нити може да обавља друге послове и дужности за које је Уставом утврђено да представљају сукоб интереса. Ова одредба је супротна самој суштини борбе против корупције и сукоба интереса. Ова одредба је подстицај корупцији. Ова одредба је најбољи доказ да овај послушнички режим, чак и када донесе неки делимично пристојан Закон, тај закон безобзирно гази само због тога што се показало да је закон „исувише европски“, исувише антикорупцијски и да исувише угрожава преобилне привилегије хиљада задриглих функционера режима. И Нерон и Калигула би могли да уче од овог режима.

"Због чега је кршење Закона о Агенцији за борбу против корупције тако безочно и масовно? Борба против корупције и сукоба интереса се подрива од стране врха државе и режимских странака."

Друга кључна штетна одредба је измена члана 82. Закона. Режим мења одредбу о дужности функционера који врше више функција да се изјасне коју ће (једну) функцију вршити и даље. Истовремено се мења и рок за изјашњење функционера који је постојећи Закон одредио (1. април 2010.). Јако је лоше да се, у овом случају, по истеку рока из једног Закона тај рок продужава другим Законом. Нема оправдања за овакав поступак. Разлога има. Разлог је срамотан. И овај члан постојећег Закона је угрозио хиљаде осетљивих властодржачких организама који опстају само у условима вршења више функција а вену када врше само једну. Измена члана 82. гласи: „Функционер који је вршио више јавних функција, односно уз јавну функцију обављао други посао или делатност на дан 1. јануара 2010. године, а није се до 1. априла 2010. године определио коју ће јавну функцију наставити да обавља, дужан је најкасније до 1.септембра 2010. године да обавести Агенцију  које све функције, послове или делатности обавља“. Изменом одредбе о року за изјашњење функционера уводи се повратно дејство и озакоњује се постојеће стање у коме преко 1800 функционера ДС, Г 17, СПС и осталих странака, крши Устав и Закон јер и после 1. априла обавља више неспојивих функција. Ова одредба је подлегање Демократске странке политичком притиску сопствених функционера и функционера осталих странака режима.

Да ли режим Бориса Тадића и Демократске странке ради обичних грађана гази законе ове земље? Да ли режим доноси нове законе који дерогирају постојеће да би створио олакшице и привилегије грађанима?

Режим гази законе ради себе и својих обесних функционера и гази законе Србије да би себи донео још више бенефиција и привилегија. Режим Бориса Тадића је одабрао да живи бесно као власт а не скромно као народ.

Због чега је кршење Закона о Агенцији за борбу против корупције тако безочно и масовно? Борба против корупције и сукоба интереса се подрива од стране врха државе и режимских странака. Осим најпознатијих примера  три посланика, два градоначелника и једног директора – Драгана Марковића, Верољуба Стевановића  и Душана Бајатовића,  закон о сукобу интереса крши и Драган Ђилас и на првом месту Борис Тадић који противно Уставу и Закону обавља две неспојиве функције – функцију председника ДС и функцију Председника републике.

Грађанима порука и питање. Да ли режим Бориса Тадића и Демократске странке ради обичних грађана гази законе ове земље? Да ли режим доноси нове законе који дерогирају постојеће да би створио олакшице и привилегије грађанима? Режим гази законе ради себе и својих обесних функционера и гази законе Србије да би себи донео још више бенефиција и привилегија. Режим Бориса Тадића је одабрао да живи бесно као власт а не скромно као народ.

Фудбал је „наша игра“ од британских острва, до фавела на ободу Сао Паола, од Крита до Исланда, од Нила до Мисисипија, од Алпа до Анда... Марадона је трансрелигијски Бог, Пеле његов љути противник, а планетарни Пантеон попуњавају Пушкаш, Јашин, Гаринча, Бест, Кројф, Герд Милер, Кантона... И стотине других, какав је ко оставио дојам, јер место у „екипи снова“ је имагинарно и јако је колико обожавалаца може да се сети нечијих мајсторија.

Моћ фудбала је његова једноставност. Једноставност изведена  до савршенства. Да би нешто постало „власништво“ многих народа у дужем периоду мора бити – једноставно. То је оно у чему је свако „филозофирање“ намет. Колективни ум је „то“ схватио, разуме логику, осећа чему му то служи и – ужива. Осећа то као своје. То га опушта. Члан колектива, сваки на свом нивоу, вољан је да учествује у тој Игри: они који знају такмиче се, около су милиони оних који би такође да „уђу у Игру“, милијарде гледају и уносе се у то као „нешто лично“, свако кад се лопта докотрља до њега спреман је да је шутне, они који „ипак, не прате“ изговарају то као неко ко ипак има неки однос према тако важној ствари.

Фудбал је „наша игра“ од британских острва, до фавела на ободу Сао Паола, од Крита до Исланда, од Нила до Мисисипија, од Алпа до Анда… Марадона је трансрелигијски Бог, Пеле његов љути противник, а планетарни Пантеон попуњавају Пушкаш, Јашин, Гаринча, Бест, Кројф, Герд Милер, Кантона… И стотине других, какав је ко оставио дојам, јер место у „екипи снова“ је имагинарно и јако је колико обожавалаца може да се сети нечијих мајсторија. Стабло се онда грана на националне јунаке до локалних и сеоских мајстора.  „Знаш ли ти какво је његов отац био лево крило“, питаће те средњовечан мераклија у „нашој вароши“ преко пива, док нешто причате о некоме, а да читава прича почетно нема никаве везе с фудбалом.

