Rađanje nove srpske desnice je neophodno kako bi se jasno prepoznali problemi koji sprečavaju srpski narod da postane nacija u punom značenju te reči. Pre svega, treba shvatiti da je ideja nacionalne pripadnosti, ideja nezavisne, ponosne i suverene nacije ideja koja ne sme izgubiti na značaju. Ponositi se svojom nacijom jeste deo ličnog identiteta svakoga čoveka.

Politikom ’Evropa nema alternativu’, vlast je, umesto odlučne borbe za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, zapečatila sudbinu zemlje i Kosova i Metohije. Ako vi u prvi plan ističete sudbinsku važnost odnosa s protivnikom, koji je priznao nezavisnost Kosova i sve čini da se ona ostvari i ako s njim kolaborirate, na kraju ćete kolabirati. Generalna skupština UN će predstavljati zatvaranje kosovskog pitanja, a pristankom na ublažavanje ionako razvodnjene rezolucije, Srbija pristaje na diktat zapadnih sila u vezi s faktičkim priznanjem Kosova

“Srbiju treba baciti na kolena”, glasila je nekada linija nemačke politike za Balkan, koju je nametnuo ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel. Izgleda da je Gvido Vestervele krenuo stopama tog liberalnog duha. Tek što je stigao u Beograd, već je teško prekorio svog srpskog domaćina.

Zašto Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, politički analitičari nekada bliski DSS-u, sada strasno brane Tadića i Jeremića? I da li su oni, možda, ipak u pravu? Oni su se odvojili od „Srpske političke misli“ i osnovali časopis nazvan „Nova srpska politička misao“. Tu se nije radilo o koncepcijskim i političkim razlikama o kojima govori Slobodan Antonić.U pitanju nije bilo ni „nijansiranje patriotske misli“, već lični sukobi i otpočinjanje kolaboracije kako bi bio stvoren sopstveni istraživačko-izdavački centar.

Srbija se nalazi na opasnoj stranputici sa ovakvom Rezolucijom. Ona je ujedno poslednji simbol poražavajuće politike koja preti da srpsku borbu za očuvanje države pretvori u potpuni kolaps. Današnja Rezolucija, koja je sporna i formalno i suštinski, je poslednji pokazatelj da Srbija ne samo da ne prepoznaje sopstvene “crvene linije”, već da iste nikada nisu ni postojale.

Spoljna politika Srbije koju reprezentuju Boris Tadić i Vuk Jeremić, posle velike odluke MSP-a da stane na stranu albanske secesije – što je inače veliki poraz zbog koga bi neko u normalnoj zemlji podneo ostavku – krenula je u novu gubitničku avanturu koja se zove predlog srpske rezolucije u UN. „Upad Vuka Jeremića u patriotsko biračko telo“ je zapravo važnija stvar no borba za nacionalne interese jer bi se njegovom pobedom na predsedničkim izborima nastavila žutokratija i potpuno pacifikovala Srbija.

Srpske vlasti su pogrešile što su svojevremeno inicirale, odnosno dale predlog ocene legitimnosti šiptarskog samoproglašenja, i što su, uostalom, bilo šta tražile od MSP-a! Ubeđen sa da su neki političari u Srbiji morali da znaju, a možda su sasvim dobro i znali, da to nije nikakav Međunarodni sud pravde, već Međunarodna mafija nepravde.

Najsvežiji primer je da je potvrdu ispravnosti svoje odluke da u Skupštini ne glasa za tzv. Odluku o KiM, posle stava MSP, DSS dobila svega nekoliko dana posle, a dobija i dan danas. Međutim, niko iz medija nije (niti će) pohvalio DSS ili ukazao na to da je DSS bila u pravu. Mediji su sasvim u rukama stranaca i režima, i stvarnost se kreira i izvrće tako da ni vispreniji građani više ne mogu da sagledaju istinu.

Uprkos velikoj privrženosti svojoj državi, koju je znao da ceni i car Dušan, u poslednjoj deceniji, od 1999. godine, Srpska država gotovo i da ne pominje Gorance koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji, i žive teže i u daleko lošijim uslovima nego mnogi Srbi u enklavama na Kosmetu. Iako nisu Albanci, tretirani su kao pripadnici albanske manjine u mestima gde žive. Pri pokušaju da se objasni da oni nisu Albanci, mnogi Srbi smatraju kako su oni “isti”.

Ovih dana vlada Mađarske javno je ozvaničila da izgradnja „Južnog toka“ ima potpuni prioritet i punu podršku Budimpešte u odnosu na „Nabuko“, što je dijametralno suprotno u odnosu na nekadašnje izjave premijera Orbana i njegovih najbližih saradnika dok su bili u opoziciji. Po pitanju „Južnog toka“, nekadašnja opozicija s Viktorom Orbanom na čelu, učinila je sve što je bilo u njenoj moći uz briselsku i vašingtonsku podršku da minira ruski projekat! Usporena realizacija donela je znatne materijalno-finansijske gubitke. Mađarskoj strani, ne ruskoj.