Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце. Колико би у опскурној историји људског рода народа било поштеђено „крви, зноја и суза“, да су уместо озбиљних стрводера имали мислиоце „окренуте будућности“. Колико би Наполеона и Суворова остало без посла и славе. Па данас можда уопште и не би било држава и територија, него би сви живели и летели изнад свега као маслачци, опуштени и лаки као пророк-Мићунова мисао. Просто би се сви уронили у будућност као туршија…

Маркетинг до бесвести. Флуидност ставова до бескраја. Понизност пред западом. И демагогије онолико колико народу прија. А гладан, слуђен и очајан народ можеш бескрајно товити демагогијом и он ће да гута, да гута и да гута. Тако „напредњаци“ или „Нови радикали“ (а зашто не „жути радикали?“) гласају по диктату (Маркетинга? Режима? Запада?). Што се новог (већ дуже време) ванбрачног партнера СНС-а тиче, НС (још у век у браку са ДСС), они ме не чуде. Они су одувек само пратња.

Јавност је могла пажљиво да саслуша једноипосатно излагање председника Међународног суда правде. Свако нормалан би после тога помислио да неко мора да одговара због тешког пораза Србије. Режим и његове главне странке ДС и Г17 никада нису били искрени у борби за Косово и Метохију. Сада је време да плате за своју неискреност. Нажалост, прво ће платити Србија. Србија ће се суочити са несагледивим последицама веома јасног става МСП у корист Шиптара. Апетити на Косову ће порасти. Имају на чему и да расту. Став МСП је разоран.

Лепо је што су наши носиоци власти одлучили да помогну Хрватима да „ухвате последњи воз“. Лепо је што се не исцрпљујемо жељама о „цркавању комшијине краве“. Побегли смо из федерације Јужних Словена, спалили све мостове, да би се сад сви придружили Унији. Свесни смо да су нам и многи Европљани несебично помагали да се „франкештајн на југоистоку“ упокоји.

У тренутку најмање будности ионако ошамућене јавности, у сред јулских тропских врућина, режим Скупштини, као кукавичје јаје, подмеће измене и допуне Закона о Агенцији за борбу против корупције. И режим зна да су те измене скаредне и срамотне и бира најмање штетан тренутак када ће да их пласира. Режим гази законе ради себе и својих обесних функционера и гази законе Србије да би себи донео још више бенефиција и привилегија. Режим Бориса Тадића је одабрао да живи бесно као власт а не скромно као народ.

Хоће ли фудбал опет постати „сиротињска утеха“, игра преко које ће „мали“ моћи скренути пажњу на себе? Хоће ли после Јужне Америке у арену ући и Азија и(ли) Африка са извесним шансама да се њихови тимови „попну на победничко постоље“? Хоће ли фудбалске легенде уместо с милионима долара на рачунима опет остајати „међу својим обожаваоцима“ да уз кафу и шах препричавају шта се стварно десило на оном финалу у Паризу? Сам Бог зна! Тако се каже за оно о чему сад не можемо с извесношћу мислити.

Кад би знао ко су прави власници клубова, увек бих погађао на кладионици…

“Ваш министар Јеремић и наш министар Давутоглу су најбољи ортаци”, рече ми, пре пар дана, у Истанбулу један од водећих турских колумниста, новинар листа Хуријет. Заиста се надам да ће наши званичници научити неке лекције од Турака. « Напредујемо ка ЕУ попут корњаче » и « сви смо изгубили ентузијазам », каже ми један турски аналитичар, иначе раније страствени поборник европских интеграција.

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници. Ова божја војска чека моју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!“ Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу“ провео четири месеца у затвору.

После Немаца и Стивен Вордсворт, амбасадор Уједињеног Краљевства у Београду је „одлучио“ да буде директан. Не верујем ни да је Милица Делевић изненађена. Мада, истини за вољу, Немци нису помињали Косово. Консеквентни, какве их је бог дао, Швабе су само рекле: Не може!