Демокоратичност је уграђена у фудбалску игру. Потребна је колика толика зараван, по могућству травната, на којој две групе момака покушавају да стигну до – гола. (од енгл. Goal што у преводу значи “мета, циљ“) Лопта не сме да изађе из – терена. Игра се ногом и осталим деловима тела, али никако руком. То је једино допуштено последњој одбрани мете – голману.

Све ове речи које изговарамо као „сто посто наше“ адоптиране су из енглеског, јер је фудбал овакав каквог га данас имамо, утемељен у  XIX веку на Острву. После је то Енглезе коштало сталне фрустрације да „у игри коју су измислили“ постану прваци света. Успело им је то само једном и то на Вемблију, усред Лондона, и под никад довољно рашчишћеним околностима – пређе ли она лопта линију или не. Званично, према „слободном судијском уверењу“, Енглези бејаху прваци  света.

У фудбалској игри има неке митске дубине која опчињава масе. Вероватно због савршенства те једноставности: сви све знају, али су и свесни да само изабрани то могу да изведу. Тако близу, а тако далеко. У фудбалском таленту има неке „генијалности“, сличне уметничким „особеностима“. Да би били кошаркашки геније, ипак, морате да будете високи 2 метра, да би доминирао у рагбију предуслов је да момак мора бити јак као бик… Највећи фудбалер свих времена Дијего Марадона је 1,65 и обично је свих преосталих 21 играч на терену био јачи од њега. Али Марадона је имао таленат којим је надмашио све. Неки мисле да је Пеле био већи, други жале што је Бест био недисциплинован и склон пороцима, или што је такав геније као што је Бекенбауер играо позади а у фудбалу је убацивање лопте у мрежу, ипак, врхунац…

Учесници у Игри се обавезују на ферплеј: игра се „мушки“, али не сме бити циљ да се противник онеспособи за игру! Напротив: једино су непримерене грубости могле да уједине публику „свих боја“ у осуди. Игра јесте „мушка“, али, ипак, више се цени вештина. Такав приступ унесен је у XIX веку у Игру као „аристократски“, као нека врста презира старе класе према капиталистичко скоројевићком „отимању“ – без правила и скрупула.  У почетку се играло на енглеским универзитетима, а онда је то захватило све слојеве друштва и цео свет.

За све популарнију игру се све лепило: локални тимови су предстваљали неке градове и покрајине, али и мањине, класе, организације. Између два рата играли су „Грађански“ и „Раднички“. После Другог светског рата у хладном рату као противници западних градских представника с Истока су стизали симболи новог доба „Динамо“, „Црвена звезда“, „Напредак“, „Торпедо“…

Кад се тај период завршио на Истоку је крено талас антикомунистичког преименовања држава, градова, скупштина, новина, фабрика, деце, стадиона… Али, с преименовањем фудбалских клубова то није ишло тако праволинијски. Најтежи пораз је доживео наш комшија Фрањо Туђман, који је свом омиљеном клубу дао име државе на коју су Хрвати чекали вековима, али је на крају морао да „Динаму“ врати оно баш совјетско име из 1945.

У фудбалској игри има неке митске дубине која опчињава масе. Вероватно због савршенства те једноставности: сви све знају, али су и свесни да само изабрани то могу да изведу. Тако близу, а тако далеко. У фудбалском таленту има неке „генијалности“, сличне уметничким „особеностима“. Да би били кошаркашки геније, ипак, морате да будете високи 2 метра, да би доминирао у рагбију предуслов је да момак мора бити јак као бик… Највећи фудбалер свих времена Дијего Марадона је 1,65 и обично је свих преосталих 21 играч на терену био јачи од њега. Али Марадона је имао таленат којим је надмашио све. Неки мисле да је Пеле био већи, други жале што је Бест био недисциплинован и склон пороцима, или што је такав геније као што је Бекенбауер играо позади а у фудбалу је убацивање лопте у мрежу, ипак, врхунац…

Али, има ту још нешто. Фудбал је, ипак, колективна игра. Постоје, наравно, генијалци који могу да дриблују до изнемоглости, да лопту ударају главом или ногом, а да не падне на земљу, сатима… Али, ако то не може да постане део колективног напора онда је то безвредно, вештина за дивљење, мајстор може да наступи у полувремену озбиљне утакмице као забављач… Јер, увек има довољно противничких играча који ће на крају да осујете напоре „усамљеног појединца“ и увек ће он својом „аутистичном генијалношћу“ толико руинирати колективни дух екипе и нервирати и деморалисати саиграче да је његов допринос више штете него користи. А фудбал је у коначници – рационалан. „Рачунају се победе“, што би рекли они који углавном губе, али не губе наду.

Фудбал, због те сложености која се сложила у савршену једноставност, и јесте  „најпопуларнији спорт на свету“, „најважнија споредна ствар на свету“.

Ипак, савремени фудбал је „начет“. Има проблема, тражи решења, ухваћен је у „мреже“ иза који је веееелики новац. Велики новац увек носи и невоље. Прво су националне лиге разорене до темеља и сва позорност милијарди љубитеља фудбала је усмерена на две-три европске лиге и упола мање купова. Тако се фудбал од игре претвара у циркус вансеријски плаћених извођача. Постаје вештина с којом се све мање дечака може истински идентификовати. На два-три места су скупљени гладијатори са свих меридијана. Локални тимови, до оних најмањи, према тим „великим узорима“ делују као инфериорне зомби-скупине. А кад сплетом околности и дођу у прилику да се огледају с „великим“ њихов напор је већ унапред узалудан. Игра у којој Давид нема никаве шансе протв Голијата или двобој у коме Марко Краљевић нема наду да се могу напипати „слабе тачке“ Муси Кесеџији губи на најважнијем што игра носи – покопава се илузија да мали, ипак, може победити.

И плус, фудбалска вештина – колико год била универзална и заснивала се, као грчка трагедија, на неким суштинским елементима људске природе и друштвених законитости –  носи и неке препознатљиве локалне, регионалне, националне особености. Енглези играју оштро и једноставно, Немци тврдо и без емотивно условљених грешака, Бразилци раскошно и импровизаторски, Руси солидно али без највећих учинака… Скоро сваки балавац који скупља сличице фудбалских мајстора целог света умеће да каже покоју и о Јапанцима, Србима, Уругвајцима, Ганцима, Аустралијанцима… Та моћ идентификације, ако баш хоћете стереотипног разазнавања светова, „обичним људима“ је нека врста путоказа у компликованом и превеликом свету у коме је све теже наћи неки смисао. Момци у националним дресовима, а који утакмице почињу уз химну своје земље, чине милијардама људи најједноставнију орјентацију могућом. Која друга делатност то може? Политика, економија, религија, уметност подразумевају много већи ангажман и знање, а на крају је  и питање колико је та орјентација поузданија.

Ипак, савремени фудбал је „начет“. Има проблема, тражи решења, ухваћен је у „мреже“ иза који је веееелики новац. Велики новац увек носи и невоље. Прво су националне лиге разорене до темеља и сва позорност милијарди љубитеља фудбала је усмерена на две-три европске лиге и упола мање купова. Тако се фудбал од игре претвара у циркус вансеријски плаћених извођача. Постаје вештина с којом се све мање дечака може истински идентификовати. На два-три места су скупљени гладијатори са свих меридијана.  Локални тимови, до оних најмањи, према тим „великим узорима“ делују као инфериорне зомби-скупине. А кад сплетом околности и дођу у прилику да се огледају с „великим“ њихов напор је већ унапред узалудан. Игра у којој Давид нема никаве шансе протв Голијата или двобој у коме Марко Краљевић нема наду да се могу напипати „слабе тачке“ Муси Кесеџији губи на најважнијем што игра носи – покопава се илузија да мали, ипак, може победити.

Та инерција је и водеће  „националне селекције“ учинила циркуски мешовитим. Да би Запад одржао своје место у врху, те селекције су у савременом добу изналазиле начине да се „појачају“ момцима дошљацима. (Леп пример за то је Озил у репрезентацији Немачке на овом светском првенству.) Сасвим је логично ту појаву заштити „правима човека“ и антирасистичким и антидискириминаторним правилима који своје основе имају у Повељи ОУН и универзалним декларацијама, праву појединца да своју радну снагу продаје по најповољнијим условима, али то не може променити чињеницу да неевропске репрезентације, а европске сиромашније нације,  попуњавају своје редове из домицилног становништва.

Ово ће тек утицати на фудбалске организације и фудбалску игру. Хладни рат је имао свој фудбалски систем, а Велика криза ће овај постојећи редефинисати. Како?  Тешко је претпоставити. Кад фудбалски клубови престану бити „профитни центри“ највишег ранга, а и њих сустижу дугови и буџетски дефицити, нешто од садашње фудбалске хијерархије ће се или урушити или трансформисати у облике који нам сада нису јасни. Ако погледате ван тих лига „основног фокуса“ (Шпанија, Енглеска, Италија) видећете дугове, банкроте, кризу некад „великих клубова“. Видећете распад. Свратите у Љутице Богдана у Београду или до Хумске, можда до Максимира у Загребу или на Пољуд у Сплиту,  а да се не прича о клубовима средњих достигнућа, али не занемарљивих.  А то су само коцкице општег фудбалског мозаика.

Хоће ли фудбал опет постати „сиротињска утеха“, игра преко које ће „мали“ моћи скренути пажњу на себе? Хоће ли после Јужне Америке у арену ући и Азија и(ли) Африка са извесним шансама да се њихови тимови „попну на победничко постоље“? Хоће ли фудбалске легенде уместо с милионима долара на рачунима опет остајати „међу својим обожаваоцима“ да уз кафу и шах препричавају шта се стварно десило на оном финалу у Паризу? Сам Бог зна! Тако се каже за оно о чему сад не можемо с извесношћу мислити.

Друштва данас јесу на извесној прекретници која следи у компликованим и драматичним расплетима Великих криза. Фудбал се у таквим временима, као аутентичан и друштвено укорењен продукт, јесте прилагођавао, мењао, нанова укорењивао. Једноставан и савршен увек је био од користи: свим идеологијама и свим друштвеним организацијама. У тешким временима људима треба нешто што могу да разумеју. Нешто што могу да осете као своје. Неки камен за под главу. То је извесно. Све остало је сналажење и прилагођавања.

Хоће ли фудбал опет постати „сиротињска утеха“, игра преко које ће „мали“ моћи скренути пажњу на себе? Хоће ли после Јужне Америке у арену ући и Азија и(ли) Африка са извесним шансама да се њихови тимови „попну на победничко постоље“? Хоће ли фудбалске легенде уместо с милионима долара на рачунима опет остајати „међу својим обожаваоцима“ да уз кафу и шах препричавају шта се стварно десило на оном финалу у Паризу? Сам Бог зна! Тако се каже за оно о чему сад не можемо с извесношћу мислити. (На слици: Тим Уругваја из 1930. године)

9. Кад видим колико сте пара потрошили у кампањи, штета је да не гласам за вас.

8. За пут без виза потребна је изградња нових граничних прелаза.

7. Тајкуни увек раде у корист већине: финансирају владајуће странке.

6. Кад год причају о глобализацији, знам да ће да нас оглобе.

5. Једина институција у коју народ полаже наде је народна кухиња.

4. Толике народне кухиње су доказ да је свако понешто добио од народне имовине.

3. Чар модерног фудбала је у томе што се никад не зна ко је коме продао утакмицу.

2. Кад би знао ко су прави власници клубова, увек бих погађао на кладионици.

1. Имамо одличног менаџера. Тренер не сме да му се меша у састављање тима.

Турска спољна политика

“Ваш министар Јеремић и наш министар Давутоглу су најбољи ортаци”, рече ми, пре пар дана, у Истанбулу један од водећих турских колумниста, новинар листа Хуријет.

Заиста се надам да ће наши званичници научити неке лекције од Турака.

Не мислим на лекције о слободи штампе : самом (опозиционом) Хуријету турско министарство финансија потражује четири милијарде ( !) долара пенала ; два њихова новинара су у затвору а трећи се управо спрема ; премијер Реџеп Ердоган је пре два месеца затражио од власника медија да « контролишу колумнисте », а власт оптужује опозиционе новинаре да су « подизвођачи Израела » и « сарадници ПКК », курдске терористичке организације.

Не мислим ни на « превелики верски нагласак у турској спољној политици », како тврде критични турски аналитичари, који кажу да је у Турској дебата о « неоосманизму » присутна и значајна, иако тај термин није популаран.

« Напредујемо ка ЕУ попут корњаче » и « сви смо изгубили ентузијазам », каже ми један турски аналитичар, иначе раније страствени поборник европских интеграција.

Анкара мора да се суочи не само с разним политичким условљавањима, већ и са сада потпуно отвореним непријатељством тежњи да постане чланица ЕУ.

Али мислим да од Турака можемо да научимо лекцију у три корака:

1) Суочавање са стварношћу. « Напредујемо ка ЕУ попут корњаче » и « сви смо изгубили ентузијазам », каже ми један турски аналитичар, иначе раније страствени поборник европских интеграција. Анкара мора да се суочи не само с разним политичким условљавањима, већ и са сада потпуно отвореним непријатељством тежњи да постане чланица ЕУ. Турска званично сигурно неће одустати од “европских интеграција”, али свима је јасно да од чланства неће бити ништа.

2)   Дубока анализа и проучавање стратешких алтернатива. То је управо оно што је још 2001. године урадио садашњи турски шеф дипломатије Ахмет Давутоглу у својој студији « Стратешке дубине « . По први пут од 1923. године, Турска је стратешки утемељила « независну спољну политику », и она је заснована на политици развоја односа и утицаја не само према Западу, већ и према Црноморској регији, Блиском и средњем Истоку.

Време је да у Србији констатујемо смрт политике « безалтернативности » – не да би бежали од неког, већ да би оснажили себе.

3) Стварна примена промена у спољној политици. « Од 2008. године, турска спољна политика се и практично променила », каже колумниста Хуријета. « Није тајна да Турска жели да буде велики регионални играч, а сада има и материјалне ресурсе за тако нешто », додаје он. Ако сте « мост » између култура, цивилизација, геополитичких интереса, бићете интересантни и поштовани «само ако сте изградили јаке темеље с обе стране моста», чуо сам од министра за европске интеграције и главног преговарача са ЕУ, Егемена Багиша.

Време је да у Србији констатујемо смрт политике « безалтернативности » – не да би бежали од неког, већ да би оснажили себе.

"Краљевићу Марко и Муса Кесеџија": Детаљ са слике "Мегдан" Владислава Тителбаха.

Читајући управо објављену студију „Неоосманизам – повратак Турске на Балкан”, сетио сам се једног скупа на Исламском теолошком факултету у Сарајеву од пре две деценије. Препун амфитеатар, полусветло, пригушени мир у којем се осећа пренапрегнутост и суздржавање и говорника и слушалаца… Таквих атмосфера нема после рата. Та енергија се дуго скупља по буџацима, предграђима, у завереничким разговорима који се воде полушапатом и онда негде одлете. Остану само резултати. После „пуцања” настаје нова реалност.

Ових дана на полици, међу књигама, о исламу препознајем наслов: „Исламски фундаментализам – шта је то?” Бела подлога, црна слова, зелене илустрације; мало арапски стилизовани фонтови за име недељних муслиманских новина „Препород” и крупним зеленим словима исписан назив часописа „Исламска мисао”. Зборник уводних текстова и дискусија изречених тог 13. јануара 1990. године. У „Ријечи приређивача” објашњење да је то „знанствени скуп који би ријешио или бар дао одређене теоријске смјернице за рјешавање дилема које се јављају уз феномен политичког ислама и/или политичке, па и дневно политичке рецепције ислама”. Било је око 500 слушалаца и извештачи 26 редакција листова, радија и телевизија (међу извештачима и моја маленкост). Ал’ су некад „научни скупови” били посећени! Говорници су из Сарајева, двојица „зналаца” из Загреба (публициста и католички теолог) – и др Дарко Танасковић.

У утиску који и после две деценије носим готово да цинично звучи помињање „теоријских смерница”. Био је то „политички ислам” у акцији. И најпре бих то расположење и закључке могао да сравним с једном реченицом из зборника: „Баук исламског фундаментализма, онако како га је доживљавала и интерпретирала наша јавност у последњем десетљећу, производ је параноидне и исфрустриране свијести која је једну нефункционалну и анахрону организацију друштва и своје интересе у њему штитила серијском производњом увијек нових непријатеља.” Толеранција је тада значила слушати то мишљење с разумевањем. Време које је дошло ставило је „исфрустриране и параноидне свијести” на њихова места.

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници.
Ова божја војска чека моју веру.
Алах је највећи!
Алах је највећи!”

Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу” провео четири месеца у затвору.
„Инкриминисано дело било је јавно рецитовање стихова из песме Војничка молитва (1913) Зије Гакалпа (1875-1924), идеолога и песника, једног од утемељитеља (пан)туркизма, а песма је написана у време балканских ратова.”
Али, стихови које смо навели на почетку пасуса не постоје у оригиналној песми. Појавили су се ту на крају XX века „из непознатог извора”.

Треба ли напоменути да је развој ситуације у „секуларној Турској” Ердогана „казнио” тако што је он данас премијер те земље.

У „научној арени” где се и аплаудирало, навијало, звиждало, довикивало, наступи проф. Танасковића били су главне тачке напетости. Његово опонирање потреби скупа да се опасности исламског фундаментализма минимизирају изазивала је перманентни пригушени бес. И данас се сећам неког мог дубинског страховања куд би тај „демократски дијалог” могао да крене. И „чујем” озбиљан и самоуверен професоров тон. И „видим” како се накупљени бес растаче и разговор, ипак, наставља.

То је исти онај тон којим је написана ова, невеликог обима (107 страна) али врло битна, књига „Неоосманизам”. У њој „Танасковић објашњава и због чега на све то (нову улогу Турске, прим. Р.С.) ћуте и Вашингтон и Москва, као и Брисел и Пекинг, а српске политичаре у Београду и Бањалуци упозорава… да се у српској народној перцепцији биографија Мехмед-паше Соколовића прије везује за ‘данак у крви’ него за блиставу великовезирску каријеру једног сународника”. (из рецензије проф. др Ненада Кецмановића)

Овакве књиге су потребне јавности да би нација у битним тренуцима могла да се суочи с чињеницама. Чињенице које се ту налазе су често запањујуће, али закључци, ипак, разумни, практични, „хладне главе”.

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници. Ова божја војска чека моју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!” Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу” провео четири месеца у затвору. „Инкриминисано дело било је јавно рецитовање стихова из песме Војничка молитва (1913) Зије Гакалпа (1875-1924), идеолога и песника, једног од утемељитеља (пан)туркизма, а песма је написана у време балканских ратова.” Али, стихови које смо навели на почетку пасуса не постоје у оригиналној песми. Појавили су се ту на крају XX века „из непознатог извора”. Треба ли напоменути да је развој ситуације у „секуларној Турској” Ердогана „казнио” тако што је он данас премијер те земље.

У Дејтонској Босни Давутоглу „препуштање готово целе источне Босне” доживљава као пресецање „везе између Санџака, Косова и Босне” и зато је „од највећег значаја, наглашава турски министар, одржати бар постојећи коридор код Горажда”.

Министар иностраних послова Ахмет Давутоглу и писац је књиге „Стратегијска дубина” у којој су изложени геостратешки приоритети неоосманистичке Турске. Без неких теоријских магли, кад разматра повратак на Балкан, Давутоглу упућује да се треба усредсредити на „два темељна традиционална ослонца османско-турске балканске политике, Бошњаке и Албанце”. Оптирање за јаку Албанију, централизовану Босну и самостално Косово је из разлога „супротстављања руском (преко Бугара и Срба) и немачком (преко Хрвата и Словенаца) утицају у региону”. А: „лук који иде југозападно и протеже се од Бихаћа, па кроз Средњу и источну Босну, преко Санџака, Косова, Албаније, Македоније, Крџалија, до источне Тракије, за Турску је балканска геополитичка и геокултурна жила куцавица”.

Министар Давутоглу је (19. марта 2010.) новинарима, који су га пратили на путу у Бугарску, „најављивао да ће се, захваљујући турском заузимању, 'Срби извинити због убијања Турака (sic!) у Сребреници'". На слици: Ахмет Давутоглу. Фото: Turkeymacedonia

Док се чита ова Министрова реченица, не можете а да се не сетите с каквим подсмехом и презиром се деведесетих и код нас говорило о уоченој „зеленој трансферзали”. У Дејтонској Босни Давутоглу „препуштање готово целе источне Босне” доживљава као пресецање „везе између Санџака, Косова и Босне” и зато је „од највећег значаја, наглашава турски Министар, одржати бар постојећи коридор код Горажда”. Или је овај човек параноик или смо ми историјски неодговорни? Али, готово да уопште не треба сумњати да у Берлину, Москви, Лондону или Вашингтону мисле да је турски Министар „залутали љубитељ” неоснованих жвака из велике збирке маничних теорија завере.

А „неподношљива лакоћа” нашег разумевања нашег положаја лепо се види и на „епизоди геноцид”. Кад је Спољнополитички комитет Представничког дома америчког Конгреса 4. марта 2010. године донео резолуцију у којој је погром над Јерменима осуђен као геноцид, „Анкара је одмах повукла амбасадора из Вашингтона на консултације, отказано је редовно годишње заседање Америчко-турског савета, запрећено је и другим болнијим мерама одмазде укључујући и отказивање замашних војних поруџбина.” И када је Барак Обама, поводом 95-годишњице геноцида над Јерменима, ово назвао „велико страдање” (избегавајући реч „геноцид”), Турци су то примили „са жаљењем, као израз погрешног и једностраног политичког виђења”. Истовремено, министар Давутоглу је (19. марта 2010.) новинарима, који су га пратили на путу у Бугарску, „најављивао да ће се, захваљујући турском заузимању, ‘Срби извинити због убијања Турака (sic!) у Сребреници’”. Скупштина Србије, наравно, не обраћа пажњу како се понашају други у свету, мирно „мете испред своје куће”, и уздигнута чела жури у геноцид. Да нам се не би приговарало како ту одуговлачимо, не поштујемо светла начела Хашког трибунала, а безглаво молимо за пријем у „европску породицу народа”. И због катарзе, наравно. А “после контроверзног тројног самита Гул-Тадић-Силајџић у Истамбулу,(24.4.2010.) најављено је и да ће Ердоган на годишњицу злочина одати почаст жртвама у Поточарима.” Било би логично и да одржи једно предавање о геноциду. И да се обезбеде слушаоци с обе обале Дрине.

„Важно је схватити”, пише проф. Танасковић „да Турска, и онда кад се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реализује своје интересе… Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник.” Много би се могло научити од „неоосманске Турске”.

Рецимо, да изнад парцијалних, партијских и групних интереса увек постоји виши разлог. Држава. Сукоби кемалиста и неоосманиста знају бити крајње сурови, сасвим недемократски. Али: „и за кемализам и за неоосманизам идеологија ‘државног разлог’ је на пиједесталу највишег начела политичког деловања, без обзира на то што је у много чему различито сагледавају. Захваљујући томе и постоји дубински континуитет у нововековној турској спољној политици.”

Закључак књиге Дарка Танасковића носи у себи веру да здрав разум још увек обитава међу Србима.
На свим нивоима.
„Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. Из аспекта историјске логике и ‘утилитарне етике’ (С. Стојановић), могло би се рећи и да је легитиман.
Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде.”
„Игнорантско прећуткивање или саучесничко подразумевање” су такође опасни, вели наш дипломата.
„Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право.
Јер, већ сутра може бити касно за учење.”

Полако али сигурно, многе парадигме се мењају. Многи планови ревидирају. Многе тактике прилагођавају „новонасталој ситуацији”. Тако се наша европска надања, која нису имала алтернативу, лагано хладе. Приметан је напор већег дела „уморне Уније” да се некако у Европу увуче Хрватска. Чак и ако тај напор не добије формалну завршницу, то само по себи „исцртава” ону границу из XIX века. Као што су „низ воду” пуштене Грузија, па и Украјина, тако и европски југоисток, западни Балкан или како се ово парче Европе већ не зове, може ускоро осетити да чак и чиновници плаћени да послују око „проширења Уније” губе ентузијазам. У ваздуху ће као фатаморгана само лебдети „чврсто обећање” да ћемо чим прође Велика криза, бити позвани…

Зато би ваљало обратити пажњу и на следећу реченицу нашег некадашњег амбасадора у Ватикану и Анкари: “Има, међутим, основаних разлога да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама (Турска) званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве ‘балканске уније’ која би могла, али не би морала да се прикључи Европској Унији. Пијемонт такве ‘балканске уније’ била би, наравно, Турска.”

Закључак књиге Дарка Танасковића носи у себи веру да здрав разум још увек обитава међу Србима. На свим нивоима. „Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. Из аспекта историјске логике и ‘утилитарне етике ‘(С. Стојановић), могло би се рећи и да је легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде.” „Игнорантско прећуткивање или саучесничко подразумевање” су такође опасни, вели наш дипломата. „Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.”

"Приметан је напор већег дела „уморне Уније" да се некако у Европу увуче Хрватска. Чак и ако тај напор не добије формалну завршницу, то само по себи „исцртава" ону границу из XIX века." На слици. Истанбул

"Сад нам остаје да ми Европи још једном `отворимо срце` и кажемо: Ево, узмите! Узмите и Косово, `срце из недара`, најскупљу српску играчку" за међународне игре." На слици: Алегорија Европе

Сад су нам „наши пријатељи” рекли директно оно што смо знали: Косово и пријем у ЕУ за Србију више нису одвојени процеси. Нема „паралелних колосека” наше наде. После Немаца и Стивен Вордсворт, амбасадор Уједињеног Краљевства у Београду је „одлучио” да буде директан. Не верујем ни да је Милица Делевић изненађена. Мада, истини за вољу, Немци нису помињали Косово. Консеквентни, какве их је бог дао, Швабе су само рекле: Не може!

Сад нам остаје да ми Европи још једном „отворимо срце” (наше велико срце) и кажемо: Ево, узмите! Узмите и Косово, „срце из недара”, „најскупљу српску играчку” за међународне игре. А баш нас занима да ли ћете и после тога рећи: више нема услова! Да их још једном ставимо на библијска искушења. Па нек’ одбију, кад већ нису читали The Examples of Humanity and Bravery Марка Миљанова. А можда , ипак, да наш агилни министар науке обезбеди да се “Примјери чојства и јунаштва” на брзину преведу. Да комесари не направе неку историјску грешку према Србији из чисте необавештености. То не би служило на част ни нама, ни њима. Ако и после тога не схвате шта губе, евентуалним прихватањем Вордсвортових инсинуација, онда Европи нема спаса. Остаје још да им дамо „Телеком”, али онако с презиром. И да се окренемо нашим старим традиционалним пријатељима „Турцима изјелицама”.

Шта? Имамо алтернативу! Па, наравно, да имамо алтернативу, људи моји. Не би „наше власти” нас оставиле без алтернативе. И шта, ви народе небески, мислите да једино вас осам милиона зна да они који немају алтернативу немају будућност. Диносауруси нису имали алтернативу. Изненадио их онај метеор – нису могли да знају да ће да тресне у Земљу – а кад се подигла прашина па заклонила сунце, те биљке (њихова храна) нису могле да расту, остало им је само да одумру. И да их археолози после нађу као чудна бића која су некад ходила Земљом.

Не може се криза капитализма упоређивати с ударом метеора. Ми не познајемо законитост у удару метеора. Напротив, верујемо да то они „скрену с пута”. А кризе у капитализму су цикличне. То знају и либерали и социјалисти. А схватамо и ми. Иако се наш потпредседник владе, и министар – све мање за економију а све више за регионални развој, опире том дефетизму. Да је хтео да се држи чињеница ко пијан плота, остао би на факултету. Пред следеће изборе буди се нешто романтично у њему. Родољубиво, такорећи. Ако је неко запамтио Шантића из гимназије онда је то Млађан Динкић. И колико год су глобализам, либерализам и неоколонијализам његове једине велике љубави, он „зна судбу”. И „све тако даље, тамо до Голготе” водиће нас он, регионализоване како треба, али криза, рецесија или како се то већ тамо у великом свету зове, у Србији – non pasaran. На да Млађо! „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.”

Не може се криза капитализма упоређивати с ударом метеора. Ми не познајемо законитост у удару метеора. Напротив, верујемо да то они „скрену с пута”.

Али добро, Млађан се спрема за изборе. Наша власт, иначе, зна да ми морамо „мало прикочити” с том Европом. Наравно, да се неће дозволити да у неком метрополитен музеју, кад овај кризни циклус прође, буде одељак: „Срби народ најстарији – бића која кад је дошла Велика светска криза 2008. нису имали алтернативу”. Јер, ми то само тактички оглашавамо да не познајемо „или-или” дилему, а наша власт зна да је баш алтернатива наша моћ. У заветрини велике кампање за Европску Унију, у сенци „четири стуба” наше спољне политике ми смо себи исплели гнездашце у коме ћемо прилећи. „Пети стуб” ( или ускоро први?) Турска, браћо.

Кад испратимо Хрватску у Унију, окупићемо се ми – друштванце чији су преци провели своје „најбоље векове” у султанату са Босфора и направити савез за XXI век. А Срби ће бити „лидер у региону”, јер као што је лепо подсетио министар Ахмет Давутоглу, ми смо дали великог везира, из Соколовића. Ми, Срби! Иначе, Давутоглу је министар привремено, а заувек писац „Стратегијске дубине” (2001.) дела које обасјава намере и будуће „путеве повратка нове Турске” на „Блиски исток, Кавказ и Балкан, области које су током прошлости дуже или краће време биле у саставу Османског царства”. (Из управо објављене књиге Дарка Танасковића: „Неоосманизам – повратак Турске на Балкан”, Службени гласник, Београд)

Али, да овај пут ми не правимо старе грешке. Одмах да се код храма Св. Саве на Врачару спале све оне Вукове збирке десетерачких „песама мржње” које подсећају на терористичко деловање хајдучких паравојних формација на делу територије једне суверене државе. И у том катарзичном расположењу да наши кнезови заједно са Харис бегом Силајџићем одјезде у Стамбол на Босфору. И да нам председник Гул, без замајавања, каже кад ћемо бити враћени у „евро-азијске интеграције”. Не, не сме се дозволити да Милорад Додик може да понови своју пророчку антиинтеграцијску мисао: „Неодрживо је да земље Балкана раде све што треба на путу европских интеграција, а да ЕУ не зна када ће и да ли ће нас примити.” Е, ако доживимо да он понови ову реченицу, само да уместо „европске” стави „османске интеграције”, онда нас се поколења стварно требају одрећи. Што је много, много је. Да се Гул стави пред кјеркегоровску дилему: или-или!

Кад испратимо Хрватску у Унију, окупићемо се ми – друштванце чији су преци провели своје „најбоље векове” у султанату са Босфора и направити савез за XXI век.

А неће то бити тешко. Обратите пажњу: „На глобалном плану, за Турску су најважнији односи са САД, Русијом, ЕУ и Кином”. Каква истоврсност идеја! Ускоро нам Силајџић неће ни требати.

Али није све тако црно после (н)ових порука из Европе. (Ово није иронија!) Сад лепо можемо да се окренемо себи: да прокопамо канале да нам воде не плаве њиве, да покрпимо своје путеве, да уместо италијанске аутомобилске индустрије субвенционишемо нашу аграрну продукцију, да пронађемо, ипак, понеку „алтернативу” – има их, видећемо; да разговарамо са нашим суседима као са нама најближима који имају тешке проблеме, а не као са земљама западног Балкана којима је једино битно што су имале „европску перспективу”; да се мало замислимо над „српском перспективом”; да не морамо да слушамо Штефана Филеа као да је Кантова инкарнација на почетку новог миленијума; да не иду наши највиши „државни дужносници” код Вордсворта и неколицине амбасадора на дневне и вечерње рапорте; да размислимо о предностима неутралности коју је прогласила наша Народна скупштина…

Дакле, пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике у складу с новим чињеницама којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу, ако смо ми већ „запели” за Косово и ако остајемо при идеју да ће нас у Унију једне ноћи довући „Симплон-експрес”, а да ће они као добри домаћини рећи: кад сте већ ту, ајде седајте за трпезу, па да заједно кркамо „европске плодове”. Иза сна је јасно: “Приоритет свих нас, бар у овом времену, треба да буде окретање себи, својим потенцијалима и снагама. Не постоји нигде помоћ која би могла да реши наше унутрашње проблеме. Морамо да будемо свесни потенцијала и могућности, али и наших слабости.” (опет М. Додик)

Дакле, пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике у складу с новим чињеницама којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу.

Ово последње је најважније. Јер, ми нећемо успети да покренемо своје потенцијале док не постанемо „свесни наших слабости”. Нисмо ми само слаби према Европској Унији. Тек према ММФ-у, рецимо. Како пророк Миле вели „такође, мислим и да свако даље подржавање неолибералног концепта реформи које је прогурао ММФ… није реално.” Шта је овом човеку? Као да је налетео на Вацлава Клауса у прашкој пивници „У калиха”, где је оно над пуним криглама пива филозофирао добри војник Швејк, у доба после Принциповог терористичког чина на Видовдан 1914.

Миле, Миле! Мораће се с њим опет поразговарати у Лакташима. Много истрчава „пред руду”. Добро, и ми смо за реформе, има ли реформистичкије земље од Србије, али без револуционарних скокова. Step-by-step! Треба ли подсећати да „социјалистичка интернационала, светска организација социјалдемократских и демократских социјалистичких партија, одређује социјалдемократију као ‘идеалан облик демократије’ који може решити проблеме нерегулисаног капитализма.” И да су се „многе водеће социјалдемократе, укључујући и Едуарда Бернштајна, одређивале отворено нереволуционарно”. Полахко, што би рекао наш пријатељ Харис.

Прво Светско првенство у Јужној Африци, дати шансу селектору Антићу, па да нам прође летњи годишњи… А можда нас ЕУ и обрадује с тим ССП-ом. Па, Брамерц је ту на искушењима после ових Младићевих дневника. Хашке похвале, чудо могу да направе. Јесен је паметнија од лета, што би рекла Скарлет О’ Хара у „Прохујало с вихором”. Или тако некако. Важно је да још неко време „немамо алтернативу”. После ће и онако све бити небитно. Спин-доктори ће да спреме нову причу.

"Кад испратимо Хрватску у Унију, окупићемо се ми - друштванце чији су преци провели своје `најбоље векове` у султанату са Босфора и направити савез за XXI век." Детаљ са слике Ајвазовског "Пун месец над Босфором".